Nova istraživanja potvrdila su stare sumnje da je malo ledeno doba uvelo čovečanstvo u srednji vek i, možda čak i više nego pad Rimskog carstva, promenilo tok istorije

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Istorija svih dosadašnjih društava mogla bi se posmatrati i kao istorija klimatskih promena, piše National Geographic Srbija.

Marta 536. godine buknuo je nepoznati vulkan negde na Severnoj hemisferi, izbacivši veliku količinu aerosoli u atmosferu. Daleko odatle, na Apeninskom poluostrvu, uveliko je besneo rat. Car Justinijan želeo je da povrati kolevku Rimskog carstva, decenijama pod vlašću neposlušnih Ostrogota, u okrilje Konstantinopolja.

U roku od četiri godine, armije Justinijana i njegovog proslavljenog generala Velizara držale su gotovo čitavo poluostrvo pod svojom kontrolom. Te godine desila se još jedna izrazito jaka erupcija, ovaj put negde u tropima. Zatim još jedna, nešto slabija, 547. Za tri erupcije u jedanaest godina najverovatnije niko u Evropi nije ni znao.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Justinijan (Mozaik u Raveni)

Usled nagle zasićenosti čitave Zemljine atmosfere različitim česticama, sunce je narednih leta sijalo slabije. Mora su se ohladila, a padavina je bilo manje. Širom sveta, proširila su se područja pod stalnim ledom. Usevi su propadali, pašnjaci postajali jalovi. Narodi koji su živeli u hladnim područjima odlučili su se za pokret.

Ulf Bintgen sa Švajcarskog federalnog instituta za istraživanje šuma, snega i predela, vođa tima naučnika koji se bavi klimatskim posledicama ovih vremenski bliskih erupcija, naziva ovaj period ”Malo ledeno doba Kasne antike”. U decenijama nakon 547. zabeležene su najniže prosečne temperature u poslednjih 2000 godina, do oko 4°C niže od proseka.

Procene istraživanja Bintgena i saradnika, objavljene u februaru 2016. godine u časopisu Nature Geoscience, kažu da su se temperature vratile na prosečne vrednosti od pre 536. godine tek sredinom sedmog veka – tačnije, u godinama oko 660. nove ere. Međutim, kada se klima vratila svojim starim navikama, više od jednog veka kasnije, svet je izgledao mnogo drugačije.

Početkom sedmog veka pojavio se islam. Muhamed je umro 632, a novostvoreni Pravedni (Rašidun) kalifat je u narednih par decenija osvojio ogroman prostor od severne Afrike do današnjeg Irana. Jedna od posledica zahlađenja bila je i povećana količina padavina širom Arabijskog poluostrva, što je znatno olakšalo putovanje i uzgoj kamila.

Sa druge strane, suše su, uz višedecenijsko ratovanje protiv Vizantije, iscrple nekada moćno persijsko carstvo Sasanida. Iako je  Vizantija dobila rat 627. godine, oba carstva su bila znatno oslabljena. U roku od nekoliko godina, Arapi su, osnaženi novom svrhom i dobrom (klimatskom) srećom, osvojili Persiju, a Vizantiju gurnuli ka Maloj Aziji.

Gotovo vek pre stvaranja Pravednog kalifata, dok je Justinijan još sedeo na vizantijskom tronu, čitav mediteran je pogodila jedna od najvećih epidemija kuge u ljudskoj istoriji. U roku od dve godine (541-542. n.e.) odnela je 25 do 50 miliona života. Masovna neuhranjenost, jedna od posledica zahlađenja, omogućila je lakše širenje ove opake bolesti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konstantinopolj u vreme Vizantije

U istom sudbonosnom periodu, dogodio se veliki talas migracija. Sloveni su neočekivano i u ogromnom broju stupili na evropsku pozornicu, trajno promenivši sliku Balkana. U centralnoj Aziji, sve do Crnog mora, smenjivali su se nomadski kaganati: Gok, Turkički, Hazarski. Avari su naselili prostranstva oko Crnog mora.

Čitav svet je bio u previranju. U sukobima sa centralnoazijskim kaganatima proslavio se jedan kineski guverner pod imenom Li Juan. Iskoristivši turbulentno doba poslednjih godina dinastije Sui, kao i smrt cara Janga, Li Juan preuzima kineski tron i proglašava se carem.

Danas je poznat kao Gaozu, začetnik dinastije Tang, zlatnog doba srednjovekovne Kine.

Daleko na zapadu, sa druge strane Atlantika, veliki mezoamerički grad Teotihuakan bio je u krizi tokom šestog i sedmog veka. Krajem šestog veka, usled sve raširenije gladi, stanovništvo buni i spaljuje velelepne građevine duž Avenije mrtvih. Posle višestrukih pobuna i unutrašnjih sukoba, Teotihuakan se u potpunosti napušta. Ostaju samo ruševine.

Obrazac je Ulfu Bintgenu očigledan. Istorija nije predodređena klimom, ali jeste njena pažljiva sluškinja.

(newsweek)