Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Poslednji Viking  (Pročitano 16022 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Poslednji Viking
« poslato: 28.05.2014. 15:28 »
Nemirni Haraldov duh, kao i svest da mu je povratak u domovinu nemoguć dok su tamo na vlasti neprijatelji njegove porodice, terali su ga u nove pustolovine. Sa svega osamnaest godina obreo se u Carigradu gde je s družinom od oko petsto ratnika pristupio čuvenoj vizantijskoj varjaškoj gardi.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Vikinški brod s jednog rukopisa iz 10. veka

Harald Hardrada, pustolov i norveški kralj

Rani srednji vek, koji često pomalo nepravedno nazivaju i mračnim, u Evropi su obeležili Vikinzi. Ovi neustrašivi ratnici i moreplovci s dalekog severa vekovima su pronosili slavu svog oružja u gotovo svakom kutku našeg kontinenta, ponekad čak i izvan njegovih granica. Jedan od najvećih pustolova među njima bio je norveški viking Harald Sigurson, zvani Hardrada. Njegova životna priča kao stvorena je da oslika ovo surovo ali uzbudljivo doba, a njegova smrt smatra se poslednjim poglavljem epohe Vikinga u Evropi.

Harald je rođen 1015. godine na istoku Norveške, u jednoj od uglednih vikinških porodica. Njegov otac Sigurd bio je vikinški velikaš, a majka Asta pripadala je norveškoj kraljevskoj porodici. Asti je to bio drugi brak, a njen sin iz prvog braka bio je Olaf II koji je postao kralj Norveške iste godine kad je Harald rođen. Tokom cele svoje vladavine, kralj Olaf se trudio da širi po zemlji novu veru, hrišćanstvo, zbog čega je i dobio nadimak Sveti.

Kad se odigrala najčuvenija bitka koja se vodila na vikinškom tlu, bitka kod Stiklestada, Harald je imao tek petnaest godina. Te 1030. godine sukobile su se s jedne strane snage kralja Olafa II, a s druge vojska vikinških velikaša koji su zastupali svoje stare, paganske bogove i borili se protiv nove vere koju je širio kralj. U kraljevoj vojsci, iako mlad, bio je i Harald sa svojim rođacima. Po starim srednjovekovnim pravilima, punoletstvo se sticalo s petnaest godina, pa je tako Harald dečje igre ratovanja odmah zamenio stvarnom bitkom, i to kakvom! Na kraju tog vedrog ali krvavog julskog dana, ratnu pobedu odneli su Vikinzi koji su uzvikivali imena Odina i njegovih nebeskih podanika, a na bojnom polju, među brojnim žrtvama, ostalo je i telo kralja Olafa Svetog. Iako ranjenog, Haralda su njegova braća uspela da sklone s poprišta bitke, a uskoro i iz zemlje. Već sledeće godine on se nalazio u Rusiji, na dvoru ruskog velikog kneza Jaroslava Mudrog. Tu je, zajedno s drugim vikinškim ratnicima, učestvovao u pohodu koji je ruski knez poveo protiv Poljske. Na dvoru u Kijevu Harald je ostao skoro tri godine i u knezu Jaroslavu stekao velikog prijatelja i saveznika koji će mu kasnije tokom života mnogo puta pomoći.

Vikinzi na Balkanu

Nemirni Haraldov duh, kao i svest da u domovinu ne može da se vrati dok su tamo na vlasti neprijatelji njegove porodice, terali su ga u nove pustolovine. Sa osamnaest godina već se obreo u Carigradu gde je s družinom od oko petsto ratnika pristupio čuvenoj varjaškoj gardi. Ovu vizantijsku vojnu jedinicu činili su ratnici najamnici, uglavnom Vikinzi i Rusi, koji su ratovali za vizantijskog cara svuda gde je to bilo potrebno. Tako se Harald borio širom Sredozemlja protiv arapskih gusara, u Maloj Aziji, Siriji, a učestvovao je i u vojsci vizantijskog generala Georgiosa Manijakisa u čuvenom pohodu na Siciliju 1038. godine. Vizantijska vojska, koju su pored Grka činili i Normani, Langobardi i Varjazi, uspela je da oslobodi Siciliju od Saracena, a kao sećanje na te slavne dane i vizantijskog vojskovođu jedan grad na ovom najvećem sredozemnom ostrvu danas nosi ime Manijako, a tvrđava u Sirakuzi Kastelo Manijako. Tada je Harald, s nepune dvadeset četiri godine, već bio na čelu odreda Vikinga u vizantijskoj vojsci.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Treća sleva Elizabeta, Haraldova supruga i kćerka Jaroslava Mudrog

