Istorija > Istorija kroz vekove

Istorija u stihovima

(1/1)

marko313:
Narod peva

Veliki junak, zaštitnik naroda, junački podvizi, seoski trg ili velikaška gozba, po mogućstvu i neki instrument, i pozornica je spremna za nastup narodnog pevača, starogrčkog aeda, nemačkog špilmana, engleskog minstrela, francuskog žonglera ili srpskog guslara.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ima tu neke melodije, ima muzike, ima i nekih stihova koje prepoznaju svi slušaoci, ali nije to ono što ih kod epske narodne pesme opčinjava.  Ne radi se ni o pevačevom umeću da svira određeni instrument niti o tome da li ume lepo da peva. Naizgled zvuči protivrečno, ali kad izvodi epsku, junačku pesmu važno je kako pevač priča ono o čemu peva. Cilj narodnog pevača nije da njegovi slušaoci zaigraju ili zapevaju horski s njim ― on želi da ga publika pažljivo sluša.

„Pevanom istorijom” narodni pevači zabavljali su i starogrčke vojskovođe i srednjovekovne Evropljane i srpske ustaničke vojvode. Glavna tematika epskih pesama, bitke i ratovi, privlačila je ratnike, ali i obične ljude koji su u njima nalazili potvrdu dostojanstva i slave svog naroda. Junaci izuzetnih osobina, likovi iz nacionalne istorije ili izmišljeni heroji, preduzimaju hrabre podvige, pobeđuju neprijatelje, spasavaju potlačene, ujedinjuju razjedinjene, svom narodu donose slavu i moć, uče ga vrlini, časti, poštenju. U najkraćem, to je ono što je publika volela da čuje od narodnog pevača ― svoju slavnu prošlost ukrašenu pokojim predanjem.

Raste i kiti se

Prilika za pevanje neretko je posebna: o gozbama, crkvenim praznicima, vašarima, u gostionicama ili na dvorovima velikaša pevač zabavlja prisutne. I to obično prateći sebe na muzičkom instrumentu. Njegov „nastup” može da bude kratak i da traje svega nekoliko minuta, ali može da se otegne i na čitavu noć. Albert Lord u čuvenom delu „Pevač pričâ” opisuje da su tokom proslave Ramazana, kad bi po zalasku sunca prestao strogi post i vernici se okupili u kafani, muslimanski pevači u Bosni celu noć pevali jednu pesmu zabavljajući goste i da su znali trideset takvih dugačkih pesama ― po jednu za svaku noć Ramazana.

Publika, dakle, često diktira dužinu izvođenja. Pevač će, inače, voditi računa da njima prilagodi delo, jer pesma koja se ne svidi narodu, koja ne počne da živi među njima, osuđena je na propast i potpuni zaborav. Pazi se, zato, da stihovi budu dovoljno zanimljivi, ali i jednostavni i razumljivi svima. Dovoljno bliski slušaocima ― bilo da se radi o omiljenom narodnom junaku, poput Kraljevića Marka, koji prkosi turskim osvajačima, ili Robinu Hudu, koji pomaže siromašne, bilo da je daleka istorija preuređena detaljima iz sadašnjosti slušalaca kako bi više ličila na ono što im je poznato. Nastanak jedne epske pesme jezgrovito opisuje Vuk Karadžić: „Jedan počne i sastavi što kako zna, pa se poslije idući od usta do usta raste i kiti se, a kadšto se i umanjuje i kvari.”
 
Umeće izvođenja epske pesme nije podrazumevalo savršeno pamćenje pevača koji će tačno, od reči do reči, da ponovi stihove kojima ga je neko naučio. Dugo prenošene isključivo usmenim putem, narodne pesme su imale burnu biografiju koja se menjala u gotovo svakom novom izvođenju. Pevač je mogao da skrati ili proširi pesmu, ubaci u nju poneki detalj iz svog vremena ili čak svog života, razvije određene epizode, zabasa u dugačke opise, izbaci neke delove. Svaka pesma imala je tako više varijanti, gorih i boljih, dužih i kraćih, starijih i novijih.

Učenje „pevačkog zanata” podrazumevalo je, naravno, savladavanje samih pesama, sticanje neke vrste repertoara. Preko njih usvaja se i određeni broj ustaljenih stilskih izraza i obrazaca, kao i stih kojim se pesma peva. Budući da se ponavljaju i imaju određenu formu, ti elementi pomažu pevaču da, s jedne strane, lakše zapamti pesmu, a, s druge strane, da, koristeći ih, dalje nadovezuje i proširuje u istom maniru. Vrlo je predvidivo da će uz reč zora u Homerovim epovima stajati pridev ružoprsta, kao i da će u francuskim spevovima car Karlo Veliki biti obavezno sedobradi. I nama su, samo zahvaljujući našem školskom znanju, dobro poznati neki stalni epiteti naše narodne poezije (vrani gavrani, verna ljuba, svetlo oružje), ustaljena poređenja (obrvice kao pijavice), čitavi obrasci, takozvane formule, koje mogu da obuhvate i ceo stih (Mili Bože čuda velikoga), ali i više stihova.

Guslari, slepe žene i hajduci

Na osnovu onoga što znamo o pevačima od kojih je epske pesme beležio Vuk Karadžić, možemo da vidimo koliko ličnost ovih posebnih stvaralaca utiče na njihovo izvođenje, kako oblikuju pesmu poznatu u narodu i daju joj lični pečat, do koje mere je dobar narodni pevač originalan i u čemu se sastoji njegova umetnost. Poznati proučavalac narodne književnosti Vladan Nedić čitav niz studija posvetio je Vukovim pevačima i napravio njihove stvaralačke portrete.

Hajduk Tešan Podrugović, inače omiljeni Vukov pevač, voleo je epske pesme o ženidbi, što bi moglo da se dovede u vezu s njegovom „profesijom” i željom da se skrasi. Slepi guslar Filip Višnjić, više nego drugi pevači, ističe u stihovima vezanost majke za sina, što je njemu, koga je majka odgajila i po čijem je imenu Višnja dobio i prezime, vrlo blisko. Tešanove varijante pesama odlikuje humor, upotreba deminutiva deo je ličnog pečata slepe pevačice Živane, a starac Milija, koji po Vukovom svedočanstvu nije hteo da peva bez rakije, produžavao je pesme. „Ženidba Maksima Crnojevića”, u prepisu Sime Milutinovića Sarajlije, ima 87 stihova, a Milijina varijanta, koju je zapisao Vuk, čak 284. Ni neki epski junaci ne bi bili onakvi kakve danas znamo, da nije bilo vešte obrade darovitih pevača. „Naš epski Marko (Kraljević), uglavnom je Tešanov Marko”, piše Vladan Nedić, objašnjavajući da je Podrugović naročito voleo da peva baš o ovom junaku, u čijem su liku u ranijim varijantama uglavnom isticane tamne crte, „surovost i ubojštvo”. Tek kod Tešana Marko Kraljević dobija prepoznatljiv spoljašnji izgled s kapom od kurjaka, teškom topuzinom i „tuluminom vina”, a surovim hajdučkim crtama pridružuju se i pravdoljubivost, poštovanje roditelja, zaštita nejakih, dizanje zadužbina. Da nije bilo starca Milije, koji je voleo da svojim junacima zadire u dušu, znali bismo možda samo za Banovića Strahinju koji ne oprašta neverstvo svojoj ljubi koju je oteo Turčin, čak i ne mari mnogo za nju. Za razliku od tih pesama, Milijina se završava sasvim neočekivanim praštanjem koje prevazilazi uobičajena pravila ponašanja u epskom svetu, zbog čega plemeniti junak i zaslužuje da pesma o njemu počne stihovima „Netko bješe Strahiniću bane”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Žene pevači davale su poseban ton pesmama različit od onoga koji su u njih unosili muškarci. Nedić je kod njih isticao naročitu vrstu osećajnosti, ukazivao na jače izražena patrijarhalna shvatanja, izdvajanja ženskih likova, snažnija verska osećanja. U pesmi „Nahod Momir” koju je Vuk zapisao od slepe Živane, dželati koji treba da ubiju mladića liju suze, Ljutica Bogdan tuguje zbog smrti vojvode Dragije, iako mu je ovaj ubio brata i oteo konja. Slepa Jeca, njena učenica, voli da opisuje odlaske junaka na bogosluženje, zaklinjanje da se neće odreći svoje vere i časnog krsta, pozivanje na hrišćanske zakone.

Za slepog guslara Filipa Višnjića Vuk Karadžić pretpostavlja da je pesme „od Kara-Đorđijina vremena” sam spevao. Višnjić je posvedočio Lukijanu Mušickom da je građu za pesme dobijao iz usta samih ustanika koji su mu posle boja pričali ko je učestvovao u bici, kakav je bio njen tok, ko su bile vojskovođe. Istorijski, odnosno za Višnjića savremeni događaji dobijaju epsko oblikovanje. Turskim dahijama, kao i Marku Kraljeviću u jednoj guslarevoj pesmi, bliska smrt pokazuje se na ravnoj površini vode u kojoj se oni ogledaju. I pred boj na Loznici junaci se zaklinju da učestvuju u bici, slično kao što to čini i knez-Lazar sa svojim ratnicima pred Kosovski boj. S druge strane, dramatičnost u opisima, spajanje prošlosti i sadašnjosti, maštovitost u izlaganju, isticanje plemenitosti i čojstva junaka, samo su mali deo pesničke darovitosti „srpskog Homera”.

Homersko pitanje

Književno-naučna polemika, u koju su upleteni i narodni pevači, razvija se kad se proučavaoci nađu pred obimnim epovima, poput Homerove „Ilijade” i „Odiseje”, nemačke „Pesme o Nibelunzima”, francuske „Pesme o Rolandu”, anglosaksonskog „Beovulfa”. Pitanje autorstva u slučaju dela koje ima više od 4000 stihova, kao „Pesma o Rolandu”, na primer, postaje naročito zanimljivo. Radi se, tačnije, o pokušajima da se objasni kako takvo delo nastaje ― zbog obima teško je poverovati da ga pevači izvode u celini i prenose među sobom u izvornom obliku. S druge strane, takvi epovi nose sva obeležja narodne poezije, tragove starijih pesama i najverovatnije nisu potpuno originalna umetnička celina u čijem je stvaranju učestvovao samo jedan autor.

U nauci o književnosti naročito je poznata polemika oko „homerskog pitanja”, tačnije teorija o tome kako su oblikovane „Ilijada” i „Odiseja”. Različita mišljenja proučavalaca mogla bi da se podele na dva osnovna: one koji su smatrali da veliki spomenik grčke epike nije delo Homera i one koji su tvrdili da on jeste autor epa. Iznosile su se pretpostavke da je „Ilijada” sastavljena od nekoliko desetina dužih epskih pesama ili nekoliko manjih epova, ali i da je u celini originalno delo. Najčešće se prihvata odgovor koji bi bio negde na sredini, budući da je teško osporiti tragove narodne epike, ali i ujednačenost stilskih osobina koje se provlače kroz ceo ep, što mu daje zaokruženost. Tako se kaže da je čuveni starogrčki ep oblikovao jedan čovek, ali služeći se obiljem nasleđa i narodnog pesništva koje mu je prethodilo.

Konačnih i tačnih odgovora o nastanku velikih spevova nema ni kad su u pitanju mnogo kasnije tvorevine. Pretpostavlja se da je „Pesmu o Nibelunzima” oblikovao neki učeni Austrijanac na bavarsko-austrijskom području u 13. veku. U spevu se, međutim, čuvaju i tragovi starijih oblika epskih pesama, saga, koje su se pevale još u 6. veku, a navodi se i da je iz njih preuzeta većina likova. Proučavaoci se ne slažu ni oko toga kad je oblikovan „Beovulf”: jedni ga stavljaju u 8. vek i pripisuju njegovo oblikovanje nekom obrazovanom čoveku, dok drugi njegovo stvaranje smeštaju u 10. vek.

Postojala je i zanimljiva, ali neodrživa, teorija o tome kako su nastali francuski epovi. Naime, njihovo stvaranje stavlja se u 11. i 12. vek, u doba kad su bila vrlo razvijena hodočasnička putovanja preko Španije i Italije do Palestine. Uz puteve koji su vodili u te zemlje iz severne Francuske bio je veći broj manastira u kojima su se čuvale relikvije vezane za junake koji se opevaju u većini francuskih spevova, grofa Rolanda ili Gijoma od Oranža. Monasi su hodočasnicima i posetiocima manastira pričali narodne bajke i manastirska predanja o tim junacima, a žongleri, pevači koji su često pratili ovakve povorke i zabavljali ih, od tih predanja sastavljali su epske pesme. Iako ta monaško-pevačka saradnja zvuči zanimljivo, teorija je odbačena jer pretpostavlja da do tog doba nije bilo nikakvih epskih pesama.

Mnogi proučavaoci smatraju da su u 11. veku Francuzi već imali vrlo razvijeno narodno, epsko stvaralaštvo, ali i da herojski stil poema, na primer, nije mogao doći od monaha, već iz naroda. Odbačena je i teorija da su francuski junački epovi nastali mehaničkim spajanjem „kantilena”, kraćih pesama, u celinu. Prosto ređanje pesama jedne uz drugu ne bi dalo uspelu epsku celinu. Dokaz da mehaničko spajanje nije dovoljno da bi se sastavila veća epska celina su i naše pesme o Kosovskom boju.

Proučavaoci naše narodne književnosti ističu da bi veliki broj pesama koje obrađuju jednu tematiku, događaje pre, za vreme i posle Kosovske bitke, mogle da čine celoviti nacionalni ep, „Lazaricu”, ali budući da one nikada nisu uvezane u celinu, danas jedino možemo da govorimo o krugovima pesama, pretkosovskom, kosovskom i pokosovskom.


Aedi i rapsodi

Na dvorovima velikaša u antičkoj Grčkoj u dohomerskom razdoblju, jedan od vidova zabave bio je i slušanje aeda. Prateći sebe na formingi, kitari ili liri, aedi pevaju sopstvene pesme, ali i one koje su čuli od starijih pesnika pevača, oslanjajući se na trenutno nadahnuće, tačnije slobodno improvizujući. Kasniji rapsodi, koji su kao znak svog posebnog esnafa u ruci nosili štap, recituju „Ilijadu” i „Odiseju”, ali ne i sopstvene pesme. To su profesionalni recitatori čije umeće prate zvuci lire koju sviraju.

Skopisi i minstreli

U vreme doseljenja u Britaniju u drvenim dvorcima tanova publiku su zabavljali putujući pevači, skopsi, koji su uz pratnju harfe pevali pesme o junačkim podvizima starih germanskih junaka. Glavni ukras te poezije bilo je gomilanje epiteta ili metaforičnih opisnih izraza sastavljenih od više reči, ponekad i zamršenih i zagonetnih. Nasleđe skopsa u Engleskoj nastaviće u srednjem veku minstreli, putujući pesnici pevači i muzički zabavljači. U 15. veku bile su omiljene narodne balade o Robinu Hudu, ratovanju na škotsko–engleskoj granici, ali i porodične, ljubavne, pa i balade o natprirodnim događajima.

Žongleri

Uz reči: „Faites la paix!”, „Budite mirni!”, srednjovekovni pesnik pevač na trgovima, sajmovima, u gostionicama, dvorištima zamkova u Francuskoj objavljivao je publici da se okupi oko njega i sluša njegovo pevanje. Prateći sebe na violi ili, ređe, na maloj harfi, žongler je zabavljao prisutne doživljajima cara Karla Velikog, njegovih perova, naročito Rolanda, njegovog nećaka. Postoji čak i predanje da je u bici kod Hestingsa 1066. godine, pred normanskom vojskom Vilijama Osvajača jahao žongler Tajefer, pevajući „Pesmu o Rolandu” da osokoli borce. Od 17. veka žongler počinje da označava samo cirkuskog artistu.

Špilmani

Za nemačke srednjovekovne pevače, špilmane, navodi se da su u poeziji koji su izvodili mešali stilove i motive dvorske poezije i narodne književnosti. Pevali su herojske epove, ali i kratke satirične pesme.

(J. Čalija,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
,
br.: 3070, 2010
Ilustrovao: Goran Gorski)

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju