Forum Arheo amatera Srbije
Paleolantropologija => Fosili => Temu započeo: Carica Teodora 11.03.2013. 00:41
-
Метода радиоактивног угљеника - позната као метода C-14 - аутора Американца Либија (W.F.Libby) којом се одређује старост фосила, почива искључиво на хипотезама и претпоставкама.
Либи је за овај поступак 1960. године добио Нобелову награду за хемију. Метод се темељи на следећим чињеницама:
- Нашу Земљу из свемира бомбардују космички зраци - реч је непобитно о протонима. Ови протони у горњим слојевима атмосфере погађају атоме азота, кисеоника и аргона, и тако из дотичних атомских језгара избацују неутроне. Слободне неутроне, с друге стране, хватају друга атомска језгра.
- Готово све овако настале неутроне хватају атоми азота. У том поступку, атом азота одаје један протон, чиме атомска тежина остаје иста, само што се атомски број смањује за један. Тако од атома азота постаје атом угљеника (C-14).
- Стандардни атом угљеника има атомску тежину 12, и састоји се од по 6 протона и 6 неутрона. Угљеников изотоп C-14 састоји се од 6 протона и 8 неутрона, и постаје тиме тежи за 16,7% од атома угљеника C-12. Оба ова угљеника са кисеоником формирају CO2 (угљен-диоксид), који узимају, то јест апсорбују, биљке и жива бића.
- Све оно што у себи има живот налази се у кружном току угљен-диоксида на нашој Земљи. Смрћу, биљке и жива бића напуштају тај ритам. Међутим, у органским остацима остаје очуван угљен-диоксид. Угљеников изотоп C-14 се распада и поново прелази у азот (N-14), што значи - један неутрон се претвара у протон, уз одавање једног електрона (бета-зрачење).
Однос атома угљеника C-14 према C-12 у данашњој смеси ваздуха је познат (према Др. Брауну - један и по атом C-14 на један билион (1012) атома C-12). Угљен-диоксид познат је као једна од најважнијих компоненти у процесу живота. Ваздух садржи 0,03%, а издахнут ваздух око 4% угљен-диоксида. Око једна петина угљен-диоксида користи се приликом асимилације код биљака.
Узимањем хране, угљеник долази и у тела свих живих бића. Отуда у свакој органској материји мора да се нађе угљеник. Сат угљеника почиње да ради са смрћу, што значи да се распада нестабилни угљеников изотоп C-14.
Време полураспада C -14 износи 5.730 година. После 10 времена полураспада, дакле, после 57.300 година остаје само 0,01% првобитне количине атома C -14. После 7 времена полураспада, дакле, после око 40.000 година преостаје још 0,78% првобитне количине атома C -14, проценат који је премали да би га се могло прецизно мерити. C -14 се може поуздано утврдити само до три времена полураспада.
Укупна продукција атома C -14 у атмосфери је 10 килограма годишње.
Ова метода је непогодан за одређивање старости фосила из више разлога: На нашој Земљи не постоји затворени кружни ток. Космички зраци, продукција атома C -14, број атома C -12, време полураспада атома C -14, су током година имали различите вредности.
Сви поступци одређивања старости почивају на хипотези да се од настанка Земље - према данас важећем мишљењу од 4,5 милијарди година - до данас ништа није изменило у спољним условима. То у нашем случају значи:
- да је садржај CO2 од настанка атмосфере морао увек бити исти,
- да однос стандардног угљеника C-12 према нестабилном угљениковом изотопу C14 никада није био другачији него данас,
- да је C-14 од самог почетка имао исто време полураспада, дакле, 5.730 година,
- да је садржај азота у ваздуху одувек био константан,
- да се после смрти угљеник више не може апсорбовати.
Земља је, међутим, отворен систем - систем који је стално у покрету. Све горе наведене претпоставке научно се не могу доказати. У лабораторији, додуше, можемо да анализирамо јабуку, да посматрамо јаје или да проучавамо неки фосил - али не и да реконструишемо историјске токове протеклих збивања. То се нарочито односи на она временска раздобља из којих нам нису пренети никакви записи. Најстарији писани документ није стар ни 4 хиљаде година.
Но, позабавимо се оним чињеницама које показују да су горе наведене тврдње погрешне.
У садашњем временском тренутку ваздух садржи око 0,03% CO2. Садржај стандардног угљеника C-12 је у атмосфери у протеклим миленијумима морао бити знатно већи. Претпоставља се да је некада на Земљи било више копнене него водене површине. Тада су флора и фауна постојали у изванредно великом спектру врста. У суптропским појасевима наше Земље живеле су неупоредиво веће животиње и расле огромне биљке и дрвећа. Потреба за CO2 је у то време морала бити огромна.
Још је Либи учио да се биљке граде уз помоћ угљеника. И данас у стакленим баштама, обогаћивањем ваздуха угљен-диоксидом, успевају огромне лубенице, огромни краставци и огромни парадајзи.
Услед потопа дошло је до тога да је вода преузела сувишни CO2. Мора данас садрже око 600 билиона тона CO 2, а атмосфера само 2,1 до 2,5 билиона тона. Угљеников изотоп C-14 се у протеклим миленијумима налазио у CO 2 у далеко мањој размери него данас. Стручњаци претпостављају да је некада постојала само једна стотина (1/100), а можда и само један хиљадити део (1/1.000) данашње продукције C -14 у атмосфери. Продукција C -14 и онако је веома мала - само око 10 килограма годишње.
Већ смо напоменули да C -14 настаје бомбардовањем атмосфере космичким зрацима. Заштита од њих је Земљино магнетско поље. Оно, међутим, опада са полувременом од 1.400 година у непрекидном процесу, што значи, пре 1.400 година је било двоструко, пре 2.800 година четвороструко, а пре 4.200 година осам пута јаче него данас. Дакле, што је јаче геомагнетско поље, то је слабије дејство космичких зрака на наш ваздушни омотач, а тиме, у истој размери опада и продукција угљениковог изотопа C -14.
Још нека питања остају овде отворена: Имају ли живи организми у тренутку смрти исти однос атома C-12 и C -14? О томе говори Хенри Морис у " Scientific Creationism ", стр.162:
"Код методе C -14 се претпоставља да однос атома C -12/ C -14, установљен за живе организме, важи до тренутка њихове смрти. Да то, међутим, није тачно, показало се већ у многим случајевима. Тако на пример, шкољке живих мекушаца могу приликом примене методе C -14 да показу старост до 2.300 година. Ово очигледно значи да мора да постоји неки облик размене угљеника између ових организама и наслага карбоната са веома малим садржајем C -14 или без садржја C -14. Уколико постоји могућност размене угљеника, онда је и старост таквих организама одређена помоћу методе C -14, превисока за меру једног непознатог чиниоца".
Постоји ли после тренутка смрти још могућност примања угљеника? На ово, одговара H. Slaser (Harold Slusher in "Critique of Radiometric Dating", Creation-Life Publichers Inc., San Diego, California, стр.40):
"Претпоставља се да се садржај C-14 датог живог бића, од тренутка престанка процеса метаболизма није повећао апсорпцијом или из других извора. Ваљаност ове претпоставке ничим није доказана. Могло се посматрати како кости из своје околине узимају органске материје са садржајем угљеника, и то у толикој мери да почињемо да верујемо да је првобитни садржај C-14 фалсификован. Добијена вредност тиме потпуно губи значај. Не може се изван тога утврдити да ли неки узорак садржи туђи угљеник".
Чак и на питање о постојаности времена полураспада C-14, према испитивањима Ј. Ц. Андерсона (American Chemical Society), мора се одговорити негативно.
Укупним комплексом питања из области еволуције више се баве у САД него у Европи. И на она деликатна питања, која нису популарна, иде се знатно отвореније, а сами научници су спремни на сваки ризик. Charles B. Hunt, који је бивси председник Америчког Геолошког Института, овако известава по овом питању:
"Ако желимо да нека техника или дисциплина у научном раду буде од користи, онда је неопходно да све њихове границе буду познате и разумљиве. Међутим, границе применљивости методе угљеника C-14 до сада још нису уочене. Нико неће озбиљно тврдити да су сви изнешени подаци ослобођени грешака. Ми не знамо чак ни то, колико су они погрешни - 25%, 50%, или 75%? А не знамо ни то који су подаци погрешни, у којој мери и зашто."
Али преко свега овога, метод C-12/C-14 нам показује да наша Земља уопште није стара, већ напротив, веома млада планета. Време полураспада C-14 износи 5.730 година. После десет времена полураспада преостаје само један хиљадити део првобитне количине C-14, што значи да се у том временском раздобљу 99,9% атома C-14 претворило у N-14. Кад би наша Земља била старија од 60.000 година, онда би данас у атмосфери морало да се произведе исто онолико C-14 колико се на Земљи распада. Резерве C-14 морале би бити у равнотежи. То тврди и нови "Meyers Enzyklopadisches Lexikon", том 1, под "Altersbestimmung". Тамо читамо:
"У целокупном резервоару C-14 влада равнотежа, што значи да се C -14 који се губи распадањем, надокнађује новопроизведеним."
Све је то лепо, само што та тврдња није тачна. Још је Либи, творац методе C -12/ C -14, приликом увођења овог поступка скренуо пажњу да се из године у годину произведе више C -14 него што се распадне. Он сам је утврдио производњу од 18,8 атома/грам/минут. Томе насупрот стајали су сви подаци о распадању које је нашао - између 14,5 и 16,3 атома/грам/минут. Разлика од око 20%! Либи је сматрао да таква разлика уопште не може да постоји, већ да би морала постојати нека грешка у експериментисању, па је тврдио да се ова разлика од 20% може превидети, занемарити.
Продукција атома C -14 износи данас, мерено најсавременијим мерним инструментима, 27 атома/грам/минут (W. W. Рубy), што значи да сваког минута настаје 35% висе ових атома него што је одато распадањем. Према томе, нема ништа од равнотеже!
Већ разлика до које је дошао Либи (20%) одговара старости Земље од само 15.000 година. Ако узмемо у обзир добијену бројку по Рубију, онда би старост Земље била негде око 7.000 година.
-
Методе датовања
Метод датовања огранских узорака помоћу радиоактивног угљеника C14 примењује се од средине 20. века, како у археологији, тако и у другим наукама. В. Ф. Либи је открио постанак C14 атома у атмосфери и применио их на одређивање старости узорака. За ово откриће је добио и Нобелову награду за хемију. Овакво датовање засновано је на распадању радиоактивних атома C14 уграђених метаболизмом у животињско и биљно ткиво, заједно са два природна стабилна угљеникова изотопа C12 и C13. Њихов однос је углавном сталан (на један атом угљеника са масом 14 долази атома са масом 13 и атома са масом 12. Језгро C14 је нестабилно и распада се према експоненцијалном закону радиоактивног распада, са временом полураспада од 5.730 година. Живи оргранизам прехраном стално надокнађује распале C14 атоме, што после смрти - престаје, па се количина самањује током времена. Мерењем преостале активности у узорку органског порекла може се одредити време које је протекло од смрти, тачније, може се утврдити старост узорка.
Датовање термолуминисценцијом користи се од 1953. Термолуминисценција је емисија светлости која се јавља када загревамо материју која не проводи електричну енергију. Порекло ове појаве лежи у јонизујућој радијацији, којој је матријал био излођен током боравка у земљи. Елементи као што су уранијум, торијум, калијум и рубидијум, током свог радиоактивног распада емитују нуклеарне радијације. Када оне продру у минерал губе енергију, а један од разултата је и јонизација, односно електрони се одвајају од њихових матичних атома. Већина се одмах рекомбинује, а неки се задржавају у „замкама“ (неправилностима кристалне решетке), све док се поново не загреју до одређене температуре. За археолошко датовање ова температура је 300-500°C. На археолошким локалитетима наилази се на материјал који је горео, попу керамике, огњишта и сл. Током времена из околине у коју је предмет био укопан прикупља се нови број електрона (пошто су ослобођени из замке током горења) пропорцијално времену током кога је материјал био потхрањен у земљи. Уколико се овај материјал поново изложи загревању, доћи ће до емитовања фотона. Ова емисија је природна темролуминисценција. Старост се утврђује односом природне темролуминисценције и индуковане дозе.
Датовање дендрохронологијом
Дендрохронологија је метода датовања, базирана на радовима астронома Ендруа Дагласа, једна од првих метода апсолутног датовања, откривена у првим деценијама XX века. Полазећи од тога да годови на дрвету представљају својеврсни календар доказано је и да ширина попречних годова на дрвету зависи од тога каква је климатски била година када је дрво добило тај год. Комбинација годова је јединствена за неколико година и у истим климатским условима је потпуно идентична за свако поједино дрво који је живело у исто време.
Компаративно-историјски метод датовања је утврђивање старости поређењем са писаним изворима. Културе које нису оставиле писане трагове о себи доводиле су се у непосредну или посредну везу са културама Блиског истока и Египта, где се према писаним изворима установила прецизна временска скала.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
извор: Википедија