Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Šta mislite........ dali?  (Pročitano 20299 puta)

Van mreže sivi soko

  • Mlađi član
  • **
  • Poruke: 32
  • Ugled: +15/-2
  • Pol: Muškarac
Šta mislite........ dali?
« poslato: 27.11.2013. 23:02 »

svi znamo da je pitanju postolje trajanovog mosta.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

medjutim nesto me zanima,,,dali ove kockice oko postolja mosta,cak se jasno vide i u obrucu zida dela nadogradnje. Jel ovo delo rima ili mozda starije
hocu reci dali postoji mogucnost da su to herkulovi stubovi i da je Trajan samo nadogradio...
pogledajte te ivice samo...
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
..slika je pomalo mutna ali se kockice lepo vide...

ХЕРКУЛОВИ СТУБОВИ-mislim da ima veze

У данашњици преовлађује мишљење да се Херкулови стубови налазе у реону Гибралтара, али они обитавају и у ђердапском теснацу, названом Казан, где су део премошћења речног дна близу острва Ада Кале. У оквиру тог места са падина Карпата, предање казује, из Ахиловог извора истиче трећи део Дунава, назван Истар по божанству вода, владарки над људима, али и господарици генеративне љубави. Сумери, народ коме се приписује проналазак првог писма, по овој богињи именовали су свој кодекс владања из 1930. године пре нове ере. Законик Липит-Иштар прокламовао је право роба да сам поведе спор о својој слободи, те да ће се тужилац који не успе у поступку за дељење правде казнити санкцијом на коју би био осуђен његов противник да је оптужба била основана. Једна коптска прича казује да су у стубу који је краљу Соломону донео „крилати дух“ биле похрањене све мудрости овог света.

Сумерско име Иштариног брата Шамаша, бога сунца и правде – Бабар – препознатљиво је у данашњем називу горостасне стене на улазу у регију Гвоздених врата – Баба кај, Бабаров камен. Тако нешто уочљиво је утолико пре што је Шамаш пловио кроз Воде смрти забијајући греде у њихово дно и ослањајући се на њих савладавао речне брзаке и вирове, а исти проблем имали су столећима бродари почев од Бабаровог камена, пловећи кроз Гвоздена врата.

Из легенди о Херкулу сазнајемо да га је Истар прогутала, како би се овај у њеној утроби три дана борио док није успео да се спаси. Део подручја којим пролази прастара река, код Ада Кала управо носи назив Ждрело – Гура Ваии, што по нашем мишљењу сугестивно казује да би баш у том детаљу требало тражити подлогу сећању на мит о Херкуловом избављењу из утробе горопадног божанства вода. У том случају бисмо два огромна стуба названа његовим именом, што не мора значити да они чине мост или острво, имали сматрати инструментом запречења ждрела богиње Истар, не би ли се предупредило поновно Херкулово прождирање приликом покушаја избављења. Острво Ада Кале у давним временима имало је и име које су Турци касније изговарали Saan. Ако је реч оријенталног порекла, очувана кроз далека сећања на походе Авара, Хуна, или Прабугара – народа турског порекла, као изведеница од „Sagan“, она је турски синоним за ластавицу – египатски и вавилонски симбол живота после смрти и ускрснућа.

У антици је ждрело било једно од обележја бога видљивог света Јануса, оног од његових лица окренутог према излазу из царства подземних сила, док је друго, непце, обележавало небески свод. Зато је његов месец у години први, јер он беше владар почетака. Налазећи да су њихова имена и функције у суштини и пореклу идентични, Фрејзер закључује да, ако је Дијана уопште имала супруга, то би могао бити Јанус (23). Он је сматран богом почетка, установитељем цивилног поретка, подучаваоцем људи законима и земљорадњи, божанством старог и младог месеца, па према томе зачетником догађаја и ствари.

За разлику од Сунчеве, улога Месечева у стварању живота на Земљи дуго времена није разматрана на научни начин. Пре четири милијарде година, када је Месец био знатно ближи нашој планети, а она се брже окретала но што је то данас случај, управо су морске мене изазване његовим деловањем на Земљу дале енергију неопходну за спајање и раздвајање сићушних претеча молекула полимеризованих у дуге низове, родоначелника живота (24). Као што је познато, Еуринома је Атланта поставила да скупа са титанком Фојбом управља овом стваралачком силом.

Према приповести упамћеној посредством Платонових списа, појмом ждрела опредељује се рубни предео царства подземних сила: „Једно од земаљских ждрела превазилази све друге величином и пролазећи кроз сву земљу од краја до краја“ – најдубљи понор без дна – Тартар (25). У старих Грка Ждрело – Стомион, као раселина на тлу, место је налажења жртвеника посвећеног Темиди, мајци годишњих доба – Хора и Суђаја. То је кћер Неба и Земље, богиња законитог поретка у свету и божијег права, скупа са Зевсом родитељ богиње Правде.

О коинцидентности стања ђердапског дела Дунава у окружењу Сипа, са стањем после уништавајућег потопа, даје се закључивати и позивом на Платонов спис „Критија“. Говорећи о нестанку Атлантиде у воденим таласима, Критија извештава да је море на том подручју постало непролазно, бродови туда не могу пловити. Није тешко сложити се да издигнути ђердапски стеновити масив који је све до скорашњих времена чинио тешко или никако премостиву баријеру проласку бродова, јесте макар исто толико озбиљан траг причи, колико и уврежено схватање да се заправо ради о препрекама у Саргаском мору, изазваним мноштвом алги. Прелаз из препотопског света у нови живот морао је бити премошћен неким импресивним сводом, попут оног који су чинили Херкулови стубови, названи по победиоцу страсти и порока.

На сличан начин, румунски историчари, међу којима и Николае Денсусиану, заступају тезу да тзв. Трајанов мост код Кладова – Дробета Турну Северин, прелаз преко Дунава дуг 1133,90 метара, почивајући на двадесет и осам великих стубова, од којих двадесет у реци, није дело Римљана већ, у најбољем случају по њих, реконструкција још од давнина овде ситуираног моста, на носачима по грандиозности достојним да понесу атрибуцију Херкулових стубова. Овај број, иначе и израз за месечев циклус, у прастарим обредима обухватао је 27 Агриваца и Херкула, на које је далеко сећање сачувано код Римљана преузимањем традиције жртвовања 27 сламених лутака у време мајских Ида, бацањем у воде Тибра од стране понтифекса – следбеника архаичног божанства или жреца (26).

Међу мештанима Мале Врбице, ситуиране у близини античког дунавског моста, као и на другој, румунској обали, кружи прича о жртвовању девице божанским силама Месечеве светлости, која је наводно узидана у темеље моста, обзиром да је то био услов успеха подухвата, те да је успомени на њу посвећен 28. стуб (27).

Еуген Делча сматра да је мост код Дробете створен много времена пре Трајана и његовог инжењера Аполодоруса Дамашког. Он нуди следеће аргументе: Римљани нису имали потребу изградити мост на овом месту будући да су већ имали друге прилазе Дакији, укључујући оне преко Баната; Дачани сигурно нису дозвољавали Римљанима изградњу моста; прелаз преко воде је наводно конструисан између 103. и 105. године, што би у данашњим приликама, после 1900 година сазревања грађевинске технике, чинило рекордни рок; уз ондашњу римску технику није било изводљиво поставити у речно дно тако велики број носећих стубова (28).

Међу истраживачима античке прошлости није мали број оних који ће рећи: „Ако је ико могао да сагради тако нешто, то су били Римљани.“ Али, прича о њиховој изузетној дисциплини и организационим способностима приликом реализације великих пројеката има и своје наличје. Тек пар деценија раније забележена су два катастрофална промашаја римског градитељства. Клаудијев /41-54. г./ покушај исушивања Фусинског језера у подножју Апенина, близу извора Тибра, почивао је на идеји ископа одводног канала који је требало да се делом састоји од дубоког прокопа, а делом од тунела (29). Десетина хиљада људи били су сведоци Клаудијевог неуспеха, када се на свечаном отварању испоставило „да вода неће да тече“ (30). Уследио је још једна покушај продубљивањем канала, са крајњим резултатом: велика поплава која је носила све пред собом. Следећи римски владар Нерон /54-68/ вештину римског градитељства желео је да промовише у Грчкој: просецање Коринтске превлаке ради повезивања Јонског и Егејског мора (31). Резултат је био поражавајући.

Скепси по питању римског ауторства гигантског прелаза преко Дунава доприноси околност да је изградња моста низводно од Кладова подразумевала измештање речног тока прокопавањем канала, што је изискивало огромно време и знање, а које Римљани највероватније нису имали на располагању. Примера ради, 1.400 година касније пропао је покушај Леонарда Да Винчија да измести ток реке Арно, именом подсећајућим на мајку Посејдонових близанаца Ајола и Бојота – рођену у лику ждребице од Тетиде, Артемидине пратиље у лову – далеко мањи изазов од измештања тока Дунава код Ђердапа (32). Но зато нам је од великог ренесансног ума остала успомена на подвиг градитеља ђердапског прелаза на Дунаву у форми нацрта и макете кладовског моста, и данас изложене у Музеју римске цивилизације у Риму. Најзад, Римљани су у својим походима на Дакију прелазили Дунав понтонским или привременим дрвеним мостовима на другим локацијама у Ђердапу, што приступање једном изузетно сложеном подухвату изградње моста са основом од камена и цигала, чини излишним.

Зла судбина грађевине, после десетак година мост је разорен, да би следећа два столећа потпуно био ван функције, указује на одређену незаинтересованост Римљана за њега, несвојствену ситуацијама када се ради о архитектонским подвизима њиховог генија. Индикативном за овакав став се може показати и необична композиција сцене са Трајановог стуба у Риму из 113. године која приказује Аполодора из Дамаска како римском императору предаје план моста чији се обриси виде у позадини: група Римљана стојећи у последњем реду призора, скренула је своје погледе са императора и архитекте, усмеривши их иза царевих леђа у правцу Дакије.

Богдан Богдановић налази да су и Етрурци и Грци своју хидротехничку вештину донели из дела света „где је била свестраније упражњавана, још у великој давнини“, без знања и помоћи Херкула. Примера ради, приликом дренаже језера Копаис у Беотији системом бунара и подземних галерија којима је води подземно отворен пут до нивоа мора – поступак о каквом доцнија класична грчка инжењерија није могла ни да сања: „Херкул је пре био непријатељ подухвата но помагач, јер је у бесу затварао катаворте /бунаре/; према томе један сјајан подухват архаичне инжењерије Грцима /утолико више и доцније Римљанима/, углавном је био стран и неразумљив“ (33).

Са тезом о много ранијој изградњи моста на Дунаву, спојива је Хесиодова забелешка да се Херкулови стубови налазе уз планину Атлас, у земљи Хиперборејаца, праведног и мудрог народа до чије постојбине могу да дођу само богови, јер Пиндар запажа да су управо Хиперборејци били насељени око Дунава. Паусанија, пошто је посетио Рим, а затим и Олимпију, где затиче Трајанову статуу, набрајајући његове велике градитељске подухвате, не налази сходним поменути грандиозни мост код Кладова: „Овај је цар припојио Гете, што пребивају повише Тракије, и ратовао је са Осројем, Арсаковим потомком, и Парћанима; од свега што је дао да се сагради, најгласовитије су терме са његовим именом, а затим велико кружно позориште, хиподром дуг цела два стадија и Форум у Риму који вреди видети и због осталих украса а поготово због бронзаног крова“ (34). Савременици дачких Трајанових ратова такође су остали неми, па ни ови велики војни подухвати нису имали свог хроничара – прст судбине или жеља да преовлада заборав?

Насеобина уз Трајанов мост код Кладова звала се Понтес – Мостови још од 27. године пре нове ере. До тог тренутка, према Д. Тудору она је носила назив Егета, а име Понтес-Мостови добило је од Римљана према рекогносцираним грађевинама на терену (35). Сродном речју Егерија звао се дух у гају богиње Дијане, заштитнице путева, а термин који су Римљани незнано откуд преузели – егерере, значи узимати, извлачити воду. Према томе, мостови су овде затечени пуних 130 година пре Трајановог приспећа. Други од њих, како бележи Коста Јовановић, налазио се 15 километара даље, код села Вајуга, мада би рационалнији разлог за давање имена Мостови била околност да је прелаз код Кладова могао бити сачињен од два краћа моста, чији су крајеви водили до малог средишњег острва, или пак због постојања другог моста који је повезивао тло преко измештеног дунавског тока због изградње једног великог прелаза преко Дунава (36).

При процени да је локалитет Понтес вредан разматрања као место, такође близу Казана – јединог аутентичног природног репера на овом подручју у антици – постојбине митова о прастарој великој цивилизацији, између осталог, полазимо од претпоставке да раздробљено дно острва Ада Кале, што асоцира да је вештачка творевина, и део античке бране преко Дунава, има изразито профано објашњење. Настало је услед тектонских поремећаја приликом којих је дислоцирана делта реке Черне, „парњака“ грчке Црне реке – Етијопа. Када пристаде да Зевсовој жртви Ији, указујући на подлост богова, протумачи тешку судбину, Прометеј помиње врело Сунца крај реке Етијоп:

„Кад пређеш врата, двају копна границу,/ на исток жарки пођи, путу сунчеву, /и пливај морском пеном, док не стигнеш/ до Кистене, до оних Поља горгонских,/ где бораве Форкиде, деве маторе/ њих три, у лику лабудском, једнооке,/ једнозубе; нит сунце на њих икада/ нит месец икад својим сине зрацима!/ А близу њих три сестре живе крилате,/ змијокосе Горгоне, људма душманке, кад човек погледа их, престаје му дах./ То кажем ти да знадеш бити опрезна./ Још друге чуј за људске очи ужасе!/ Оштрокљуних се чувај паса Дивових,/ арслана љутих, и још војске коњичке/ Аримаспа једнооких, што бораве/ где Плутон ваља валове златотеке./ Не иди њима! У далеку земљу ћеш/ ка црном стићи народу, што пребива/ крај врела сунцу, где је река Етијоп./“ (37).

Вергилије нам у четвртом певању Енеиде, кроз обраћање картагињанске принцезе Дидоне својој сестри, казује да постоји место на крају Етиопа где Атлас окреће свод посут звездама, близу вода куда залази Сунце.

Уколико се овим путем иде ка једном античком мосту, нарочито се чини значајним да реч Друбетис – Дробета, дачког порекла, означавајући место Трајановог моста на левој обали Дунава, изворно значи раздвајање. Према једној верзији, Херкул је раздвојио копно, а према другој спојио обале Океана Потамос. Раздвајање вода реке на два дела острвом Шимијан, код тзв. Трајановог моста, како би се премошћење пре могло извести, уклопиво је у мит о Херкуловом подвигу. Било како било, у рубном пределу између царства светлости и таме, каквим се у митском памћењу представља Ђердап са својом Гвозденим вратима, појам моста обухватао је и модел премошћења баријера на путу душа смртника до вечних станишта. Траг тој причи можемо назрети и у веровању становништва данашњег Кључа – Кладово о брадатом старцу – Мошу – водиоцу душа умрлих. Препрека на њиховом путу у виду велике воде премошћује се уским брвном, такозваним Рајским /Јелисејским/ мостом. Уколико се ради о праведнику мост, иначе узан као длака, из корака у корак се шири, али већином то није случај, те душа пада у воду „Јад“ – чистилиште, где проводи највише седам или девет година, да би потом наставила пут. с. Зечевић бележећи ово веровање, истиче паралелу са староиранским предањем да се до света мртвих долази уз помоћ водиоца душа Сраоша, преко провалије иза кавкаског врха Елбруса, премошћеног длаком, тако да су грешници падали с моста да би били подвргнути очишћењу.

У другој верзији, практикованој међу Тимочанима до данашњих дана, како је записао Д. Крстић, на улазу у Рај налазе се Рајска врата, а после њих је мост узан као сламка. Душу покојника на путу прочишћења води особа чији штап сија као сунце. Испод моста налазе се казани у којима кипти вода, у њих упадају грешници (38). Становништво источне Србије и са влашког и српског говорног подручја чува веровање да су Рајска врата отворена „од Великог Четвртка до Тројичиног дана, и даље до првог уторника по Духовима“, када су душе умрлих слободне, те могу видети своје подушје и вратити се радосне у рај или на светлост, ако су дотле биле у тами. У Хомољу се још увек могу запазити брвна обмотана шареним тракама, постављена преко поточића, како би душе покојника лакше савладале пут прочишћења.

Према Масперу, код Персијанаца душе умрлих морале су прећи преко Ситастог моста – добра душа би доспела до друге стране где би живела у срећи са Ахура Маздом до краја времена, а зла душа не би успела да пређе и падала би до оне дубине која је одговарала степену њене злобе; то је био амбис таме и страхоте у којој би осуђена душа трпела муке до краја света (39). Оваква предања и данас живе међу становништвом Кладова и околних села а тврђаву са персијским називом Сузијана Прокопије је затекао почетком VI века на Дунаву, вероватно у атару данашњег села Корбово. Ђорђе Јанковић сматра да је назив тврђаве у вези с персијским градом и покрајином сличног имена, те да су становници подунавске насеобине пореклом из неког места истог назива са границе Јерменије и Персије (40). На седамдесетак километара далеко од овог места, на другој обали Дунава, у близини села Баиа де Арама, постоји једно величанствено дело природе које и данас, као и много столећа пре, људи називају Божији мост у Понору – симбол наде у божији опрост и спасење.

Слична веровања везана су за римске култове. Позивајући се на Валерија Максима, Аурелије Августин приповеда нам о спору поводом чедности девице весталке, решен тиме што је водом из Тибра налила сито не проливши ни капи, а много столећа касније на подручју Зајечара распрострањена је приповест о старцу осуђеном да воду са извора доноси у ситу, коме ће притећи у помоћ војник обложивши „посуду“ воском. Права на сличну асистенцију, како сведочи Платон, немају безбожни и неправедни, приморани у Хаду да „у ситу носе воду“ (41).

Хришћанска вера иде корак даље када учи да у Хад силази обожена душа, да би, „као што је онима који су на земљи засијало Сунце правде, тако и оне који су под земљом и који пребивају у тами и сени смрти обасјала светлост, те као што је онима који су на земљи Господ благовестио мир, доносећи заробљенима ослобођење а слепима повратак вида, и као што је онима који су поверовали постао узрочник вечнога спасења, а невернима изобличавање њиховог неверја, тако је било и са онима који су били у Хаду: Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом; и тако, пошто је разрешио оне што су од века били оковани, устао је опет из мртвих творећи нам пут за спасење“ (42).

Локалитет Гламија, с почетка Нове ере, пар километара низводно од Трајановог моста, налазиште је велике маслинастозелене стаклене чаше декорисане рељефним мотивом воштаног пчелињег саћа. Њена највероватније сакрална намена приношења дара божанским силама, блиска је значењу мотива воштаног моста у прастарој песми Женидба Сунца са Месецом, забележеној у тимочкој регији. „Време нам је, можда је и прошло“, речи су упућене Сунчевој невести – Луни, која га условљава следећим задатком:“ Да идеш, и кад до мора стигнеш/ да направиш мост од воска/ са девет стубова, а на крају моста/ гвоздене лестве са пречагама од челика/ и закачи их на небеса,/ по њима се попни до Господа Бога/ код старца Адама и старице Еве,/њих да упиташ/ па како буду рекли, тако ћемо учинити (43). Симболизам космичке свадбе као посвећења, односно уздизања кроз имагинативну – преображену лунарну свест и инспиративну – преображену сунчану свест, приповеда нам о „путу сједињења воска и гвожђа“ у интуитивној свести, тако „да буде Бог све у свему“ (44). Други случај „сједињавања“ метала и воска на подручју Гвоздених врата, знан је из процеса израде праисторијских бронзаних секира, чији је воштани модел облаган глином, да би восак, улевањем течног метала уступио место будућем чврстом сечиву.

У староседелачким сеоским породицама из дела ђердапске регије названог Крепољин – баштиницима културе преношене кроз веровања Трачана, Дачана, Гета и Келта – сматра се да душа умрлог одмах одлази у Рај, без морања да се после 60 година поново заодене плаштом телесности, уколико буде испраћена посебном обредном песмом – Петрекатура – која садржи опис рајског моста: „Мост је танак као конац,/Као колски траг је широк,/ Колики је оков точка,/ Преко њега сви пролазе,/ И стакласт је а и клизав,/ Четвртасто је отесан,/Јаој, Боже, опасан је“ (45). На обредним колачима у време ускршњег циклуса у Звижду намењује се посебан хлеб, справљен да траком теста приказује брвно преко кога душа прелази у други свет (46).

О сличности таквих посмртних обреда са обичајима далеких цивилизација, на упечатљив начин говори импресија Е. Јовановић-Масон: „Гледам фотографије старих, али постојећих обичаја у влашким селима источне Србије и схватам да су исти такви записани клинастим писмом у стену петнаест векова пре Христа! Исто као код Хетита душа се чисти пролазећи испод ватре, кроз прокоп у земљи и то крај реке, јер су ту божанства која брину о души. Видим стару Влахињу како је забола штап у земљу, покрила га платном, платно залила водом и призива душу умрлог. Дословце преписано од Хетита.“ (47). Хетити, пореклом са простора Анадолије, срушили су вавилонску државу Хамурабијевих наследника, достигавши врхунац моћи у Тринаестом веку пре нове ере. Њихов законик из тога доба у две стотине одредаба знатно ублажава систем санкција установљен од стране Хамурабија, што би имало значити лакше премошћење на стази савладавања грехова, до божијег милосрђа.

Како су и велике космичке силе путем стилизованог прелаза преко воде путовале у својим походима небеским и земаљским пространствима, леп пример даје писац Милорад Павић дарујући незаборав сентенци „Време долази с југа и прелази Дунав на месту Трајановог моста“ (48), а изузев у персијском и римском миту, сито је као предмет у коме је поникао „по други пут рођени“ Дионис и у предањима на подручју Грчке носило симболику прочишћења. Његов отац Зевс доделио је своје име двема насеобинама на Дунаву, од којих једној уз данашње Кладово, отеловљено у речи Занес, што би требало схватити као синоним за божанску светлост и чистоту. Такав назив припадао је и бронзаним статуама са ликом Зевса, највећег међу боговима, чију су израду као заветних дарова морали платити такмичари на Олимпијским играма јер су, прекорачујући правила надметања, желели да се незаслужено примакну небеским божанствима, Платоновим учитељима мудрости (49). Подунавски Занес налазио се у непосредној близини острва Ада Кале, званог и Саан /што може имати исти корена као Занес/, познатог по томе што је сматрано местом настанка прве маслине. Зато се у грчким предањима помиње да је Херкул из земље Хиперборејаца пренео дрво маслине на Олимп, да би се од његовог лишћа плео победнички венац, полаган на главу победнику игара, који би се за ту прилику пео на бронзани троножац какав је нађен и у близини Занеса, а данас се чува у Археолошком музеју у Кладову (50).

Данте Алигијери учи нас да су Херкулови стубови означавали границу између насељеног света и пустих предела, опомињући бродаре да даље не плове, што би, код схватања да и сам човек за себе чини једну барку опточену ребрима, требало носити поуку да се управо ту налазе и границе људског знања. Кроз Одисејево ждрело, песник упућује речи: „...Браћо, што поднесте доста/ патњи, западу стигосмо до краја./ Још мало дана којих нам преоста,/ пођимо изван сваког домашаја,/ земљи без људи право у сретање,/ путању пратећ сунчевога сјаја./ ценити знајте ваше људско стање,/ саздани нисте к'о дивљаци худи,/ већ да врлину стекнете и знање (51). Код Ничеовог Заратустре међутим, човек је уже изнад бездана причвршћено између животиње и натчовека, „оно што је велико у човеку је да је он мост, а не сврха; оно што се у њему може волети то је да је прелаз и силазак“ (52). Управо је човек симбол начетог времена, космички стуб царства небеског, земаљског и подземног, са мисијом жртвовања прошлости на олтар заборава.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/12828#_Toc204330427