Vojna služba za vizantijskog cara Mihajla IV dovela ga je i u naše krajeve. Upravo u Beogradu 1040. godine buknuo je ustanak Slovena protiv vlasti u Carigradu koji se kao požar brzo širio prema jugu. Pod vođstvom Petra Deljana, ustanici su redom osvajali gradove Niš, Skoplje, Drač i ubrzo stigli do severne Grčke i zidina starog grada Soluna. Vizantija je tada, da bi suzbila ustanak, poslala svoje najjače vojne snage, između ostalih i varjašku gardu. Ustanak je ugušen, a u vikinškim sagama zabeleženi su ovi istorijski događaji kao i učešće Haralda Sigursona u ratovima na Balkanu. Međutim, dani slave i uspeha u Vizantiji za Haralda su se bližili kraju. General Georgios Manijakis bio je upleten u dvorske spletke i borbe za presto, a optužbe su pale i na njegove najpouzdanije pristalice ― Vikinge. Zbog toga je Harald, sa svojom ratnom družinom, morao da beži iz Carigrada 1042. godine, a utočište mu je pružio njegov stari prijatelj, ruski knez Jaroslav Mudri.

Sudbina najamnika u srednjem veku često je donosila neobične obrte. Tako se već sledeće, 1043, godine Harald našao u ruskoj vojsci koju je u ratu protiv novog vizantijskog cara Konstantina IX Monomaha predvodio novgorodski knez Vladimir, Jaroslavljev sin. Rat između Rusije i Vizantije okončan je mirom koji je sklopljen tri godine kasnije. U zatišju između vojnih pohoda, u dugim zimskim mesecima na dvoru u Kijevu, Harald je odlučio da se oženi princezom Elizabetom, kćerkom kneza Jaroslava Mudrog. Kad je prvi put došao u Kijev ona je bila tek devojčica, ali te zime, krajem 1043. godine, sa osamnaest godina, po srednjovekovnim merilima bila je dovoljno stara da može da se uda. Osećajući da je konačno kucnuo čas, Harald nije čekao kraj rata s Vizantijom već je krenuo na sever, prema svojoj domovini.

Borba za norvešku krunu

U Švedsku je stigao 1045. godine i, zahvaljujući svojim dobrim vezama i uticaju koji je ruski veliki knez imao na tamošnju kraljevsku porodicu, počeo da priprema povratak u Norvešku. U tome mu je pomogla i činjenica da je majka njegove žene Ingererda bila rođena sestra švedskog kralja Anunda. Ratna slava i činjenica da je pripadao kraljevskoj porodici Svetog Olafa, čiju je dobru vladavinu narod u Norveškoj pamtio, pomogle su mu da konačno 1047. godine postane samostalni norveški kralj Harald III Sigurson, zvani Hardrada. To je uspeo da ostvari bez krvoprolića koja su inače često pratila smene na prestolima, najviše uz pomoć diplomatske veštine koju je mogao da nauči od svog tasta Jaroslava Mudrog ali i od Vizantinaca koji su gajili dobre običaje diplomatije.

Iako su za zemlju nastupile godine stabilnosti, za samog Haralda to se nikako ne bi moglo reći. Prilikom jednog uspešnog prepada na obale Danske 1050. godine, Harald se spremao za povratak kad se na horizontu iznenada pojavila cela flota danskog kralja Svena. Nadajući se da će to olakšati njegove brodove, a zadovoljiti danskog kralja, Harald je naredio da se u more bace sve dragocenosti. Međutim, danska flota nastavila je poteru za Norvežanima nesmanjenom žestinom. Tada je odlučio da baci u more i sve zarobljenike koje je nameravao da odvede u ropstvo. Danci su počeli da vade svoje ljude iz mora, a njihov kralj Sven konačno je bio voljan da obustavi poteru i pusti Haralda da pobegne.

Kao iskusan vojnik ali i političar, Harald je uspešno započeo vladavinu Norveškom, a sa Elizabetom ubrzo je dobio dve kćerke. Međutim, iako je ujedinio i politički ojačao zemlju, njegova vladavina u narodu nije bila omiljena. Zbog toga je i dobio nadimak Hardrada, što na staronorveškom jeziku znači otprilike „teški vladar”. Ostalo je upamćeno i kako je vođu seljačkog ustanka Einara pozvao na pregovore a zatim na prevaru ubio. Stari i iskusni ratnik i političar Einar, iako nije bio kraljevskog roda, verovao je u stare vikinške zakone koje je Harald prekršio. Sigurno da je tada imao na umu i kako su Vizantinci uspeli nešto slično da urade vođi slovenskog ustanka Petru Deljanu mnogo godina ranije. Međutim, u Evropi su neprimetno ali sigurno počeli da otkucavaju poslednji časovi starog doba. Pred širenjem hrišćanstva i pismenosti počeli su da padaju i poslednji spomenici paganskih bogova kojima su se ljudi klanjali hiljadama godina. Osnažene novom verom, na istoku su izrastale nove moćne države Rusija, Poljska, Mađarska, a na zapadu je na ruševinama Karolinškog carstva rasla moć Nemačke i Normana. U predvečerje krstaških ratova odigrao se i prelomni događaj u istoriji Britanije koji je zauvek odvojio ovo najveće evropsko ostrvo od skandinavskog uticaja i trajno vezao njegovu sudbinu za kontinent.

Kraj vikinškog razdoblja

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Vikinški ratnici na čuvenoj Tapiseriji iz Bajea

Kad je engleski kralj Edvard Ispovednik prvih dana 1066. godine umro u postelji, poslednje reči bile su mu da svoju udovicu i zemlju predaje u zaštitu vojvodi Haroldu Godvisonu. Harold Godvison bio je u tom trenutku najmoćnija ličnost u Engleskoj, ali da bi došao do tog položaja morao je da pravi mnoge nagodbe. Jedna od njih bila je zakletva koju je godinu dana ranije dao normanskom vojvodi Vilijamu I da će mu pomoći da dođe do engleskog prestola, a druga, koja je ubrzo posle toga usledila, dovela je do toga da je u borbi za vlast zaratio i s rođenim bratom Tostigom. Zbog toga je, čim je početkom januara vest o krunisanju Harolda za engleskog kralja prešla kanal Lamanš i stigla u Normandiju, vojvoda Vilijam počeo da gradi veliku flotu od sedamsto brodova za napad na Britaniju.

Težak položaj u kom se našao novi engleski kralj nije promakao ni iskusnom Haraldu Hardradi. Privukao je kraljevog brata Tostiga na svoju stranu i takođe počeo da priprema vojsku. I, dok je vojvoda Vilijam zbog nemirnog mora oklevao da isplovi, Harald Hardrada se 8. septembra sa svojih trista brodova i gotovo 15.000 ljudi iskrcao na severoistočnoj obali Engleske. Koliko je bio siguran u pobedu govori i činjenica da su ga na ovom putovanju pratile supruga Elizabeta, mlađi sin Olaf i kćerke Marija i Ingigerd. Međutim, iako je na svojoj strani imao i saveznike iz Škotske, nije računao na to da se namerio na sebi sličnog, ne samo po imenu već i po hrabrosti i ratnoj veštini.

Do odsudne bitke došlo je 25. septembra kod Stamford bridža gde su snage engleskog kralja Harolda iznenadile i do nogu potukle vikinge. Ova bitka smatra se krajem ere vikinške vladavine u Evropi, a na njenom bojnom polju ostalo je i mrtvo telo poslednjeg velikog Vikinga ― Haralda Hardrade. Koliki su bili gubici Norvežana pokazuje i činjenica da su se preživeli vratili u domovinu na svega dvadeset pet brodova, a Haraldov sin Olaf prethodno je morao da se zakune pobednicima da više neće napadati Englesku. Dva dana kasnije normanska flota konačno se iskrcala na britansko tlo. Harold, pobednik nad Vikinzima, uživao je u toj slavi svega dvadesetak dana, do bitke kod Hestingsa gde mu je normanski vojvoda Vilijam zajedno s kraljevstvom oduzeo i život, a sebi obezbedio nadimak Osvajač. Borbe za britanski presto nisu ni tada okončane. Danski kralj Sven 1069. godine napao je Vilijama Osvajača u njegovoj novoj kraljevini, ali, nakon početnih pobeda, pristao je da uz bogati otkup odustane od toga da svoju nameru ostvari do kraja. Tako je u Britaniji mogla da počne nova era pod normanskom dinastijom koja će je za više vekova vezati ratovima i borbama za nasledstvo za Francusku.

Posle kratkotrajne zajedničke vladavine sa starijim bratom Magnusom, na norveškom prestolu od 1069. godine samostalno sedi Haraldov mlađi sin Olaf III koji je dobio nadimak Tihi. On se nije upuštao u pohode i ratove pa je zemljom konačno zavladao mir, a vikinško nasleđe polako je počelo da ustupa mesto novom dobu. I u drugim delovima kontinenta mogli su sve ređe da se vide vikinški drakari kako seku morske talase, a u Evropi je uskoro otvoreno novo istorijsko poglavlje, razdoblje krstaških ratova posle koga su Odinovi ratnici živeli još samo u pričama o starim vremenima .

Marko Aleksić,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete