Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Vinča- lokalitet Beli breg  (Pročitano 24382 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Vinča- lokalitet Beli breg
« poslato: 14.03.2013. 23:54 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Arheološki lokalitet Vinča nalazi se u selu Vinča na desnoj obali Dunava, neposredno pored ušća reke Bolečice, udaljen 14 km nizvodno od Beograda. Otkriveni su ostaci naselja iz perioda između 5200. i 4200. godine pre nove ere. Kulturni sloj, na pojedinim mestima visok i do 10,5 m, sadrži ostatke života od neolita pa sve do gvozdenog doba, a u najmlađem kulturnom horizontu otkriveno je starosrpsko groblje iz IX do XV veka.

U blizini Vinče nastalo je veliko urbano naselje koje je bilo središte jedne od prvih evropskih civilizacija. Na lokalitetu „Beli breg” formirana je mlađa neolitska vinčanska kulturna grupa u kojoj je neolit Evrope dostigao svoj vrhunac.

Prvi istraživač arheološkog nalazišta je dr Miloje Vasić, prvi srpski školovani arheolog. Prva naučna istraživanja počeo je da vrši od 1908. godine, a trajala su, sa prekidima, do 1934. godine. Na istraženoj površini on je otkrio arheološke slojeve ukupne debljine oko 10 metara. On je svoje nalaze objavljivao u tadašnjim najznačajnijim naučnim časopisima i tako, praktično, uveo srpsku arheologiju u svetske, moderne tokove ove nauke.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Značajnija istraživanja nastavljena su tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka pod rukovodstvom Odbora za arheološka istraživanja Vinče pri SANU i, sa prekidima, traju do danas. U toku ovog perioda istražen je samo centralni deo lokaliteta. Najstariji tragovi života u arheološkim slojevima potiču iz neolita, oko 5500. godina pre nove ere, i traju sve do danas.

Arheološko nalazište predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja za razumevanje nastanka i razvoja evropske civilizacije. To nalazište predstavlja autohtonost i autentičnost evropskog neolita i ima nesumnjivo veliki značaj u određivanju evropskog identiteta.

Umetnička vrednost i značaj predmeta pronađenih na nalazištima vinčanske kulture zauzimaju visoko mesto u svetskoj kulturnoj baštini. Može se slobodno reći da su predmeti vinčanske kulture, po svojim osobenostima, učinili ovu kulturu jednom od lako prepoznatljivih. Zasluge za ovo sasvim sigurno ima i profesor Miloje Vasić. Sa druge strane, sa nastavkom i intenziviranjem arheoloških iskopavanja, pronalaženjem ne samo novih predmeta već i novih naučnih podataka i činjenica o Vinčanskoj kulturi, ovo istraživanje postaje sve značajnije.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #1 poslato: 14.03.2013. 23:55 »



Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #2 poslato: 20.03.2013. 21:37 »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #3 poslato: 30.05.2013. 17:41 »
AМФОРА

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Неолит
Винчанска култура
V миленијум п.н.е.
печена глина
висина: 43 цм


Амфора са цилиндричним вратом црвене боје и богатом декорацијом у виду меандара испуњених убодима, издваја се по квалитету своје уметничке израде од других таквих откривених у Винчи. На врату посуда типа амфоре и питоса понекад су приказиване очи, што је највероватније послужило као основ за настајање просопоморфног поклопца. Тако цела посуда у комбинацији са поклопцем добија изглед стилизоване људске представе, одајући утисак мистичности и импресивности. У таквој посуди, са апотропејским карактером, људи су највероватније чували храну и течност за посебне намене, семе за сетву, или резерве жита које су смеле да се користе само у изузетним случајевима.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #4 poslato: 30.05.2013. 17:43 »
ЖРВАЊ И РАСТИРАЧ

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Неолит
Винчанска култура
V миленијум п.н.е.
камен
25,5 x 17,5 цм
R растирача: 7 цм


У исхрани древних винчанаца најважније су биле једнозрна и двозрна пшеница, које се данас веома ретко узгајају. У археолошким слојевима обе врсте пшенице су обично налажене заједно, па се предпоставља да су тако и сејане, што је била мера опреза у случају да једна култура подбаци. Житарице су чуване у великим посудама које називамо питоси. Уз помоћ мањих посуда које су се могле држати у једној руци из њих су вађене житарице потребне за дневну исхрану. Житарице су се млеле помоћу мањих камених жрвњева, на којима се уз помоћ посебне алатке – растирача, мрвило зрневље.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #5 poslato: 30.05.2013. 17:47 »
АНТРОПОМОРФНА ФИГУРИНА

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Неолит
Винчанска култура
V миленијум п.н.е.
печена глина
висина: 8 цм

Женска фигурина са кратким перфорираним патрљцима руку, који су извучени из основне масе. Дојке и глутеи наглашено су моделовани. На тзв. птичјем лицу представљен је само нос. Одећа је приказана урезима и густим убодима. Читава површина фигурине обојена je црвеном бојом.

Винчанска култура постала је позната широм света захваљујући, пре свега, фигуринама. Милоје Васић, први истраживач Винче открио је више од хиљаду предмета фигуралне пластике. Ископавањима вршеним током седамдесетих и осамдесетих година XX века, као и новим истраживањима која трају од 1998. године, колекција ових предмета се значајно увећала. Оне су обично антропоморфне (људског облика), али има и оних у облику животиња (зооморфних). По димензијама су најчешће такве да се могу држати у руци. Њихова намена није сасвим јасна. Археолози их најчешће објашњавају као култне, магијске или ритуалне и сматрају да су морале имати везе са култом предака. Чињеница је да су фигурине стваране у оквиру строгог канона. На самом почетку винчанске фигурине су биле стубасте и веома су личиле на фигурине које су правили њихови предходници на овом тлу. Полако се развијају и добијају све више детаља тако да данашњи истраживачи са њих могу читати начин одевања, врсту фризуре и моде у украшавању тела. Винчанске фигурине необично су значајне за археологију неолита, и то због чињенице да представљају хронолошки осетљив материјал погодан за датовање, али и праву ризницу података о уметничким стремљењима и друштвеној организацији заједнице.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #6 poslato: 17.06.2013. 13:57 »
 
Открића из Винче ускоро у јавности


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Изузетна открића после једног века ускоро поново пред очима наше јавности. Захваљујући Васићевим налазима, блеснули смо на међународној културној позорници.

Министарство културе издвојило је средства да се после скоро једног века у Археолошкој збирци Филозофског факултета направи стална изложба експоната са светски познатог локалитета – Белог брда у Винчи, сазнају „Новости“.

„Налази који имају највишу, „нулту“ категорију, на јесен ће најзад изаћи из депоа. Захваљујући управо тим открићима академика Милоја Васића Србија је блеснула на међународној културној позорници између два светска рата“, истиче др Мира Ружић, управник Археолошке збирке Филозофског факултета.

„О томе сведоче насловне стране тадашње штампе и чињеница да је светска наука по Винчи назвала највећу преисторијску културу Европе.“

Археолози подсећају да је Винча од првог дана била сензација, па је ископавања пре Првог светског рата већим делом финансирао Руски царски археолошки институт у Цариграду, а после рата сер Чарлс Хајд, британски новински магнат. Он је спонзорство условио стварањем археолошке збирке на Филозофском факултету, која је требало да служи пре свега студентима. Тренутно се хиљаде винчанских фигура и документација академика Васића налазе у стотинама кутија у депоу збирке.

„Нажалост, ни студенти ни јавност од Другог светског рата нису у могућности да виде Васићеве налазе и писану заоставштину“, каже археолог др Дубравка Николић, која брине о Васићевој збирци.

„Заиста је бизарно да је држава улагала десетине хиљада евра у климатизовану кутију за једну мумију, а да своју Винчу није презентовала ни српској, а камоли страној јавности. Немамо чак ни сувенир са Винче за туристе.“

Археолози подећају да већ дуго није могуће видети ниједан експонат с локалитета Бело брдо и других налазишта која је истраживао професор Васић. Ни његова легендарна књига о Винчи, написана још тридесетих година 20. века, ни бројна друга дела никада нису доштампавани.

„Институције које чувају заоставштину мог прадеде Милоја су или затворене или немају изложбени простор“, констатује археолог др Милица Тапавички Илић, праунука професора Васића.

„Музеј на локалитету је затворен јер прокишњава, Народни музеј не ради дуже од деценије, Музеј града Београда нема зграду, а Археолошка збирка нема простор.“

Саговорница „Новости“ сматра да би се од професора Васића могло учити и о патриотизму и бризи за заштиту културне баштине.

„Прадеду је наредба о мобилизацији 1914. затекла на локалитету у Винчи, и он се одмах вратио у Београд и јавио команди“, открива др Милица Тапавички Илић.

„Под артиљеријском ватром је спасавао благо Народног музеја, а касније га је евакуисао из престонице. Неколико сандука је, према причама, носио током повлачења преко Албаније.“

Ратни део биографије професора Васића је најмистериознији део његовог живота о коме је оставио кратко сећање у књизи о Винчи.

„Први непријатељски меци из топова с монитора на Дунаву упућени су на зграде Универзитета и Народног музеја. Рушење и пожар проузроковани експлозијама упропастили су многе драгоцене објекте. Жалосна бежанија музејских збирки у Ниш, затим у Скопље и у Косовску Митровицу у 1914. и 1915. години оставила је трагове и на предметима из Винче“, записао је професор Васић.

Многи од драгоцених експоната нестали су током рата. Неки су уништени, а неке су покрали окупатори. Међу археолозима, нарочито аматерима, препричава се легенда да је Васић неколико сандука с налазима сакрио у некој пећини. Да легенда можда има основу указују до сада непознате фотографије које је открио Вељко Илић, фотограф Народног музеја.

„Прадеда је снимљен у пролеће или лето 1915. у пратњи официра, у неком каменолому. За нас је то загонетка јер ни у породичном предању нема објашњења шта је тамо радио усред рата“, каже др Милица Тапавички Илић.

Професор Васић је после Првог светског рата наставио истраживања Винче, која му је донела светску славу, али и многе противнике.

„Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Занимљиво је да у Србији напади на Васићево дело трају до данас, иако цео свет признаје да је Европа рођена у Винчи“, указује проф. др Милорад Стојић, из Археолошког института САНУ.

Археолози кажу да је професор Васић погрешно датирао налазе на Винчи, сматрајући да је реч о култури која је на Дунав стигла с обала Јонског мора. Модерна испитивања показала су да је Винчанска култура много старија и да се цивилизација ширила у супротном смеру.

„Када је откривена, Винча једноставно није имала с чиме да се упореди. Васић је био задивљен лепотом предмета какви нигде нису виђени и повезао их је с јединим постојећим репером, културама с обала Јонског мора и Грчке. Тиме је дошао у сукоб с такозваном нордијском школом, на којој су инсистирали тада већ моћни нацисти и стекао велике непријатеље. Васићево упорно доказивање медитеранског порекла европске цивилизације била је борба против нацистичког зла које је и кроз науку наметало своје теорије“, сматра археолог Драган Јанковић.

Судбинска веза са Винчом

Судбина породице и потомака академика Милоја Васића неодвојива је од археологије.

„Ја сам део тима на Виминацијуму који је мој прадеда истраживао још пре него што је открио Винчу. Моја бака, његова кћи, радила је у археолошкој екипи на Винчи, као и моја мама. Од рођења сам била предодређена за археолога“, каже др Милица Тапавички Илић.

Извор: Новости

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #7 poslato: 01.07.2013. 22:53 »
Винчански неолит данас или шта би рекао Милоје Васић

Лични Став

Од: Зорица Атић, историчар уметности

Дунавско приобаље на територији насеља Винча није ни до данас далеко одмакло од винчанског неолита.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Трагови људског присуства видни су у 21. веку првенствено у отпацима, олупинама, графитима, чамцима. Понеки пецарош или љубитељ реке ужива на води и остацима природе: читава сцена неодољиво посећа на постапокалиптични декор филма "Mad Max". Ту је и некаква необична табла која нас наводи на помисао да се овде налази чак и археолошки локалитет.

Локалитет који је на први, други, па и стоти поглед заиста тешко уочити. Ништа ту не асоцира на ископавање, археологију и благо културне баштине. Ништа сем мердевина које стоје прислоњене уз део брда као "основни", овде и једини, истраживачки мобилијар. На брду изнад налази се једна барака, за коју натпис на табли и присутни чувар тврде да је изложбени простор и да припада Музеју града Београда. Али авај, случајни пролазник, путник намерник или не дај боже заинтересовани туриста, овоме може да поверује само на реч. Објекат је затворен за посетиоце већ месецима јер кров прокишњава, а археолошка збирка је повучена. Наводно нема средстава да се тај проблем санира, а када ће објекат бити отворен као и шта садржи, не знам(о).

Замишљам збуњеност осталих посетилаца археолошког налазишта и Винче, или било коју туристичку организацију како доводи аутобус пун туриста. И сцену у којој, као у бајци "Царево ново одело", водич објашњава својој групи жељној знања како је све ово што (не)виде заправо нешто сасвим друго.

Ни уз много маште и предзнања, нисам успела да стекнем ни најосновнију слику о томе да се предамном налази археолошко налазиште каквих мало има било где у свету. Налазиште које памти, чува и крије векове и векове, историју људског постојања и трајања. Налазиште на коме је отпочео радове још давне 1908. године наш чувени археолог Милоје Васић. Налазиште које пропада.

Завод за заштиту споменика културе града Београда каже за овај локалитет: "Археолошко налазиште од ИЗУЗЕТНОГ значаја, Бело брдо, Винча: Познати археолошки локалитет на обали Дунава, једно је од најстаријих људских станишта. Плодно земљиште, непосредна близина велике реке богате рибом и рудишта цинабарита погодовали су континуираном живљењу на лесној тераси над Дунавом. Дебљина констатованог културног слоја износи 10.5 м, што представља највећи археолошки профил откривен у Србији. У њему се може издвојити више праисторијских насеља од којих најстарије датира још из времена старчевачке културе (10.5 до 9.1 м), са остацима земуница и карактеристичном керамиком. У вишим слојевима нађени су остаци винчанске културе, Винча-Тордош и Винча-Плочник (9.1 до 3 м) у којима су заступљени остаци кућа, бројни керамички судови, значајни налази неолитске пластике, камене секире и разноврсни коштани алат. У горњем слоју (3 до 0 м) наилази се на археолошке остатке каснијих епоха. Хронолошки, последњи налази везани су за раздобље од 8. до 17. века, када је терен коришћен за сахрањивање.

Удружење "Винчански неолит" израдило је пројекат заштите археолошког налазишта Винча који је тренутно у најужем избору за седам најугроженијих споменика и места културног наслеђа Европе. Пројекат "7 најугроженијих" (7 most endangered) покренула је европска организација за заштиту културног наслеђа "Европа ностра" са седиштем у Хагу, заједно са Европском инвестиционом банком, коју заступа њен Институт. Од укупно 42 предложена пројекта из целе Европе, пројекат заштите археолошког налазишта Винча ушао је у ужи избор од 14 пројеката, и по неким проценама постоји велика могућност да у јуну ове године буде изабран у првих седам.

До тада, или до неког другог пројекта у далекој будућности, налазиште у Винчи попут многих других споменика културе од националног и светског значаја на нашој територији, препуштено је нашем немару, незнању и незаинтересованости, нашој култури заборава и непоштовања прошлости, урушавању, пропадању, зубу времена. Када видим овакву лепоту и вредност како нестаје, не могу а да се не запитам шта би други урадили да ово имају, да су на нашем месту...


Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Ugled: +122/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #8 poslato: 23.10.2013. 01:23 »
Miloje Vasić, iskopavanja Vinče 1908. godine

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Zoki

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 411
  • Ugled: +61/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #9 poslato: 04.01.2014. 13:37 »
Vinča – čudesna priča o životu (prvi deo)



Skoro je izašao naslov u novinama da je „Belo Brdo“ ponovo otvoreno za posetioce posle sanacije krova, pa je stoga i usledila inspiracija za ovim tekstom.

Arheološki lokalitet „Belo brdo“ nalazi se u istoimenom naselju, nadomak Beograda, na četrnaestom kilometru od Beograda ka Smederevu. Priča o lokalitetu počinje pričom o prvom srpskom školovanom  arheologu i profesoru Miloju M. Vasiću (1869-1956).
Rad, rad i samo rad

U svojoj plodnoj karijeri, profesor Vasić je prešao dug i trnovit put, od srednjoškolskog nastavnika u unutrašnjosti, profesora gimnazije u Beogradu, preko čuvara Narodnog muzeja, pa sve do profesora Univerziteta i akademika.

Sve to, profesor Vasić je postigao zahvaljujući radu i ljubavi prema struci. Uvek je govorio „Rad, rad i samo rad.“ On  je istražio samo jedan manji deo nalazišta. Od nekih 15 hektara, on je istražio 400 kvadratnih metara.

Na tih 400 kvadratnih metara, Vasić je iskopao arheološki sloj debeo deset metara. U tih deset metara iskopano je više od 7 000 godina života u kontinuitetu. Što znači da u Vinči postoji život u kontinuitetu od 5 500. godine pre nove ere pa do danas, s obzirom da se tu i danas živi.

Zanimljivo je da je osamdeset procenata tog sloja nastalo u neolitu što praktično govori da se u Vinči tada i najintenzivnije živelo. Vinča je u neolitu bila i kulturno sedište tadašnje Evrope.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
        Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Od neolita do danas

Arheolozi su po današnjoj savremenoj Vinči, tu neolitsku kulturu nazvali vinčanska kultura. A istraživanja su pokazala da je taj narod živeo na mnogo većem prostoru od prostora današnje Srbije.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Prvo naselje u Vinči osnovano je u srednjem neolitu i to naselje pripada starčevačkoj kulturi. To je naselje koje se nalazi na deset metara dubine od površinske kote i to je naselje zemuničkog tipa.

Starčevci  su bili prvi zemljoradnici koji su živeli na ovim prostorima, a u finalnom neolitu starčevačku kulturu na ovim prostorima zamenila je vinčanska  kultura tako da na nalazištu u Vinči imamo nadzemna naselja vinčanske kulture sa velikim nadzemnim kućama.

Početak neolita na svim prostorima obeležila je kultura lepenskog vira. U sredini neolita je starčevačka kultura, a vinčanska kultura je obeležila njegov kraj. To su tri kulture koje se vremenom nadovezuju jedna na drugu i koje su obeležile neolit. Neolitski vinčanci i njihovi savremenici su izmislili način da zemlju obogate (đubrenjem i navodnjavanjem) i po prvi put se stvaraju stalna naselja gde generacije i generacije žive na jednom mestu, vezani za jedan prostor.

Po prvi put imamo stalno mesto za život i kao posledicu toga počinje i izgradnja kuća (oni koji su se selili pravili su privremene objekte za stanovanje – zemunice, kolibe, šatore). Kuće su pravljene od drveta, prepleta od pruća za povezivanje, a malterisane su mešavinom blata i pleve. Malterisane su i spolja i iznutra i tako se dobijala odlična izolacija. Bile su prekrivene trskom, imale su podpatosne grede preko kojih je opet nanošen sloj blata i pleve.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
      Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Posebno je zanimljivo da su te kuće pravljene u nizu, jedan niz pa drugi iste orijentacije (jugoistok-severozapad) što govori o prvom urbanom naselju sa pravilno orijentisanim kućama. Kuće su imale prozore prekrivene istanjenim kožama, a za zagrevanje su korišćene peći, a ne otvoreno ognjište.

Za osvetljenje su korišćene uljane lampe koje su sagorevale životinjsku mast. Pronađeno je i dosta životinjskih kostiju, a analizom je utvrđeno da su to kosti uglavnom domaćih životinja (sami su ih gajili).

Daljom botaničkom analizom tla, utvrđeno je da su gajili žitarice – ječam i pšenicu što znači da nisu zavisili od lova i ribolova već da su počeli sami da gaje proizvode za hranu.

U to vreme moglo se putovati samo rečnim dolinama tako da su vinčanci vrlo lako mogli da trguju i putuju sa okolnim narodom. Na ovom prostoru ukrštaju se veliki rečni tokovi: ušće Save u Dunav, ušće Tamiša, Tise, a dole ušće Morave. Dakle, odakle god da se krene iz Evrope, lako se dolazilo na ove prostore.

U to vreme ljudi prave višak i hrane i predmeta i sa njima počinju da trguju u vremenu kada su ljudi upućeni jedni na druge.

Vinčanska civilizacija traje oko hiljadu godina. Dolaskom plemena sa istoka koji donose drugi način života, počinje metalno doba.

Vinča je bila metropola u neolitu, a u metalnom dobu je bila samo jedan od mnogih naselja.

U Vinči, takođe, postoji i groblje iz srednjeg veka koje se nalazi iznad samog nalazišta praistorijskih slojeva. To je hrišćansko groblje, a pronađeno je oko hiljadu takvih grobova.

Zahvaljujući tome ceo prostor ispod groblja je ostao očuvan do današnjih dana jer običaji našeg naroda ne dozvoljavaju nikakvu gradnju ni obradu zemljišta iznad.

Postoje pisani i arheološki dokazi i tragovi da je na ovom prostorima u kontinuitetu bio život od neolita do danas.

Autor: Marija Stojanović
Ničega se ljudi toliko ne plaše kao nečije hrabrosti da bude onakav kakav je.

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 945
  • Ugled: +70/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #10 poslato: 07.02.2014. 14:22 »
Zlatno doba ljudske civilizacije rođeno u beogradskom komšiluku

Beogradske priče: Kada dođu u naš glavni grad, svetski arheolozi stižu u jednu od planetarnih prestonica njihove nauke. Prvo urbano naselje u Evropi - Vinča imalo kuće koje su bile znatno komfornije nego što su ih imali srednjovekovni ljudi, 6.000 godina kasnije

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

 Iskopavanje 1908. godine

NAŠE naivne pretpostavke da stalno napredujemo, često demantuju svakodnevni događaji, ali i naučnici koji nas vraćaju u prošlost. Ovoga puta krećemo u legendarnu Vinču, beogradsko prigradsko mesto gde je rođena istoimena kultura po kojoj smo poznati u svetu.

Sagovornik nam je kustos Dragan Janković, arheolog koji sa mnogo ljubavi priča o svojim Vinčancima koji su postojali na ovom prostoru u doba neolita, pre više od sedam hiljada godina. Kada ga pažljivo slušamo, čini se da smo u mnogim svojim navikama znatno lošiji od njih...

KUĆE I KOMFOR

- OSTACI kuća koje iskopavamo na nalazištu pokazuju da su u neolitu ljudi imali vrlo visoku kulturu stanovanja - kaže Janković.

- To potkrepljujemo ostacima kuća koje su imale površinu od 20 do 80 kvadratnih metara, imale su od dve do pet soba, a na zidovima termoizolaciju. Malterisane su smesom od lesnog blata i pleve. To je danas „hit materijal“ u gradnji ekskluzivnih kuća. Tako se ispostavlja da su Vinčanci pre toliko mnogo milenijuma koristili materijal kojim se danas grade najskuplje kuće.

Žitelji ovog naselja su na kućnom podu imali drvene grede, između kojih su, opet, nanosili sloj blata i pleve, a završno, iznad njega stavljali su sloj gline koju bi dodatno uglačali. Tako bi dobijali ispolirane patose koje su lako održavali.

- U kućama pravljenim u doba od 5.300. do 4.300. godine pre nove ere nismo nalazili ognjišta, što znači da su oni još u to vreme imali zatvorene peći - dodaje Janković sve neverovatnije podatke. - U svakoj kući smo pronašli po jednu peć, a u nekima čak i u svakoj sobi po jednu, što govori da im nisu služile samo za spremanje hrane, već i za grejanje.

Kuće su pravljene u nizovima, stvarajući svojevrsne ulice, i sve su imale istu orijentaciju, od severoistoka ka jugozapadu. Zanimljivo je da su između njih postojali samo uski prolazi, široki oko 1,5 metara, odnosno da kuće nisu imale okućnice, niti dvorišta.

Ova činjenica, uz druge detalje ukazuje na to da je Vinča u neolitu bila prvo gradsko naselje. Njeni žitelji bavili su se i trgovinom. Ostaju nam pitanja koja Janković niže jedno za drugim: zašto su ljudi u neolitu imali višu kulturu stanovanja nego u neka kasnija vremena, pa čak i u srednjem veku, iako su živeli hiljadama godina ranije?

- To je za mnoge zbunjujuća činjenica. Zašto je došlo do tolikog pada kod kasnijih kultura - pita se naš sagovornik i nudi odgovor.

- Objašnjenje je da tokom celog neolita nije bilo većih sukoba, odnosno ratova, i da je ceo taj period poznat po najdužem trajanju mira u istoriji ljudske civilizacije. To je doba od 6.500 do 4.300 godine pre nove ere. Oko 2.000 godina nije bilo rata!

Arheolozi ovo potkrepljuju činjenicom da su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnijih odbrambenih fortifikacija. Takođe, tokom arheoloških iskopavanja nisu naišli ni na kakve ostatke oružja.

- U srednjem veku, pet hiljada godina kasnije, kada gradi kuću, čovek prvenstveno razmišlja o zaštiti. On je sve podređivao odbrani od eventualnog agresora. A u neolitu, on je prvenstveno razmišljao o komforu.

Govoreći o vinčanskoj kulturi, ne pričamo samo o ovom jedinstvenom naselju, kao i naseljima koja su se prostirala na značajnom delu površine današnje Srbije, već i o jednom sasvim nestvarnom vremenu, koje mnogima nije poznato, a još manje im je jasno.

- Upravo to vreme veliki rimski pesnik Ovidije nazvao je „zlatnim vekom ljudskog roda“ - podseća Janković. - Prosto je fantastično da je u Antičko doba postojala svest o tom, njima dalekom vremenu. Vinčanska kultura postojala je milenijumima pre Ovidija, a pisanih tragova koje bi Rimljani mogli da koriste - nije bilo. Ipak, postojala je jasna svest o tome da je nekada postojalo takvo vreme tokom kojeg ljudi nisu vojevali i međusobno se ubijali.

DUHOVNA KULTURA

PRASTARI Vinčanci su bili vrlo razvijena duhovna civilizacija. Prema mišljenju naučnika, imali su svoju mitologiju, a na osnovu arheoloških nalaza ne može da bude uočena bilo koja vrsta dominacije. Nije bilo ni matrijarhata ni patrijarhata, odnosno nije postojala institucionalna dominacija jednog pola.

- Ljudi iz neolita su osvojili sve vrednosti kojima savremena civilizacija teži: životu bez rata i bez dominacije! Zato priča o njima nije samo priča iz daleke prošlosti, već i priča naše budućnosti.

Naš sagovornik otvoreno zaključuje da „mi tek treba da usvojimo neke vrednosti koje su oni već tada osvojili“.

- Meni je to na neki način „dirljivo“ - koliko savremeni čovek uopšte ne prihvata čak ni mogućnost života bez rata i dominacije. Tako nešto moderni čovek smatra utopijom.

- Međutim, ako je jednom nešto postojalo, onda to nije utopija - izričit je Janković.- To je nada da je moguće da nešto slično ponovo zaživi.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Logično je da se zapitamo zašto su ljudi u neolitu živeli bez ratnih sukobljavanja, a naš sagovornik navodi više razloga za to. Vinčanci su počeli da se bave i poljoprivrednom proizvodnjom hrane, pa su lovišta prestala da budu strateški prostor, odnosno više nisu bila ograničeni prirodni resurs koga treba braniti. Ko god da je hteo da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, mogao je da iskrči određenu površinu i da od nje napravi obradivu. Postojali su neograničeni prirodni resursi, pa nije bilo potrebe za borbom za prevlast nad njima.

- Pojavljuju se viškovi hrane i drugih proizvoda, a oni omogućavaju razvoj trgovine. Logika onog vremena bila je da onaj čovek preko brda, kao i onaj preko reke, nije mogući neprijatelj, već je potencijalni kupac. I apsolutno je dobrodošao.

Dabome da bi bilo pogrešno idealizovati to vreme, i tadašnjeg čoveka, ali su u tom i takvom društvu očigledno postojale neke vrednosti koje su danas nama nedokučive.

- Jasno je da je i u to doba bilo nasilnih ljudi, jer je to u biti čoveka kao vrste - objašnjava naučnik.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


- Međutim, u njihovom sistemu vrednosti nasilje je bilo gotovo neprihvatljivo i oni su uspevali da marginalizuju sve one koji bi nasiljem hteli da dođu do onog što im ne pripada. A pogledajte naš današnji sistem. I danas je u našem sistemu vrednosti nasilje zvanično neprihvatljivo, međutim nisam baš siguran da je tako. Danas su ratovi postali legitimno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.

NOVO, LOŠIJE DOBA

ŠTA se dogodilo sa ovom kulturom i šta ju je odagnalo sa istorijske scene? Jedno novo doba koje je usledilo posle neolita.

- Nosioci vinčanske civilizacije su prvi u svetu topili bakar. A on je, opet, bio toliko vredan i skupocen, da se njime isključivo trgovalo. Vičanci su ga posmatrali kao trgovci, a ne kao tehnolozi. I tada su otvorili Pandorinu kutiju. Prostori na kojima se nalaze rudnici bakra postaju strateški prostori, a bakar ogroman prirodni, ali i strateški resurs. To je dovelo do potrebe da se kontrolišu prostori na kojima se nalaze rudnici. Tako nastaju sukobi, ali i pomeranja, odnosno seobe ondašnjih plemena.

Polako kreće bakarno, a za njim i bronzano doba i na svetu je sve više oružja. Metal i njegova masovna proizvodnja omogućavaju stvaranje ogromne količine oružja i oruđa.

A mučeno čovečanstvo shvata da su otimačina i rat mnogo brži način zarade. I eto, tako ostade do dana današnjeg... A stručnjaci se ipak nadaju da ćemo jednom da dosegnemo do onih vrednosti vinčanske kulture koje su jednom davno postojale.

Blago vama...

