Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: ДАН ПОСЛЕ  (Pročitano 2543 puta)

Van mreže aurelije

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 155
  • Ugled: +58/-1
ДАН ПОСЛЕ
« poslato: 01.06.2013. 23:25 »
Још од старих Грка прихваћено је веровање да свастика – кукасти крст, као симбол стварања, чини и обележје изгубљеног континента Атлантиде. На Лепенском Виру жртвеник усађен у под куће бр. 37 из 5150. године пре нове ере носи мотив кукастог крста, као и нешто млађи предмети са локалитета Апусени у Трансилванији или сребрна оплата дршке ножа са Гламије, Ртково у близини Трајановог моста.

Свастика је заједнички именитељ сила – стваралаца света и симбол Сунца или Месеца. Са краком окренутим удесно она представља Сунце, чији је господар Аполон, између осталог присутан у ђердапским митовима кроз причу о такмичењу у музицирању са Кибелиним пратиоцем Марсијем, чији је инструмент била свирала од јеленске кости. Не могавши да призна пораз, завидни Аполон свог такмаца је живог одрао, његову кожу потом разапевши на једном платану. Остава из подунавске варошице Текије изнела је 1948. године на светлост дана очувани лик Кибелин – Марсијеве заштитнице – а свега пар десетина километара узводно, како је Драгослав Срејовић утврдио, Лепенски човек своје умрле сахрањивао је разапињањем лешева у крошњама храстовог дрвећа (141). Сличан је источно-ирански обичај излагања лешева птицама-грабљивицама на ваљкастим узвисинама званим „куле тишине“ (142).

У „Химни краљу Хелију“, Јулијан, позивајући се на Платона, износи како су нам богови „пошто је наш род по природи предодређен да трпи муку, сажаливши се на нас, дали Диониса и Музе које играју са њим“ (143). Није ли Марсијева окрутна судбина, по осуди иначе изрицаној од Суђаја – кћери Зевса и Темиде, опомена људском роду да су патње као казна, али и њихово олакшање, искључива ингеренција богова? Такмичењу Аполона и Марсија присуствовао је Мида, син богиње Иде и Орфејев ученик, освајач западног дела Тракије и покоритељ Хетита из 1200. године п.н.е. Пошто је јавно изрекао да је Марсије надмашио свог такмаца, Аполон га је казнио ушима магарца – животиње посвећене Дионису, али делом и Аполону – које је овај морао да крије под својом фригијском капом.

У непосредном окружењу Трајановог моста, међу мештанима села Костол и Мала Врбица, као и на супротној дунавској обали, жива је приповест о некоме цару чије је љубавне понуде једна принцеза, његова кћер или сестра, одбијала страхујући од симболике ношене магарећим ушима. Бежећи утопила се у Дунаву на месту где је овај, у жалости за њом, подигао мост, данас називан Трајанов (144). Ако пођемо од околности да се Тројаном односно „Сребрним царем“ јер је „сав од сребра“ у источној Србији називало божанство подземног света, ову „неузвраћену љубав“ могли бисмо подвести под покушај сједињења тзв. „мушког принципа“ оличеног у „сребрном богу“ и тзв. „женског принципа“ својственог богињи сунчеве светлости. Ту би се онда крио и одговор на страх „Сребрног бога Тројана“ да га сунце не растопи, „због чега иђаше само ноћу“ (145).

Питагориним следбеницима приписује се изум лечења музиком, јер су сматрали да је болест поремећај космичког склада, чији је производ и сам човек. Платон је певање увео у терапију, да би се човеку код кога је тај склад поремећен брже повратило здравље (146). Такав приступ почива на његовом учењу да оно што песник или музичар ствара није његово дело, већ порука или воља богова, нарочито муза – „Песник или музичар су само инструмент уз помоћ којег говоре музе; он је само гласоноша богова и 'да би то показао, бог пева намерно најлепше песме кроз најлошије међу песницима“' (147). Иначе у старих Грка Космос-хармонију представља Аполон са својом лиром. Орфичка химна о Аполону велича управо такве његове заслуге: „Ти си сво небо учврстио вишезвучном китаром, допирући, час до највиших, час до најнижих граница струне; подесивши цело небо на дорски тон, ти бираш животворне изданке, хармонијом одмеравајући свеопшту људску судбину; помешавши једнак /удео/ зиме и лета, поставивши зиму на ниске, а лето на високе струне, тон дорски подсећа на пролећа жуђени цвет који пупи“ (148).

Замолксис, Питагорин ученик, сматран је оснивачем прве школе на овим просторима, а управо њему у славу одржаване су светковине у тзв. Ветеранијевој пећини на данашњој румунској ђердапској обали (149). Питагорејци су сматрали да се душа, пошто обави комплетан циклус сеоба њој намењен, враћа на небо – место свог настанка у царству светлости. Приповедајући нам како је Дарије, пре доласка на Истар покорио Гете „који о себи мисле да су бесмртни и пуштају стреле на гром и муњу и прете богу на небу, јер мисле да не постоји други бог него само њихов“, Херодот описује веровање Гета да „умрли одлазе богу Замолксису/Гебелизису. Сваке пете године одређују они коцком једног између себе и шаљу га као гласника Замолксису, те му поручују за шта га моле; том приликом један Гет држи три копља, а гласника остали ухвате за руке и ноге, замахну њиме и баце га увис, тако да падне на копља; ако буде прободен и умре, Гети мисле да им бог указује милост, ако пак не умре, верују да је за то крив сам гласник и да је рђав човек (150).

Царство светлости било је саставни део веровања становника Лепенског Вира, мноштво столећа пре но што га је Херодот описао као домовину бога Замолксиса. О томе говори и околност да су огњиште као најзначајнији део својих грађевина користили за основни модул који се по одређеном правилу преноси на трапезоидну основу здања од камена – једна страна трапеза садржала је 4,5 или 6 дужина огњишта (151). Према Љубинки Бабовић, јужна дунавска светилишта лепенског човека одраз су небеске сфере Сунчеве дневне светлости, а северна у себи носе знамене његове ноћне трансформације; централно светилиште између земаљског одраза две сфере постављено је у смеру изласка Сунца приликом пролећне и јесење равнодневице, са изнад огњишта постављеним жртвеником у форми отвореног ока излазећег Сунца, а у оквиру тла са представом сфере дана, свако од светилишта станиште је на Сунчевом путу кроз небеско пространство. Западно од „ока Сунчевог изласка“, смештен је жртвеник у облику затвореног ока залазећег Сунца (152).

Код старих Грка очувано је сећање на Сунчево путовање до ноћне смрти на острву Еритија, названог по имену кћери Ноћи и Атланта, да би се зором поново родило. У односу на Сунце Драгослав Срејовић запажа културне тековине цивилизације Лепенског Вира: „Огњишту, односно ватри дато је централно место. Правоугаона огњишна конструкција окружена је са свих страна „каменим столовима“ али је постављена на источну страну светилишта, као да се тиме хтела нагласити веза ватре с топлином и светлошћу Сунца. Лоптасти облутак усађен дубоко у под, уз западну страну огњишта, сигурно је соларни симбол и он означава жижу унутрашњег простора куће и украшен је често орнаментима који сугеришу астрална значења“ (153). Доцније, у лику Аполона, претече хетитског Апулунаса – господара врата, бог плодоносне светлости заступљен је у североисточној Србији у бронзаном амулету, пронађеном код Старог Костолца и у статуи тзв. Дупљајских колица из II века пре нове ере.

