U Prvom svetskom ratu na Solunskom frontu pesmu Tamo daleko pevali su srpski vojnici, ali i srpski saveznici i dobrovoljci iz mnogih zemalja. Englezi su je naslovili Far away over there, Francuzi Au loin, au loin sur Corfu, Česi i Slovaci Tam v dali.


Tamo daleko je verovatno najpoznatija srpska rodoljubiva pesma, sa najviše dubokih osećanja. Odbijajući da se preda, glavnina srpske vojske se u Prvom svetskom ratu 1915. godine – pred nadmoćnim neprijateljima, koji su sa svih strana upali u Srbiju – preko snegom i ledom prekrivenih albanskih planina povukla u Grčku. Na tom strašnom putu mnogi su umrli od rana, bolesti, gladi, hladnoće. U pesmi Tamo daleko preživeli srpski vojnici se oporavljaju na grčkom ostrvu Krfu i spremaju se za nastavak ratovanja, tuguju za Srbijom, svojim selima, svojim kućama, roditeljima, za svojim devojkama.

Pesma je ostala kao trajni emotivni trag velikog stradanja i velikog podviga srpske vojske i malog srpskog naroda. Kada su Srbi za vreme Prvog rata pesmu Tamo daleko preneli u Francusku, Englesku, Švajcarsku, dubina patnje koja izvire iz nje zahvatila je i sve ostale. Svi učesnici Solunskog fronta, na kome je srpska vojska nastavila ratovanje, prihvatili su ovu pesmu kao svoju. Postala je najčuvenija pesma srpske tragedije u Prvom velikom ratu, u kome je Srbija stekla veliki ugled značajno učestvujući u savezničkoj pobedi, ali i ostala bez polovine radno sposobnog muškog stanovništva.

U svojim uspomenama jedan srpski vojnik je zapisao: „Mesec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su… Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma Tamo daleko, daleko od mora.“

Grci – Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: „Kakav je to narod! Umiru i pevaju!“ U sedam velikih logora, u koje je srpska vojska bila razmeštena na Krfu, umiralo se, ali i orilo od pesme i igrala su se kola.

Jedna Australijanka, koja je 1917. kao dobrovoljac stupila u Bolnicu žena Škotske, na Solunskom frontu, zapisujući svoje uspomene, primećuje i šta Srbi pevaju: „Tamo daleko, pesmu o selu, o devojci, o zemlji… Srbi su je neprekidno pevali. Ali morali su ponovo u borbu, s vrlo malo nade da će se vratiti u Srbiju.“ Dobra žena se u nečemu ipak prevarila: Srbi su imali odlučujuću ulogu u proboju Solunskog fronta, vratili su se i oslobodili svoju zemlju!

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.

Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali zajedno otac i sin.
Tamo su živote dali zajedno otac i sin.

Tamo gde tiha putuje Morava,
Tamo mi ikona osta i moja krsna slava.
Tamo mi ikona osta i moja krsna slava.

Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,
Tamo mi spališe crkvu u kojoj venčah se mlad.
Tamo mi spališe crkvu u kojoj venčah se mlad.

Bez otadžbine, daleko na Krfu živeh ja,
ali sam ponosno klic’o: Živela Srbija!
Ali sam ponosno klic’o: Živela Srbija!

U nekim verzijama pesme ubačena je kao refren strofa jedne druge pesme, koja se takođe pevala na Solunskom frontu:

O, zar je morala doć’ ta tužna nesrećna noć
kada si, dragane moj, otiš’o u krvavi boj.