Istorija > Istorija kroz vekove

Zanimljive istorijske bitke, taktike, generali, vojnici...

(1/1)

Konstantin:
RATNE PARALELE

Zasede na Trebiji

Neka ratnička iskustva i taktička rešenja primenljiva su i posle 2000 godina

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Trebija izvire na Monte Preli, delu Ligurskih Apenina, planinskog venca iznad Đenove. Ova brza planinska reka, međutim, ne spušta se ka Ligurskom moru, već žuri na drugu stranu, u ravnicu, gde se uliva u Po. Neposredno pre Pjaćence, spustivši se sa planinskih strana u dolinu Poa, Trebija se malo umiri i svoj 118 kilometara dugi tok završava kao ravničarska reka. Onaj ko noću prošeta njenim obalama desetak kilometara uzvodno od Pjaćence i pažljivo oslušne zvukove prirode, zapaziće da u huku Trebije postoji nešto neobično. Kao da se, pod mračnim velom noći, jedva čujnim korakom prikrada vojska...

Odabrani u zasedi

Hanibal je prešao Alpe. Rimska vojska pod komandom konzula Publija Kornelija Scipiona potučena je na reci Tičinu, kod Pavije. Ranjeni Scipion, sa ostacima vojske povukao se na desnu obalu Trebije. Tu mu je stiglo pojačanje – sveže legije konzula Tita Sempronija.

Scipion je zagovarao žilavu odbranu, pri kojoj bi trebalo sprečiti Hanibala da svoju vojsku snabdeva hranom. Uostalom, spremala se oštra zima. Takav oprez bio je stran Titu Semproniju. On, doduše, nije iskusio borbu s Hanibalom, ali nije hteo da sluša savete ranjenog kolege. Smatrao je da Kartaginjanima ne sme da se dozvoli da predahnu. Preuzeo je komandu nad vojskom i odlučio da napadne prvom zgodnom prilikom.
Ali, Hanibala niko nije mogao da preduhitri. Predosećajući da se neprijatelj priprema za napad, pozvao je brata Magona i naredio mu da izabere po stotinu najveštijih konjanika i najizdržljivijih pešaka. Potom se obratio odabranoj družini, hrabreći ih kao pred bitku. Zahtevao je da svaki od vojnika izabere još po devetoricu sebi sličnih, tako da je odred narastao na hiljadu vrsnih konjanika i još toliko prekaljenih pešadinaca.
U toku noći, Magon je svoj odred poveo na mesto koje je Hanibal lično izabrao. Bio je to neki čestar u močvari što se tiskala između Trebije i obližnjeg puta. Iza tog čestara nalazilo se desno krilo kartaginske vojske.

„Nećeš ići u susret neprijatelju, neprijatelj će sam doći k tebi, ja ću ti ga dovesti”, glasilo je Hanibalovo uputstvo Magonu.
Te decembarske zore 218. godine pre naše ere, konjanici iz Numidije pregazili su Trebiju i odapeli strele ka rimskom logoru. Pogled Tita Sempronija za trenutak se zaustavio na tankim drškama strela zabodenih u drvene palisade kojima je logor opasan; strele su izazivački podrhtavale i pozivale u borbu s nečuvenom drskošću. Konzul nije izdržao uvredu. Naredio je napad.

Na hitrim konjima, Numiđani su se postepeno povlačili ka Trebiji. Uzmičući i odapinjući strele u isti mah, mamili su Rimljane da priđu bliže. Čim su
Hanibalovi konjanici prešli reku, Tit Sempronije naredio je legionarima da je i oni pregaze. Voda koja je na mestu gaza kvasila konjske sapi, dopirala je ljudima do grudi.

Izašavši na levu obalu Trebije, legionari su osetili da im tela mrznu i da se na oklope hvata ledena kora. Jedva su držali oružje u rukama utrnulim od hladnoće, kad ih napadoše oni isti konjanici koji su se do tada povlačili. Po Hanibalovom savetu, vojnici Kartagine pre bitke namazali su se toplim uljem i zagrejali dobrim vinom. Balearski praćkaši desetkovali su rimsku konjicu, a zatim ubojitim kamenjem počeli da proređuju legije. Rimski su legionari, ipak, bili najizdržljiviji pešaci. Njihovi redovi nisu odstupali, zbijali su se i uporno borili.

