Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kako jer ser Volter Roli obeležio svoju epohu
     
Na dvoru engleske kraljice Elizabete Prve velikodostojnici su se birali prema sposobnostima. Želja svakog častoljubivog mladića u to vreme bila je da se domogne dvora, osvoji kraljičinu naklonost i samim tim stekne titulu, posed i imetak. Jedan od takvih bio je i ser Volter Roli, čovek koji je, kako to istoričari obično kažu, obeležio svoju epohu.

Volter Roli rodio se 1552. godine u Devonširu, kao sin seoskog plemića. Već sa sedamnaest godina odlazi u Francusku gde besni verski rat između katolika i hugenota. Kao pravi Englez i dobar podanik anglikanske crkve, Roli ratuje na strani hugenota.

Po povratku u Englesku pokušava da stupi u vezu sa moćnom gospodom i da se nekako progura do dvora i same kraljice. Zatim ponovo odlazi u rat, ovog puta u Irsku. Tamo se istakao i stekao ime, ali se kapije Elizabetinog dvorca još nisu otvarale pred njim.

Treba reći, jer to nije nevažno za ovu našu priču, da je ser Volter Roli važio za izuzetno lepog čoveka: naočit, skladno odeven, vešt u ophođenju i, pored svega toga — ako je verovati sudu njegovih savremenika — bistre pameti. Bio je satkan od protivrečnosti koje se danas tako retko sreću u jednoj ličnosti, ali koje su u njegovo doba, doba renesanse, bile čest spoj. S jedne strane Roli je bio učen čovek, i pesnik koji je završio studije u Kembridžu, a s druge strane — čovek neobuzdanih strasti, surov ratnik i neustrašiv pomorac. I najzad, ili pre svega, voleo je bogatstvo, slavu i moć.

Uprkos svojoj velikoj želji, Roli još nije uspevao da uđe u krug kraljičinih miljenika.
     
ZA KRALJICOM!
     
Najzad, posle tri godine ratovanja u Irskoj, Roliju se pružila prilika koju je dugo čekao. U Irskoj su mu predali pisma u vezi sa ugušenom irskom pobunom, koja je, po nalogu lorda Greja, trebalo da preda na kraljičinom dvoru. Roli je, međutim, odlučio da na svoju ruku poverljiva pisma preda kraljici lično.

On je znao da je kraljica Elizabeta otišla u Deptford Jard da bi videla novosagrađene brodove. Ogrnuvši raskošnu dolamu od brokata koju je, po svojoj prilici, pozajmio, krenuo je na drum, koji iz Deptforda vodi u Vulvič, gde je trebalo da se kraljica popne u kola.

Elizabeta se pojavila okružena svojim dvoranima i, kaže predanje, stigla do neke lokve te zastala u nedoumici. Volter Roli je, iskoristivši priliku, hitro skinuo svoju dolamu i skupoceni brokat prebacio preko bare.

Kažu da je kraljica bila veoma osetljiva na takve kavaljerske gestove. Dok je suve obuće gazila preko dolame, pažljivo je osmotrila mladog čoveka koji joj je pružio pisma.

ZLI JEZICI
     
Od tog trenutka karijera ser Voltera Rolija napreduje vrtoglavom brzinom. On postaje kapetan kraljičine telesne garde — što je podrazumevalo slobodan pristup u Elizabetine odaje — a zatim i viceadmiral i guverner Kornvola. Najzad — Roli dobija i novac za putovanje u Novi svet.

Ekspedicije u Ameriku su ga proslavile. To je ono po čemu ga i danas pominjemo. Volter Roli je u Severnoj Americi osnovao koloniju i nazvao je Virdžinija — u čast devičanske kraljice Elizabete. On je bio čovek koji je iz Novog u Stari svet doneo dve nove biljke — krompir i duvan.

Zli jezici na dvoru govorili su, u želji da uzdrmaju Rolijev ugled kod kraljice, da je kuvani krompir odvratno bljutav i da dame, užasavajući se napuštaju dvoranu čim ser Volter počne da pušta kolutove duvanskog dima iz svoje lule, a vraćaju se tek kada iz vazduha iščezne "zadah požara".

Ali, zli jezici mogli su da pričaju šta hoće: visprenom ser Volteru Roliju nisu mogli naškoditi.

Eto tako su se nekad, u doba renesanse, pravile karijere. Neko će reći brzo, lako, bez dovoljno truda i upornosti. Ali priznaćete — trebalo je setiti se, žrtvovati dolamu od brokata i baciti je u blato u pravom trenutku.