Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 

Жене које, у екстази, предсказују страшне догађаје. За разлику од свештеника званичних пророчишта, који су одговарали на постављена питања, сибиле дају своје исказе спонтано, само у тренутку божанског надахнућа. Оне су посреднице између богова и људи, најчешће тумачи Аполонове воље.

Сибиле нису бесмртне, али је њихов век знатно дужи од људског века. Најпре је постојала једна пророчица по имену Сибила, која је поштована на различитим местима, а тек од средине 4. в. пре н. е. говори се о великом броју сибила - две до десет. У 1. в. пре н. е. утврђена је листа од десет сибила: Персијска, Либијска, Делфска, Кимеријска (у Италији), Еритрејска, Самоска, Кумејска, Хелеспонтска (у Марпесу, у близини Троје), Фригијска (у Анкири) и Тибуртинска.

Сибила из Марпеса, у Троади, сматрана је најстаријом грчком сибилом. Она је кћи тројанског краља Дардана и Теукрове кћерке Несо. Из Марпеса је и сибила Херофила, кћерка смртника и једне нимфе са Иде, рођена пре тројанског рата. Она је прорекла да ће лепа кћер спартанског краља Тиндареја проузроковати велику сукоб између Европе и Азије (тројански рат).

У античком свету најчувенија је била сибила из Еритре (Еритрејска) у Лидији, која се, као и сибила из Марпеса, зове Херофила. Њен отац је био пастир Теодор, а мајка - једна од нимфа.

Рођена је у пећини планине Корика и отпочела је да прориче одмах по рођењу, и то са једне стене. Она је прорекла да ће Грци напасти Троју и да ће тај догађај описати Хомер. Сибила из Еритре је знала да ће умрети од Аполонове стреле, али да њен пророчки дар неће бити уништен. Крв њеног несахрањеног тела натопиће земљу, а из ње ће израсти трава која ће сачувати клицу њеног пророчког дара. Зато утробе животиња које се хране травом откривају будућност (гатање по јетри животиња).

Сибила из Куме уживала је исту славу у римском свету као и еритрејска сибила. Она је живела и прорицала у једној пећини. Аполон је тако силно заволео Кумејску сибилу, да јој је понудио вечити живот и све што жели. Сибила је захватила гомилу песка и зажелела онолико рођендана колико зрнаца држи у руци, али је при том заборавила да затражи да то буду године младости. Кад је Аполон заузврат затражио њено девичанство, сибила га је одбила иако је он био спреман да јој подари и вечиту младост. Кад је Енеја стигао до ње, она је већ имала седам стотина година, а преостало јој је да живи још три столећа. Временом је њено тело венуло и губило тежину, тако даје на крају од Кумејске сибиле остао само глас. Други кажу да јој је Аполон обећао дуг живот под условом да никада не види завичајну земљу.

Због тога је она дошла у Италију и настанила се у Куми. Кад су њени земљаци сазнали за ту погодбу, они су, из сажаљења или из зависти, послали Сибили писмо запечаћено еритрејском земљом. Чим је примила писмо, сибила из Куме је умрла.

Сибиле су у позној антици сматране оличењем свеукупне светске мудрости, па су због тога заузимале значајно место и у хришћанској иконографији. Увек су прорицале у хексаметрима. Пророчанства Кумејске сибиле била су исписана на палмином лишћу. Та збирка пророчанстава, писана на старогрчком језику (Сибилинске књиге, Либри Сибyллини, Фата Сибyллина), у време последњих краљева пренесена је у Рим. Прича се да је сибила понудила краљу Тарквинију Приску да откупи девет књига, које су садржавале најпознатија пророчанства. Кад је краљ одбио да их купи због високе цене, сибила је запалила три књиге, а за преосталих шест је и даље захтевала исту цену. Тарквиније и по други пут одбио понуду, а сибила је затим спалила још три књиге. Најзад је за преостале три успела да добије тражену цену. Књиге су биле смештене у подруме Капитолског храма, а старање о њима било је поверено посебном свештеничком реду који се састојао од петнаест чланова (quindecemviri sacris faciundis).

Кад су 83. г. пре н. е. те књиге уништене у пожару, Сенат је упутио посебно посланство у места која су сматрана седиштима сибила, како би се добила нова збирка пророчанстава. Том приликом сакупљено је око хиљаду пророчанстава, које су, 74. г. пре н. е., смештена у обновљени Капитолски храм. Да би се избегли неспоразуми и кризе, које су често настајале произвољним тумачењем сибилинских пророчанстава, књиге су отваране једино у изузетно тешким ситуацијама, и то само према одлуци Сената. О првим консултовањима Сибилинских књига мало се зна, али је свакако под њиховим утицајем више грчких божанстава уведено у римску религију, првенствено култ Аполона, Артемиде, Хермеса, Посејдона и познате тријаде Деметра - Дионис - Кора. Са тим консултацијама је у вези и припремање прве гозбе намењене боговима (lectisternium), 399. г. пре н. е., као и увођење многих култова страних божанстава током 3. и 2. в. пре н. е. (Асклепије, Магна Матер, Дамија, Хеба и др.). Тако је захваљујући Сибилинским књигама, римска религија постепено хеленизована. Да би се спречила злоупотреба Сибилинских књига, која је била честа из политичких разлога, Август их је пренео у Аполонов храм на Палатину. Те књиге често су читане у време Царства. Сигурно се зна да су последњи пут отваране 363.године, али их је већ на почетку 5. века, 405. године, спалио Стилихон.

Izvor: Zavestanja predaka