Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Istina o Ričardu Lavljeg Srca  (Pročitano 15884 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Istina o Ričardu Lavljeg Srca
« poslato: 02.02.2014. 20:14 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Bio je hrabar ali užasno okrutan: naredio je da se pod zidinama grada Akre pobije 3.000 zarobljenika!

Ričard Lavovo Srce nije bio ni dobar sin ni dobar čovek a nije mnogo vredeo ni kao kralj. O njemu su stvorene legende koje ga slave kao uzornog srednjovekovnog viteza ali je u njima istinita samo njegova velika hrabrost.

Engleski kralj Henrik II Plantagenet imao je četiri sina: prestolonaslednika Henrika, dve godine mlađeg Ričarda, Gofrija i najmlađeg Jovana nazvanog Bez Zemlje jer mu nije pripadalo nikakvo nasledstvo ali mu je otac, kao svom ljubimcu, bio namenio Irsku. Mladi prinčevi, uz podršku kraljice majke Eleonore, sklapali su često saveze s francuskim kraljem protiv sopstvenog oca a često su i međusobno ratovali samo da se domognu što većeg botatstva i što više vlasti.

Prvi je izdao oca najstariji Henrik. On se u osamnaestoj godiki tajno krunisao, iz straha da vladanje potomaka Henrika II ne spreči papa zbog sukoba između kralja Engleske i kenterberijskog nadbiskupa Tomasa Beketa, nekadašnjeg kraljevog najboljeg prijatelja. Zatim je odmah zatražio i veliki deo očevih poseda. Kada je odbijen, pobegao je u Francusku gde su mu se ubrzo pridružila i braća Ričard i Gofri. Kraljica Eleonora, preobučena u muško odelo, pokušala je i sama da pobegne ali je uhvaćena i strpana u tamnicu gde je odsedela punih šesnaest godina.

PRSTEN KAO OPROŠTAJ

Svakog dana do kraljevih ušiju dopirale su vesti o plemićima i vazalima koji su ga napuštali i izjašnjavali se u korist prebeglih prinčeva. Naravno, to su bili velikodostojnici čiju je samovolju i vlast Henrik II svojevremeno pokušao da ukroti a koji su sada očekivali svojih pet minuta. Ali, kralj je savladao tugu i poveo odlučnu borbu protiv francuskog vladara Luja VII koji je podbadao njegove sinove. U tim borbama protiv oca princ Ričard započeo je svoju karijeru slavnog i okrutnog ratnika. Ali, nije bio najbolje sreće i posle bitke kod Ruena koja je trajala šest nedelja morao je da se preda i zamoli za oproštaj koji je odmah i dobio.

Nije prošla ni godina a princ Henrik se ponovo podigao protiv oca, izgubio bitku i dobio oproštaj. I to se ponovilo više puta, sve do smrti mladog princa. Ležeći na samrti u jednom francuskom gradu i osećajući da mu se bliži kraj, Henrik je ocu poslao glasnike s molbom da dođe i da mu poslednji blagoslov. Kralj je odmah hteo da se baci u sedlo i pohita sinu zaboravljajući sve uvrede, ali su ga sprečili dvorani plašeći se prevare. Tada je kralj skinuo prsten s ruke i poslao ga umirućem sinu u znak oproštaja i očinske ljubavi.

Tri godine kasnije princ Gofri je poginuo na jednom turniru. Ostali su samo Ričard i Jovan koji se zakleo ocu na večitu vernost. Ričard se međutim opet pobunio, prešao francuskom kralju Filipu II i obećao mu da će za njega osvojiti sve očeve brojne posede na teritoriji današnje Francuske koje mu je žena, Ričardova majka, svojevremeno donela u miraz. Poslednji udarac pretrpeo je stari kralj od svog ljubimca Jovana Bez Zemlje. Dok je ležao bolestan, doneta mu je lista onih koji su ga napustili i kojima je posle pobede, trebalo dati kraljevoki oproštaj. Prvi na listi bio je njegov omiljeni sin. Od tog udarca kralj se nikad nije oporavio. Naredio je da ga prenesu u mali francuski grad Šinon koji mu je odavno bio drag i tu je umro pošto je prethodno prokleo svoju sudbinu i sinove izdajnike.

TREĆI KRSTAŠKI RAT

Godine 1189. Ričard je postao kralj Engleske. Dvorski laskavci, da bi mu se umilili, nazvali su ga Lavovo Srce. Da li mu je srce zaista bilo kao u lava nije poznato, ali se zna da je bilo okrutnije od bilo kog ljudskog srca, što se videlo još od ranog detinjstva. Prvo što je uradio kad se popeo na presto bilo je da kazni sve one koji su ga pomagali u pobunama protiv oca. Drugi "podvig" bio je pokolj Jevreja na sam dan krunisanja. A zatim su počele pripreme za III krstaški rat.

Posle prvih uspeha hrišćana egipatski sultan Saladin uspeo je da porazi krstaše i zauzme njihove novoosnovane teritorije na istoku. To je bio uzrok III krstaškog rata u koji su s ogromnom vojskom krenuli francuski kralj Filip Avgust, nemački  car Fridrih I Barbarosa i Ričard Lavovo Srce. Već kod Sicilije došlo je do sukoba između hrišćanskih saveznika, veoma loš znak za ishod budućeg rata. Na Siciliji su Ričarda sačekale majka Eleonora i verenica Berengarija kojom se tamo oženi. Zajedno s njima vojska je krenula prema Kipru, a odatle pod zidine sirijskog grada Akre koji je francuska flota napadala s mora. Grad je s obližnjih brda branio egipatski sultan Saladin.

Muslimani su obećali da će grad prepustiti krstašima i dati im bogat otkup ali su oklevali i Ričard Lavovo Srce je posle četrdeset dana čekanja odlučio da nešto preduzme: postrojio je 3.000 zarobljenika i pobio ih pred očima njihovih sugrađana. Francuski kralj nije bio nimalo kriv za ovaj pokolj; on je tada plovio prema Evropi jer mu nije prijala pustinjska klima. Ričard je borbu nastavio sam i njegovo junaštvo toliko se pročulo da se godinama i godinama, pošto je on već odavno ležao u grobu, među Turcima i muslimanima pričalo o njegovom čuvenom ratnom čekiću čija je glava, od engleskog čelika, težila 20 funti. A kada bi se neki konj slučajno spotakao na putu, muslimanski konjanik bi mu rekao: "Čega se bojiš, konjiću? Sigurno misliš da nas goni kralj Ričard!"

LAV U KAVEZU
     
I sam Saladin poznavao je i cenio lavovsko Ričardovo srce. Kada se ovaj jednom razboleo od groznice, Saladin mu je poslao svežeg voća iz Damaska i snega sa planinskih vrhova da se rashladi.

Najzad je hrišćanska vojska stigla u Jerusalim ali se iz "svetog grada" brzo povukla. Sa Saladinom je sklopljeno primirje koje je značilo kraj III krstaškog rata. Ričard je morem krenuo kući, na Jadranu pretrpeo brodolom i nastavio kopnom preko Dalmacije i Austrije. Putovao je pod lažnim imenom plašeći se neprijatelja ali su ga u Austriji prepoznali i bacili u tamnicu. Nemački car Henrih VI koji je nasledio Barbarosu tražio je od Engleske da otkupi svoga kralja za tada fantastičnu sumu od 100.000 funti sterlinga. Da bi sakupili novac, Ričardovi ministri udarili su teške poreze i namete na narod a otkup je nemačkom caru odnela lično kraljica, majka Eleonora, na veliko negodovanje Jovana Bez Zemlje koji nije bio oduševljen povratkom starijeg brata jer je računao da će ovaj nastradati u ratu a njemu ostaviti presto.

SMRT KOD LIMOŽA
     
Ričard nije mogao dugo da miruje u rodnoj Engleskoj, a kako su njegovi francuski posedi bili u opasnosti, uskoro je skupio novu vojoku i krenuo preko Lamanša, protiv Filipa Avgusta, svog doskorašnjeg saveznika. Dogodilo se u to vreme da je jedan Ričardov francuski vazal, vikont od Limoža, na svom imanju pronašao veliko blago. Po pravilu koje je vladalo u srednjem veku, polovinu blaga vikont je poslao Ričardu, ali ovaj je hteo da mu pripadne sve i opkolio je Limož.

Jedna stara francuska balada govorila je da će Ričard Lavovo Srce umreti od strele napravljene u Limožu. Možda se Bertran d Gurdon, mladić koji je bio među braniocima grada, setio te balade kada je sa tvrđave ugledao kralja kako u pratnji samo jednog kapetana jaše ispod zidina. Mladić je podigao luk, nanišanio, promrmljao "neka te bog vodi" i odapeo strelu koja je pogodila kralja u levu plećku. Rana sama po sebi nije bila opasna ali je Ričard ipak morao da se povuče  iz  boja i u postelji ispod šatora pratio je zauzimanje Limoža. Grad je osvojen a uhvaćen je i Bertran koji nije odmah pogubljen.

Ričardova rana se u međuvremenu komplikovala usled pogrešnog lečenja i došlo je do gangrene. Kad je osetio da mu se bliži smrt, Ričard Lavovo Srce naredio je da mu dovedu mladog Bertrana.

– Šta te je navelo, robe, da me gađaš sa tvrđave? – upitao ga je.

– Šta me je navelo? Ti si svojim rukama ubio moga oca i braću, ti bi ubio i mene da sreća nije htela drugačije. Sada me pusti da umrem. Izaberi smrt koju hoćeš, sasvim mi je svejedno. I ti ćeš umreti i srećan sam što sam spasao svet od tebe!

Ričard ga je neko vreme posmatrao a zatim je naredio da ga puste da ide gde želi. Posle nekoliko dana kralj je umro u četrdeset drugoj godini života, posle svega 10 godina vladavine, a njegova poslednja volja nije poštovana jer je kapetan straže odmah naredio da Bertrana živog oderu i obese.

Ričard je sahranjen nedaleko od Limoža a njegovo srce, to čuveno lavovsko srce, po tadašnjim običajima izvađeno je i sahranjeno u katedrali francuskog grada Ruena.

(B. D., Politikin ZABAVNIK)
« Poslednja izmena: 14.03.2014. 21:43 marko313 »