Arheologija potvrđuje Bibliju

Usmerimo sada svoju pažnju na osnovno pitanje: »Možemo li još uvek da verujemo Bibliji?« Bilo bi korisno da zapamtite pravo značenje ovog pitanja, koje glasi: »Postoji li bilo kakav pouzdan dokaz da potkrepi veru u Bibliju danas?« Ili, da kažemo drugačije: »Može li verovanje u Bibliju stajati na čvrstim osnovama?« U narednim poglavljima ove knjige ponovo ćemo se osvrnuti na neke od tih dokaza. Počinjemo otkrićima arheologa koji su radili na iskopinama u drevnim zemljama, gde je Biblija pisana, gde su se odigrali događaji i živeli ljudi pomenuti u njoj.

Kad krenemo na ovo putovanje kroz vreme, neophodno je da imamo na umu i šta su kritičari o tome govorili. Oni su tvrdili da je Biblija nepouzdana jer je istorijski netačna. Ona govori o ljudima i događajima, vele oni, koje nisu potvrdili, pa čak ni pomenuli drevni zapisi. Zato se istorija zapisana u Bibliji ne može smatrati istinitom. A ako Biblija nije istorijski pouzdana, onda ne može biti pouzdana ni u bilo kom drugom slučaju.

Zašto bismo joj verovali kada govori o bilo čemu, ako joj ne možemo verovati dok nam govori o ljudima i mestima koje pominje? Ove zaključke, koji zvuče uverljivo, prihvataju mnogi lakoverni ili neinformisani ljudi. Oni veruju kritičarima koji govore da je Biblija netačna. Naš zadatak je da ustanovimo šta je zapravo istina i jesu li kritičari u pravu.

Kratak pregled biblijske arheologije


Arheologija je studija o prošlosti, koja do saznanja dolazi iskopavanjem i ispitivanjem pronađenih ostataka na površini zemlje ili ispod nje. Biblijska arheologija svoju pažnju usmerava na ruševine i ostatke različitih naseobina na Bliskom ili Srednjem istoku.

To su ruševine palata, hramova, gradova, spomenika, biblioteka i grobnica, ponekad skrivene u pustinjskom pesku ili u moru, koje jasno može videti svako ko ima vremena i novca za to. Ovi ostaci, takođe uključuju i manje predmete, kao što su delovi razbijene grnčarije i stakla, kovani novac, oružja, opeke, pločice, kuhinjske potrepštine, alatke i drevni zapisi na glinenim tablicama ili papirusu.

Možda su najpoznatiji drevni spomenici egipatske piramide, sfinge i carske grobnice egipatskih faraona smeštene u Dolini kraljeva, blizu Tebe u Gornjem Egiptu. Ovde je 1922. godine otkrivena, danas čuvena, Tutankamonova grobnica. Mnogi očaravajući ostaci drevnih civilizacija stari su više hiljada godina. Oni pomažu da se ispriča priča o davnašnjim gradovima, ljudima i carstvima, i mnoge od njih pominje i Biblija. Arheološka istraživanja u Egiptu i mnogim drugim mestima, otkrila su činjenice od presudne važnosti za one koji žele da znaju pruža li Biblija istorijski tačne podatke.

Ljudi su vekovima bili zadivljeni vidljivim ostacima u Egiptu i onim pronađenim na drugim mestima na Istoku, međutim tek pre nekih sto predeset godina počeo je da se shvata njihov značaj. Sredinom XIX veka javilo se interesovanje za »biblijsku arheologiju«.1
Ona je kasnije privukla pažnju nekih najboljih stručnjaka na svetu uključujući ser Frederika Kenjona /Sir Frederic Kenyon/, profesora V.L. Olbrajta /W. L. Olbright/ i ser Flindersa Pitrija /Sir Flinders Petrie/ i, kasnije, doktora Nelsona Gluka /Nelson Glueck/, ser Leonarda Vulija /Sir Leonard Wooley/ i doktora Sigfrida Horna /Siegfried Horn/. Uprkos novim otkrićima koja produbljuju naše znanje u mnogim oblastima, celokupna nauka arheologije svoje postojanje duguje tim ranim arheolozima.

Posle Prvog svetskog rata, arheologija postaje sve ozbiljniji i naučniji poduhvat, i taj proces traje i danas. U tom periodu, otkriveno je na hiljade dokaza koji su potkrepljivali biblijski izveštaj u mnogim tačkama i, u nekoliko slučajeva, doprineli našem poznavanju Biblije. Ovo je naročito tačno kada se uzme u obzir revidirana egipatska i izraelska hronologija.2 Profesor F. F. Brus /F. F. Bruce/, u svom uvodu u knjigu The Bible and Archaeology /Biblija i arheologija/, izjavljuje da je »arheologija potkrepila istoričnost biblijskog izveštaja«, od najranjih vremena pa sve do apostolskog doba.3 Kako budemo dublje ulazili u ovo poglavlje, biće sve više razloga za prihvatanje istinitosti ove tvrdnje.

U osvit arheologije, ljudi su prilikom posete Egiptu mogli samo netremice da gledaju u kolosalne ostatke koji su se nalazili pred njima. Mnoge od tih starina bile su prekrivene čudnim nerazumljivim natpisima. Natpisi su bili pisani hijeroglifskim pismom koje je kasnije bilo uspešno dešifrovano. Na arheološkim lokalitetima u drugim delovima sveta pronađena je druga vrsta pisma, poznato kao klinasto pismo. I ono je, takođe, bilo dešifrovano, čime su otvorena vrata ogromnom broju informacija o životu i prilikama u kojima su živeli stari narodi. Dešifrovanje hijeroglifskog i klinastog pisma predstavljalo je ključ za razumevanje daleke prošlosti, a sama priča o oba pisma veoma je fascinantna.

Francuska vojska pod Napoleonovom komandom 1798. godine, dejstvovala je u Egiptu. Napoleon je tada sa sobom u Egipat poveo više od stotinu francuskih naučnika i stručnjaka da istraže i opišu što više arheoloških ostataka u Egiptu. Na mestu zvanom Rozeta, u delti Nila blizu Aleksandrije, 1799. godine, otkrivena je crna kamena ploča sa natpisom na tri različita pisma. Doktor Sigfrid Horn opisuje taj događaj u svojoj izvrsnoj knjizi Light from the Dust Heaps /Svetlost iz prašnjavih gomila/:

»Jedan od Napoleonovih oficira je 1799. godine pronašao čuveni kamen iz Rozete, jedno od najslavnijih otkrića u Egiptu, ne zbog svog sadržaja ili istorijskih informacija, već zato što je bilo ključ za dešifrovanje egipatskih hijeroglifa. Egipatski jezik bio je vekovima mrtav i njegovi spisi nerazumljivi skoro dva milenijuma.«4

Natpisi na kamenu iz Rozete bili su pisani: a) egipatskim slikovnim pismom (hijeroglifi), starim oblikom pisma koji se koristio u Egiptu, b) egipatsko-demotskim pismom, popularnijim pismom iz kasnijeg perioda, i c) grčkim pismom. Stručnjaci su godinama izučavali sadržaj natpisa na kamenu iz Rozete, pokušavajući da dešifruju deo ispisan na egipatskom jeziku, naročito onaj sa hijeroglifskim pismom, jer bi to bio ključ za čitanje na stotine natpisa sa zidova hramova i palata, kraljevskih grobnica i raznih drevnih spomenika koji se nalaze na teritoriji starog Egipta. Grčki je bilo veoma jednostavno pročitati, međutim, pravi izazov predstavljao je egipatski natpis.

I konačno, šifra je otkrivena. Rukovodeći se pretpostavkom da natpisi govore o istom, francuski stručnjak Žan Šampolion (Jean Champollion) uspeo je da 1822. godine, uz pomoć grčkog, dešifruje egipatski natpis. Kao što Horn kaže, ovo dostignuće otvorilo je »ogromno polje netaknutih izvora, koje je izazvalo pravu revoluciju u razumevanju egipatske istorije«.5 Ovo je bio prvi ključ koji je otvarao vrata mnogih misterija prošlosti van Egipta, jer su se u staroegipatskim izveštajima, pored veoma bogatih informacija o samom Egiptu, nalazile informacije o vladarima i narodima drugih carstava.

Otkriće drugog ključa – dešifrovanje klinastog pisma još je fascinantnije. Klinast znači »u obliku klina«, i odnosi se na obeležavanje slova koja su se koristila na natpisima sa klinastim pismom. Priča se usredsređuje na ogromnu stenu kod Behistuna u Persiji /današnji Iran/, na putu od Teherana za Bagdad. Drevni natpis na klinastom pismu, opet na tri jezika, bio je urezan na masivnu stenu hiljadama godina ranije. Ispostavilo se da su to bili staropersijski, vavilonski i elamitski jezik, svi pisani klinastim pismom i veoma dugo mrtvi. Vekovima je Behistunska stena očaravala putnike, ali je sve do 1850. godine bila potpuno nerazumljiva.

To što sada sa razumevanjem čitamo te stare natpise u stenama, dugujemo engleskom istraživaču ser Henriju Rolinsonu (Henry Rawlinson). Rizikujući svoj život, Rolinson je proveo mnogo sedmica penjući se na stenu, gde je pažljivo prepisivao svaki natpis. Nakon toga otpočeo je skoro nemoguć zadatak otkrivanja značenja teksta na natpisima. Počevši sa staropersijskim, Rolinson je na kraju uspeo da dešifruje sva tri pisma. Njegov rad su potvrdili drugi stručnjaci na čuvenom sastanku u Londonu 1857. godine. Kada govori o tumačenju starih jezika, doktor Horn kaže da »nijedno dostignuće nije bilo veće od Rolinsonovog dešifrovanja staropersijskog, vavilonskig i elamitskog klinastog pisma«.6 Bilo je to zadivljujuće dostignuće koje je otvorilo vrata još većem razumevanju drevne prošlosti.

Zahvaljujući mogućnosti da se zapisi drevnog Egipta, Vavilona i Persije pročitaju, prošlost je postala razumljiva kao nikada ranije. Na studije arheologije i Biblije od tada počinje ozbiljno da se gleda. Arheolozi, koji su u početku najviše istraživali oblasti oko reka Eufrat i Tigar u Mesopotamiji, počeli su da iskopavaju ruševine značajnih biblijskih gradova kao što su Vavilon i Ninevija, da pomenemo samo dva koja su postojala hiljadama godina, a o kojima je Biblija veoma često i detaljno govorila. Opisujući rad arheologa, doktor Horn kaže: »Oni su iskopali ruševine i grobnice, dešifrovali mrtve jezike i natpise, prepisali bezbroj drevnih tekstova, i napisali hiljade knjiga i članaka sa rezultatima arheoloških otkrića u biblijskim zemljama, od kojih su mnogi bili napisani stručnim i visoko tehničkim jezikom.«7 On nastavlja sa argumentacijom da su mnoga otkrića u tim zemljama zapravo pokazala da je biblijski izveštaj istinit i pouzdan.

Nemoguće je navesti sve narode i mesta koje Biblija spominje, a čije su postojanje u poslednjih sto ili sto pedeset godina potvrdila arheološka otkrića. Dovoljno je ako se kaže da su objavljene mnoge detaljne i fotografijama bogato ilustrovane knjige istaknutih arheologa o stotinama otkrića sa celog drevnog Istoka. Mnogi pronađeni objekti se sada mogu videti u nekim od velikih muzeja sveta, uključujući Britanski muzej u Londonu, Luvr u Parizu, Muzej u Kairu, Berlinski državni muzej, i u drugim većim muzejima u glavnim gradovima Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.

U Tel el Amarni u Egiptu, 1887. godine, jedna seljanka je slučajno pronašla glinene pločice kojih je ukupno bilo tri stotine sedamdeset sedam. Sadržaj na pločicama bio je ispisan klinastim pismom i istraživanjem je ustanovljeno da su to bila pisma upućena dvojici egipatskih faraona, a pisali su ih državna vojna lica sa službom u Palestini, Fenikiji i Siriji, oko 1500. godine pre Hrista (današnje datiranje). Danas bi se ova pisma nazvala korespondencijom Ministarstva spoljnih poslova. Ona su danas poznata pod imenom Pisma iz Amarne i neprocenjiva su kolekcija dokumenata koju ne bismo razumeli da staro klinasto pismo nije bilo dešifrovano.

Kao dodatak informacijama o rutinskoj državnoj korespondenciji, Pisma iz Amarne bacaju novu svetlost na običaje i uslove života u Palestini u XV veku pre Hrista, čime se potvrđuje istoričnost mnogih biblijskih navoda. Jedna savremena enciklopedija potvrđuje istorijsku vrednost ovih pločica i u mnogo navrata Pisma iz Amarne »ilustruju i potvrđuju ono što je već bilo zapisano u Starom zavetu«.8

Pogledajte samo jedan takav navod. Prema Bibliji, izveštaj koji su podnele izrailjske uhode poslane u izviđanje u Hanan, sadrže informacije o izuzetno utvrđenim hananskim gradovima: »…Gradovi su veliki i ograđeni do neba…« (5. Mojsijeva 1:28). Ispostavilo se da je ovaj izveštaj bio neznatno preuveličan. Utvrđenja sa tornjevima štitila su svaki grad. U Gesemskoj zemlji, iz koje su Izrailjci došli, postojao je samo jedan utvrđeni grad. Hanan, kako kaže jedan autor, »bio je prekriven njima (utvrđenjima)«.9 Utvrđenja su štitila prelaze preko brda i planina. Nije čudo što su se uhode vratile sa tako strašnim izveštajem. On je bio zasnovan na činjenicama, kao što to Pisma iz Amarne i drugi dokumenti iz sredine drugog milenijuma pre Hrista slikovito ilustruju.

Drugo otkriće koje je pomoglo da se otvore vrata prošlosti, naročito starozavetnog perioda, ima veze sa ruševinama u Nineviji. Tamo je iskopana kraljevska biblioteka asirskog cara Asurbanipala. U njoj se nalazilo na hiljade državnih dokumenata ispisanih na glinenim pločicama, sa detaljnim opisima radova iz oblasti medicine, matematike, astronomije i geografije. To je bilo još jedno neprocenjivo otkriće, naročito kada shvatimo koliko je veliko bilo Asurbanipalovo carstvo. Na mapi u Verner Kelerovoj (Werner Keller) knjizi The Bible as a History /Biblija kao istorija/, prikazuje se Asirsko carstvo pod Asurbanipalom (oko 600. godine pre Hrista), koje se prostiralo od Kaspijskog mora do Persijskog zaliva na istoku, do današnje Turske na severu, i dole preko Palestine do Egipta na jugu.10

Kada je Asurbanipalova biblioteka bila otkrivena, bačena je svetlost na mnogo toga, uključujući i jevrejske careve pomenute u Bibliji od Ahava do Manasije, što je potvrdilo i objasnilo biblijski zapis. Izveštaji o stvaranju i potopu bili su naročito interesantni, pošto su oba bila veoma slična biblijskim izveštajima istih događaja. Arheološka otkrića tih starih vavilonskih tradicija potkrepila su Bibliju.

Vek i po engleski, francuski, američki i nemački stručnjaci, između ostalih, veoma pažljivo i sistematski rade na iskopinama Srednjeg i Bliskog istoka. Beskrajni niz otkrića dolazi iz prašnjavih naslaga i ruševina koje su iskopali vrsni arheolozi. Bivši novinar Verner Keler govori o »preplavljujućem mnoštvu autentičnih i potvrđenih dokaza« i o njihovom uticaju na njega lično i zaključuje: »U umu mi odjekuje ova rečenica: ’Biblija je ipak u pravu’.«11

Ser Frederik Kenjon, bivši direktor Britanskog muzeja, jednom prilikom je posvedočio o »progresu arheoloških otkrića« i »suštinskoj verodostojnosti Biblije.«12 Dok se neki savremeni stručnjaci ne slažu sa ovim mišljenjima, drugi iskreno veruju da je arheologija više puta snažno potvrdila verodostojnost Biblije.

Nova svetlost o drevnim narodima


Ako zapanjuje to što su slavni gradovi, koji su postojali vekovima, doživeli potpuno uništenje, šta reći o nestanku čitavih naroda? A, upravo se to dešavalo. Mnogi od drevnih naroda danas više ne postoje. Mnogi od njih potpuno su iščezli a da nije ostao nikakav zapis kao potvrda da su ikada postojali, izuzev u Bibliji – sve do pojave arheologije. I drugi narodi su bili pominjani u Bibliji, a da smo van nje imali jako malo podataka o njima.

Uzmimo kao primer Hanance. Biblijski izveštaj o sinovima Izrailjevim koji izlaze iz Egipta, prelaze preko Crvenog mora, o njihovom lutanju kroz pustinju, pohodu na Hanan i njihovom nastanjivanju »u obećanoj zemlji«, jedna je od najpoznatijih biblijskih priča. Ona je privukla pažnju biblijskih stručnjaka i arheolga. Pogledaćemo samo jedan aspekt u tom veoma značajnom nizu događaja, koji će na kraju uticati na život mnogih naroda – ljudi koji su živeli u Hananu pre nego što su Izrailjci tu stigli. Ko su bili Hananci? Šta sve znamo o njima? Znamo li nešto o njima van biblijskog teksta?

Pisma iz Tel el Amarne pomažu nam da damo odgovor na postavljena pitanja. Ona govore o Hananu i Hanancima, kao i svi drugi rani egipatski izveštaji. Pločice iz Amarne takođe pominju i narod »Habiru«, koji su u vreme pisanja nekih od pisama krenuli u osvajanje Hanana. Hanan je u to vreme bio egipatska vazalna država, i u mnogim pismima hananskih zvaničnika egipatskom gospodaru, tražena je pomoć za borbu protiv »Habiru« osvajača. Uprkos sličnosti dva imena, mnogi današnji stručnjaci ne veruju da su »Habiru« bili biblijski »jevreji«, iako najmanje jedan savremeni autoritet u toj oblasti ostavlja mogućnost i za ovakvo tumačenje.«22 Bilo kako bilo, postojanje Hananaca u dugom vremenskom periodu, kao i postojanje Habiru, ko god da su oni, ne može se dovoditi u sumnju.

Ovde će nam puno pomoći istraživanje hananske kulture i morala. Biblija često pominje ogroman nemoral i hanansku pagansku religioznu praksu (vidi kao primer 2. Mojsijeva 23:19 i 34:13-16; Osija 4:13.14 i Jezekilj 16:15-22). Proroci često ističu i napadaju hananski uticaj, pošto su u nekoliko navrata Izrailjci usvojili neznabožačku praksu Hananaca i ostalih paganskih naroda. Biblijski izveštaj opisuje veoma veliko izopačenje i nemoralnost, koje su stručnjaci godinama odbijali da prihvate kao istinu. Pošto im je kultura bila na visokom nivou u mnogim oblastima, smatraju oni, nijedan narod nije mogao da padne toliko nisko kako to Biblija prikazuje.

Sa otkrićem pločica ispisanih klinastim pismom 1929. godine u Ras Šamri (Ras Shamrah) – u drevnom hananskom gradu Ugaritu na severoistočnoj obali Mediterana, u današnjoj Siriji – javili su se dokazi koji su potvrdili ovaj biblijski izveštaj. Otkriće je proglašeno »senzacionalnim«. Doktor Horn, između ostalih, kaže da su nam glinene pločice iz Ras Šamre omogućile da razumemo hanansku religijsku praksu, izjavljujući da nam one »takođe daju jasnu sliku izopačenog morala« hananskog naroda.23 U svetlosti dokaza, takva ocena ne može da se ospori.

Izvesno je da se okrutnost i nemoralnost hananskog naroda može porediti sa najgorim mogućim holivudskim ili nekim niskobudžetnim scenarijem, kakvi bi se danas mogli napisati. Cenzori bi najverovatnije isekli velike kadrove u bilo kom filmu koji bi oslikavao realnost hananske obredne prakse. Verner Keler je u svoju revidiranu knjigu ubacio novo poglavlje u kome se obrađuju hananska religijska verovanja i praksa. Naslov poglavlja je »Seductive Religions of Canaan« /Zavodljive religije Hanana/ i u njemu se nalazi slikoviti izveštaj o neverovatnom izopačenju Hananaca. On se poziva na »velika otkrića u Ras Šamri« i izjavljuje »da je preuvaličavanje nešto što proroci sebi ne bi dopustili«.24 Tako su arheološki dokazi još jednom potvrdili biblijske izveštaje.

Zatim, imali smo i Hetite. Hetiti se, takođe, pominju u Bibliji mnogo puta, najmanje četrdeset šest puta u petnaest knjiga Starog zaveta. Tu čitamo o »Uriji Hetejinu«, »Efron Hetejinu« i »Veoh Hetejinu«.25 Hananci, Amoreji i Hetiti pojavljuju se u starozavetnoj istoriji kao česti izrailjski neprijatelji. Hetiti su prisutni već na samom početku Pisma. Isav, odmetnik, oženio je dve hetitske žene. Svako ko čita Bibliju zaključiće da su Hetiti bili stvarni, kao što su to bili Egipćani, Vavilonjani ili sami Izrailjci. S druge strane, oni su nestali sa pozornice istorije, dok su Egipćani i Izraelci danas još uvek sa nama. Hetiti nisu ostavili nikakav trag van Biblije – sve dok arheolozi nisu zavrnuli rukave i prionuli na posao.

Prilikom iskopavanja na arheološkom nalazištu u Turskoj, nekih 160 km istočno od Ankare, kojima je upravljao nemački arheolog Hugo Vinkler (Hugo Winkler) i drugi, 1911. godine pronađen je drevni hetitski glavni grad Hatuša (sada poznat pod imenom Boghazkoi). Na gradskoj kapiji bili su ugravirani crteži u prirodnoj veličini na crnom bazaltu, tvrdom kao gvožđe. Na crtežima su bili naslikani hetitski ratnici. Bili su to niski ljudi sa velikim nosom, čelom povijenim unazad, i debelim usnama. Kosa im je padala preko ramena. Kratka pregača bila je pričvršćena oko struka širokim pojasom. Obuća je imala vrhove savijene nagore. Sva ta saznanja plod su arheoloških otkrića.

Vinkler je, takođe, otkrio još jednu drevnu biblioteku, kraljevsku arhivu hetitskog kralja, zakopanu skoro tri hiljade godina. Nešto od toga je bilo pisano u Vavilonu klinastim pismom, nešto na drugom jeziku, koji je nazvan akadskim, i nešto na nepoznatom pismu za koje se kasnije ispostavilo da je bio hetitski jezik. Tih deset hiljada glinenih pločica bile su neprocenjivo otkriće. Iskopavanja u Hatuši nastavila su se sve do 1950. godine i potvrdila da su te ruševine bile ostaci glavnog grada nekada moćne hetitske imperije, koja se mogla porediti sa bilo kojom drugom toga vremena.

Ostala otkrića u vezi sa Hetitima takođe su izlazila na svetlo dana. Ispostavilo se da je Karkemiš, prema jugoistoku, na sadašnjoj granici između Sirije i Turske, bio glavni hetitski grad. Iako nam ostaju mnoge nepoznanice o hetitskoj istoriji, taj narod se danas smatra jednim od najznačajnijih u istoriji Mespotamije. Poznati po svojim trgovačkim sposobnostima, kao i ratovanju, bili su delimično zaslužni za prenošenje mesopotamske kulture na istočni mediteranski region i eventualno Grčku.26 Sada se misli da je Jerusalim postojao mnogo pre izrailjskog osvajanja Hanana i da su Hetiti bili uključeni u osnivanje grada. Druga mapa u Kelerovoj knjizi The Bible and History /Biblija i isdtorija/, prikazuje hetitsko carstvo oko 1400. godine pre Hrista, koje se prostiralo od Crnog mora do Egipta i istočnom obalom Mediterana.27

Nije čudo što jedan izvor govori da je vaskrsenje Hetita, »njihove istorije, kulture i religije i jezika jedna od saga moderne arheologije«.28 Dejvid Maršal /David Marshal/ skreće pažnju da je 1860. godine u enciklopediji Britanika o Hetitima bilo napisano samo osam redova, dok im je izdanje iz 1947. godine posvetilo više od deset stranica teksta koji opisuje hetitsku istoriju, kulturu i religiju. Maršal izjavljuje da »Hetiti nisu bili jedna od biblijskih istorijskih grešaka«.29

Ovde smo bili u mogućnosti samo da istražimo arheloške dokaze u pogledu postojanja Hananaca i Hetita. Arheolozi su, takođe, iskopali mnoge ruševine koje su ostale iza Amalika, Amoreja, Amonaca, Edomaca, Eveja i Horeja, Jevuseja i Moavaca – drugih naroda čija je imena zabeležila Biblija i čije su se istorije preplitale u raznim tačkama sa istorijom Izrailja. Postojanje svih tih naroda o kojima Biblija svedoči takođe je potvrđeno. Ponovo se pozivamo na reči istaknutog arheologa profesora Olbrajta iz 1950. godine: »Nema sumnje da je arheologija potvrdila suštinsku istoričnost starozavetne tradicije.«30 Sa ovim se ne bi složili jedino oni uporno sumnjičavi kada je u pitanju hronologija izrailjske istorije.