Karte, priče, zapisi, običaji... > Legende

Aleksandar Veliki - Tajna grobnice

(1/1)

Konstantin:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Novac sa Aleksandrovim likom
Niko danas pouzdano ne zna gde je grobnica Aleksandra Velikog, ali tvrdnja grčkog arhelologa Lijane Suvalci da je Aleksandar sahranjen u egipatskoj oazi Siva u poslednje vreme je izazvala najviše pažnje i ima jednake izglede na istinosti kao i “službena” verzija, po kojoj je on sahranjen u Aleksandriji.

Podaci koji navodi Suvalcijeva ukazuju na još veću senzaciju: prirodni otac Aleksandrov nije bio Filip II, već Nektanebo II, ili Si-Amon, poslednji egipatski faraon. Ta činjenica možda objašnjava Aleksandrov tajanstveni boravak u Sivi i njegovu želju da tamo bude sahranjen. Mada Suvalcijeva još nije iznela svoje dokaze, krunski svedok već odavno postoji: zapis na “Steli prognanih” koja se čuva u muzeju u Luvru.

Nektanebo II, poslednji farao koji je za vreme svog izfnanstva u Peli, moga da postane Aleksandrov otac, svrgnut je 10 godina pre Aleksandrovog dolaska u Egipat i verovatno odbegao u Etiopiju. U to vreme, on je u oazi Siva – u zapadnom delu pustinje, na granici s Libijom – podigao hram posvećen bogu Amon-Ra, i o tome svedoči pronađeni zavetni zapis.

Znatno ranije u blizini oaze, u libiskog gradiću Sirena, osnovana je grčka kolonija. Stanovnici Sirene su posećivali svetilište u Sivi, poznato i kao jedno od najvećih proročišta tog doba, odmah posle Delfa i Dodone i dali mu ime Amon, koga su takođe smatral jednim od pojavnih oblika boga Zevsa. Odatle se, zapravo, kult Amona raširio po čitavoj Grčkoj, pa je tu priču morao znati i Aleksandar.

Otac Amon

U Aleksandrovo vreme oaza i hram su bili okruženi drvećem. Danas tamo postoji samo jedan zid, ali još uvek sa očuvanim tragovima reljefa i hijeroglifa.

Aleksandrovu posetu Sivi beleže svi njegovi istoričari i biografi, ali nijedan nije pružio zadovoljavajuće objašnjenje. Pretpostavke se kreću od jednostavne – da je došao da traži proročanstvo za svoje buduće poduhvate, do maglovite – da je išao u tajnu misiju i da je zbog toga na putu, dug oko 500 kilometara, pošao samo s nekoliko najodanijih drugova. U rano proleće te godine, kada je započela izgradnja Aleksandrije, Aleksandar je s vojskom krenuo na marš duž mediteranske obale. Zatim je, mimo strateških zahteva – što je učinio samo još jednom, kada je skrenuo na hodočašće u Troju – pošao na dug i neprijatan pustinjski put prema Sivi. Prema Arijanovom tumačenju, 500 godina kasnije je, “opsednut željom da poseti oca Amona, nameravao je ili da sazna istinu o sebi ili da saopšti ono što je o tome već znao.” Ova zanimljiva beleška postaće kasnije izvor raznovrsnih legendi o Aleksandru. U nekim Aleksandrovim biografijama biće zabeleženo i to da se on odrekao Filipovog očinstva, tvreći kako je njegov pravi otac Amon. U svojim spisima se ptpisuje sa “Amonov sin”. Njegovi naslednici su kovali novac s njegovim likom, prikazanim sa okruglim, mističnim očima i izvijenim rogovima bika, simbolima boga Amona. U Bibliji, u knjizi proroka Danijela, opisan je kao osnivač s rogovima bika, a isti opis se ponavlja i u Kuranu.

Šta se dogodilo u Sivi? Posle osmodnevnog putovanja i pošto su se dva puta izgubili i jedva pronašli put, u Sivi su dočekani veličanstveno. Očevici kazuju da su dolazili ljudi iz svih okolnih mesta. Aleksandar je sam ušao u svetilište, praćen visokim sveštenicima hrama. Između njega i njegovih drugova u dvorištu hrama nalazio se trouglasti zid, tako da niko nije mogao da čuje ni pitanja ni odgovore proročanstva.

Konstantin:
S bogovima Atlantide

Aleksandar je pažljivo čuvao tajnu, ali je ponekad govorio da je bio zadovoljan onim što je čuo. Predpostavlja se da je jedno od pitanja bilo i kog boga treba da poštuje na svojim pohodima. Prema njegovim kasnijim postupcima izgleda da je to bio Posejdon, mitski, poslednji bog-vladar Atlantide, kome je posle četiri godine prineo žrtvu na reci Ind u Indiji.

Dvanaest godina kasnije, u oazi se pričalo da je Aleksandar postavio Amonu još dva pitanja: „Aleksandar je, kažu,  pitao boga da li treba da zavlada čitavim svetom i da li je kaznio sve očeve ubice, ali ga je sveštenik opomenuo da je Amon, a ne Filip, sada njegov otac“.

U Egiptu se smatralo da su uloge boga i faraona identične. Amun-Amon-Zevs su bila različita imena za istog gospodara bogova, a faraon je bio njegovo otelovljenje na  Zemlji. Tvrdnjom da je Zevsov sin, Aleksandar je zvanično priznavao Nektaneba za oca i polagao svoje pravo na faraonsku titulu po rođenju.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Aleksandar Veliki
U drugim i opasnim poduhvatima Aleksandar je često prizivao Amona u pomoć. Kada je umro njegov voljeni Hefestion, iz Irana je poslao ljude u Sivu da pitanju da li da svog ljubavnika poštuje kao boga ili kao heroja. (Uzgled, zanimljivo je da u oazi Siva danas živi zajednica homoseksualng tipa, govore posebnim Siva jezikom i muškarci se međusobno žene,  iako je to u Egiptu nezakonito.)

Olimpijske laži

Kada je 323. umro, objavljeno je kako je njegova želja da bude sahranjen u Sivi. Nijedan makedonski kralj kao ni Aleksandar, ranije nisu imali nikakve veze sa Amonom ili oazom u Sivi. Otuda je očigledno da je proročanstvo na njega ostavilo veoma dubok utisak. To potvrđuje i činjenica da je Ptolomej, nerazdvojni prijatelj tokom čitavog života, tri godine posle smrti iskovao novac sa Aleksandrovim likom i rogovima bika, a Aleksandra niko nije tako dobro poznavao kao Ptolomej.

U pismu Olimpiji kažu kako je obećao da će joj otkriti tajno proročanstvo iz Sive čim se vrati u Makedoniju. Umro je pre povratka, ali pošto je ispunio obećanje dato majci, predpostavlja se da je, ipak, imalo veze sa očinstvom, o čemu su njih dvoje verovatno i ranije razgovarali.

„Aleksandrova slava, pisao je Kalisten, zavisi od moje istorije, a ne od laži koje je Olimpija širila o njegovom očinstvu.“

Izgleda, dakle, da je laž bila činjenica,  pa zato mnogi biografi veruju da mu je majka otkrila tajnu očinstva pre pohoda na Aziju i uputila ga u zadatke koje treba da obavi, shodno svom poreklu.

Aleksandar je umro u Vavilonu, 10. juna 323. Dve godine su trajale pripreme za sahranu. Kovčeg je bio obložen zlatom (u Instambulu postoji mermerni kovčeg izuzetne lepote za koji se tvrdi da je Aleksandrov, a pronađen je u Sidonu, sa uklesanim scenama iz ratova i lova ali na njemu nema ničeg drugog što bi potvrdilo da je pripadalo Aleksandru), prekriven ljubičastom vezenom tkaninom, a povrh svega ležao je njegov čuveni trojanski štit. Kovčeg je stajao na lafetu napravljenom u persijiskom stilu. Povorka je tajno krenula u pravcu Egipta; prvi put je zastala u Menfisu, zatim je nastavila put Aleksandrije. Kovčeg je postavljen u neku vrstu mauzoleja i tamo se veoma dugo nalazio, čak i vreme kad je mladi Avgust posetio Egipat, tri veka kasnije!

Da li će ikad biti ponovo viđen? Aleksandrija je dobro sklonila svoju tajnu. Njegovo telo je verovatno poslednji video Karkala, a zatim je, možda, kovčeg i sve drugo u gradu uništeno u strahovitoj pobuni, u trećem veku naše ere.

Da li je Aleksandar ipak kasnije sahranjen u Sivi? „Stela prognanih“ iz Luvra, sadrži detalje koji potvrđuju Aleksandrovu posetu oazi i ono što nije uspeo da sazna nijedan drugi istoričar: o čemu je prorok razgovarao sa Aleksandrom. „Visoki sveštenik, piše na steli, uzdignutim rukama je pozdravio svog gospodara,  i govorio s njim kao što otac razgovora sa sinom“. Aleksandar je prema zapisu na steli, tada imao 25 godina. Proročeno mu je da će ga pratiti velika sreća i da će uvek biti pod zaštitiom bogova. Nekatanebo ili Si-Amon zaista je izgradio veliku grobnicu u Sivi, ali u njoj nikada niko nije bio sahranjen. Na ukrašenu tablicu iznad grobnice nikad nije upisano ime faraona. Najveći deo sačuvanih ostataka grobnice danas se čuva u kairskom muzeju. Sve drugo je i dalje tajna.

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju