Paleolantropologija > Fosili

Kako fosili nastaju u prirodi ?

(1/1)

Aleksandar:
  Svi znamo šta se događa sa mrtvim životinjama: njihovo telo se raspada, trunući dok od njega ne ostane praktično nikakvog traga. U veoma retkim uslovima - otprilike jednom u svakih nekoliko miliona slučajeva smrti - telo životinje se može naći u uslovima koji omogućavaju procese fosilizacije. Ovi procesi najčešće neće očuvati ništa od početne organske materije tela; telo u potpunosti istruli, ali iza sebe ostavi trag, otisak svoje strukture u okamenjenim mineralima. Telo nestaje, a nama ostaje oblik tog tela očuvan u kamenu. (U još daleko ređim slučajevima, doslovno jednom u više milijardi, mali tragovi organske materije mogu ostati delimično očuvani kroz veoma duge periode vremena, uglavnom u veoma izolovanim delovima tela kao što je unutrašnjost debelih i snažnih kostiju.)

Procesi fosilizacije kroz koje se živi organizmi mogu ovako "okameniti" su dobro poznati modernoj nauci, i možemo ih posmatrati uživo u prirodi. Pažljivim kopanjem se mogu u tlu naći ostaci koji su u svim stepenima fosilizacije, od potpuno svežih, preko polu-fosilizovanih, do fosila kod kojih je tkivo potpuno zamenjeno mineralima

     Najčešći oblici fosilizacije su otisci. Kada organizam potone u blato ili mulj, koje se zatim osuši. Organizam istrune potpuno, a u sledećem naletu kiše novi sloj peska ili blata prodre u rupu koja je tako nastala. U toku mineralizacije sedimenta kojom blato postaje kamen, ova dva sloja blata ostaju odvojeni. Kasnije nastali kamen se može po ovom procepu odvojiti, ostavljajući nam otisak davno istrulelog tela. Ovo povremeno proizvodi i takozvane endokaste: organizam koji je već počeo da trune potone na dno, i u njegove unutrašnje šupljine prodre blato. Kada se to blato učvrsti, ostaje nam otisak unutrašnje šupljine organizma.

     Slede tri vrste mineralizacije. Prva vrsta je permineralizacija, u kojoj organizam potone u sedimente veoma brzo, nakon čega mineralima bogata voda iz okoline prodre u ostatke i precipituje mikrokristale; organski delovi organizma se u ovim uslovima polako raspadnu, ali mineralizovana struktura ostaje okamenjena u obliku istrulelog tela.

     Druga vrsta mineralizacije je autigena mineralizacija. Ovo se događa samo u veoma specifičnim uslovima, mada oni nisu posebno retki. Organizam živi u jednom sloju vode, i nakon smrti potone u dublje slojeve, koji su mineralno različiti. Telo organizma pada u te donje slojeve, i tamo postaje nukleus za naglu mineralizaciju oko sebe: doslovno se oko organizma u roku od nekoliko sati ili dana formira mineralni oklop. Organizam u ovakvoj noduli na kraju potpuno istruli i pretvori se u prah, ali oko njega ostane jasan otisak oblika tela. Ovaj oblik mineralizacije se može danas uživo posmatrati u mnogim podvodnim pećinama.

     Poslednji oblik mineralizacije, adpresija, nastaje zatrpavanjem organizma pod pritiskom. Recimo, odron kamenja odnese deo rečne obale, prilikom čega biljke padnu na dno i onda budu ugurane u mulj; kamenje stoji odozgo i pritiska celu stvar. U ovom slučaju može doći do kompleksne serije reakcija kojim molekuli samog živog bića reaguju sa okolnim mineralima, ostavljajući spljošten otisak unutar sedimentnog sloja. Ova vrsta mineralizacije se obično dešava kod biljaka, čiji sastavni materijal lignin predstavlja posebno dobru osnovu za potrebne hemijske reakcije.

     Konačno, tu su fosili koji nastaju bioimuracijom. Ona se dešava kada egzoskeletalni organizam prekrije ostatke životinje. Recimo, koralne larve mogu da prekriju kosti nedavno uginule ribe; u periodu truljenja kostiju, korali izrastu dovoljno da se povežu jedni sa drugima, i u koralu ostaje šupljina u obliku otiska istrulelih kostiju.

Navigacija

[0] Indeks poruka