Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kako je siromašni mladić iz Šervuda postao legendarni simbol pravde i slobode u Engleskoj.

Veliki jelen oprezno je izišao iz kraljevske šume, podigao glavu i onjušio vazduh. Zatim se ne sluteći zlo upustio prema potoku i u tom trenutku pogodila ga je strela nevidljivog neprijatelja. Životinja se samo stresla i pala u travu. Tada je iz žbunja izišao vitak mladić i nečujno prišao svojoj žrtvi. U tom momentu začuo se glas: "Ne miči se, u ime kralja!" Mladić nije stigao ni da se okrene: snažni čuvari bacili su se na njega i za tili čas mu vezali ruke na leđa.

— Ubio si kraljevskog jelena i ovog puta ćeš skupo platiti! — besno je uzviknuo vođa straže.

Mladić nije odgovorio. Dobro je znao šta čeka lovokradice: smrt ili oslepljenje.

Ali, presuda doneta u Notingemu bila je još strašnija: mladi lovokradica će za primer drugima, prvo biti oslepljen a zatim obešen. Uhapšenika su odveli u tamnicu do izvršenja kazne. Koračao je mirno, ustpravno i ponosito, ne odgovarajući na poruge i psovke stražara. A ovi, zabavljeni podsmevanjem, nisu gledali šta zatvorenik radi sa svojim rukama vezanim iza leđa...

Dogodilo se munjevitom brzinom. Dok su prolazili preko nasipa oko utvrđene tamnice, mladić, koji je uopeo da odreši konopac i oslobodi ruke, skočio je na jedan zupčasti ispust a s njega glavačke u jarak pun vode. Uzalud su stražari dali znak za uzbunu: osuđeni na smrt je isplivao na drugu obalu i nestao u šumi.

Tako se rodio odmetnik od zakona, legendarni Ro6in Hud.
     
JUNAK ŠERVUDSKE ŠUME
     
Šervudska šuma je zelena i duboka. Gustina njenih stabala je takva da na nekim mestima zimi sneg ne može da padne na zemlju već se zadržava na granama. Sunčevi zraci leti ne uspevaju da pobede bujne krošnje. Kroz ovu šumu protiču mnoge reke i žubore bezbrojni potoci. Tu je pravo carstvo raznih velikih i malih životinja: jelena, vukova, medveda, veverica. Prolaz kroz Šervudsku šumu postao je još opasniji jer Robin Hud nije više lovio samo živopinje već i stražare, karavane koji su prenosili robu, putnike. Njih Robin Hud, međutim, nije ubijao; samo im je oduzimao stvari koje je zatim delio sirotinji iz obližnjih sela.

— Uzmite ovo i kupite hranu – govorio je on zahvalnim seljacima. – Da sam imao da jedem ni ja ne bih bio prinuđen da lovim zabranjenu divljač. Ali, vratiće se jednog dana naš kralj i pravda će opet zavladati Engleskom!

Bilo je to godine 1191. i već duže vreme kralj i ostali prinčevi i vitezovi nalazili su se u III krstaškom ratu. Zajedno s imperatorom Fridrihom Barbarosom i francuskim kraljem Filipom Avgustom, i engleski vladar Ričard Lavovo Srce pošao je da oslobodi sveti grob od nevernika ostavljajući presto svome bratu Jovanu, kasnije prozvanom Bez Zemlje. Ali, Jovan Bez Zemlje nije bio dostojan trona i za vreme njegove vladavine Engleska je postala zemlja nasilja, zloupotreba i nepravde.

U očekivanju povratka Ričarda Lavovog Srca mnogi mladići su se odmetnuli u šumu. Robin Hud je ubrzo postao njihov vođ.
     
NENADMAŠNI STRELAC
     
Robin Hud je na čudan način birao drugare. Kada bi u šumi naišao na nekog lutalicu, pozvao bi ga na dvoboj batinama. Ako bi se namernik vešto i hrabro branio, Robin Hud ga je pozivao da postane član družine. Ako bi, pak, izgubio borbu ili se pokazao nevešt, puštao ga je da mirno nastavi put.

Dešavalo se da poneko i pobedi Robina Huda u dvoboju batinama, ali ga niko nikada nije pobedio i nadmašio s lukom u ruci. Mogao je strelom da pogodi plamen sveće, žicu luka, leptira u letu. Jednom je, na velikom turniru u Šefildu gde je učestvovao pod lažnim imenom, strelom pogodio strelu zabijenu u sam centar mete.

Strele Robina Huda i njegove družine, koja se zvala Veseli momci iz šume, bile su strah i trepet stražara i vojnika koje je kralj Jovan Bez Zemlje poslao da opkole Šervudsku šumu. Vojnici su imali naredbu da bez milosti ubijaju pobunjenike a one koje uhvate žive da obese i ostave pticama grabljivicama.

Ali, to nije bilo tako lako izvesti. Jednom su vojnici uspeli da iznenade i zarobe jednog od Hudovih momaka koji se zvao Crveni Bili. Odmah su ga okovali i odveli zapovedniku straže u Notingemu. Ovaj je naredio da ga sutradan u zoru pogube na trgu. Mladić je kazao:

— Bolje mi odmah oduzmite život mačem, jer nećete uspeti da me obesite. To Robin Hud neće nikada dozvoliti!

Na te reči svi su se nasmejali i Bili je odveden u tamnicu.
     
KRATKOTRAJNI MIR
     
Trg je vrveo od naroda kada su sutradan zarobljenika doveli na gubilište. On se samo smešio i pozdravljao ljude koji su listom bili na njegovoj strani. Začuo se krik straha kada je Bili stupio na uzvišenje gde ga je očekivao dželat. On se i dalje osmehivao. Dželat mu je namakao konopac na vrat i tada je jedna strela uz oštar fijuk pogodila uže. Zatim su strele počele da pljušte kao kiša. Dolazile su sa krovova, iz otvorenih prozora i vrata, sa drveća.

— Ovamo, Bili! — viknuo mu je Robin Hud našavši se jednim skokom pored vešala.

Opšta zabuna trajala je svega nekoliko minuta i dok su se vojnici snašli od Vesele šumske družine, od Bilija i Robina Huda nije bilo ni traga ni glasa.

Pobunjenici su ostali u šumi sve do povratka Ričarda Lavovog Srca. Tada je Robin Hud otišao da klekne pred svoga kralja. Izgledalo je da se mir najzad vratio u Šervud...
      Ali, na žalost, Ričard je uobrzo umro i nasledio ga je Jovan Bez Zemle. Robin Hud se vratio u šumu. Članovi Vesele družine bili su nešto stariji ali srca su im ostala ista. Šumom je opet odjekivao zvuk roga.
     
IZDAJA U MANASTIRU
     
Jedne noći, međutim, Robin Hud se sa svojim dobrim drugom Malim Jovanom našao na ivici šume, blizu jedne stare opatije.

— Kakav mir! — oteo mu se uzdah. — Voleo bih da se ovde odmorim. Zakucajmo na vrata!

To su i učinili. Opatica koja im je otvorila odvela ih je u malu sobu. Robin Hud je zaspao dok se napolju čula samo pesma slavuja. To je bila njegova poslednja noć. Igumanija manastira, ambiciozna i okrutna žena, uverena da će je kralj bogato nagraditi, odlučila je da ga ubije.

Kada se Mali Jovan probudio, rano u zoru, Robin Hud je već bio na samrti, sav u krvi.

— To je uradila igumanija, neka joj bog oprosti, — uspeo je da kaže. — Nemoj da se svetiš ovim ženama. Daj mi moj luk. Želim da me sahranite na mestu gde padne strela. — I poslednjom snagom odapeo je luk...

Veseli šumski drugari tražili su poslednju Robinovu strelu čitav jedan dan. Najzad su je pronašli zarivenu u stablo stogodišnjeg hrasta. Pod njegovim granama sahranili su svog vođu i heroja. Na grob nisu stavili kamen niti bilo kakav natpis. Ostala je, tako bar legenda kaže, samo strela da budućim pokolenjima priča priču o slavnom junaku.