Hanibal je posegnuo za najopasnijim oružjem. „Slonove u središte!” Pred naletom divovskih zveri, legije su popustile. Izmorene borbom, u strahu od slonova, odstupale su ka močvari u koju se sakrio Magon. Tad se začu bojni poklič iz dve hiljade grla Hanibalovih najboljih ratnika. Napadnuta s leđa, rimska vojska je uništena. Njeni ostaci bežali su ka reci. Mnogi Rimljani stradali su od mača i koplja, a neki su se udavili u Trebiji. Od 40 hiljada vojnika, samo se 10 hiljada povuklo s bojnog polja.

Topovi u grmlju

U februaru 1799. godine, ruski car Pavle I imenovao je feldmaršala Aleksandra Vasiljeviča Suvorova za komandanta rusko-austrijske armije u Italiji. Šezdesetdevetogodišnji vojskovođa dobio je zadatak da iz Italije istera vojsku Francuske republike, protiv koje su do tada uglavnom bezuspešno ratovale mnoge evropske zemlje.

Suvorovljev pohod bio je munjevit. Ruske trupe isterale su Francuze iz Verone i Milana, a već u maju zauzele su i Torino. Dok su Austrijanci želeli da opsedaju utvrđene gradove poput Mantove, Suvorov je nameravao da potuče dvojicu darovitih francuskih generala: Moroa, koji je branio Đenovu, i Makdonalda, koji je bio kod Bolonje.

Francuski generali znali su da Suvorov ne može da bude pobeđen pojedinačnim napadima. Uvideli su da se njegovi pukovi nalaze kod Pjave i odlučili su da krenu svaki svojim putem, iz Đenove i Bolonje ka Pjaćenci, da opkole i zajedničkim snagama potuku Ruse. Namera bi uspela da Suvorov nije bio jedan od najpreduzimljivijih vojskovođa koji su ikada komandovali nekom vojskom. „General Napred”, kako ga je zvao austrijski general Melas, već je pošao ka Pjaćenci.

Makdonald je prešao Trebiju 17. juna i sukobio se sa austrijskim korpusom. Kada se ponadao da će bez većih teškoća da potuče Austrijance, na bojnom polju su se pojavila četiri kozačka puka. Stigao je Suvorov! Istog časa počeo je nezadrživi juriš Rusa, u koji se postepeno uključivala i pešadija, pristižući iz Pjave. Francuzi su se hrabro borili, ali bili su prinuđeni da se povuku ka obali Trebije. Posle prvog dana, bitka je bila nerešena.

Francuski general proveo je noć dvoumeći se da li da se povuče ili da ostane na bojnom polju. Pošto su pristigla pojačanja, njegova je vojska za polovinu bila brojnija od Suvorovljeve. Izabrao je da napadne čim zora zarudi.

Žak Makdonald, poreklom iz Škotske, ali strasno odan Francuskoj, bio je čovek otmenog ponašanja, govorio je francuski i engleski, svirao violinu, umeo da pleše i družio se s ljudima od duha i pera. O njegovim vojničkim osobinama najbolje govori to što ga je posle bitke kod Vagrama 1809. godine Napoleon proglasio maršalom. Po Napoleonovom mišljenju, Makdonald je bio „dobar i hrabar... ali nije imao sreće.” Tačnost ovog zapažanja potvrdila se drugog dana bitke na Trebiji.

Francuski napad bio je uspešan bar u početku. Ruski generali i pukovnici predlagali su odstupanje. Suvorov je u tom času ležao u senci velikog kamena
„Pokušajte da podignete ovaj kamen”, izazivački reče stari feldmaršal pukovniku Rozenbergu. „Ne možete? Pa, isto tako Rusi ne mogu da odstupe.”

Međutim, rusko desno krilo napadano je tako silno i uporno, da je na kraju popustilo i počelo da se povlači. Suvorov, kao da je samo to čekao, hitro je uzjahao konja i pošao u susret vojnicima koji su panično bežali. Kad je bio siguran da su vojnici zapazili njegov dolazak, sjahao je i počeo da viče:
„Samo da ih namamimo! Brže! Brže! Da ih namamimo!” Neobični starac vikao je i trčao zajedno sa iznenađenim vojnicima sve dok nisu došli do nekog šipražja.

Stigavši do tog grmlja Suvorov je zapovedio:
„Stoj! Namamili smo ih!” Tada su iz grmlja provirile topovske cevi jedne baterije koju je tu rasporedio lukavi feldmaršal. Zagrmeše topovi. Francuzi, iznenađeni ovom topovskom zasedom, dadoše se u bekstvo.

„Napred! Na bajonete! Bodi! Goni!” vikao je starac. Rusi oduševljeno navališe. U ponoć, Makdonald je naredio povlačenje preko Trebije. Bio je primoran da usput ostavi artiljeriju i ranjenike, a čitavi francuski pukovi predavali su se Suvorovu, koji ih je u stopu gonio.
Izgleda da je zagonetni žubor Trebije na isti način inspirisao Hanibala i Suvorova, preplićući njihove životne puteve uprkos tome što ih je delila vremenska razdaljina duga dva milenijuma.

Aleksandar:
Čuvena bitka kod Termopila

Konstantin:
Bitka kod Plateje

Bitka kod Plateje, avgusta 479. pne. bila je bitka saveza grčkih polisa i Persije koja je završila persijskim porazom i zahvaljujući kojoj je persijska vojska zauvek proterana iz Grčke.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Polje Plateje viđeno sa Kiterona
Posle bitke kod Salamine, Kserks I se vraća u Persiju, a u Grčkoj ostavlja Mardonija na čelu okupacionih persijskih trupa. Mardonije je nudio Atinjanima samostalnu autonomnu vladu i persijsku pomoć u obnovi grada. Atinjani su takav sporazum odbijali i tražili su pomoć Sparte u nastavku ratovanja. Međutim u tom momentu Spartanci su bili više zainteresirani za obranu Peloponeza.

Zbog atinskog odbijanja Mardonije još jednom okupira Atinu, ali Atinjani još jednom odbijaju takav mirovni sporazum. Spartanci su najpre oklevali, ali onda šalju 40.000 ljudi pod komandom Pauzijana. Spartanci su znali značaj bitke, koja se očekuje. Očekuje se bitka za sam opstanak grčkih polisa. Kad je Mardonije shvatio o kakvoj sili se radi osvojio je Atinu po treći put i onda se povukao prema Tebi da bi tu dočekao Grke.

Mardonije se utvrdio kraj reke Asop u Beotiji. Nadao se da se Grci neće moći ujediniti protiv njegovih trupa. Ali Atinjani skupljaju 8.000 ljudi, a Sparta 40.000 (5.000 punopravnih građana i 35.000 ostalih). Ujedinjene grčke snage zauzimaju planinski prelaz , kao dobru poziciju za obranu. Mardonije šalje konjicu da zauzme prelaz, ali Atinjani i Megarani uspešno odbijaju napad. Komadanta persijske konjice ubijaju, a konjica se povlači.

Grci su se pokrenuli od tog planinskog prelaza prema Plateji, gde je bio smešten Mardonije sa Persijancima. Atinjani su formirali levo krilo, a Spartanci desno krilo. Do tog vremena grčka armija je već ojačana vojnicima iz ostalih polisa, tako da je skupljeno 110.000 vojnika. Mardonije je prema Herodotu imao 250.000, a moderni istoričari smatraju da je realni broj bio oko 80.000.

Obe armije su logorovale 10 dana jedna pored druge, sa malim čarkama sa svake strane.Kad je Mardonije odlučio da napadne, Atinjani i Spartanci menjaju pozicije, tako da se Atinjani bore protiv glavne persijske vojske, a Spartanci protiv grčkih delova Persijske vojske. Persijanci su skrenuli tok voda, tako da su Grci bili prisiljeni da nađu novo mesto logorovanja.

Kad je otkrio da su Grci promenuli pozicije, Mardonije je krenuo za njima. Persijska konjica i strelci su prvi naleteli na Spartance. Pešadija je došla posle. Konjica i strelci nisu mnogo učinili, pa su propustili pešadiju u obračun. Iako mnogobrojniji na tom delu bojišta, Persijanci nisu mogli da probiju grčku hoplitsku liniju sa dugim kopljima. Persijanci su uglavnom imali kratka koplja i mačeve, pa su grčke linije sa dugim kopljima bile u prednosti.

