HEMIJSKO ČIŠĆENJE

Najjednostavnija sredstva za hemijsko čišćenje metala su zapravo kombinacija mehaničkog i hemijskog čišćenja. Dodatkom ekstrata korena biljke sapunike(Saponaria Officinalis) krednoj kaši dobijamo blago sredstvo za čišćenje koje u sebi kombinuje abrazivno delovanje krede sa delovanjem prirodnih saponina(hem. sapunska materija, u korenju biljki sapunika i dr.). U svežem stanju ovo sredstvo je potpuno neutralno dok nakon nekoliko dana reaguje blago kiselo a osim masnoće i prašine ono uklanja i tanje korozione slojeve. Umesto spomenutog rastvora krednoj kaši možemo dodati i amonijak ili neki neutralan ili blago alkalan deterdzent.

Prava sredstva za hemijsko čišćenje najčešće su kiseli ili alkalni i neutralni vodeni rastvori, dok se drugi rastvori koriste ređe. Najvažnije svojstvo spomenutih je da rastvaraju korozioni sloj a ne nagrizaju ili minimalno nagrizaju sam metal koji čistimo.
Njihov osnovni nedostatak je da po pravilu uklanjaju i izvorni sloj patine i tako obrađeni predmeti gube svoj izvorni sjaj pa ih po čišćenju moramo ponovo uglačati. Idealno bi bilo da predmete povremeno uglačamo posebnom krpom za glačanje metala ,najbolje tokom bar 2,3 meseca. Za to vreme na udubljenim i glačanju nedostupnim mestima stvoriće se tanak sloj patine. Po formiranju spomenutog možemo predmete po želji zaštiti lakom ili voskom pa ih eventualno zamotati u specijalnu tkaninu ili papir za umotavanje metala i ostaviti ih u kutije od bezkiselinskog kartona. Ako su nam i papir i tkanina i bezkiselinski karton nedostupni najjednostavnije je predmete ostaviti ili još bolje zavariti u polietilenske kese. Na kraju treba posebno istaknuti da predmete po hemijskom čišćenju obavezno temeljito isperemo ,kako ostaci korišćenih hemikalija ne bi doprinosili ponovnom aktiviranju korozionih procesa.

Obojene metalne predmete  kemijskim putem čistimo pomoću rastvora ili primenom gotovih sredstava za skidanje stare boje. Sredstva za skidanje stare boje na bazi metilen hlorida ili dimetil formamida mogu se koristiti i za čišćenje predmeta od kalaja, cinka i olova. Kod velikih predmeta ili u slučaju da želimo očistiti samo određeni deo predmeta rastvore možemo pomešati sa metilceluloznim lepkom za tepete. Dobijeni gel nanesemo na predmet pa ga nakon nekog vremena dobro isperemo i postupak po potrebi ponovimo. Kod rada sa rastvorima koji se ne mešaju sa vodom rastvor treba da napravimo gušći, a to možemo uraditi pomoću parafina ili nekog inertnog materijala.

ELEKTROLITIČKO ČIŠĆENJE

Za razliku od prethodne metode ovde električnu energiju dovodimo spolja- radimo ili pomoću baterija, akumulatora ili se koristimo niskonaponskim transformatorima(najbolji su oni koji se koriste u galvanotehnici). Po pravilu se predmet veže na minus pol izvora struje, pa uranja u rastvor elektrolita, u koji je već uronjena ploča od nerđajućeg čelika spojena na plus pol. Kao elektrolit koristimo najčešće neki alkalni ili kiseli rastvor.

OBRADA MEHANIČKI OŠTEĆENIH PREDMETA

Mehanički oštećene metalne predmete-znači pre svega predmete koji su polomljeni najjednostavnije spojimo lepljenjem. Pri tom možemo se koristiti i ojačanjima od staklenog platna i klinovima. Tvrdo i meko lemljenje koliko je to god moguće izbegavamo a primenjujemo ga samo ako je to zaista neophodno dok su na arheološkim predmetima ti postupci apsolutno isključeni. Ukoliko se odlučimo za tvrdo lemljenje onda sa predmeta obavezno uklanjamo i najmanje ostatke mekog lema- ova napomena posebno važi za srebrne i zlatne predmete. Zavarivanje dolazi u obzir samo kod velikih predmeta i to isključivo ako dobro vladamo samim postupkom. Na manjim predmetima eventualno bi se moglo primeniti zavarivanje laserom, ali u ovom trenutku takva oprema je uglavnom nedostupna. Kod predmeta sa ulubljenjima ili sličnim deformacijama ravnanju odnosno ispravljanju istih takođe prilazimo uz najveći mogući oprez. Pri tom koristimo različita dleta i čekiće kao i nakovnje od metala, drveta ili plastike. Pliće ogrebotine popunjavamo pomoću neke plastične mase kojoj dodamo odgovarajući metalni prah a mogli bismo ih popuniti i galvanskim putem. Kod jako deformisanih arheoloških predmeta možemo napraviti galvanoplastične kopije istih pa ispravljanje i ravnanje izvesti na kopiji- postupak je složen ali i etički korektniji od zagrejavanja i mehaničke obrade originalnog predmeta(promena izvorne strukture ).

OBRADA PREDMETA SA OŠTEĆENOM PREVLAKOM (PREMAZOM) OD DRUGOG METALA

U obnovu delomično ili potpuno uništenih prevlaka upuštamo se samo nakon što dobro razmislimo o potrebi istog zahvata. Prevlake obnavljamo ili galvanskim putem (ako su i same galvanski izvedene) ili pomoću listića ili praha nanešenog na lepljivi lak. Idealno bi bilo da mesta sa očuvanom izvornom prevlakom zaštitimo nekim lakom (u svrhu izolacije!) pa obnovimo prevlaku samo na mestima gde je potpuno istrošena. Kao alternativu galvanskim prevlakama možemo koristiti i postupke dobivanja metalnih prevlaka utrljavanjem, uronjavanjem, kontaktnim taloženjem i reduktivnim putem – ovako dobijene prevlake izrazito su tanke pa se po potrebi lakše uklanjaju. Danas se na evropskom tržištu mogu naći i specijalne boje koje vrlo dobro imitiraju metalne prevlake (Mirrachrome boja, trenutno oko 35 britanskih funti / 100 ml). Sve ove prevlake(premaze) na kraju obavezno zaštitimo nekim lakom ili ređe voskom.

ZAŠTITA I ODRŽAVANJE

Osnovna metoda zaštite metalnih umetnina i starina zasad je najčešće lakiranje ili nešto ređe voštenje (na tehničkim spomenicima i oružju mogu se koristiti i uljni premazi) kao i kombinacije ova dva postupaka. Primena korozionih inhibitora nije raširena osim ako se izuzme primena benzotriazola (korozioni inhibitor za bakar i njegove legure, zatim srebro, aluminijum, cink i kalaj). Primena istih na žalost se ne može preporučiti, pre svega sa obzirom na mogući uticaj kako na zdravlje osoba koje sa njima rade tako i na posetitelje. Preporučiti se može i upotreba posebnih tkanina i papira za umotavanje odnosno spremanje metalnih predmeta (isti su impregnirani sredstvima koja na sebe vežu gasove koji utiču na koroziju metala). Najjednostaviji oblik zaštite je zatvaranje ili još bolje zavarivanje u vrećice od polietilena. Idealna temperatura za držanje predmeta bila bi 10-15 C (sa izuzetkom kalaja min .18 C). Relativna vlaga u prostoru u kojem čuvamo ili izlažemo predmete trebala bi biti ne viša od 4o %, a u slučaju arheoloških predmeta sa aktivnim hloridima i znatno niža(15 % ili niže). Predmete kod kojih je metal kombiniran sa organskim materijalom(kost, slonovača,  kornjačevina, perje, koža, tekstil, papir) ne bi trebalo izlagati relativnoj vlazi vazduha manjoj od 45 %. Posebno vredne objekte najbolje je čuvati u komorama sa azotom. Predmete ne bi trebalo držati u kutijama od običnog kartona niti u fiokama, ili kutijama od drveta,  iverice ili šperploče (ovo se odnosi i na vitrine za izlaganje predmeta). Vuna i filc takođe se ne preporučuju za umotavanje metalnih predmeta-, niti bi predmete trebalo držati u vitrinama obloženim spomenutim materijalom. Jačina osvjetljenja ne bi trebala prelaziti 150 luksa dok bi za predmete koji su izrađeni od metala i materijala osetljivih na svetlo ta vrednost bila znatno niža- najbolje oko 5o luksa (papir, plastika, perje, sedef, biseri, slonovača, tkanine). Na kraju istaknimo da pri rukovanju sa predmetima obavezno koristimo bele pamučne rukavice (ili polietilenske, odnosi se i na lakovane ili voštene predmete)!