Ideja o Amazonkama - to jest, društvenoj zajednici žena koje ne samo da odbacuju muški svet nego mu se i direktno suprotstavljaju - oduvek je intrigirala izučavaoce psihologije i istorije. Naravno, prvo pitanje na koje se mora odgovoriti jeste da li je takav narod Amazon-ki uopšte postojao; a ako su postojale, odakle su došle.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Drevni pisci koji su vremenski bili najbliži ženskim ratnicima pot-puno su kategorični u pogledu njihovog postojanja, mada nisu toliko sigurni u pogledu  lokacije njihove domovine; iz tog razloga zemlja Amazonki mora se ubrojiti među one izgubljene zemlje o kojima ima-mo samo nejasne putokaze u mitovima i legendama. Pri svakoj raspravi o Amazonkama mora se odmah naglasiti da su te neobične žene interesovale Ijude antičkih vremena iz sasvim različi-tih razloga od onih koji bi danas nas mogli interesovati. Naime, ni Grci ni Rimljani nisu u njima videli krstaške borce za ženska prava, politička ili socijalna: niti su automatski u Amazonkama videli lezbij-ke koje su više volele Ijubav i društvo predstavnica sopstvenog pola nego Ijubav i društvo muškaraca. Te neobične žene bile su naprosto  nacija ratnika koji su napadali i ponekad pokoravali svoje susede, branili se od svojih neprijatelja, i umirali  na bojnom polju kao vojnici. Naravno, nema nikakvog raloga  za apriorno odbacivanje mogućnosti da je takva jedna nacija ratobornih žena postojala; ima primera srod-nih amazonskih armija i u modernoj istoriji, naročito u Dahomeju u Africi. Ali, ukoliko postajemo civilizovaniji, utoliko manje asociramo žene sa aktivnim ratovanjem.

Za Ijude antičkog i predantičkog doba, Amazonke su bile samo jedna od poluvarvarskih nacija koja je živela na granicama helenskog sveta, negde na južnoj obali Euksina ili Crnog mora; ili, prema kasni-jim istoričarima, u blizini Kavkaskih planina. One se pojavljuju toliko postojano u grčkoj istoriji, književnosti i umetnosti od Homerovog vremena nadalje da je teško poreći legendi svaku sličnost s faktičkom istinom. 1 zaista, dat nam je prilično detaljan izvešaj o njihovom živo-tu i aktivnostima, tako da znamo, između ostalog, da su za vladara imale kraljicu (nikada kralja), ženski parlament i armiju ženskih ratnika. Problem svog brojčanog održavanja one su rešavale na jednostavan način: jednom godišnje pozivale su muškarce iz susednog plemena Gargareanaca na veliku svetkovinu  čija je izričita svrha bilo razmnožavanje rase. Inače, malo šta nam je poznato o tim Gargarean-cima i godišnjim svetkovinama Amazonki sem to da su muška deca koja su rezultirala iz tih veza bila vraćena natrag svojim očevima ili osuđivana na smrt, dok su majke  pažljivo odgajivale svoje devojčice i već odrana poučavale ih da jašu, love i bore se, kako na konjima tako i peške. Ukratko. te nezavisne žene vodile su svoje poslove bez ikakve pomoći ili saveta muškaraca, izokrećući na taj način tradicionalnu strukturu klasičnog društva koje je bez iznimke bilo patrijarhalno.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gde je, dakle, bila zemlja iz koje su poticale te neobične žene? Kao lokacija se jednodušno prihvata antička maloazijska Grčka, koja otprilike odgovara zapadnoj Turskoj - preciznije rečeno, onaj njen deo gde se nalaze grad i ravnica Temiskira na reci Termodonu, gotovo na pola puta duž južne obale Crnog mora. Međutim, verovalo se da su one osvojile i okupirale mnogo širu teritoriju i  čak osnovale tako gusto naseljene gradove kao što su Efes, Smirna (Izmir), Mirina, Pafos i Sinope. Verovalo se, takođe da su Amazonke bile graditelji velikog Artemidinog hrama u Efesu, kojem se odavala počast širom čitave Grčke u slavu hrabrih žena koje su, čak i posle teškog poraza pretrpljenog u borbi sa trupama kralja Tezeja, smogle hrabrosti da igraju tako upadljivu ulogu u odbrani Troje protiv grčkih opsadnika.

Pa ipak, uprkos izobilju informacija o podvizima Amazonki, kasniji istraživači klasičnog perioda počeli su da sumnjaju u postoja-nje  tih žena-ratnika, uglavnom na osnovu činjenice da armije Alek-sandra Velikog, stigavši do Temiskire na Termodonu 333. godine pre naše ere, nisu tamo naišle ni na kakve tragove takve nacije. U isti mah, kao da direktno protivreči ovom gledištu. drugi jedan izveštaj  tvrdi da je makedonskog kralja posetila kraljica Amazonki zvana Te-lestra, koja je želela da ima dete od nepobedivog vojskovođe.

Na osnovu ove priče, neki komentatori dokazuju da bi - u slučaju da se Aleksandar doista našao u blizini zemlje Amazonki - s njihove strane bilo politički oportuno da ga umilostive na uobičajen orijentalski na-čin, to jest da mu ponude jednu od princeza za njegov harem. Što se tiče ociglednog odsustva Amazonki iz njihovog tradicional-nog sedišta u Temiskiru. pristaše legende ističu da su žene do tog vre-mena mogle da migriraju dalje prema istoku. Međutim, u svemu tome možda je karakteristično sledeće: što su dublje Grci, a kasnije i Rim-Ijani, prodirali na Bliski istok, utoliko je udaljenija postajala zemlja Amazonki - sve dok ih. na kraju, jedan nemački učenjak nije smestio negde u stepe centralne Azije,  tamo odakle su Mongoli povremeno vršili upade u istočni sredozemni svet. 1 tako su se, osvitom 20. stole-ća, lepa stvorenja iz grčkih legendi pretvonla u čudovišta nemačkog učenjaka.

Jednom rečju, postojanje Amazonki kao istorijske  činjenice ostaje krajnje kontroverzna tema, i možda je najbolje od svega što možemo učiniti da u tom pogledu budemo ,,otvorenog uma", kao što nam save-tuje grčki geograf i istoričar Strabon (63. p.n.e. - oko 20). Mada je bio cepidlački naučan u korišćenju činjeničnog materijala, Strabon nije imao strpljenja sa onim pedantima koji su odbijali svaku mogućnost da mitovi sadrže u sebi jezgro istine; a naročito je bio strog prema onim skepticima koji su odricali svaku verodostojnost Homerovoj priči o Troji. Za razliku od njega, čuveni viktorijanski istoričar Džordž Grout,  čija je ,,Istorija Grčke" bila pisana ,,u duhu naučnog kriticizma". tvrdi otvoreno da legenda o Amazonkama.  baš kao i opsada Troje, nema nikakve osnove u istoriji, već je ,,naprosto skupna stvar grčkog verovanja u legende". Koliko je, dakle, bio u pravu Stra-bon kada je ostao otvorenog uma! 1 koliko se Grout prevario u pogle-du Troje! I koliko bi on, zbog toga, mogao da ima krivo kada je reč o Amazonkama! Ipak, naše šanse da ćemo ikada pronaći neke konkretne dokaze o toj fascinantnoj naciji po svoj prilici su male. Amazonke su, naravno,  bile nepresušan izvor inspiracije za grčke pesnike, oratore i mitologe, tako da znamo imena n|ihovih kraljica, način na koji su vaspitavale svoju žensku decu, ratove koje su vodile, pa čak i odeću koju su nosi-le. Ali, koliki deo tih detalja možemo zahvaliti fikciji, a koliki deo či-njenicama - to ne znamo.

Ukoliko priča o tim ženama-ratnicima pripada više mitologiji nego istoriji, onda možemo biti sigurni da nas ona odvodi daleko unazad, u onaj period Ijudske istorije kada je žena bila podjednako simbol života i smrti, mira i rata,  čemu se i imaju pripisati paleolitske statue takozvanih Venera: do najranijih mediteranskih kultura koje se zasnivaju na ideji o Zemlji-Majci; do devičanske boginje Palade Atine, koja ie širom  čitave Grčke bila poštovana kao boginja života i rata. U tom pogledu interesantno je napomenuti da je Atina nosila štit ukrašen scenama iz borbi Amazonki sa džinovima. Ukratko, mit o Amazonkanna možda vuče koren iz folklornog se-ćanja na jedan period u istoriii kada je društvo bilo matri)arhalno. Ostatke jednog  od takvih sistema nalazimo u Tacitovim opisima ne-mačkih plemena.  čije su žene pratile svoje muževe i sinove u rat. Isto tako, možemo videti koliko je ideja o istinski emancipovanoj ženi bila izazovna za Grke koji su, tokom procesa civilizovanja. svoje sopstve-ne žene i majke sveli na status polurobova. Sledstveno tome, Ama-zonke su - mada u očima Grka poluvarvari - ipak bile poštovane kao hrabra i slobodarska stvorenja, dostojna visokog mesta u istoriji.

Izvor:https://sites.google.com/site/misterijesveta/misterije/nestale-civilizacije/atlantida-i-drugi-nestali-svetovi/07-zemlja-amazonki