Kako bi pokušali što brže da privedu Drugi svetski rat kraju, britanski inženjeri i naučnici su krenuli da razmatraju zanimljiv “alternativni” koncept nosača aviona koji bi mogao da ponese više od 200 Spitfirea i preko 100 bombardera Mosquito. Sam po sebi ovaj projekt ne bi bio toliko zanimljiv da nosač, poznat pod razvojnim imenom Habakkuk, nije trebao da bude izgrađen od leda i piljevine! Uz blagoslov Winstona Churchilla, projekt je krenuo u vrlo ozbiljan razvoj tokom kojeg su za njegovu izgradnju razmatrani mnogi inovativni materijali – ali nažalost nikada nije u stvarnosti i zaplovio svetskim morima. Kažemo “nažalost” jer bi nove tehnologije, isprobavane za potrebe Habakkuka, mogle imati znatnog pozitivnog uticaja i na civilnu brodogradnju, tim više što je Habakkuk trebao da bide praktički nepotopiv…

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Izometrijski presek planiranog nosača aviona krštenog imenom Habakkuk (u nekim varijantama
 Habbakuk), ledene grdosije koja je trebala da ubrza završetak Drugug svetskog rata.

Uprkos svim negativnim konotacijama i posledicama koje nose, velikim oružanim sukobima se nikad nije moglo poreći da su bili katalizatori ubrzanog razvoja nauke i tehnologije. Drugi svetski rat nikako nije bio izuzetak. Taj je, dotad najkrvaviji sukob dobra i zla, čovečanstvu poklonio neke nove izume koji pored vojnog imaju i svoju kasniju, mirnodopsku primenu. U tom se kontekstu može navesti američki uspeh na obuzdavanju nuklearne energije, ali ni Velika Britanija nije zaostajala za svojim nadmoćnim saveznikom – radar i mlazni motor verovatno su najpoznatiji primeri britanskih inženjerskih uspeha.

Ali, postojali su i projekti koji su iz određenih razloga odbačeni, pa tako nažalost ostali na nivou nacrta i početnih eksperimenata. Zaista šteta, jer se iz teksta koji sledi jasno vidi da je gradnja brodova od jeftinih i laganih materijala poput drveta i leda mogla ne samo da ubrza savezničku pobedu u Drugom svetskom ratu, već su takođe mogle da se postave nove norme za naknadnu, civilnu brodogradnju.

Početkom četrdesetih godina dvadesetog veka, Atlantik je bio ratna zona, nesiguran kako za savezničku vojnu flotu, tako i za civilne brodove. Britanski nosači aviona, kao i brodski konvoji na severnom Atlantiku konstantno su bili izloženi torpediranjima od strane nemačkih podmornica kao i napadima bombardera. U zavisnosti o mestu pogotka, čak i sitna oštećenja su mogla da  dovedu do prodora vode i potapanja broda.

Zbog svega toga početkom 1942. Odeljenje za zajednička delovanja (Combined Operations Headquarters) pri War Officeu, pod zapovedništvom lorda Mountbattena donosi odluku o usmeravanju istraživanja ka primeni novih, čvršćih i otpornijih materijala koji bi se bolje nosili u uslovima pomorskog rata. Većina razmatranih materijala su bili izuzetno teški metali čija bi implementacija u plovne objekte zahtevala masovne i neisplative prepravke postojećih projekata.

Osim toga, tehnološki procesi dobijanja materijala sa traženim svojstvima bili bi izuzetno skupi i neprimereni ratnoj ekonomiji. Korišćenje takvih materijala samo bi donekle umanjilo razarajuća delovanja bombi i torpeda, ali  ne i skroz, što je ponovno bilo polovično rješenje…

Engleski naučnik Geoffrey Pyke, jedan od ključnih ljudi u Combined Operations Headquartersu i osoba od izuzetnog Mountbattenovog poverenja, još pre početka rata je eksperimentisao sa laganim i jeftinim materijalom koji će kasnije, u njegovu čast biti nazvan pikritom (Pykrete). U datoj situaciji, Pyke izvlači svoja stara istraživanja iz fijoke i ponovo započinje eksperimente sa ovom kompozitnom materijom.