PRE nekoliko godina stručna grupa italijanskih arheologa posetila je nalazište u Vinči, i tada su dugo razgovarali sa Jankovićem. Razmenjena su mnoga stručna znanja, pa ipak jedna rečenica je ostala urezana u pamćenje našeg sagovornika.

- Zamislite, Italijani, na čijem prostoru se nalaze najvažniji ostaci starog Rima, ljudi čiji arheolozi uvek imaju prepune ruke posla, posle posete našem lokalitetu rekli su mi: „Blago vama, vi imate Vinču! Zavidimo vam.“

SVETSKI PUTNICI

TRGOVAČKI putevi naših predaka iz neolita danas izgledaju neverovatno. Naš Vinčanac odlazio je do Karpata, tamo uzimao obsidijen, vulkansko staklo, koji je veoma oštar i koji je, kada se razlista, bio izuzetno oštro sečivo. Sa njime je odlazio pešice niz Moravu do Egeja i donosio nakit, čije ostatke danas arheolozi iskopavaju na nalazištu, baš kao i predmete iz Srednje Evrope.

- Sa Avale su donosili cinabarit, koji je produkt rude žive i od njega su dobijali crvenu boju kojom su farbali tkanine. A takva boja bila je u ono vreme izuzetno dragocena.

NEOLITSKI OSTACI

VINČA nije jedino nalazište iz doba neolita u Srbiji. U Beogradu i njegovoj okolini „uspomene“ na žitelje iz ovog doba, oko pet milenijuma pre Hrista, ostale su „posejane“ na Kalemegdanu, Banjici, u okolini Mladenovca i u Barajevu. Arheolog Adam Crnobrnja locirao je izuzetno nalazište u Stublinama kod Obrenovca, koje je vredno posebne priče, a sa druge obale Save, ovakvih mesta ima i u okolini Jakova.

- Naši preci iz Vinče su prvi topili bakar - dodaje Janković. - To otkriće govori da prva metalurška revolucija nije nastala na Bliskom istoku, kako se donedavno mislilo, već upravo na ovom, našem prostoru.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


RAŠIRENE RUKE

FIGURINE koje su tokom proteklih sto godina iskopane na nalazištu u Vinči izuzetne su zbog mnogo razloga. Sve one prikazuju likove sa velikim očima, što označava pažnju i brigu, a gotovo sve imaju raširene ruke.

U doba kada ratovi nisu postojali, raširene ruke simbolizovale su srdačnost i dobrodošlicu prema svima koji bi „ušli u vidokrug“ naših Vinčanaca.

VASIĆ, HAJD I „LEJDI“

MILOJE Vasić je naš prvi školovani arheolog koji je titulu doktora ove nauke stekao u Nemačkoj. Upravo on je odlučio da u Vinči započne iskopavanja 1908. godine, gde je otkrio ovo spektakularno nalazište.

Vasić upoznaje Britanca Čarlsa Hajda, koji početkom 20. veka u Birmingemu vodi svoj časopis i koji u to vreme slovi kao veliki pobornik slobode štampe. Budući da je bio dobrostojeći, zainteresovao se za Vasićev rad i rešio da mu pomogne finansijski kako bi mogao da dopre do beogradskog neolita.

Posrednik u ovom poslu bila je Ketrin Braun, Engleskinja koja je slovila kao veliki prijatelj Srba, pa je ostalo predanje da je jedna od najlepših figurina koje je Vasić iskopao upravo zbog nje ponela ime „Lejdi“.

Izvor: Večernje Novosti
Autor: Zoran Nikolić

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #11 poslato: 04.05.2014. 13:52 »
Nalazište Vinča otvoreno za posetioce

Arheološko nalazište Vinča i dalje je ugroženo ali, za razliku od pre godinu dana, otvoreno je za posetioce, jer krov izložbenog prostora više ne prokišnjava.


Dok spomenik kulture od izuzetnog značaja čeka plan detaljne regulacije bez kojeg ne može da konkuriše za evropske fondove, Dunavom se sve češće dovoze turisti na mesto gde su se Vinčanci pre sedam i po hiljada godina bavili ribolovom, poljoprivredom, pravili figurine i živeli u naselju koje je imalo ulice.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U Vinči nema suvenira, a "Vidovdanka" i "Lejdi of Vinča" kao stvorene su za to. Nema studiju izvodljivosti zaštite nalazišta, pa ni plan detaljne regulacije.

Ipak, Muzej u Vinči sada ima krov koji ne prokišnjava i eksponate koji svedoče da je vinčanska civilizacija imala kulturu stanovanja na višem nivou od srednjovekovne i da su slavili život, a ne smrt.

"Ovog trenutka ne može da se radi projekat sanacije klizišta, dok se ne uradi plan detaljne regulacije. To je malo apsurdna situacija. Već je urađen plan detaljne regulacije za most u Vinči, radi se plan detaljne regulacije za deponiju i onda ćemo morati mi da se prilagođavamo", kaže Dragan Janković, kustos Muzeja grada Beograda.

Od deda Pante koji je čeprkao i peške nosio eksponate direktoru Narodnog muzeja profesoru Miloju Vasiću, koji je Vinču prvi istraživao, pa sve do danas, od ukupno 15 hektara površine lokaliteta istražen je tek oko jedan procenat.

Kristina Penezić, arheolog, saradnik na istraživanju kaže da je Vinča deo velikog međunarodnog projekta pod rukovodstvom univerziteta u Kardifu.

"Skupljamo sav organski materijal koji nalazimo i šaljemo na datovanje radiaktivnim ugljenikom u Veliku Britaniju i dobijamo apsolutnu starost u hiljadama godina, tako da ćemo moći da govorimo sa velikom sigurnošću koliko su trajale kuće i pojedine faze naseljevanja u Vinči", kaže Penezićeva.

Kustosi Vinče osmislili su kako da obogate postavku. Reč je o projektu rekonstrukcije neolitske peći, jer Vinčanci nisu imali ognjišta, na kojoj bi se posetiocima spremala prilično raznovrsna neolitska hrana.

Predlog je prosleđen Ministarstvu kulture, i čeka se odgovor.

Izvor: RTS

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #12 poslato: 03.12.2014. 00:45 »
ВИНЧА, ПРВА ЕВРОПСКА МЕТРОПОЛА, СРЕДИШТЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Или, кратко, према Википедији: „Оно што је Троја за Малу Азију, Крит и Микена за Егеј, Ел Обеид и Тел ел а Марна за древни Исток, то је праисторијска Винча за Балкан, Подунавље, па и за целу Средњу Европу“. И више од тога – Винчанска култура је доказ да значајна технолошка достигнућа, попут обраде метала, нису у „заосталу Европу“ донета из далека (из „плодног полумесеца“ и Месопотамије), јер су већ стари Винчанци освојили вештину топљења руде.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Када је канал Дискавери објавио емисију о изградњи новог моста у Београду, није заборавио да истакне да ћуприја на Ади наводно треба да допринесе „промени имиџа“ Србије. На сличан начин су се за промену имиџа трудили и демонстранти, који су неколико година пре тога улицама српског главног града носили паролу „Београд је свет“.

Политичка елита је у наводном напору да поправи рђав имиџ државе у последње четири године спискала милионе евра, при чему је потпуно занемарила своје обавезе према месту недалеко од центра престонице, које би заиста могло да промени слику не само Београда и Србије, него и читавог Балкана. То изузетно, несвакидашње место је заборављени центар Европе. То је Винча, несумњиво најзначајније културно благо у Србији, центар најразвијенијег неолита, прва европска метропола, средиште цивилизације која је прва у Европи подигла градове и обрађивала метале.

Или, кратко, према Википедији: „Оно што је Троја за Малу Азију, Крит и Микена за Егеј, Ел Обеид и Тел ел а Марна за древни Исток, то је праисторијска Винча за Балкан, Подунавље, па и за целу Средњу Европу“. И више од тога – Винчанска култура је доказ да значајна технолошка достигнућа, попут обраде метала, нису у „заосталу Европу“ донета из далека (из „плодног полумесеца“ и Месопотамије), јер су већ стари Винчанци освојили вештину топљења руде.

УМЕСТО ДИКА, ГОЛА СРАМОТА

Упркос сјајним и не само по локалну баштину драгоценим археолошким открићима, стање на терену је више него суморно. На путу ка археолошком налазишту Винча нема ниједне табле, ни једног јединог путоказа који би путнику намернику указао где се крију руине „центра света“ некадашњег неолита.

Место, које би у било којој западноевропској држави представљало магнет за туристе и туристичку атракцију највишег ранга, самује, напуштено. Тамо не вози ниједан аутобус, ниједан речни такси, а у подножју локалитета налећемо на металну таблу са упозорењем да је налазиште затворено због „клизишта“.

Винчанско Бело брдо је 1908. почео да истражује отац српске археологије Милоје Васић; простире се на 15 хектара, а до сада је истражено свега 10 ари, јер ни тридесетак година од експропријације нису регулисана имовинско-правна питања са власницима околних воћњака и дворишта. На 15 хектара локалитета које је држава заштитила као културно добро од највећег значаја – налази се чак 17 септичких јама!

Државу уистину не занима да реши имовинско-правне проблеме, што је први услов да Винча буде стављена на листу УНЕСКО-а. У том случају би држава морала да брине о локалитету, а то очигледно – не жели. Локалитет је због наводног „покретања клизишта“ већ готово три године званично затворен, али посетиоци из целог света, упркос томе – свакодневно долазе.

Разлог за описано жалосно стање, дакле, није само „клизиште“, којим се правдају градски органи у одговору на питања која смо им поставили поводом занемаривања овог значајног локалитета. Прави разлози за овакво срамно стање на једном од најзначајнијих археолошких налазишта у Европи, сасвим су прозаични – на налазишту је неколико дрвених барака, од којих је једна претворена у импровизован „изложбени простор“. Та давно расходована барака је временом пропала до те мере, да је постала неприкладна и за чување, а камоли излагање експоната, старих седам хиљада година.

Сада се ситуација донекле „поправља“, али опет на начин који је далеко испод значаја Винче. Министарство културе је после вишегодишњих молби коначно уделило скромна средства локалитету Винча, па су запослени прионули немогућој мисији да упристоје пре 30 година расходовану бараку како би у њу вратили експонате и Винчу поново учинили доступном јавности.

ЗАБОРАВЉЕНА „СРПСКА ПОМПЕЈА“

Зашто је Винча важна? Одговор на то питање је знао сваки амбасадор који је током протеклих 30 година био акредитован у нашој земљи. Сваки је посетио Винчу. Али исти императив у истом периоду није осетио ни један једини српски министар културе! А Винча је важна, између осталог, и „зато јер је то једини град који постоји и дан-данас, и у коме се ниједног тренутка, од неолита наовамо – живот није прекидао,“ објашњава Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча. И додаје: „У свету су веома ретка савремена насеља која имају такав континуитет непрекинутог живота.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ту су слојеви из неолита, бакарног доба, бронзаног доба, доба римског царства, ранословенског периода, ранохришћанског периода и на крају, на површини – имамо српско, хришћанско гробље. Захваљујући чињеници да се овде налазило хришћанско средњовековно гробље – сачувано је цело налазиште, сви слојеви. Покојни Срби су, видите, заштитили историјске трагове, то је био њихов допринос заштити наше културне баштине. Али Винча је још значајнија, и то за цео свет – захваљујући неолитском слоју.“

Нова истраживања су покренута далеке 1978. године. Права срећа је да је насеље било високо на брду, па га река, у подножју, није поплавила. Зато је све очувано. Али шта вреди – нестало је новца за даља ископавања и археолози су морали да заштите ископине шљунком како их не би уништавала вегетација. „Али кад бисмо склонили песак, видели бисте остатке кућа које су изгореле у пожару пре 7500 година. Захваљујући том пожару, знамо да су људи у неолиту правили надземне куће дрвене конструкције и да су зидове малтерисали, облепљивали мешавином речног блата и плева од жита.

Занимљиво је да блато и плева представљају фантастичну термоизолацију, која је данас ‘хит материјал’ у градњи еколошких кућа. У том страшном пожару је, наравно, све изгорело, али не и малтер који је био на дрвеним конструкцијама – он се на ватри запекао и у себи сачувао комплетне ‘негативе’ дрвене конструкције.

Зато су, захваљујући пожару, овде те, неолитске куће – видљиве! Зато је Винча ‘српска Помпеја’. Пожар је нама, археолозима, олакшао посао у Винчи на исти начин као што је и ерупција Везува, која је уништила Помпеју – олакшала посао археолозима. Захваљујући пожару, можемо да видимо димензије сваке куће. И шта смо открили?

Да су то куће површине од 30 до 60 квадратних метара, а има и оних од око 100 квадрата. Све куће су имале од две до пет просторија, у свакој је живела једна породица и нису имале само огњишта, него пећи, попут оних у којима данас пеку пице по пицеријама.

На патосу није било блато, већ дрвене тесане греде преко којих су наносили мешавину блата и плева и на тај начин су добили – топли под! А када се тај материјал осушио, онда су под глачали и полирали користећи шљунак из реке.

Тако су добили исполирани патос који је било лако одржавати, чистити. Винча је била велико изненађење и зато јер се први пут дошло до сазнања да су људи у неолиту имали тако високу културу становања. Следеће изненађење је било, када смо схватили, да су све куће саграђене у врло правилним низовима – између кућа се препознају комуникације, улице. Све куће имају и исту оријентацију: североисток-југозапад. Све куће су једна до друге, без окућница.


То значи да је то била градска четврт! У овом делу Европе – ово је први европски град! А пошто пре Винче у целој Европи немамо ниједно насеље које можемо назвати градом, Винча је један од првих европских градова! То је насељено место, где већина становништва не живи од пољопривреде. Ово насеље је у неолиту живело, у главном, од трговине и заната,“ сликовито нам дочарава тајне Винче кустос Јанковић.

А зашто је велики неолитски град настао баш овде, а не на неким другим просторима? Зар је могуће да је Винча била културни и трговачки центар тадашње Европе? Решење нам лежи под носом: то су – реке. Јер нема трговине без путева. А у оно време су путеви пратили речне долине. „То је био најсавршенији путоказ у природи, пратећи реку, стижете где год хоћете. Има један део Србије који се у науци зове ‘београдска конфлуенца’.

Ту се сливају скоро све воде црноморског слива – Сава, Дунав, Тиса, Тамиш, Велика Морава, Дрина са својим притокама. Ако би неко у то доба кренуо са Блиског истока или обала Црног мора или Егеја ка северу и западу Европе – он је морао проћи овуда. Овде је била раскрсница свих важних путева“, показује на карти кустос локалитета Винча Драган Јанковић.

Ни то није све, упозорава: „Да винчанска култура није ограничена само на локалитет данашње Винче, доказује керамика коју смо нашли на најразличитијим локалитетима од Трансилваније па до Косова, а коју су сви правили исто, дакле – на стандардизован начин. То значи да је ондашње Винчанце нешто повезивало – вероватно исти језик, религија и свест о истој припадности. Тако да и у неолиту, захваљујући открићу у Винчи, први пут користимо термин ‘етно култура’.

Током ископавања у Винчи, пронађени су и предмети од бакра. Испоставило се да је то најстарији пример топљења бакра. То значи да металуршка револуција није била у Месопотамији, него у Европи. То откриће је веома важно и за европски идентитет. Прва металуршка револуција се, дакле, десила на просторима винчанске културе. Бакар је у то време био толико скуп и редак, да се њиме углавном трговало и правио накит.“

Винча је, укратко, доживела процват зато што је имала нешто, што је било еквивалентно новцу. Да би нешто било новац, мора да буде вредно у очима других, да је релативно ретко и лако за преношење. А адут Винче је била цинобер боја. Била је ретка и лако ју је било транспортовати.

Питамо кустоса како то да таква култура није настала, на пример, на ушћу великих река Саве и Дунава већ је никла – поред Болечице? Ево одговора: „Зато што Болечица извире на Авали. Авала је кључ настанка Винче. Авала је била пребогата храном, било је дивљачи, а осим тога, ту су и ретки материјали и руде.

Пре свега руда живе, а онда је ту и цинобарит. Винчанци су знали да на температури од 300 степени Целзијуса жива испари, онда су тако добијени материјал млели и добили прелепи пигмент црвене, цинобер боје, које у природи нема много и која је стога веома тражена. Кроз читаву историју, увек је црвена боја била тражена. Она је у свако време била један од статусних симбола.

Није чудо што је баш цинобер боја била стратешки производ Винчанаца. Осим тога, на Авали има и малахита – од њега су правили накит, али и зелену боју. Где је малахит, тамо је и азурит – он је плав. На Авали има и окера. Све то су материјали за боје. Храну су за размену имали сви, али Винчанци су трговали нечим, што други нису имали, а што су сви жарко желели.

Отуда би предузимљиви трговац из Винче решио да оде до обала Егејског мора по робу које у Винчи није било, а то је био накит. У Винчи смо нашли наруквице, начињене од шкољке, коју су фино исекли и обрадили. То је (показује нам) наруквица начињена од спондилус шкољке. Доказано је да спондилус шкољке живе само у топлим медитеранским водама.

А ми тај накит налазимо по читавом Балкану и Средњој Европи. Што значи да је овде доспео – трговином. Накит од финих, ретких материјала, био је један од статусних симбола, веома тражена ствар. Наруквица од шкољке је у Винчи имала већу вредност од цинобер боје, док је на обалама Егејског мора било обрнуто.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


И, шта мислите, колико је људима требало, у оно време, кад су ишли пешке, да стигну из Винче до насеља у близини данашњег Солуна? Две седмице, ништа више!“ смеје се Драган Јанковић и додаје да је познато да пешак може да хода брзином од шест до 10 километара дневно. Винчанцу је требало око месец дана да оде на пут, обави трговину и врати се.
„Ми смо створили предоџбу да је за човека у неолиту све било ‘далеко’. Не заборавите да је трговац уједно преносио и информације, оно што је чуо, успут. Трговац је у неолиту био истовремено и – Интернет. Био је носилац прве информатичке револуције,“ упозорава кустос Археолошког налазишта Винча.

НОВО ПОТЕМКИНОВО СЕЛО НА НОВОМ БЕОГРАДУ


У београдској Скупштини града тврде, међутим, да нема пара за Винчу. Што је очигледна неистина, с обзиром да је иста Скупштина града нашла новац да изгради реплику Теразија из тридесетих година прошлог века на Новом Београду, која зврји празна иако фонтана ради (и троши воду) док чувари, залудни, седе у хладовини.

Невероватно је да београдске власти Винчу, као споменик културе од изузетног значаја, не виде у оквиру пројекта „београдизације Београда“, али зато радо одреше кесу за израду још старијих Теразија или да удовоље хиру архитекте, који је пилон грешно скупог моста на Ади замислио као омаж словеначком архитекти Плечнику, те захтевао да се грађевинска грешка (неколико метара краћи пилон, који се није завршавао шпицем) исправи, због чега је пре неколико месеци утрошено још десетак хиљада евра како би се на врх пилона монтирао седам метара висок и 700 килограма тежак челични шиљак.

Доказ да београдска власт појма нема шта је Винча нити како би могла да искористи то културно и историјско добро за преокрет лошег имиџа Београда (који је не само у екс-југословенским државама често представљан као оличење зла претходне „комунистичке диктатуре“) него и Србије (која у свести доброг дела света због протеклих ратова и Западне пропаганде важи за дивљу, аутистичну и нецивилизовану), лежи на улазу у Ђиласов вилајет – тамо, на жалост, нема макете Винче, нема ни помена од винчанске културе. Али ћете зато, кад прођете кроз двери Старог двора и уђете у Скупштину града, налетети на џиновску макету Моста преко Аде, са свим могућим детаљима, укључујући минијатурне аутомобиле и камионе.

Градски оци су на Сави подигли скупу задужбину али нашим новцем, задуживши и наше праунуке, а онда им је, пошто су потрошили преко пола милијарде евра за мост код Аде, понестало новца за оно што би у Европи и свету било препознато као нешто, што је старије од Помпеја, старије и од египатских пирамида. А то је и те како вредно труда – да се обиђе и види.

Произлази да је у Србији пре 100 година било више слуха за археолошка ископавања и историјска истраживања, него данас, јер је тада први школовани српски археолог Милоје Васић истраживао Винчу све до 1934. године. Ископао је археолошки слој до дубине 10,5 метара. У тих десет метара антропогених наслага, идентификовано је 7.500 година живота на континуитету.

Данас је налазиште конзервирано, чека боља времена и (културну) политику која би имала визију. У духу нашег времена, у коме се домаћи политичари утркују до докажу ко је већи ЕУ-фанатик, можда треба истаћи да је Винча оног доба уистину била – Брисел неолита.

Центар ондашње Европе, данас сакривен испод септичких јама, које су симбол неспособности „демократске“ власти, која стално прича о будућности, а смеће с ума да би пред странцима могла да се дичи нечим уникатним из славне европске прошлости. Прошлости, када је Европа знала да живи у миру. Зар би за „промену имиџа“ не само Србије и Балкана него читаве, ратовима уништаване Европе – требало још нешто?

Коначно, зашто (примера ради) туристи у хрватској Крапини могу у посебним радионицама да откривају сазвежђа крапинског прачовека, израђују његове предмете и оруђе, а то исто није могуће на налазиштима Винчанске културе? Како је уопште могуће да Београд и држава допуштају септичке јаме и практично „врше нужду“ на непроцењиво светско благо, уместо да од те баштине, за сићушни део пара проћерданог на мегаломанске пројекте – направе првокласну туристичку понуду? Зар је тако тешко схватити шта имамо – надохват руке

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Време европског мира

Праисторијско насеље у Винчи, на десној обали Дунава, 14 километара низводно од Београда, откривено је 1908. године. Проучавање археолошких артефаката показало је да је култура, откривена у Винчи, најстарија до сада пронађена и да припада раном периоду неолита. У то време претходне познате „најстарије цивилизације“ – Месопотамије, Индије и Египта, још нису откриле тајну писаних знакова нити су знале да топе руду, па према томе нису знале ни за метал.

Човечанство је живело у миру каменог доба, које римски песник Овидије назива „златним веком људског рода“. У то време је мир владао земљом: људи су били малобројни, насеља ретка и најчешће отворена и ничим заштићена. Још није било копаља, ни бритких мачева ни тешких ратних секира. Све што је човек правио од камена и других материјала, била су оруђа за обраду земље, лов и риболов…

Винчанска култура се простирала на економски и духовно јединственом подручју на потесу од Скопља до Будимпеште, и од софијског поља до реке Босне. Развијала се од 5500. до 4000. године пре н.е. као аутохтона култура. До открића у Винчи, сматрало се да су се велика неолитска насеља простирала на површини од око 20 хектара, док је већина насеља заузимала површину од 5-10 хектара. На подручјима Винчанске културе, међутим, пронађено је насеље величине и 100 хектара које је имало 700-800 кућа, због чега се сматра „европском метрополом 5. миленијума пре н.е.“.


Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча

Идеја о заједничком европском тржишту никла у Винчи

Како би могли описати културу становника неолитске Винче?


Морате знати да у оно време људи нису ратовали, није било оружја. Тада су настали занати, специјализација послова, настају робни вишкови и онда се, поред приватне својине, рађа и трговина. Становници неолитске Винче схватили су да се од трговине може уносно живети. Зато онај, ко је живео с друге стране реке или брда, тај није био потенцијални непријатељ, већ потенцијални купац, партнер. А од муштерије се нико не брани. Купац је добродошао. И зато су на свим тим фигуринама, које су заштитни знак Винче – руке раширене. То је добродошлица. То говори о отворености Винчанаца према спољном свету, добросуседским односима. Било је то време процвата трговине, када је свима требало што веће тржиште. То је време, када се јавља потреба за великим европским тржиштем. Познато? Идеја о заједничком европском тржишту није, дакле, идеја која се родила у глави савременог Европљанина, то је била потреба и људи из неолита. Било је то време открића нових технологија, усвајања нових знања. Схватили су да те само знање чини моћним. Трговац је тада највише знао и трудио се да из тог знања извуче највише користи. Наравно, не треба идеализовати њихов свет, било је и међу њима насилних људи, али треба знати да је насиље у њиховој култури било неприхватљиво. Био је то најдужи период мира у историји човечанства.

Винча, дакле, није нека прича из далеке прошлости већ прича наше будућности. Винчанци су тада досегли будућност, којој ми нисмо још ни до колена. Зашто је њихов свет пропао?

Пандорина кутија је вероватно било откриће метала. Створили су технологију, која ће их уништити. Бакар је омогућио масовну производњу оруђа али и оружја. У њиховом окружењу су живели народи који су помоћу калупа успели да организују масовну производњу оружја. Убрзо је онај, ко је први почео масовно да прави оружје, схватио да може да дође до богатства и без рада. Схватио је шта је пљачка. И на крају неолита, после тих хиљаду година у миру, долази време пљачке, долазе смутна времена у којима се Винчанци нису снашли. Јер то, ново време апсолутно негира све њихове вредности, њих саме. Цивилизацију, на којој је почивала њихова култура. Са нестанком винчанске културе, завршава се идиличан период у историји Европе, у којој су сви живели од свог рада. Од тог тренутка долази ново доба, нови светски поредак, у коме ће многи живети на рачун рада другог. То је прича, која ће се касније понављати. Зато је неолит једно невероватно време. Неолит је време које враћа наду да живот без доминације није утопија. Јер ако је такав живот једном постојао, а постојао је на нашим просторима – онда то није утопија. Зато је неолит толико леп и захвалан за проучавање. Ми, археолози, изузев бављења науком, морали бисмо да будемо и настављачи те неолитске приче, те неолитске идеје која враћа наду да је био могућ период живота без рата, и да је ширимо и даље.

Зашто је затворено археолошко налазиште Винча, разлог очито није клизиште, које се нигде не види?

Желели смо да имамо место за експонате, јер интересовање за Винчу постоји. Расходована барака, коју нам је уступила војска 1985. године, била је привремено решење, док не добијемо један пристојнији објекат, али се то током готово 30 година није догодило. Барака коју смо добили од војске је до те мере дотрајала да више није била безбедна. Кров прокишњава и пошто нисмо успели да добијемо никаква средства од Скупштине града за адаптацију тог простора, морали смо ради заштите експоната да евакуишемо сав материјал. Спаковали смо све то у кутије и депоновали у депо Музеја града Београда. Ни тамо није могуће видети винчанске експонате, јер Музеј још увек нема своју зграду, а тиме ни сталну поставку. Београд је једина европска метропола која нема зграду за свој музеј.

Како оцењујете недостатак слуха од стране политичке елите да пронађе средстава за археолошко налазиште у Винчи?

Ако немате пара за одржавање споменика културе од изузетног значаја, а истовремено градите реплике попут оне Теразијске из 1936. године на Новом Београду, онда је то неозбиљно и доказује да немате критеријуме, да не знате шта вам је приоритет, шта је важно. Ја бих рекао да не желе да финансирају Винчу, а зашто – то заиста не знам.Не разумемо зашто Градски секретаријат за културу игнорише значај Винче и нема слуха ни разумевања за решавање нагомиланих проблема. За одржавање налазишта и његову заштиту ове године нисмо добили још ни динара, иако је Град наш оснивач и по закону обавезан да нас финансира и штити.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Зашто је Винча толико значајна за археологију и историју Европе?

Сви стручњаци се слажу да винчанска култура представља зенит у време неолита. Са открићем Винче, почетак урбане европске цивилизације помера се са Крита и Микене у неолит. Винча је у овом делу Европе – први европски град! Тако је неолит – почетак урбане европске цивилизације.

А зашто Винча нема заслужено место у српској и европској културној баштини? Зато што је наука некад веома спора, понекад и сурова. Људима треба време да се навикну на новотарије.

Неки велики научници изграде велика научна дела о нечему, а онда се појави нешто ново, што им све сруши. За праве научнике то не би требало да буде проблем, али некада се они, који су уложили цео живот у нека истраживања опиру новим, другачијим схватањима. Исто раде и њихови ђаци. Треба времена да се те ствари промене, тачније – да се промене предрасуде. Иронија је да тај период још увек називамо „млађим каменим добом“.

Због открића Винче, која мења комплетну слику и стереотипе о „праисторијском човеку“ који је, узгред, знао да начини, између осталог, бријач (и обрије се!), имао топли под, полиран патос у кући са више просторија и који је зидао пећ (уместо огњишта), те живео у градској четврти са организованим комуникацијама (улицама) – укратко, због Винче бисмо морали да мењамо целокупну терминологију по питању праисторије и начина живота наших предака…

Какве би биле предности и добит (не само у новцу) улагања у археолошко налазиште у Винчи?

До пре нешто више од две и по године, када је локалитет Винча затворен за посетиоце, било је више посета, ту је био и изложбени простор на око 40 квадратних метара.

Али ако немате кров, ни степенице преко којих може да уђе већа група туриста, а камоли инвалиди, ако немате санитарије – онда вас заобилазе и агенције и туристи. А нема сумње да би се сваки динар који би био уложен у промоцију овог локалитета вишеструко вратио.

Али зато би код наше политичке елите морала да постоји свест о томе шта Винча значи и шта би могла да донесе. Улагање у тај локалитет донело би, несумњиво, материјалну корист, али много већу вредност од тога би било мењање свести, а тако и имиџа овог простора.

Цео Балкан би добио један нови изглед, људи би нас препознавали и по томе шта смо били у оно давно доба, а не по томе што се дешавало у последњих 20, сто или двеста година. Политичке елите нису свесне колико би Винча променила цео регион.

Јасно је да смо сами криви што се о Винчи тако мало зна. Неће ваљда Енглези да се баве промовисањем Винче, они промовишу Стоунхенџ. Свако треба да се бави својом културном баштином, да је чува и буде поносан на њу. На жалост, то код нас, у Србији, није баш тако.

Светлана Васовић Мекина

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 945
  • Ugled: +70/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #13 poslato: 14.01.2016. 13:12 »

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 945
  • Ugled: +70/-0
Odg: Vinča- lokalitet Beli breg
« Odgovor #14 poslato: 14.01.2016. 13:15 »