Persijanci su prosto uništeni. Spartanci su ubili Mardonija. Artabaz je preuzeo persijsku komandu i odmah naredio povlačenje, što je omogućilo Grcima da osvoje glavno sedište komande. Prema Herodotu ubijeno je 43.000 od 250.000 Persijanaca, dok su Grci izgubili samo 159 vojnika. Pošto su istorijski izvori tog vremena netačni i pristrasni, pravi broj ne znamo.

Bitka kod Mikale se desila istog dana i u toj bici grčka flota uništava persijsku flotu u Egejskom moru blizi obale Jonskog područja. S druge strane posle bitke kod Plateje persijska kopnena armija se povlači u Malu Aziju pod komandom Artabaza. To je bila zadnja Persijska invazija Grčke s ciljem potpunog osvajanja. Grčko-persijski ratovi su se nastavili sledećih 30 godina sve do sklapanja Kalijinog mira.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konstantin:
Како је Константин надмашио Ханибала

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Римска војска на Константиновом славолуку у Риму

Гај Флавије Валерије Константин, за живота прозван Велики, рођен је највероватније око 272. године у Наису (данас Ниш), као син тада значајног римског војног заповедника Констанција и његове наложнице Јелене. Његов отац, прозван Хлор због светле пути, имао је завидну војничку каријеру.

Служио је у личној гарди цара Аурелијана и био високи војни заповедник августа Максимијана. Из политичких разлога отпустио је дотадашњу дружбеницу Јелену и оженио се усвојеном Максимијановом кћерком Теодором. Ушавши тако у царску породицу, постављен је 1. марта 293. године за цезара у западном делу Царства.

Наставивши очевим стопама, млади Константин пратио је као коњички заповедник цареве Диоклецијана и Галерија на њиховим војним походима на истоку Римског царства. Служио је у Галеријевој најближој пратњи, где је имао више прилика да се докаже као способан заповедник и храбар ратник. Током похода на дунавском лимесу, у другој половини 305. године, Галерије му је наредио да нападне и зароби неког сарматског поглавицу, наводно привучен његовом богатом ратничком опремом. Константин га је не оклевајући ухватио за косу, заробио и донео пред ноге цару Галерију. Непосредно потом Галерије га је послао у мочвару, те је ујахао у њу на коњу и нашао пут којим је остатак војске довео до Сармата. Тако је Галерију донео победу, побивши многе противнике. У овим пограничним окршајима Константин је показао велику храброст и завидне заповедничке способности, стекавши тако високи чин трибуна првог реда.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Исте те 305. године август Констанције припремао се за важан поход на Пикте, племе које је угрожавало безбедност Царства на северу Британије. Док је окупљао војску, упутио је захтев савладару Галерију да му одмах пошаље сина. С Галеријевим допуштењем или без њега, Константин није оклевао. Прешавши Алпе највећом могућом брзином, сатирући под собом коње из станица поштанске службе, придружио се свом оцу непосредно пред његов прелазак у Британију. Поход оца и сина ка северу Британије био је успешан и племе Пикта је поражено. Међутим, Констанције Хлор нагло се разболео и 25. јула 306. године преминуо је у Ебуракуму (данас Јорк у Великој Британији). Његова војска одмах је урадила оно што су римске војске раније често чиниле – прогласила је Константина за новог августа. Када је Галерије обавештен о овом догађају, приморао је Константина на уступак. За августа западног дела Царства прогласио је свог саборца Флавија Севера. Константину је заузврат понудио нижу титулу цезара, коју је овај нерадо прихватио. Успостављена је варљива равнотежа снага унутар Царства, која није дуго потрајала.

Напустивши умирену Британију, Константин је за резиденцију изабрао Тријер (данас Трир у Немачкој). То је урадио можда из поштовања према оцу који је ту столовао највећи број година или, вероватније, због стратешки важног положаја града на увек осетљивој граници Царства према Германима. Из овог добро утврђеног града предводио је наредних година бројне и успешне војне походе. Потрудио се и да обезбеди савезништво с германским вођама које су и раније биле склоне сарадњи с Римом. Један од њих, алемански старешина Хрок, био је одани савезник и пратилац Констанција Хлора и први је подржао његов избор за новог владара.

Константин је 307. године прво напао Франке, лабави савез више германских племена која су насељавала земље источно од доњег тока Рајне. Током окршаја који су уследили заробљена су два франачка краља: Аскарик и Мерогај и многе племенске старешине и ратници. Њихова судбина била је запечаћена намером цезара да страхом од немилосрдне освете умири непокорне Германе. Њихови краљеви проведени су у тријумфу улицама Тријера и живи бачени зверима у градском амфитеатру. Константин је тиме послао недвосмислену поруку свим народима источно од Рајне – нови владар неће имати никакве милости за непријатеље и издајнике Рима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


У међувремену су се догодиле важне промене у прерасподели политичких снага унутар Царства. Оно што је било допуштено сину једног августа, тешко је било забранити сину другог. Максенције, син некадашњег августа Максимијана, крајем октобра 306. године огрнуо се пурпуром и у Риму прогласио владарем. На подстицај Галерија, август Флавије Север пожурио је из Медиоланума (данас Милано у Италији) да угуши ову неочекивану побуну. Уместо да изненади младог и неискусног Максенција, затекао је добро брањену престоницу Царства попуњену војском коју је предводио његов отац, стари Максимијан, искусни цар и војсковођа.

Док се Флавије Север премишљао шта да учини, његови противници успели су да новцем, молбама и претњама поколебају велики део његових војника и привуку их на своју страну. Флавију Северу није преостало ништа друго него да се повуче у Равену, где је убрзо потом принуђен на предају. Август Галерије је, предводећи легије, безуспешно покушао да помогне заробљеном Флавију Северу, али је и он био принуђен да устукне. Да би сачувао пољуљани морал трупа и можда задовољио повређену сујету, наредио је или допустио војницима да током повлачења пљачкају и пале све око себе. Тако је Италија, пошто се непријатељски понела према војсци Римљана, доживела да се њени ратници односе према њој као према некој варварској земљи.

Максимијан је потом од Константина затражио и добио потребну подршку. Константин је у Арлеату (данас Арл у Француској) прихватио за жену Фаусту, кћерку старијег августа, и тако потврдио нови савез. Политички промишљено дао је предност старијем Максимијану, поштујући га као оца и заштитника, притом занемарујући његовог сина Максенција који му се замерио јавно га називајући сином блуднице.

Пошто се Максимијан вратио у Италију, Константин је и даље упадао у германске земље. Током 308. године моћ његових легија осетили су Бруктери, велико германско племе које је насељавало подручје у близини данашњег Келна. Они су већ дуже време ратовали против Римљана, избегавајући отворену битку и примењујући тактику „удари и бежи”.

Због тога су били готово неухватљив противник. Константинов напад је због тога био брз и пажљиво припремљен. Током похода применио је уобичајену римску тактику такозване спаљене земље. Његови војници су уништавали германска насеља, палили усеве и пленили стоку. Нико од Германа није био поштеђен, без обзира на пол и узраст. Одрасли мушкарци стављани су под мач или су, заједно са женама и децом, продавани у робље.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Велики Константинов узор – Ханибал прелази Алпе

Истовремено је у Италији тињао сукоб између оца и сина, Максимијана и Максенција, који нису могли да суспрегну међусобну нетрпељивост. Максенције није скривао незадовољство због савеза који је његов отац склопио с Константином. Максимијан је због тога затражио од незахвалног сина да се одрекне престола, називајући га самозванцем. Стари август је ипак био надмудрен јер је Максенције добио подршку од моћне Преторијанске гарде, па је оцу оставио само једну могућност – да се запути преко Алпа и потражи помоћ од Константина.

Пруживши уточиште Максимијану, Константин је наставио већ припремљене војне подухвате. У пролеће 310. године нови поход у германске земље био је изазван устанком Франака, истих оних које је успешно победио две године раније. Један део војске повео је у овај казнени поход, док је остатак распоредио по јужном делу Галије као резерву уколико Максенције нападне из Италије. Искористивши Константиново одсуство, Максимијан је део трупа навео на побуну. Повод је била наводна, свакако измишљена, вест о Константиновој погибији.

Приграбивши новац из ризнице, он се, праћен војском, повукао у добро утврђену Масилију (данас Марсељ у Француској). Константин је муњевито реаговао. Вратио се из германског похода и одмах наредио напад на град. Видевши да Константин лично предводи нападаче, браниоци Масилије су се збунили и постидели. Само су на један начин могли да траже и добију опроштај од разгневљеног владара. Отворили су капије и предали му град, нудећи као искупљење заробљеног Максимијана.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Иако га је Константин тада поштедео, већ у лето 310. године Максимијан је био мртав. Обесио се. Можда га је на то натерао Константин, који је у међувремену променио мишљење, или је, како се причало, његова смрт била последица неуспешног покушаја да убије свог надмоћног зета. Максенције је напречац постао ожалошћени син вођен намером да освети неправедно погубљеног оца. Сукоб два преостала владара западне половине Царства постао је неизбежан јер ни Константин није намеравао да устукне. Он је и почео рат. Сакупивши војску, највероватније у Арлеату почетком 312. године, повео је одабране трупе према обронцима Алпа. Брзина којом је почео поход збунила је искусне Константинове заповеднике. Они су пред њим отворено посумњали у крајњи исход, позивајући се на недавна лоша искуства двају августа, Флавија Севера и Галерија, који су походе на Рим окончали срамно поражени.

Константина ове примедбе нису могле ни да одговоре, ни да зауставе. У овоме он је, на неки начин, следио другог великог стратега, највећег непријатеља кога је Рим икада имао. Млади картагински војсковођа Ханибал Барка повео је своје ратнике истим путем у неизвесност и славу Другог пунског рата. Искористивши непажњу римских војсковођа, он је октобра 218. године пре наше ере почео овај опасни подухват. Војска коју је тада предводио Ханибал била је изузетно бројна – око 38.000 пешадинаца, 8000 коњаника и 37 слонова. У то доба године било је готово немогуће наћи храну, огрев и склониште за толико бораца и животиња. Планински превоји и пролази већ су били завејани, водичи које је изабрао показали су се као непоуздани, а келтска племена која су насељавала планину као непријатељска.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Константинов мост код Келна на графици из 16. века

Ништа од свега тога није поколебало несаломивог Картагињанина. Хладноћа, глад и издаја савезника нису могли да га спрече у покушају да оствари животну тежњу – да покори Рим. Ханибалова војска прелазила је Алпе дугих 16 дана и ноћи. Први х дана картагински војници били су принуђени да ратују с планинским племенима, трпећи неочекиване нападе из заседа. Војска је у једном тренутку била насилно подељена на два дела, а комору која је преносила храну и друге потрепштине непријатељи су више пута пљачкали. Многи борци су страдали. Товарне животиње и коњи су, бежећи панично, падали са замрзнутих каменитих стаза у дубоке јаруге. Након ових недаћа уследило је неколико дана каквог-таквог мира. Изгледало је као да се домороци мире с проласком велике војске. Поједине племенске старешине понудиле су Ханибалу примирје, али им овај није поверовао. Док је његова војска пролазила једним веома уским кланцем, на њу су, с околних литица, полетеле громаде стена и киша каменица. Показало се да је Ханибал имао разлога да не верује Келтима. На том месту погинуло је много картагинских ратника.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Гладна и промрзла Ханибалова војска, после девет дана напорног марша, стигла је до највишег планинског превоја. Он је на том месту покушао да подигне морал војницима показујући на долину која се назирала у подножју планине. Рекао им је да се тамо, надохват руке, налази њихов главни циљ – Италија. Иако их непријатељска племена нису више нападала, показало се да је силазак низ планину био тежи и скопчан с још већим опасностима него успон. Није постојао никакав пут и готово да није било проходних стаза. Све је било покривено једнолично белим и блештавим снежним покривачем, па су многи војници изгубили живот падајући у готово невидљиве јаме и провалије.
Схвативши да ће му тако цела војска пропасти, Ханибал је наредио да се направи пролаз кроз беспуће да би се њиме сигурније прешли последњи планински превоји и падине. Коначно, шеснаестог дана марша картагинска војска спустила се у долину реке Дурије минор (данас Дора Рипарија у Италији), где су се војници три дана одмарали и видали ране.

У логору подигнутом у подножју Алпа било је тада само 20.000 пешадинаца, 6000 коњаника и 27 слонова. Ниједан непријатељ, ни пре ни касније, није Ханибалу нанео овако велике губитке. Било како било, пут у Италију био је отворен и картагинског војсковођу тек су чекале битке које ће му донети бесмртну славу.

Као и већина Римљана, Константин је добро познавао ову причу. За разлику од Ханибала, он је своју војску на прелазак Алпа повео у рано пролеће. Два су разлога била пресудна за такву одлуку. Први и важнији било је постизање стратешког изненађења јер му је намера била да затекне Максенцијеве предстраже неспремне за борбу. Други је био везан за саму природу прелаза. Успон са галске стране био је умерен и постепен, али је зато део којим се спуштало у Италију и на први поглед био веома стрм и страшан, због литица које су се надносиле над обе стране пролаза. Зими су због леда многи путници и трговци налазили смрт у његовим понорима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Константинов поход на мозаику из једне римске куће на Сицилији

Један од начина да се ово спречи било је повезивање конопцима већег броја товарних кола, које би онда заједничким снагама људи и волови отпозади придржавали и полако спуштали низ стрмину. Нарочито је било опасно силазити низ планину у пролеће када је снег нагло копнио, али је још варљиво прекривао стрмоглаве јаруге и раселине у које су упадали људи и товарне животиње ма како опрезно и пажљиво да су се кретали. Осим тога, бројни потоци стварали су праве бујице које су потапале стазе, чинећи их недоступним.

Да би се обезбедио од овакве пропасти, Константин је кренуо нешто раније, док су снег и лед били довољно снажни да поднесу терет наступајуће војске. Као претходницу послао је искусне извиђаче, добре познаваоце овог подручја, који су забијали коље на провереним местима, тако да њихов низ јасно означава правац безбедног пролаза. Захваљујући овим мерама предострожности, Константинова војска, која је по бројности била готово истоветна првобитној Ханибаловој, неометано је и брзо прешла Алпе а да притом није претрпела безмало никакве губитке. Изненађење које је желео да оствари Константин је постигао у потпуности, затекавши противнике неспремне за окршаје који су уследили.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Како је Константину успело да надмаши Ханибала и да готово без муке учини оно што је Картагињанина замало коштало губитка рата и живота? Када је Ханибал прелазио Алпе, крећући из Галије за Италију, предузео је подухват до тада непознат његовим савременицима. Пошавши у доба године када је већ почела оштра планинска зима, морао је да открије пролаз и прокрчи пут којим никада пре тога није прошла велика војска. Пред њом нису биле само готово несавладиве природне препреке.

Планинске пролазе запосели су непријатељски настројени Келти с намером да на сваки начин омету кретање Ханибалових ратника. Они и њихове животиње нису били навикнути и нису били опремљени за тако тешке зимске услове, што је додатно допринело застрашујућим губицима.

У вековима који су протекли између доба Другог пунског рата и Константиновог похода на Италију много тога се променило. Константинова војска највероватније се кретала правцем који се поклапао с оним којим је Алпе прешао Ханибал. Али, тамо се сада протезао пут који је крајем 1. века пре наше ере, према предању, прокрчио и изградио келтски владар Котије, као залог мира првом цару Рима Октавијану Августу, с којим је пре тога дуго ратовао. Становници који су насељавали то подручје од сирових ратника променили су се у цивилизоване поданике највећег царства које је свет познавао.

Константинову војску чинили су искусни ратници римских легија, помоћних и савезничких одреда. Они су махом били пореклом из Галије, Британије и Германије, области у којима су дуге и хладне зиме биле уобичајене и честе. Већина ових ратника припадала је војним јединицама с вишевековном историјом ратних похода унутар Римског царства и ван његових граница. Осим тога, ти исти борци су већ годинама ратовали под заповедништвом Констанција Хлора и Константина, изашавши из свих окршаја као победници. То је морало пресудно да утиче на високи морал и спремност трупа да поднесу тежак пут и лоше временске услове који су били неизбежни током прелажења Алпа у рано пролеће, пре тачно 1700 година.

Све ово утицало је да Константин Велики успешно преброди једну од највећих препрека на дугом путу ка титули јединог владара и господара Римског царства. На крају тог пута заслужено је стекао славу која је надмашила и ону коју данас има његов историјски претходник у беспућу стрмоглавих алпских литица и бездана, легендарни Ханибал Барка.
Аутор: Никола Керавица

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju