Karte, priče, zapisi, običaji... > Legende

Istina i legenda o Aleksandru Velikom

(1/4) > >>

Max:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Aleksandar Makedonski je ušao u istoriju sa potpuno zasluženim nazivom „Veliki“, jer je bio jedan od najuspešnijih osvajača sveta. Prema tome, nije nikakvo iznenađenje što su vekovima nakon njegove smrti isprepletane brojne legende o njegovoj ličnosti i delima. Aleksandar je još za života smatran bogom, mada sam nije bio u to potpuno ubeđen; ponekad bi poverovao, a nekad su njime vladale trezvenije mene, kad bi mu se sve to činilo lakrdijom. Ipak je ta luda misao klijala u njegovom mozgu, podgrevana uveravanjima njegove majke Olimpije, zatim vikom i laskanjima ulizica, a naročito potvrdama koje je dobio od Apolonovog proročišta u Didimi, Amonovog u Egiptu i vavilonskih sveštenika.

Legenda o „božanskom Iskanderu“ i danas još živi u iranskom svetu. U svakom slučaju, molio se da bude primljen među bogove, kao što se to desilo mitskom junaku Heraklu.

Aleksandar se rodio 356. g. pre n. e., kao sin makedonskog kralja Filipa II i epirsike princeze Olimpije, i to istog dana kada je zapaljen Artemision (Artemidin hram) u Efesu — jedno od „sedam svetskih čuda“.

O Aleksandrovim precima biograf Plutarh kaže: „Da je Aleksandar po svome poreklu sa očeve strane bio Heraklid (potomak Heraklov) od loze Karanove, a sa majčine Eakid (potomak Eaka) od loze Neoptolemove, to se sasvim pouzdano zna“. Prema tome bi Aleksandar, po obe loze, bio daleki potomak vrhovnog helenskog (grčkog) boga Zevsa: po Filipovoj — Zevsov sin Herakle je imao sina Hila, Hil je imao sina Kleodeja, ovaj Aristomaha, a ovaj Temena čiji je potomak Karan (koji je sa grupom iseljenjika iz Arga prešao u Edesu — i otuda se postepeno razvila makedonska država), a od Karana vodi poreklo Aleksandar; a po Olimpijinom — Zevsov sin Eak je imao sina Peleja, a Pelej Ahila (koji je večnu slavu stekao u trojanskom ratu), a ovaj Neoptolema (Pira), koji se po jednom mitu nastanio u Epiru, odakle je Olimpija. Filip II se trudio da što boljim obrazovanjem pripremi sina za osvajačku misiju. Tako mu je, kao trinaestogodišnjem dečaku, doveo za vaspitača filozofa Aristotela, koji je naučio Aleksandra da poštuje helenske junake i pružio mu znanja o politici i prirodnim naukama, a zajedno su čitali helenske dramske pisce.

Međutim, Aleksandar je bio naročito pod uticajem Homerove „Ilijade“. (Jedan primerak, na kojem su bile primedbe ispisane rukom njegovog učitelja, čiji je to poklon i bio, nosio je Aleksandar na svim svojim pohodima.). Istovremeno, njegova majka ga je učila mističnim magijskim obredima. Zato je Aleksandra možda najbolje okarakterisao engleski književnik Herbert Džordž Vels u monumentalnoj „Istoriji sveta“: „Izmešano s Olimpijinom ludošću nalazila se u Aleksandru i Filipova trezvenost i Aristotelova nauka“.

Od rane mladosti, Aleksandar se oduševljavao svim onim što se ticalo vojne veštine i već od svoje šesnaeste godine je učestvovao u pohodima svoga oca. Tako je učestvovao u bici kod Heroneje, nakon koje je Makedonija stekla hegemoniju nad Heladom. O učešću Aleksandra u toj bici Plutarh kaže: „...da je on (Aleksandar) prvi provalio u svetu četu Tebanaca. Još i u naše dane pokazivan je pored reke Kefis stari takozvani Aleksandrov hrast, do koga je u ono vreme stajao Aleksandrov šator. Nedaleko od toga mesta nalazi se veliko groblje Makedonaca.“. Isto tako, Aleksandar je bio prisutan i kada su njegovog oca odbili od utvrđenog grada Vizanta na Bosforu. (Za ovu opsadu vezana je legenda o uzimanju polumeseca za simbol kasnije Vizantijske imperije.

Naime, kralj Filip je rešio da jedne izrazito oblačne noći izvrši iznenadni prepad na bedeme Vizanta. Makedonci su se već bili neopaženo privukli bedemima kada se, odjednom, mladi mesec probio iza oblaka. Njegova svetlost bila je dovoljna da vizantijski stražari saznaju šta se sprema i podignu uzbunu. Zbog toga su Vizantijci uneli u svoj grb polumesec, znak izbavljenja grada od velike opasnosti. Tek kasnije, po osvajanju Konstantinopolisa (Carigrada, današnjeg Istanbula), 1453. g., prisvojili su Turci taj simbol, da bi ga proslavili kao obeležje svojih sultana.).

Max:
Aleksandar je postao kraljem 336. g. pre n. e., nakon mučkog ubistva njegovog oca, kad je imao samo dvadeset godina. Filip je ubijen na venčanju svoje ćerke Kleopatre sa epirskim kraljem Aleksandrom, njenim ujakom — Olimpijinim bratom. Dok je išao nenaoružan u svečanoj svadbenoj povorci, napao ga je nožem jedan od njegovih telesnih stražara. Ubica bi sigurno utekao, da se njegov konj nije zapleo u divlju lozu; tako je uhvaćen i na licu mesta pogubljen. Time je uništena i poslednja mogućnost da se dobije odgovor na pitanje: ko je naručio ovaj zločin? Da li je to bila osveta uvređene Olimpije, koju je Filip najurio da bi se oženio mlađom Kleopatrom? Ili je to, možda, bio nestrpljivi Aleksandar, koji je sa jedne strane donekle strahovao za nasleđe, a sa druge je zavideo svome ocu na uspesima? (To se najbolje može sagledati iz njegovih reči: — Moj otac će sve još sada osvojiti, te meni neće ostati ništa značajno za osvajanje.).

Ipak, predanje ga nikada nije optuživalo za oceubistvo, čak  i onda kada je bivalo neprijateljski raspoloženo prema njemu. Odmah nakon Filipove smrti, Olimpija se ponovo pojavila na makedonskom dvoru. Kažu da je zahtevala da se iste počasti odaju ubici, kao i samom Filipu.

Iskoristivši Aleksandrovo odsustvovanje, zbog neke pobune na Severu, ona je naredila da se njena suparnica Kleopatra mučki ubije, kao i njeno tek rođeno dete. Pripovedalo se da se i sam Aleksandar zgrozio nad tolikim izlivom ženske mržnje; ali ga to, ipak, nije sprečilo dasvoju majku ostavi kasnije u Makedoniji, poverivši joj uz to i znatan deo vlasti. Ona mu je pisala pisma o verskim i političkim pitanjima, a on joj je uvek ukazivao dostojno poštovanje i slao joj veliki deo svoga plena.

Svojim glavnim zadatkom Aleksandar je smatrao pohod na Persiju, radi osvajanja bogatstva Orijenta, ali je prethodno morao da uguši ustanke u pojedinim helenskim državama. U tom cilju preduzeo je pohod na Heladu i do temelja razorio pobunjeni grad Tebu. Nedirnutim je ostavio samo hram i kuću pesnika Pindara, a nekoliko hiljada ljudi prodato je u ropstvo. Ovim jednim svirepim udarcem mladi kralj je smirio Heladu, što mu je dozvolilo da se neometano okrene svom cilju.

Max:
Aleksandar je 334. g. pre n. e. prešao sa vojskom Helespont (današnje Dardanele) i stupio na tlo Male Azije. Prvo je posetio grad koji se pročuo kroz Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“ — Troju. Tu je najpre prineo boginji Atini žrtvu, a zatim je došao na grob za koji se tvrdilo da je pripadao Ahilu. „Kad je došao pred Ahilov nadgrobni stub,“ — kaže Plutarh, — „namazao se uljem, pa je oko stuba, kako je običaj, sa svojim prijateljima nag optrčao, zatim stavio na njega venac i ovo rekao: — Srećna li Ahila, koji je u životu našao verna prijatelja (Patrokla), a nakon smrti velikog glasnika svojih dela (Homera)!“. Dok je po gradu obilazio i razgledao njegove znamenitosti, neko ga je zapitao dali bi hteo da vidi liru trojanskog princa Parisa, koji je svojom otmicom Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja, bio glavni krivac za izbijanje trojanskog rata. — Ne! — odgovorio je Aleksandar. — Ta me lira nimalo ne zanima, ali tražim liru (ustvari formingu) uz koju je Ahil pevao o slavnim podvizima heroja!“

Aleksandar je čvrsto verovao da po majčinoj liniji vodi poreklo od Ahila i čak je deo svoje ratne opreme zamenio za sveti štit, za koji se verovalo da je nošen u Trojanskom ratu. Opremljen tako kao jedan od junaka iz helenskih mitova, on je potukao persijsku vojsku na rečici Graniku. Zatim je redom pokorio sve helenske maloazijske gradove, obećavši im potpuno oslobođenje od persijskog jarma.Po pričanjima biografa Plutarha i Kvinta Kurtija Rufa, dok je boravio u frigijskom gradu Gordionu, Aleksandru su pokazali čuveni „Gordijev čvor“ („Nodus Gordians (Gordius)“) — silno zamršeni čvor na kolima kralja Gordija u Zevsovom hramu. — Ko ga razmrsi — govorilo je staro proročanstvo —  postaće gospodar Azije. Aleksandar je ovaj problem rešio na sebi svojstven način, po kratkom postupku: izvukao je mač i —  presekao čvor! A kažu i da je tada rekao da nije važan način na koji se čvor odrešuje. (Otada se „Gordijevim čvorom“ naziva svaki teško rešiv problem.).

Nakon osvajanja Male Azije, Aleksandar je krenuo u Sirijui u bici kod Isa ponovo porazio Persijance. Persijski kralj Darije III Kodoman, poslednji iz dinastije Ahemenida, jedva se spasao bekstvom, ostavivši svoju porodicu i celokupno bogatstvo na milost i nemilost sudbine. Nakon pobede kod Isa, Aleksandar je opseo i zauzeo glavni grad Fenikije — Tir. Iz Fenikije je krenuo za Palestinu, a zatim u Egipat, i obe zemlje lako zauzeo. Na ivici pustinje, zapadno od delte Nila, Aleksandar je osnovao grad kojii danas nosi njegovo ime — Aleksandrija.

Pod Aleksandrovim naslednicima — helenskom lozom Ptolomeja, Aleksandrija će postati najvažniji grad na Mediteranu, najznačajniji kulturni i trgovački grad sveta. (Aleksandrija je samo jedan od brojnih gradova koje je mladi osvajač ostavio u nasleđe, i samo jedan od sedamnaest gradova koji su nosili isto — njegovo ime.).

Max:
Čitav zapadni deo persijske kraljevine (Mala Azija, Fenikija, Palestina i Egipat) bio je sad pod vlašću Makedonije. Ali, da bi se persijska kraljevina konačno smrvila, valjalo je osvojiti i njen istočni deo. Uputivši se ka Istoku, Aleksandar je nesmetano prešao preko reka Eufrata i Tigra. Nedaleko od ruševina Ninive, kod Asirskog naselja Gaugamele, konačno je razbio persijsku vojsku (331. g. pre n. e.).

Darije je utekao, ali su ga ubrzo zatim ubili ljudi iz njegove pratnje. Nakon bitke kod Gaugamele, makedonska vojska je zauzela skoro bez otpora najglavnije gradove u Persiji: Vavilon, Suzu, Persepolis i Ekbatanu. Aleksandar je zatim krenuo još dalje na Istok; hteo je da proširi svoju vlast i do najudaljenijih granica tada poznatog sveta.

Krećući se duž južnih obala Kaspijskog jezera, makedonska vojska je prošla kroz Partu i uputila se na jug, u današnji Avganistan; zatim su prodrli u doline reka Oks (današnje Amu-Darje) i Jaksart (Sir-Darje).

Najzad, 327. g. pre n. e., Aleksandar je upao u Indiju i kod reke Hidasp sukobio se sa kraljem Porom. Tu su se Makedonci prvi put sreli sa bojnim slonovima, koje su Indusi koristili u borbama. Gorostasne životinje unosile su paniku u redove helensko-makedonske vojske. Ipak, i pored velikih gubitaka, mladi makedonski kralj je izvojevao pobedu. Odatle se Aleksandar spremao da pođe u dolinu Ganga, ali mu je vojska otkazala poslušnost.

Tropska priroda Indije, kiše i nepogode, bolesti i zamor od ratovanja — sve to doprinelo je da se stvori nezadovoljstvo; vojska je zahtevala da se vrate kućama i Aleksandar je morao da se pokori njihovoj želji.

Max:
Aleksandar je uzeo Vavilon za prestonicu svoje ogromne države — od Jadranskog mora do južnoazijske reke Ind, kojom je neometano vladao nekih šest godina. On je maštao o ujedinjenju Istoka i Zapada, o stvaranju panhelenske imperije u kojoj neće biti razlike između Helena i varvara (kako su Heleni nazivali sve narode koji nisu govorili njihovim jezikom, osim, možda, Egipćana).

U Suzi, njegov internacionalizam je dobio čak i vrlo konkretan oblik. Poštujući njegovu želju, devedeset njegovih vojskovođa uzelo je Persijanke za žene. On lično oženio se Darijevom ćerkom Statirom, mada je već bio oženjen Persijankom Roksanom, ćerkom kralja Samarkanda. Istovremeno, po drugim gradovima Aleksandrove imperije, deset hiljada njegovih vojnika oženilo se azijskim nevestama.To su nazvali „venčanjem Evrope i Azije“.

Aleksandar je maštao i o novim pohodima na Zapad — o osvajanju Severne Afrike i Italije. Ali dok se pripremao za te pohode, razboleo se od vrlo teške malarije. Njegov organizam, koji se suviše mnogo naprezao, nije odoleo bolesti. Umro je u Vavilonu 323. g. pre n. e., ne napunivši još trideset tri godine. Kad su ga, dok je ležao na samrtničkoj postelji, upitali kome zaveštava imperiju, odgovorio je proročki: — Najboljem! Predviđam da će se moji „prijatelji“ upustiti u veliku borbu, meni u čast. Plutarh kaže da su se odmah nakon Aleksandrove smrti proturali glasovi da je on otrovan. „Ali većina misli“ — kaže Plutarh — „da je pričanje o tom trovanju izmišljeno, i za njih je dovoljna potvrda to što je Aleksandrovo telo, kad su se vojskovođe zavadile, mnogo dana ležalo nesahranjeno u vrelomi zaparnom kraju, pa ipak se nije pojavio nikakav znak takve nasilne smrti, nego je celo vreme ostalo čisto i kao živo.“

Ubrzo nakon Aleksandrove smrti, njegova država se raspala u međusobnim borbama njegovih vojskovođa — takozvanih dijadosa (naslednika), na tri velike i nekoliko manjih nezavisnih kraljevina. Aleksandrova majka Olimpija je, za ono kratko vreme što je još ostala na vlasti, u svom besu pobila mnoge ličnosti, optužujući ih za ubistvo njenog slavnog sina,sve dok i nju samu nisu ubili rođaci i prijatelji ubijenih.

Aleksandrova supruga Roksana, ljubomorna na svoju suparnicu Statiru — Darijevu ćerku, na prevaru je ubila i nju i njenu sestru. Ona je potom rodila Aleksandrovo posmrče, koje je, takođe, nazvano Aleksandar.

Aleksandrove vojskovođe su u prvi mah postavile za kralja maloumnog Aleksandrovog polubrata Arideja, pod imenom Filip III, koji u stvari nije imao nikakvu vlast. Nekoliko godina kasnije je ubijen. (Arideja je Filipu II rodila izvesna Filina. Bio je normalno dete, a tek kasnije je pokazao znake poremećenosti zbog otrova koji mu je dala beskrupulozna Olimpija.).

Izvesno vreme kraljem je bio proglašen maloletni Aleksandar IV, ali je nedugo potom i on ubijen zajedno sa svojom majkom, kao i Herakle, stariji Aleksandrov sin. Tako je za samo nešto više od jedne decenije celokupna Aleksandrova porodica bila uništena u bespoštednim borbama za vlast.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju