Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Rat za Svetu zemlju  (Pročitano 13680 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Rat za Svetu zemlju
« poslato: 27.05.2014. 12:19 »
Vitez lavljeg srca

Savremenici su ga hvalili kao vojskovođu bez premca, moderni naraštaji ga zamišljaju kao opakog borca za hrišćanstvo. Ričard Lavlje Srce verovatno je samo najpoznatiji krstaš srednjeg veka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na ovoj ploči iz benediktanske opatije Čertsi, u Sariju, Ričard I prikazan je na način na koji ga pamti istorija. Ali, da li su njegovi legendarni uspesi stvarno bili toliko blistavi?

Međutim, kad se njegova epska borba s muslimanskim vođom Saladinom, do koje je došlo tokom Trećeg krstaškog pohoda, malo detaljnije preispita, podvizi Lavljeg Srca gube ponešto od sjaja. U stvari, ako bi se odstranila sva mišljenja nastala pod uticajem legendi, i sva srednjovekovna propaganda, postalo bi jasno da Ričard nikad u potpunosti nije savladao veštinu vođenja krstaških vojnih pohoda.

Ričard — visoki sin kralja Henrija II, zlatno-riđe kose — bio je jedan od prvih zapadnjačkih moćnika koji je odgovorio pozivu na oružje koji je papinstvo objavilo 1187. godine, nakon što je Saladin zaprepastio hrišćanski svet slomivši vojsku „krstaške” Palestine i povrativši islamu sveti grad Jerusalim. Tokom godina koje su sledile, Lavlje Srce stupio je na engleski presto ali prepirke unutar dinastije i suparništvo između njega i njegovog saborca krstaša, francuskog kralja Filipa II, uticalo je na to da Ričard ne stigne do Bliskog istoka sve do leta 1191. godine. Kad je stigao, imao je 33 godine i bio je bogat vladar s malim iskustvom i ugledom vojnog genija ogromne hrabrosti. Narednih šesnaest meseci vodio je krvavi i iscrpljujući rat za prevlast u Svetoj zemlji.

Strategija ili...

Moglo bi se raspravljati o tome da li je Ričardov krstaški pohod bio uspešan, između ostalog i zbog toga što na kraju pohoda nije osvojio Jerusalim. Uprkos svemu tome, među savremenim istoričarima preovladava dobro viđenje Ričardove krstaške karijere. Prema njihovim tumačenjima, Ričard je bio vešt u ratovanju i, kao takav, tokom borbi sa Saladinom, uneo je u bitke svoju nenadmašnu ratničku darovitost. Zbog toga je izvojevao zadivljujuću pobedu nad muslimanskim sultanom u bici kod Arsufa, njihovoj jedinoj pravoj bici. Dva puta je dovodio vojsku na samo jedan dan od Jerusalima, ali se ipak vraćao ne napavši Sveti grad. Ova povlačenja tumačena su, bez zameranja, kao dokaz da je Lavlje Srce donosio odluke na osnovu postojećih strateških uslova, a ne bogobojažljivih fantazija — Jerusalim je, navodno, zbog sredstava i bogatstava koje je imao, bio neosvojiv, a i u slučaju da opsada uspe, ne bi zadugo ostao u posedu hrišćana.

Ovako misle i mnogi savremeni stručnjaci. Međutim, takvo sveopšte slaganje u stavovima proizvelo je određenu atmosferu samozadovoljstva koja guši svaku raspravu i preispitivanje koje bi se ticalo Ričarda i njegove vojne veštine. Zbog toga, uvek kad se priča o prošlosti, jezičak vage kreće se od jedne do druge krajnosti, premda ne postoji namera da se Ričardov ugled ukalja. On je sigurno dao najznačajniji podstrek Trećem krstaškom pohodu u pogledu vojne snage i ljudstva, ali zbog toga ne bi trebalo zaboraviti neuspehe koje je imao, kao i ograničenu prirodu njegovih vojnih uspeha. Postoje vrlo pouzdani dokazi o tome da bitka kod Arsufa, u stvari, nije bila posebno značajna, a moglo bi se raspravljati i o tome da li je Ričardova strategija u pogledu Jerusalima bila posledica činjenice da nije uspeo da shvati sve potrebe i zahtevnosti koje sobom nosi krstaški pohod.

Bitka kod Arsufa

Tokom druge polovine avgusta 1191. godine, strategija Ričarda I na krstaškom pohodu imala je samo jedan osnovni cilj. Nakon što je stigao u Palestinu, imao je nekoliko uspešnih poduhvata, uneo je novu snagu u hrišćansku opsadu Akre, vrlo bitne palestinske luke koju su držali muslimani, i pomogao da se posle zauzimanja ovaj vrlo važan mostobran sačuva od napada do koga je došlo 12. jula. Kad se, nekoliko nedelja kasnije, Filip II odlučio za prilično preuranjen povratak u Francusku, Lavlje Srce našao se u prilici da praktično samostalno komanduje Trećim krstaškim pohodom. Morao je hitno da napreduje na jug, uz obalu, prema maloj luci Jafi, ukoliko je želeo da zapreti Jerusalimu pre predstojeće zime. Ričard je 22. avgusta izveo na otvoreno, iz relativne sigurnosti koju mu je pružala Akra, vojsku od oko 15.000 vojnika. Saladinove trupe su ga pratile u potaji. Nakon početnih nevolja s disciplinom, Ričard je uspeo da uvede red među krstaše, rasporedi ih, i da, uprkos stalnim napadima muslimanskih trupa, počne brže da napreduje ka jugu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Detalj minijature iz 1350. godine koji prikazuje Ričarda Lavlje Srce u bici kod Žizora (Francuska) 1180. godine.

Pri rekonstrukciji tog napornog marša iz Akre koji su pratile stalne borbe istoričari se često oslanjaju na detaljno i živopisno svedočenje Ambroaza (koji je najverovatnije bio normanski sveštenik), koji je pratio Ričarda u pohod na istok, i kasnije sastavio epsku starofrancusku istoriju u stihovima koja je opisivala ovaj poduhvat. Prema njegovim rečima, Ričard Lavlje Srce osmislio je plan da izazove Saladina na direktno odmeravanje snaga, posle sedamnaest dana neumoljivog napredovanja, odabravši za poprište odlučujuće bitke široku peščanu ravnicu severno od male naseobine Arsuf.

Po Ambroazovoj računici, 7. septembar 1191. godine bio je dan sučeljavanja dve vojske, a ujedno i dan Ričardove slave koja je poprimila gotovo homerovske razmere. Počelo je tako što je kralj Ričard pažljivo napravio raspored trupa pri čemu su vojnici stajali „rame uz rame i toliko blizu da bi jabuka ubačena među njih sigurno uvek pogodila ili čoveka ili životinju”. Nameravajući da upotrebi svoje najjače oružje — juriš teške konjice koja je brojala oko 2000 vitezova na konjima — čim Saladin rasporedi svoje trupe, Ričard je navodno postavio „šest trubača na tri različita mesta među trupama, s tim da se svi oglase u trenutku kad konjica bude trebalo da se obruši na Turke” i da na taj način počnu istovremeni munjeviti napad. Blistava krstaška vojska je potom, prema njegovim rečima, stupila u marš, opremljena, praktično hitajući u bitku. Nešto posle svitanja dočekao ih je preteći prizor — na desnom kraju ravnice kraj Arsufa, gde su se brda obrasla šumom spuštala u polje, Saladin je u borbeni poredak razvio sve svoje trupe, „nagomilane kao da su činile gustu ogradu” — oko 30.000 muslimanskih ratnika, od kojih su mnogi bili na konjima.

Brže od odapete strele

Tokom čitavog jutra hrišćanska vojska marširala je ka jugu, iznurena stalnim čeonim jurišima i pod gustom kišom strela. Po onome što je Ambroaz napisao, Ričard nije uspeo da počne svoj tačno osmišljeni juriš teškom konjicom zato što su dva viteza iz zaštitnice neočekivano „izjahali iz linije i počeli da jurišaju ka Turcima”. Hiljade krstaša pojurilo je sledeći njihov primer u trenutku kad je shvatilo šta su njih dvojica uradila, i kralj je bio prinuđen da u borbu uvede i ostale trupe. Uprkos tome, zapisano je da je Lavlje Srce ipak uspeo da spase stvar. Jašući „brže od odapete strele” ka samom središtu bitke i sekući neprijatelje „kao da žanje srpom”, na kraju je uspeo da potera Saladinovu vojsku s polja i zabeleži pobedu uprkos nespretno izvedenom i bezglavom napadu.

Ambroazov izveštaj o bici kod Arsufa bio je veoma uticajan: njegovi savremenici dosta su ga citirali i prepisivali, a današnji istoričari često ga nekritički i papagajski ponavljaju. Bitka se obično prikazuje kao sučeljavanje koje je izazvao sam kralj Ričard i u njemu požnjeo ogroman uspeh. Stručnjaci su na različite načine opisivali ovaj istorijski događaj kao „poslednju veliku pobedu hrišćana na Bliskom istoku”, bitku koja se vodila „pod Ričardovim uslovima”, i koju je obeležilo „veličanstveno” komandovanje Lavljeg Srca.

Nevolja je u tome što je ovaj izveštaj Ambroaz napisao tek nakon završetka Trećeg krstaškog rata, svestan činjenice da Jerusalim nije bio osvojen. Rešen da stvori sliku o Ričardu I kao o junaku svetog rata, ovaj hroničar prikazuje bitku kod Arsufa kao ključni sukob koji je hrišćanima mogao doneti odlučujuću pobedu, u slučaju da je kraljeva prvobitna zamisao o jurišu teške konjice bila sprovedena u delo.

Iako je Ambroazova pripovest veoma privlačna, druga svedočenja u priličnoj meri je dovode u pitanje. Najbolji primer za to je poruka koju je napisao sam Ričard I i poslao je za Evropu samo tri nedelje posle bitke, 1. oktobra 1191. godine. U njoj je napisao: „Naša zaštitnica je već postavljala logor kod Arsufa kad su ih Saladin i njegovi Saraceni žestoko napali ali su, velikom milošću Božijom, četiri diviziona koja su im se suprotstavila uspela da ih nagnaju u bekstvo.”

Saladinovo lukavstvo

Ovo pismo, koje zapravo opisuje događaje od 7. septembra, govori o tome da su prvi redovi krstaške vojske već stigli do predgrađa Arsufa i počeli da „dižu logor” kad je počeo neočekivani napad (činjenica koju potkrepljuje i svedočenje jednog arapskog očevica). To opovrgava mišljenja da je Ričard imao neke veće taktičke zamisli kod Arsufa; držao je svoje jedinice pripremljene tako da u svakom trenutku mogu da stupe u vrlo neizvesnu, otvorenu borbu s brojčano nadmoćnim neprijateljem. Kao i tokom čitavog marša od Akre, njegov cilj bio je da stigne do Jafe s vojskom koja bi pretrpela što je moguće manje gubitaka. Kad je zaštitnica razbila liniju počinjući napad, Ričardov brzi odgovor uspeo je da spreči katastrofu, ali i da na kraju dovede do pobede koja je bila posledica pogodnih i srećnih okolnosti, ali koja je umnogome i podigla moral njegovim trupama. Sve u svemu, njegove odluke nisu bile plod taktike i planova već su bile samo odgovor na događaje koje nije on pokrenuo.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Saladin, sultan Egipta i Sirije, tokom sukoba s Ričardom Lavljim Srcem odlučio se za odbrambenu taktiku što mu je na kraju donelo i konačan uspeh.

Takođe, uticaj ove bitke na ukupna ratna postignuća hrišćana tokom Trećeg krstaškog rata nije bio veliki. Arapski izvori zabeležili su da je Saladin 7. septembra doživeo težak poraz, pri čemu jedan svedok beleži da je mnoge snašla „smrt u mukama”, ali su te gubitke uskoro nadoknadila pojačanja pristigla iz svih bliskoistočnih gradova. Najveća šteta bila je naneta na psihološkom planu. Jedan od Saladinovih najprisnijih prijatelja zapisao je da je „Saladinovo srce bilo puno osećaja koje je samo Bog mogao poznati”. Saladin je pokušao da zaustavi Treći krstaški pohod i nije uspeo. Pošto je bilo očigledno da je ponižen, sultan je preispitao svoj pristup ratu za Svetu zemlju, nakon čega je usvojio odlučnu odbrambenu taktiku — preokret koji je, pomalo ironično, potpuno umanjio šanse da Ričard I postigne konačnu pobedu u Palestini.

Tokom narednih meseci Saladin je izbegavao otvorene sukobe i potpuno se povukao iza linije čelične jerusalimske odbrane, nadajući se da će na taj način sačekati da napadi Lavljeg Srca izgube oštrinu i prestanu. Bio je siguran u to da će interesi koje je engleski kralj imao u Evropi prevagnuti, primorati ga da odustane od pohoda i da se vrati na zapad. Na kraju, Saladinovo razmišljanje ispostavilo se kao tačno i Treći krstaški rat završio se primirjem zaključenim 2. septembra 1192. godine, koje je trajalo tri godine. Jerusalim je ostao u rukama muslimanskog sveta.



Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Sjaj Jerusalima

Kralj Ričard I dva puta je vodio trupe s obale na marš ka unutrašnjosti Palestine, stigavši oba puta do male improvizovane tvrđave u Beit Nubi koja se nalazila na samo osamnaest kilometara od Svetog grada — u decembru 1191. godine i u junu 1192. godine.

U oba navrata Lavlje Srce verovatno nije imao nikakvu nameru da stvarno počne napad na grad — to su bile samo varke smišljene da stave na probu Saladinovu odlučnost i doprinesu diplomatskim pregovorima. Tokom ovih manevara, kralj je poštovao sva pravila srednjovekovnog ratovanja, ali ipak nije uspeo da ostvari cilj. Povukavši se dva puta pred kapijama Svetog grada, slomio je moral i odlučnost sopstvene vojske, uništavajući svaku nadu za neki mogući uspeh u budućnosti.

Nasuprot njegovom primeru nalazi se primer prvih krstaša koji su stotinu godina ranije rizikovali sve opsedajući Jerusalim. Vođeni, čini se, osećajem nesalomive duhovne samosvesti, oni su odbacili svaki oprez. Uprkos opasnosti da ih ogromna egipatska vojska smrvi, 15. jula 1099. godine napali su i osvojili Sveti grad Jerusalim.

Uloga diplomatije

Jerusalim nije prešao u ruke hrišćana sve do krstaškog pohoda koji je 1299. godine poveo nemački car Fridrih II (a i tada je kao hrišćanski grad opstao samo petnaest godina). Do toga je delom došlo i zbog činjenice da se Fridrih II radije koristio diplomatijom nego vojnom silom prilikom zauzimanja i odbrane grada. U stvari, Fridrihovi postupci i ciljevi najbolje mogu da se uporede s onima koje je imao Ričard I Lavlje Srce tokom Trećeg krstaškog pohoda.

Kao i Fridrih II, i Lavlje Srce bio je prilično vešt i lukav pregovarač koji je održavao veze s muslimanskim neprijateljima tokom čitavog pohoda. I sam Ričard bio je nadomak postizanja dogovora o preuzimanju Jerusalima, čak je bio rešen i da svoju sestru Džoanu uda za Saladinovog brata kako bi stvorio kraljevinu kojom bi upravljali i hrišćani i muslimani.

S. N.,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

br.: 3054, 2010.