Fascinantna svojstva novog materijala – pikrita

Iza naziva pikrit u stvari se krije smesa sastavljena ni manje ni više nego od leda i usitnjene drvene celuloze (ili drvene piljevine – bilo koji materijal sa većinskim udelom celuloze dolazi u obzir!), i to u razmeri 14 procenata piljevine i 86 procenata vode. Po na prvi pogled suludom Pykeovom planu, taj materijal bi trebao da bude iskorišćen za gradnju jeftinog i praktički nepotopivog nosača aviona. Svejedno, njegove ideje su saslušali čelni ljudi Ratnog kabineta, uključujući i Sir Winstona Churchilla koji je, navodno, bio oduševljen ovim konceptom.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ovako je "ledeni" nosač aviona trebao da izgleda. Taj div je mogao da primiti
oko dvesto lovaca Spitfire i stotinjak bombardera Mosquito!

Prema Pykeovom projektu, pikrit bi bio iskorišćen za formiranje masivnog tela samog nosača aviona, koji bi na određenim površinama (poletno–sletna staza, zidovi unutrašnjih prostora i spoljne oplate) bio obložen klasičnim brodogradskim materijalima poput čelika ili drva. Naime, tehnološka svojstva ovog kompozitnog materijala su zaista zapanjujuća.

Zbog nepravilnog rasprostiranja ledenih kristala (ovo se može jednostavno regulisat tokom kristalizacije), pikrit je izuzetno čvrst – njegova zatezna čvrstoća iznosi 4,825 megapaskala, što je skoro tri puta veće od betona (1,724 MPa). Dalje, maksimalno naprezanje koje ovaj materijal može izdržati iznosi 7,584 MPa, što je znatno veće od leda (3.477 MPa), iako u ovom slučaju zaostaje za betonom (17,25 MPa). Kako ima izuzetno nisku toplotnu provodljivost, pikrit se relativno sporo otapa; u svakom slučaju znatno sporije od leda.

Zbog svega navedenog, eventualni udar torpeda u bok broda izazvao bi minimalnu štetu – površinski krater dubok najviše metar, a širok oko pet metara, dok bi klasična avionska bomba izazvala jedva nešto veće razaranje. Pritom bi se oštećena područja relativno brzo mogla izolovati, napuniti smesom tekuće vode i piljevine, pa bi se reguliranim postupkom zamrzavanja uskoro saniralo nastalo oštećenje. Naravno, deo površine broda izložen atmosferskim uticajima i erozijom usled udaranja talasa bio bi prekriven dodatnim izolacionim slojem, a potreban materijal za ovu namenu u dovoljnoj količini bi bio uskladišten na samom nosaču.

Testiranje pikrita u Kanadi i prvi plovni objekat

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Izrada eksperimentalnog ledenog broda uz jezero Louise u kanadskoj saveznoj državi Alberta.
Gotov model je imao dimenzije 18 × 9 × 6 metara, i uglavnom je zadovoljio predviđanja projektanata.

Prvi eksperimenti su izvedeni u podzemnim nivoima tržnog centra Smithfields Market u Clerkenwellu. Iskorišćena su postojeće hladnjače namenjene čuvanju namirnica životinjskog porekla, gde su naučnici mogli mirno, sigurno i u tajnosti da rade iza slojeva zavesa od zaleđenog mesa. U ovom prostoru je izrađen ogroman vazdušni tunel, čija svrha je regulisano zaleđavanje smese vode i drvene pulpe ili pijevine. Rezultat je bio, naravno, pikrit, materijal koji je potom rezan u manje komade na kojima su vršeni temeljni eksperimenti.

    Ispalili smo hitac iz puške ka bloku čistog leda, i on se istog trenutka raspao na komadiće. Ali, kad samo eksperiment ponovili na komadu pikrita iste veličine, rezultat je bio samo mali površinski krater, dok se na ostatku bloka nisu uočavale nikakve pukotine i drugi znakovi oštećenja!


    - Max Perutz, jedan od Pykeovih saradnika

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Još jedan prikaz suvog doka u kojem je konstruiran eksperimentalni model.
Cevi na prednjem delu fotografije su namenjene kontinuiranom prilivu hladnog
vazduha kako bi se izbeglo prevremeno otapanje pikrita. Završeni model je
održavan u čvrstom stanju svega jednom rashladnom mašinom od jedne konjske snage!

Ovim je potvrđena mogućnost korišćenja pikrita u projektu izgradnje planiranog nosača aviona. Ali, britansko tlo nije pružalo potrebne uslove za konačnu realizaciju projekta; što zbog klimatskih uslova, što zbog izloženosti pogledu nemačkih izviđačkih aviona čime bi se ugrozila preko potrebna tajnost celog projekta. Zato je početkom 1943. ceo projekt prebačen u Kanadu, na područje nacionalnog parka Jasper. Pored sigurnosti, ova lokacija je nudila i sve ostale faktore potrebne za realizaciju cele operacije – relativno niske temperature, nužne sirovine u vidu obilja slatke vode i ogromnih šumskih područja.

Pod nadzorom lorda Mountbattena i Geoffreyja Pykea, uskoro je izgrađen modelni uzorak dužine 18, širine 9 i dubine 6 metara,  mase oko hiljadu tona. Održavanje niske temperature samog objekta postignuto je relativno slabim rashladnim uređajem od svega jedne konjske snage (!), a ovaj probni uzorak je uz minimalno hlađenje opstao više od pola godine, skoro do jeseni 1943.

Ovaj uspeh je toliko ohrabrio čelnike Combined Operations Headquartersa, tako da su preliminarni eksperimenti pretvoreni u legitimni projekt, po starozavetnom proroku imenovan Habakkuk, kome je navodno kumovao sam Churchill. Dužina broda koja je trebala da bude realizovana, zaista je epska: planirani nosač aviona je trebao da bude dug oko 609 metara, širok nešto više od  92 metra, dok bi visina bila oko 61 metar.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Još jedan prikaz kako bi Habakkuk, da je ikad dovršen i isplovio, izgledao na svetskim morima...

Masa objekta iznosila bi oko 1.700.000 tona, a primao bi dvesta lovaca Spitfire i stotinjak bombardera Mosquito. Ostvarena brzina bi bila oko sedam čvorova, a ostvarivala bi se kombinovanim dizel i električnim pogonom. Prostor predviđen za skladištenje goriva bi imao kapacitet od pet hiljada tona, što bi samom objektu omogućilo autonomni radijus kretanja od sedam hiljada milja, dok bi posada brojila između 3500 i 4000 ljudi. Svaki nosač ove vrste bi koštalo svega deset miliona tadašnjih funti, što je znatno manje od cene klasičnog nosača zaviona, a uzevši u obzir njegovu efikasnost i praktičnu neuništivost, projekt Habakkuk je mogao da bude onaj ključni okidač koji će promeniti tok rata u korist saveznika.

Tok rata je učinio Habakkuk nepotrebnim

Upravo razvoj događaja na terenu je bacio ovaj projekt u zapećak, i to neposredno pred početak masovne proizvodnje nosača od pikrita. Naime, krajem 1943. nemačka podmornička flota je već bila oslabljena tako da su napadi na savezničku flotilu na Atlantiku bivali sve ređi. Istovremeno, Portugal je konačno saveznicima ustupio aeodrome na Azorskom ostrvu, što je takođe smanjilo potrebu za plovnim objektima takve namene, a nije beznačajno ni odupiranje ovog projekta od strane Sjedinjenih Američkih Država, koje su iz vlastitih ekonomskih razloga preferirale gradnju klasičnih čeličnih nosača aviona. Poslednji klin i posmrtni ples projekta Habakkuk je prebacivanje težišta pomorskih ratnih operacija iz Atlantika u Tihi okean.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Poređenje veličine nosača aviona Habakkuk sa tada korišćenim savezničkim vojnim brodovima. Obratite pažnju na dimenzije nosača klase Illustrious, kakve je Kraljevska mornarica koristila tokom II. sv. rata (levo), i tipične krstarice iz istog razdoblja (desno).

O tome možda najbolje govori zapis već citiranog Maxa Perutza:

    Američka mornarica je konačno objavila kako se Habakkuk smatra lažnim prorokom. Sa jedne strane, sistemi za održavanje niske temperature tela broda zahtevaju preveliki utrošak čelika, veći nego za izgradnju jednog standardnog nosača aviona, ali ključni razlog je bila činjenica da se situacija na terenu znantno promenila od početka naših eksperimenata. Sve veći broj uspostavljenih aerodroma na kopnu ovaj koncept ledenog nosača je učinila nepotrebnim!

Uprkos odbacivanju realizovanja ove vizionarske ideje, saveznici su vrlo brzo skršili osvajačke planove Trojnog pakta, i rat je kroz proleće i leto 1945. konačno priveden kraju. Nažalost, ovaj genijalan i relativno jeftin koncept više nikad nije zaživeo, kako u domeni vojne, tako i civiline brodogradnje. Svejedno, pokušaj ostvarenja projekta Habakkuk, odnosno konstrukcije broda od leda i drvene pulpe sigurno ostaje najambiciozniji i najgenijalniji pokušaj britanskog inženjerstva u ratom sputanim i ograničenim uslovima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Presek Habakkuka

Tužne sudbine ključnih ljudi

Na kraju, par reči o sudbini dvojice ključnih aktera projekta Habakkuk. Lord Mountbatten po završetku rata odigrao je ključnu ulogu pri završetku britanskog mandata u Indiji, zauzimajući se za smanjenje tenzija između lokalnih Hindusa i Muslimana. Iako pripadnik Doma Lordova, otvoreno je simpatizirao laburiste i zalagao se za socijalnu pravdu. Nažalost, čudna igra sudbine je odigrala svoje u leto 1979. kada je uz obalu irske grofice Sligo – zajedno sa nekoliko članova svoje porodice, među kojima je bilo i dece – poginuo u eksploziji bombe koju su pod njegovu jahtu podmetnuli teroristi IRA-e.

Geoffrey Pyke očito je preemotivno doživeo odbacivanje svog životnog dela, projekta Habakkuk. Po završetku rata postao je jedan od pionira onoga što se danas zoce ‘zelenom energijom’, odnosno proučavanjem mogućnosti iskorišćavanja prirodnih energetskih resursa koji po pravilu ne zagađuju okolinu. Ali, ne mogavši da se pomiri sa propadanjem vlastitih vizija, početkom 1948. izvršio je samoubistvo.

U svakom slučaju, Pykeov je naučni genije, potpomognut svesrdnom podrškom lorda Mountbattena i samog Winstona Churchilla zamalo pokrenuo lavinu sasvim novog i drugačijeg razdoblja u ne samo britanskoj, već i svetskoj brodogradnji. Ko zna, možda će upravo aktualna situacija u svetskoj privredi te sve izraženiji manjak sirovina i goriva naterati savremene inžinjere da iz prašnjavih arhiva izvuku neke zaboravljene planove i nacrte!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bočni kao i nacrtni presek (sledeća skica) središnje sekcije nosača aviona
predviđenog projektom Habakkuk. Uočljivo je kako je sloj pikrita na najužem
mestu debeo oko 13 metara, što je trebala da bude dovoljna garancija
otpornosti na udare torpeda i avionskih bombi.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Nacrtni presek Habakkuka.