Насеље Корбово, двадесетак километара низводно од Кладова, на чијем подручју су идентификовани трагови цивилизација старијих од три хиљаде година, у свом имену могло би скривати успомену на Кореба, штићеника Аполоновог опонента Кротопа, и његово дело. Пошто је Псамата, кћи краља Арга Кротопа Аполону родила дете које су Кротопови пси растргли, ожалошћени отац пошаље томе краљевству Појну – покору да од мајки отима нејач. Кореб оповргавајући Аполонову казну, убија Појну, што ипак није могло спречити деловање Суђаје – заштитнице судбине – да настави кажњавање Кротоповог краљевства. Нашавши уточиште у Делфима, не би ли искајао божију казну за убиство Појне, Кореб је од Питије упућен да подигне храм Аполону и сам се у њему настани, на месту где му троножац, налик оном пронађеном у насеобини Дијана крај Караташа, буде испао из руке. Најстарије хеленске статуе извајане од камена, виђене од стране Паусаније, фигуралне су представе Кореба и Појне (154).

Острво Шимијан, ситуирано на Дунаву десетак километара узводно од Корбова, уз темеље Трајановог моста, у старим временима звало се Губавац, као боравиште оболелих од губе – узрочника труљење и отпадање коже. Код Јевреја она је сматрана божијом казном; веровало се да долази само од Бога и да је једино Бог може излечити. Зато су губавци изопштавани из заједнице и сматрани нечистим, којима једино преостаје надати се у божију милост. Ако би дошло до излечења, пошто свештеник то потврди и принесе се жртва, изопштеник се враћао у заједницу (155).

Клаус Елер, анализирајући значења појма енергије у хеленској филозофији, указује на Платонову тезу о идеји добра – носиоца и даваоца снаге који свему себи подређеном даје бивствовање и суштину, онако као што је Сунце, син Добра, зачетник живота на земљи захваљујући својој родилачкој, зрелој снази (156). Али, у покушајима поимања садржаја божанске силе, један корак даље вредело би кренути Аристотеловим виђењем ствари: непокретни покретач, Бог, без материје, је чиста енергија, актуелност без потенцијалности, што у својој изолованости од света могућности бива савршена апсолутност (157). Као ретко где, у атару Текије на Дунаву очувана је успомена на античко божанство светлости у називу Сунчево брдо (158).

И друго божанство симболизовано свастиком са крацима окренутим улево, сила Месечеве моћи, оличена у богињи Дијани – доноситељки светлости и заштитници јелена, са сребрним лунарним знаменом, присутно је у области Ђердапа. Њено име носи стара римска насеобина – Дијана крај Караташа, можда и Занес у непосредној близини данашњег Кладова и острво Зан, нешто низводно од хидроелектране Ђердап, а уз скелете са Лепенског Вира редовно су полагани јеленски рогови, вероватно због симболизма поновног рађања, будући да ова животиња сваке године обнавља своју рожнату круну. Као посредник између неба и земље, и данас се у областима Хомоља и Тимока, кроз обредну песму за испраћај покојника јавља мрки јелен са златним роговима, Осим по јелену, Дијана, попут грчке двојнице Артемиде, била је препознатљива и као заштитница рибе, чему паралелу треба тражити са Нептуном, односно Посејдоном, првобитно божанством шума, а потом и воденог света, каквим је приказан на прелепој бронзаној статуи из периода Први-Други век нове ере, са трозупцем у десној и рибом у левој руци, пронађеној у насеобини Дијана крај Караташа. Свастика као знамен Месечеве моћи овековечена је и на мозаику /тракт Д1/ царске палате у Ромулијани-Гамзиград, почетком Четвртог века, ге је пронађена и камена представа главе јелена, део композиције посвећене Дијани.

Други вид поштовања култа Месеца заступљен је у реону Текије, чије име извире из грчких речи „Тео клеиа“ – Божија слава: у остави из римског доба један од највреднијих предмета је сребрни лист са ликом Селене – Хелене, Хелијеве сестре и Зевсове миљенице. Она, као „последња од небеских сфера испуњених мудрошћу, посматра интелигибилне ствари изнад неба и украшава облицима материју која се налази испод ње, уклањајући њену грубост, збрканост и неуређеност“ (159). Уз овај предмет у Текији је пронађен и сребрни лист са приказом Хермеса, Зевсовог сина, а по мајци Маји Атлантовог унука. Грчки митови Хермеса сматрају спаситељем Диониса – сина Семелиног и Зевсовог – названог „два пута рођени“ или „дете двоструких врата“. Иначе, овај део регије Гвоздених врата, као ретко где у Европи, у топониму Мисија за најлепши свој рубни предео, чува успомену на боравиште античког великог племена чије је припаднике, по Хомеру, Дионисов отац Зевс, скрећући поглед са Троје удостојио своје пажње : „Када Хектора Див и Тројце доведе до лађа,/ он у беспрекидној муци и беди остави борце,/ а сам блиставе очи он обрне натраг и стане/ мотрити крај, у којем коњодржни Трачани живе,/ Мишани, борци изблиза, и поносни још Хипемолзи,/ сви млекопије, и још Абији праведни врло;/ а на Троју више не окрене очију сјајних...“ (160). Како Страбон налази, управо ти – трачки, односно у нашем случају „текијски“ Мизи чинили су мноштво од којег се издваја истоимени део и насељава „између Лидијаца, Фригијаца и Тројанаца“ (161).

Доводећи у везу значење придева „kallistos“ – „најлепши“ са изразом „светлосно божанство“, Аница Савић-Ребац изградила је тезу коју је Томас Ман у „Јосифу и његовој браћи“ доделио фараону Аменхотепу/Енхатону као коментар на однос лепоте и мудрости: „Лепота има везе с мудрошћу, и то посредством светлости. Јер светлост је средство и средиште, од којег зрачи сродство на три стране: ка лепоти, ка љубави и ка сазнању истине. Ово троје сједињено је у њој и светлост је њихово тројединство. Странци су ми донели учење о једном првобитном богу, рођеном из пламена, једном лепом богу светлости и љубави, и његово име било је 'Прворођени сјај'. А светлост је лепота као и истина и знање, а ако хоћете да знате средство истине, знајте да је то љубав“ (162). Управо такве атрибуте има и античка Дијана, те не чуди проналазак у њеном подунавском светилишту, римске опеке са урезаним кукастим крстом, што данас краси поставку Археолошког музеја Ђердапа у Кладову.

Божанству Месеца и водених вила, Дијани посвећена су ритуална ноћна купања по месечини у водама Дунава, о чему су сачуване богате успомене међу мештанима Текије. Пошто се ослободе одеће и принесу жртву Месечевој моћи, расплетених коса и са струковима босиљка у рукама, оне упућују молитву посредством сребрнастог светлосног лука, да се њиме зло врати својим изворима а добро удене у белило њихових млечних пути, изатканих од предива са Суђајиних преслица. Ови ритуали на подручју Текије упражњавани су десетинама векова. У прилог томе иде и налаз светиљке из римске ере, са урезаним натписом у славу речних нимфи, Артемидиних или Дијаниних пратиља. Истородном светлосном божанству посвећено је име станишта, кастела Луна, смештено десет километара западно од Егете, код данашњег извора Запатура (163).

И хиљадама година после Лепенског Вира симболи свастике употребљавани су на ђердапској обали и залеђу. Сублимирајући борбу добра и зла, они чине спој са учењем маздаизма, широко распрострањеног у првим вековима нове ере у подунавским насеобинама, почев од Текије до Брзе Паланке на десној дунавској обали, односно у реону Дробете са леве стране велике реке, одакле потичу фасцинантне фибуле са орнаментима свастике (164). Овдашње присуство Ахура Мазде, господара светлости међу Персијанцима, из чијег језика неспорно је утврђено потиче и реч Ђердап, огледа се између осталог у имену Шистаб, каквим су Турци затекли назив места потоњег аустријског утврђења Елизабет на десној обали реке, повезаног подводним каналом са острвом Ада Кале. Хистасп, или Виштаспа био је велики кнез, први владар који је прихватио Заратустрино учење. Он је по предању и састављач два примерка светих књига – Закона/ Авеста, од којих је један уништен приликом спаљивања палате у Персеполису од стране Александра Великог, док су други освајачи однели у своју постојбину и израдили превод на грчки језик (165). Ова књига знања и мудрости, исписана златним словима на волујској кожи, баштина народа који је презирао трговину препуштајући је Јеврејима и Феничанима – чија је флота заједно с грчком била ангажована за персијске пловидбене подухвате, израз је незадовољства Творца својим делом, преточеног у одлуку да великим потопом уништи већи део живота на Земљи. Заратустра нам слика Ахура Мазду заоденутог чврстим небеским сводом, са телом од светлости у највећем сјају, а очи су му Сунце и Месец. Његов претходник међу Египћанима Ра, створио је сва жива бића из сопствених очију. Аристотел је прихватао да наук пророка Ахура Мазде почива на моралу утемељеном шест хиљада година пре Платона, а Хераклид из Понта, Платонов ученик, сматра да је Заратустра потомак Атлантиђана (166). Учење Персијанаца преузето од Платона, управо је негација тезе о етичкој индиферентности богова и става да су у свим елементима универзума зло и добро тако измешани да не постоји ништа савршено чисто (167). Хистасп-Шистаб део је имена великог владара Дарија Првог /521-485./, који је у казненој експедицији против Скита своју војску водио кроз јужну Русију, преко Босфора, Волге и Дунава. У његово време Персијанци су владали Египтом, Палестином, Сиријом, Феникијом, Вавилоном, Лидијом, Кападокијом, Фригијом, Јонијом... Хистапс-Виштаспа је на свом двору омогућио Заратустри образовање групе „Сиромаха“ са задатком да проповедају његово учење. Њихово име потицало је од dryu – сиромашан, одакле извире и новоперсијска реч дервиш, наговештавајући, како Пол ди Бреј сматра, исламске дервише (168).

Знајући да су имали своје богомоље на подручју Кладова, у оквиру 1524. године сазиданог утврђења Фетислам, и уз Митрино светилиште – Текија на Дунаву, није тешко да и у називу горостасне стене усред Дунава на улазу у Ђердап, препознамо, ако не персијску реч за камен, онда дервишку титулу „баба“ у комбинацији са именом полулегендарне источноиранске династије Кајанида, чији родослов досеже до 900. године пре Нове ере. „Kayi“ је и синоним за владара, те се и тако дају анализирати словне ознаке импресивног дунавског каменог стуба, пре изградње хидроелектране Ђердап издигнутог изнад немирних вода до висине од 18 метара. На крају, Шистаб/ Хистап, грчки облик имена Виштаспе приписује се аутору апокалиптичких текстова на грчком, зборника пророчанстава из којих провејава анимозитет Парћана према Римљанима. Хистапов текст предвиђа долазак Великог Краља усред катастрофалних догађаја на крају света – Времена. Кроз особити вид иранског учења – зервантијски детерминизам, хришћанство и јудаизам, специјално Есени, прихватили су предања о крају света и доласку спаситеља, у парћанско-зороастрејској идеологији именованог као Саошјанта (169).

Тик уз Шистаб, на месту минералних сумпоровитих извора уз леву дунавску обалу ситуирано је место Ђеврин у коме је пронађен диван мермерни рељеф Митре – првобитно иранског створитеља света, бога Сунца, потоњег посредника између Светлости и Таме: Ахура Мазде и Ахримана – а чије име асоцира на Зерван, према персијском предању божанство „Време без граница“ – силину стихијног деловања, равнодушну како према Добру, тако и према Злу. Пo Полу ди Бреју, пошто је тмина поништење живота и светлости, то она постаје делатна сопствену сенку бацајући на живо почело – једино способно да тмину оживи, и то тако што ће јој допустити да негативно и убитачно делује у његовом окружју. Због тога Зерван наликује коњима који галопирају пуном брзином, не да би чинили добро или зло, него зато што им је то природа (170). Природни феномени својствени баш ђердапском Подунављу могли су определити мњење о погодном тлу за битисање светлосне божанске енергије. У Кладову „лети, у ведра мирна повечерја, сунчева кугла постаје огромна и ватрено ужарена. Тада као кроз велику стаклену призму долази до преламања сунчевих зрака, што ствара дугу изнад воде. И дугине боје накратко обасјају сав предео и место, дрвеће, фасаде кућа, људе. Те нереалне фантастичне шарене дугине боје титрају по свима као да су учесници у некој дивотној сценографији са разнобојним рефлекторима“ (171).

Зашто и колико је баш у регији данашње источне Србије и за време римске власти поштовање божанске светлости имало изузетно јако упориште, одговор дају два важна детаља из биографија римских царева. Један панегирик императору Константину, принесеном са „неба“ соларним колима 310. године садржи мњење: „Богови су доделили Константину улогу спасиоца империје и врлином његовог порекла – рођен „најближе боговима“, на северним границама земље; на крајњем северу „Сунце не залази“, ту се налазе светија места од медитеранских земаља јер су „ближа небу“ (172). Аурелијан, рођен у Прибрежној Дакији, у околини данашњег Неготина ступајући на престо 275. године уздигао је култ Сунца до те мере да је готово половина ознака римских легија потицала од индоевропске традиције соларног симболизма. Овај римски владар припадао је по мајчиној линији лози чији су представници дуго година били свештеници храма Сунца (173).

Сматрајући да становници Србије потичу из Индије, етнолог Радован Казимировић, поводом шара на пиротским ћилимовима, изатканих рукама српских ткаља, запажа: „Из Индије смо можда донели и шару која се зове свастика. Она се наноси у виду крста са кукастим крацима Х и означава непресушно благостање, т.ј. свако добро, срећу и уживање. Она се налази у санскртском језику и тамо се зове такође свастика, иначе индијски религиозни симбол. Откопавајући Троју, др. Хајнрих Шлиман нашао је много предмета, печата, штапова, накита, па и женских кипова са овом шаром. Исту виђамо и у Теби; код Руса и на ћилимовима из Мале Азије. Др. Н. Ђорић ставља знак свастике као „извор сласти, доброслутни точак среће“, а по појмовима нашег народа крст са извијеним крацима /свастика/ симболички представља везу нашу са вечношћу и загробним животом. Осим тога, и колутови /точкови/ који се виђају на доламским шарама у Звездану, област тимочка, можда су, такође, пренети из Индије. Јер, Индијци и данас представљају Бога у облику точка.“ (174).

Надгробни споменици изграђени највероватније током позног средњег века у околини данашњег Неготина такође скривају тајну соларних симбола и угравираних кукастих крстова, а до данас је очуван обичај да у време ускршњег циклуса, становништво подручја обухваћеног средњим сливом златоносне реке Пек, са обронака Хомољских и Кучајских планина, за дан уторак припрема обредни хлеб у облику свастике, посебне колаче намењујући Сунцу и Месецу (175). Један специфичан приступ божанским силама у овим крајевима, као и уопште на Балкану, предмет је уметничких истраживања Марине Абрамовић, представљених европској јавности почетком 2006. године на изложби у Милану под именом „Балкански еротски еп“. Ауторка наглашава да се у нашем фолклору жена удаје за сунце а мушкарац се венчава како би открили и сачували тајну креативне енергије и како би, уз помоћ еротског принципа, дошли у додир са неуништивим космичким енергијама (176). Као што сликовито запажа П. Влаховић, митолошке верске песме са овог поднебља удахнуле су у небеска тела чиста људска осећања: сунце се разболи кад путујући угледа на земљи девојке лепотице, звезде пате од љубоморе, а месечева женидба у ствари је патријархална сеоска свадба која је кренула Млечним путем (177). Велики румунски песник Михај Еминеску спевао је стихове о спознаји јунакове судбине кроз сусрет са Луном: „Султан неки, од онаквих што језиком једним влада/ И што царство своје шири предводећи своја стада,/ Са десницом испод главе на ледини лежи снено,/ А око му заклопљено унутра је отворено./ Снива како са небеса луна клизи и силази/ У девицу претворена доходи му и прилази./ Сва се стаза расцветала од пролећног њеног сока,/ Али сенки тајног бола пуна су јој оба ока.../“ (178). У народном предању код становника Тимочке крајине постоји сећање о љубави змаја и девојке; након девет година проведених са змајем кћер долази у посету мајци доводећи свог љубавника преображеног у појас који се опасује око сукње у висини кукова /“литар“/: „Ко те ћерко, код мене доведе?“/ – А она је литар показала./Узе мајка од ћерке литара,/ Па га врљи у воду кипелу,/ Кад је пукло, до неба се чуло,/ И земља је унакрс препукла“/ (179).

Везано за неготинске камене плоче са знаком свастике, нашу пажњу заокупља, још од XIII века уврежено, на деловима Балканског полуострва гравитирајућих Босни и Тракији, деловање богомила, почивајуће на темељима Платоновог учења о преегзистенцији душе, манифестовано кроз веровање у бога светлости и бога таме – добра и зла. Међутим, за оба ова учења постоје претпоставке о знатним персијским утицајима, на Платона посредством његовог прихватања Заратустриног наука, а на богомиле путем прихватања тековина филозофије Персијанца Манеса из III века, ослоњених на наук о Зервану, „Оцу Величина“. Зерван је имао улогу организовања универзума у дивовски строј за ослобађање светлосних елемената преко њиховог духовног буђења, одакле и слика о спасењу душе успињањем на Небо кроз блистави светлосни стуб, сличан Млечном путу (180). Заједнички именитељ за наведене погледе о односу бога и човека јесте теза да савршени појединци, прочишћени кроз патње и подвижништво не умиру, већ са себе као у сну скидају материјално тело, прелазећи у царство небеско у неком облику трансформисане светлосне енергије, чији симболи у форми кукастих крстова миленијумима служе становницима ђердапског поднебља за изражавање привржености идеји о вечном трајању људских душа. Богумили су сматрали да Бог има људски лик, да су Син и Дух проистекли из оца као зраци из његовог ока 5500 година после стварања света. Страшно зло – „мрачну претњу која са свих страна баца сенку на живот људи и стално на најстрашнији начин угрожава спас њихове душе“ дело је Бога таме, чији је посед земаљски свет са својом пролазношћу; његов опозит – моћ оличена у добром Богу светлости, „творцу невидљивог и узвишеног светског поретка, чисти је дух у коме нема ничег лошег и чија је суштина љубав“ (181).

На траговима орфичких учења и православно хришћанство кроз мистички правац исихазам на овим просторима придавало је аскетским пустињацима, истинотражитељима, моћ виђења светлости којом је Христ обливен на Таворској гори. Исусова умна молитва односно молитвено тиховање практиковани су од стране Преподобног Никодима, оснивача манастира Манастирица, Водице, на обалама Дунава у близини Кладова односно Турну Северина, концем XIV столећа. Основ таквих теолошких схватања садржан је у проповеди великог хришћанског филозофа, светитеља Григорија Паламе да велико виђење Светлости Господњег преображења припада тајни Осмог дана, тј. будућег века који ће се појавити после завршетка овог света, да будућем веку живота није својствена смрт, већ бесмртност, нити време, већ вечност (182). Зато ће Сергеј Хоружиј учити: „у целокупној богољудској икономији која обухвата и тварно и нетварно биће, само су два елемента слободна и активна – Бог и човек. Везом ових двају праелемената и полова бића, динамиком која постоји између њих, одређена је целокупна судбина света, целокупно домоустројство спасења, а сва остала начела и силе које учествују у овом домоустројству, играју у њему само потчињену улогу, и само су помоћне и секундарне, не само у односу на Бога, већ и у односу на човека“ (183).
« Poslednja izmena: 06.06.2013. 22:20 aurelije »

Van mreže aurelije

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 155
  • Ugled: +58/-1
ДАН ПОСЛЕ
« Odgovor #1 poslato: 06.06.2013. 22:19 »

    „Уколико нам остане непознато шта смо заправо ми сами,
    да ли бисмо икад схватили која је то вештина помоћу које човек постаје бољи?“

    – Платон, Алкибијад –

Свет саздан од тмине, воде, ветра и бездана, како сведоче легенде о постању, створен је уз употребу десет речи, а живот интеракцијом Сунца и Месеца. Ствари су попримиле обележја облика светлости, заустављене у једној структури којој је истина небо а стварност простор. Језик је постао живот људи, свесни и несвесни, видљиви и скровити (210). Оно што је уследило као дело садејства људи и богова, неретко је било недовољно да поспеши представе о њиховој бесконачности. Морајући да се уместо вечношћу задовоље временом, мада створени по божијем лику, житељи старих цивилизација тражили су у далекој прошлости основу мишљењу да постоји благороднији живот од оног управо њима досуђеног. Мит о Атлантиди део је притајених страховања од одмазде за олако потрошено време, али и настојања да се проникне у тајне општења са стваралачким силама. Много више него један географски појам, континуирани систем термина од којих сваки чини елемент неког другог система, Атлантида је могући пробни камен за потврду примењивости теорије цикличних кретања на људску историју. Је ли она довољна потпора закључку о самоограничавајућем дејству сунчевог годишњег циклуса, рађања и смрти земаљске вегетације односно доминантном значају великог, космичког циклуса са низом понављајућих рођења и смрти свих ствари на временској скали, како то указује Арнолд Тојнби, као на Платонову фасцинацију (211)? Прихватимо ли могућност истовременог постојања у истој просторној равни материјалног израза низа метафора званих Атлантида, подразумевајући чак и разнородност истоимених божанских сила, чије је уточиште Правда, не само као бесконачан број понављајућих, неоспорно људској свести непојмљивих, сукцесивних светова што је за Платона било једино оправдано, већ и као одређен број светова, довољно моћних да паралелно постоје у било ком моменту, приуштићемо себи слику о припадности свакога од нас великом митском миљеу чији су заједнички именитељ загонетке ношене далеким сећањем на изгубљени континент или идентитет, ма где се он скривао. Виђено очима посматрача данашњице, Бог-демијург, попут великог уметника, ствара места са истовременим прошлостима и садашњостима; места чија је нужна двосмисленост њихов једини контекст и једина антрополошка димензија, и једина прича коју уопште могу да испричају (212).

У космичком поретку, према којем се пресликава морални поредак, праведници су разапети између Светлости и Таме, а људске радње помно су одмерене, као што је била одмерена и правда Господара премудрости (213). Између човека и Бога и даље постоји пролаз идентификован као Гвоздена врата Атлантиде. Можда је баш то трећи део „светог тројства“, са смислом информације, фундаменталног посредника између енергије и материје, градивног елемента стварности, што би значило, у крајњем исходу, да не постоје ствари које су само оне саме и ништа више. Гвоздена врата чине симбол прелаза из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, разговетно позиционирање постанка „ради поништења неповратности времена“ односно етичке индиферентности богова (214)?

У раби Нахмановој причи о седам просјака, један уопште није слеп, али по његовом виђењу, цео свет није вредан трептаја једног ока, други уопште није глув, али погрешан свет није достојан његова слуха, јер свет је сав једна грешка, а трећи уопште није нем, али су му непотребне све људске речи, осим оних у славу Бога, синонима доброте, праведности и моћи (215).
« Poslednja izmena: 06.06.2013. 22:26 aurelije »