Istorija > Istorija kroz vekove

Gladijatori

(1/3) > >>

Konstantin:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ko je i kada izmislio gladijatorske igre, ne znamo tačno. Danas se zahvaljujući antičkim izvorima uzimaju dve teorije. Po jednoj se prednost daje Etrurcima, narodu koji je stanovao u centralnom delu Italije, malo severnije od današnjeg Rima, a po drugoj se gladijatorske igre vezuju za stanovnike Oska i Samnita.

Prva borba bila je na život i smrt, što se može videti iz dela nekoliko pisaca. Tako su na primer sinovi izvesnog Junija Bruta Pere, priredili borbu gladijatora nad grobom svoga oca kao izraz počasti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gaj Julije Cezar

Sve do I veka pre naše ere, ove borbe su priređivane uglavnom zbog velikih državnih praznika ili kao deo pogrebnih običaja. Te borbe su se vodile na različitim mestima, prvenstveno na otvorenom prostoru, gradskim trgovima, hipodromima, pozorištima ili javnim zgradama, sa učešćem malog broja takmičara. Vremenom se broj učesnika uvećavao, a prve veličanstvene igre ovog tipa, organizovao je Gaj Julije Cezar. Da bi zadobio simpatije naroda, organizovao je igre u kojima je bilo na desetine parova gladijatora, a neki od njih bili su i u srebrnim oklopima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gnej Pompej Veliki

Da bi zasenio svog protivnika Cezara, Gnej Pompej Veliki je rešio da u grad dovede slonove koji su u to vreme bili prilično neobična vrsta i vrsta koju je narod još uvek vezivao za Hanibalove ratove. Bilo je predviđeno da se protiv slonova bore lovci sa velikim kopljima. Pompej je smatrao da će ovakvom predstavom oduševiti sugrađane, ali se ispostavilo da su slonovi “jaki borci” koji su mnoge lovce koštali života. Plinije Stariji koji je opisao ovaj događaj, svedoči da su slonovi u stampedu pokušali da probiju metalnu ogradu i pobegnu, a kada im to nije pošlo za rukom počeli su da ispuštaju stravične zvuke. Ljudi su ovim prizorom bili ganuti do suza i uz buru negodovanja su proklinjali Pompeja i njegove igre.

Kasnije su priređivane igre drugog tipa. U predstave se uvodi lov na divlje i egzotične životinje. Lavovi, tigrovi, medvedi i veliki broj drugih životinja pominju se u rimskim izvorima. U nekim tekstovima su zabeleženi i krokodili i nilski konji, koji su dovođeni za borbe na vodi. Ovakve borbe su se sve do izgradnje Koloseuma vodile na reci Tibar. Tu su prikazane velike pomorske bitke iz kojih su Rimljani izlazili kao pobednici. Jedna od omiljenih tema bila je bitka kod Akcijuma, u kojoj je Oktavijan Avgust pobedio Marka Antonija i egipatsku kraljicu Kleopatru.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Koloseum u Rimu

Gladijatorske igre i arene uveliko su korišćene i kao političke tribine. Igre je organizovao vladar povodom raznih praznika, rođendana ili pobeda. Što su igre bile veće, mir među podanicima je bio izvesniji. Imajući u vidu ove stvari, sasvim je razumljiva stara rimska poslovica koja se javlja u ovo vreme, “hleba i igara”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konstantin:
Život gladijatora

O životu gladijatora danas znamo dosta toga, zahvaljujući brojnim tekstovima koji su nam sačuvani. Sačuvani su opisi njihovih borbi, pobeda, poraza ali i svakodnevnice. Većim delom su bili robovi, ali bilo je i slobodnih ljudi. Iako su bili robovi, imali su nešto drugačiji položaj od onih koji su morali da rade teške poslove na imanjima ili u carskim rudnicima.

Mnogi od njih su bili neka vrsta super zvezda Rimskog carstva. Svojim borbama su ušli u priče i legende, postavši time “besmrtni”. Plemstvu je bilo zabranjeno da se druže sa njima ili da budu u njihovom društvu, tako da su za njih postojala posebna kupatila, posebne prostorije za ručavanje, kao i groblja za sahranjivanje. Naročito ružnim i nepristojnim se smatralo učešće plemića i careva u gladijatorskim borbama. Za ovakve postupke su najčešće optuživani rimski carevi Neron i Komod. Slobodni ljudi su mogli da da uestvuju u ovim borbama, ali su to najčešće bili najniži slojevi. Slobodni ljudi su mogli da vlasniku gladijatorske škole prodaju svoj život ili da sklope ugovor o borbi na određeno vreme. Nažalost, mali broj njih je uspevao da dočeka kraj i vidi ugovor.

Natpisi na njihovim grobovima često donose podatke o broju preživelih borbi, a taj broj je često bio jednocifren. Sam gladijator je nakon izvesnog broja borbi ili uz naklonost vladara mogao da dobije slobodu koja mu je darovana u vidu drvenog mača.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gladijatorska škola u Pompeji

Vežbali su u posebnim školama gde su njihovi vlasnici odlučivali o načinu borbe kao i opremi koju će koristiti. Najpoznatije škole su bile u Rimu pored samog Koloseuma, Kapui (iz te škole je Spartak poveo gladijatore u jedan od najvećih ustanaka robova), Pompeji… U početku su dobijali imena po rimskim neprijateljima i oblastima iz kojih su dolazili (Samniti, Gali, Tračani…) a kasnije su od vremena Avgusta dobijali imena po opremi koju koriste. Organizatori igara su naročito obraćali pažnju na to da dvojica gladijatora budu različito opremljena. Ako je jedan naoružan malim štitom i kratkim mačem, drugi bi bio sa dugim kopljem i mrežom. Pored svakog para je stajao sudija koji se starao da borba bude ispravna i da se borci ne štede u borbi. Ukoliko bi takmičar zabušavao, sudija bi ga brzo ispravio štapomkoji je nosio sa sobom.

Borbe gladijatora su bile samo deo celodnevnog programa u arenama. Lov na životinje je bio takođe jedna od važnih tačaka. One su dopremane iz svih delova carstva kako bi običan narod mogao da ih posmatra u borbama i prestonici.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konstantin:
Vrste gladijatora

U početku se od gladijatora očekivalo da se bore u odeći naroda kojem pripadaju, a kasnije su dobijali posebna obeležja. U zavisnosti od vrste oružja u to vreme su razlikovane sledeće vrste gladijatora:

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Murmilo

Murmilo je bio kombinacija Samnita i Gala. Na glavi je nosio šlem u obliku riblje glave, a štitnike na desnoj ruci i levoj nozi. Od oružja je nosio kratki mač “gladijus” jedan mali ovalni štit i jedan veliki četvrtasti. Obično se borio protiv Tračanina (Treksa).

Sekutor što na latinskom znači “progonitelj”. Ovo je bila klasa u kojoj se borio rimski car Komod. Nosio je ovalan i gladak šlem kako bi mreža njegovog protivnika retarijusa lakše skliznula. Leva ruka mu je bila zaštićena nekom vrstom štitnika. Od oružja je koristio duži i praviji mač od “gladijusa” i veliki četvrtasti štit.

Retario se obično borio protiv sekutora, a retko protiv murmila. Od oružja je koristio trozubac i mrežu. Bio je zaštićen samo štitnikom na levom ramenu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sekutor i Retario

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Treks

Treks (Tračanin) se obično borio protiv murmila. Imao je duže štitnike na nogama i manji štit od murmilovog. Napadao je kratkim mačem koji se zvao sika. Na glavi je nosio šlem sa krestom i vizirom. Zanimljivo je bilo i to što je treks nosio štit u desnoj ruci a mač u levoj. U toj njegovoj “levorukosti” je bila njegova prednost, jer je bilo veoma nezgodno napadati levorukog borca.
     

Od ostalih egzotičnih vrsta gladijatora treba spomenuti: esaderi (koji su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i koje je verovatno uveo Julije Cezar nakon invazije na Britaniju), ekvites (koji su ulazili u arenu na konjima), velites (čije je koplje bilo vezano za njegovu ruku tako da je mogao da ga povrati kad bi ga bacio), lakeari (koristili su laso), sagitari (koji su koristili luk i strelu), dimakeri (borili se sa dva mača) i mnogi drugi.
   
Bizarnija vrsta bili su andabate kojima je šlem bukvalno padao na oči tako da je u stvari pipajući okolo tražio neprijatelja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konstantin:
Kraj gladijatora

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Svakako najvažniji deo programa bilo je izvršenje javnih kazni u areni. Osuđenici su primoravani da se bez prethodne obuke i odgovarajućeg oružja bore međusobno ili sa divljim životinjama. Odatle i potiče izraz “bacanje lavovima”.

Krajem IV veka rimski car Teodosije uvodi hrišćanstvo kao državnu veru i pritom zabranjuje sve paganske obrede. Ipak postoje podaci da su se gladijatorske igre održavale sve do četvrte decenije V veka, kada je car Valentinijan III ponovio zabranu. Zahvaljujući sveštenicima vremenom su arene, stratišta prvih hrišćanskih mučenika, potonula u zaborav. veliki broj arena je potpuno razgrađen u srednjem veku, a njihov kamen je iskorišćen kao građevinski materijal za druge objekte. Najveća arena, rimski Koloseum, očuvan je samo zbog činjenice da je stalno bio u upotrebi kao zamak, crkveno dobro i na kraju, kao sveto mesto. Danas kroz njega svake godine prođu milioni posetilaca u želji da rekonstruišu bar delić onoga što se nekada dešavalo u njemu.

Konstantin:
Obuka gladijatora

Svi gladijatori, da bi mogli da se bore u areni, morali su prethodno da prođu kroz obuku. Vežbali su pod budnim okom magistera, koji je u isto vreme vodio i školu i obuku. U toku obuke, gladijatori su koristili štitove od pruća i mačeve od drveta koji su se nazivali rudis, i koji su bili duplo teži od mača koji se obično koristio u areni. Ovi mačevi su se predavali onim gladijatorima koji su uspešno došli do kraja gladijatorske karijere, kao nagrada za dobru službu i dozvola da otvore sopstvenu školu za gladijatore. U Rimu je bilo mnogo privatnih gladijatorskih škola u doba Republike, ali kad je nastupio period Carstva, država je sve te male škole absorbovala kao i pokroviteljstvo nad samim borbama.

Pri ulasku u školu, budući gladijator, koji se zvao novicijus, polagao je zakletvu - sakramentum da posvećuje svoj život bogovima podzemlja i da prihvata bez pogovora svaki tip poniženja. Dobrovoljci su takođe potpisivali i ugovor - auktoramentum sa upravnikom gladijatora - lanistom, kojim bi se određivalo koliko često treba da se bore, koje oružje treba da koriste, i koliko će zarađivati.

Na obuci, pretendenti na gladijatorski posao bi prolazili kroz fizički pregled koji je obavljao lekar i kojim bi se utvrđivalo da li je pretendent fizički sposoban da izdrži izuzetno napornu obuku, kao i to da li je estetski privlačan. Estetika borca je bila nerazdvojni deo gladijatorskih borbi pred publikom.

U Rimu su postojale četiri škole: ludus magnus, ludus dakus, ludus galikus i ludus matutinus. Ova poslednja je obučavala gladijatore borbi sa zverima.

Škole su imale barake sa malim sobama za gladijatore i ogromne terene za vežbanje. Neke su imale i mesta za gledaoce za one koji su želeli da posmatraju treninge. Treninge su vodili posebni treneri koji su se zvali doktori, a koji su često i sami nekad bili gladijatori.

Vežbalo se udarajući o stubove od dva metra ukopane u zemlju. Rivalstvo među budućim gladijatorima se brzo pojavljivalo, i još brže se uspostavljala hijerarhija među njima, a na osnovu veštine u borbi koju su pokazivali na obuci.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju