Istorija naseg sveta moze se podeliti u dva velika perioda: prepotopni i poslepotopni period. Gotovo sve je razlicito u prepotopnoj zemlji u odnosu na poslepotopnu zemlju: geografija, životni vek, kvantitet organizama, kvantitet vodenih površina, kopnenih površina, visina brda.

Najvaznija stvar, kada se razmatra prepotopni svet, jeste cinjenica da je Zemlja iznad svoje atmosfere imala vodeni omotac. Ovaj vodeni omotac je stitio planetu Zemlju od svih stetnih uticaja iz kosmosa.

Vidimo kako je Bog stvarao. Prvo je stvorena sirova materija, pa je onda stvoren taj divni zaštitni omotač, pa onda kopno, pa bilje, pa Sunce. (Vidi 1. Knjigu Mojsijevu, 1. poglavlje.)

Ako je Zemlja imala vodeni omotač, onda je to moralo da ostavlja određene reperkusije na klimu na Zemlji. Koje? Pa recimo, nije mogla da pada kiša. I sada kad otvorimo 2. glavu 1. Knjige Mojsijeve vidimo da stvarno postoje stihovi koji govore o tome. I govori se o tome kako je Bog stvorio svet, i onda se kaže: "I svaku biljku poljsku dokle jos ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku, itd, jer Gospod Bog jos ne pusti dazda na zemlju, ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju."

Dakle, u 1. Knjizi Mojsijevoj, u 2. glavi, 5. i 6. stih govori o tome da u početku nije padala kisa, nego da se samo dizala para sa zemlje, koja se najverovatnije zbog dnevno-noćnih promena temperature kondenzovala i stvarala rosu. (Rosa nastaje tako što imamo isparenja. Leti kad je noc tiha i mirna, ujutru kad ustanemo vidimo da se na zemlji pojavila obimna rosa. Ali kad ima vetrova onda nema rose, zato sto iako je zemlja hladna, zbog cirkulacije vazduha nema tolike razlike izmedju tla i atmosfere koja je zahvaćena vodenom parom, i ne dolazi do kondenzacije.)

Postoji jos jedan argument u prilog toga, da zaista pre Potopa kiša nije padala. Posle Potopa, kada Bog daje obećanje ljudima da više nikada na ovoj Zemlji neće biti Potopa, da civilizacija vise neće biti unistena Potopom, On daje određene znake da će to zaista biti tako. I kao znak toga On kaze (u 9.glavi): "Evo znak zaveta koji postavljam izmedju sebe i vas, i svake žive tvari koja je s vama doveka. Metnuo sam dugu svoju u oblake da bude znak zaveta izmedju mene i zemlje."

Prvi put, kao znak, kao nešto posebno što niko do tada nije video, pojavila se duga. Zašto? Zar je to mogao da bude znak? Mogao je da bude znak zato što pre Potopa, zaista, kiša nikada nije padala. A znamo da duga nastaje samo kad kiša pada, i zato ju je Bog uzeo kao znak da On više nikada neće uništiti civilizaciju na planeti Zemlji Potopom.

Zašto nije mogla da pada kiša na pretpotopnoj zemlji? Nije mogla da pada kiša, iz prostog razloga, zato sto je vodeni omotač stvarao efekat staklene bašte. Kako nastaje efekat staklene bašte? Efekat staklene bašte na ovoj planeti Zemlji nastaje zbog toga što uglavnom dolazi do zračenja Sunca. Jedina energija koja zaista dolazi na našu planetu jeste energija Sunca. Sve ove energije koje mi koristimo, osim atomske energije, jesu energija Sunca. I ugalj je energija Sunca, i nafta je energija Sunca.

Površina naše Zemlje se zagreva u toku dana. Ne dolazi celokupna kolicina energije od Sunca do zemljine površine, vec negde oko 50% (aproksimativno). Inace, da nije tako, sve bi bilo na ovoj našoj planeti sprženo. Ali, u toku noći dolazi do izračivanja iz tla, i mi da nemamo atmosferu, celokupna energija bi se izračila u vasionski prostor. Da nemamo atmosferu, izračunali su naučnici, prosečna temperatura tla na planeti Zemlji bi bila -18oC. Znaci, ne bi mogao da opstane zivot. Ali, zahvaljujuci atmosferi, sada je prosečna godisnja temperatura na planeti Zemlji +15oC. 33 stepena je, dakle, razlika zahvaljujuci atmosferi.

Atmosfera nije apsolutno čista. U njoj ima oblaka, vodene pare, ugljen-dioksida itd. Ugljen-dioksid sada prilicno komplikuje stvari i on ponovno oživljava taj efekat staklene bašte. Zašto? Zato što on ne dozvoljava u toku noći da se emituje energija, toplota u vasionski prostor, i ponovo mi imamo sve veći i veći efekat staklene bašte na ovoj našoj planeti.

Ako je bilo tako, onda je klima na planeti Zemlji bila ujednačena. Dakle, nije bilo razlika između polova, i nije bilo dramatičnih razlika izmedju dnevno - noćnih temperatura. Svi mi poznajemo efekat staklene bašte. Znamo ako je zimi bio topao dan, i ako se predveče navuku oblaci, kako mozemo da šetamo napolju? Ako brže hodamo, možda bi mogli i u jednoj debljoj košulji.

Ali, ako je celi dan bilo toplo, a uveče je vedro, onda je obično strašan mraz, tako da čak i drveće puca (u njemu se ledi voda). Takav sličan efekat imamo u pustinjama. U pustinjama su varijacije najveće zato što u toku dana temperatura moze dostići i preko 40 stepeni, a u toku noći može da se voda ledi.

Znamo kad je Bog vodio Izraelce iz Egipta u Hanan, On ih nije štitio samo danju (znamo da u Bibliji piše da ih je štitio oblakom danju). Oni koji su putovali avionom mogli su da vide odozgo kako oblak pravi na zemlji senku od sunčevih zraka. Tako je i Bog štitio Izraelce. Oni su putovali u hladovini. Ali Bog ne štiti ljude samo danju (oni koji hoce da On njih štiti), nego On njih štiti i noću. Kako ih je On štitio noću? Stubom od ognja. Dakle, morao je i noću da ih greje, zato što i voda može da se ledi u pustinji.

Ali, vratimo se temi. Zbog prisustva vodenog omotača nije bilo, dakle, velikih temperaturnih razlika. Ako nema velikih globalnih razlika u temperaturi, nije moglo da bude vetrova. (Vetrovi nastaju zbog tih velikih razlika u temperaturi, i onda imamo te globalne cirkulacije vazduha.) Bez vetrova atmosfera je bila prilično sterilna i prilično cista, nije bilo toliko prašine u atmosferi. Vodeni omotač je stvarao mnogo veći vazdušni pritisak, tako da je čak i Noje neposredno posle potopa, iako se voda povukla, morao jos uvek da ostane u barci. Morali su jos dugo, dugo da se aklimatizuju na nove uslove, jer posle Potopa je bio drugačiji vazdušni pritisak. Znamo, kad se malo navuku oblaci da se odmah poveća atmosferski pritisak, i srčani bolesnici odmah imaju probleme.

Koliko je bilo vode niko ne zna. Danas se zna, da bi otprilike, ako bi se celokupna vodena para koja postoji u atmosferi kondenzovala, kiša padala samo jedan sat na celoj zemljinoj površini, a za vreme potopa je kiša padala najmanje 40 dana. (Ali doduše, možda je bilo i ponovnih isparavanja i kondenzacije.) Niko ne zna koliko je ustvari bilo vode, ali je vazdušni pritisak sigurno bio veći.

Ako je bio veći atmosferski pritisak, verovatno su isparavanja bila manja, sigurno su bila manja, a čak i da su bila podjednaka isparavanja ne bi mogla da se kondenzuje vodena para, jer u čistom vazduhu, koji može da bude saturisan vodom, ne dolazi do kondenzacije. Moraju da postoje takozvane "klice kondenzacije", dakle da postoji prašina, da bi došlo do kondenzacije. Pre Potopa zaista nije bilo šanse da pada kiša. (Potop nije nastao tako sto je samo kiša padala, nego su proradili i gejzeri (6. i 7.glava 1.Knjige Mojsijeve). Znači, proradili su i gejzeri, ali je i pao, obrušio se taj vodeni omotač.)

Pored toga, godišnja doba, hladnoća, vrućina, leto, žetve itd. se pominju tek nakon Potopa, što isto tako asocira da je klima na planeti Zemlji bila zaista ujednačena. To je zapisano u 1.Mojsijevoj 8,22. Kada je sve završeno Bog kaze: "Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine", prvi put se spominje "studen" i "vrućina", "leta ni zime, dana ni noci".

Znači, posle Potopa, kad je pao vodeni omotač, mi prvi put srećemo godišnja doba (leto, zima) i izražene temperaturne razlike na Zemlji (studen, vrucina), što vrlo snažno ukazuje na to, da je novonastalo stanje zaista bilo nepoznato pre Potopa. Zaista informativni stihovi, koji ukazuju na to kako je bilo pre Potopa i kakva promena nastaje. Uspostavlja se, dakle, neki novi ciklus, i on ce biti uniforman sve do kraja ovakvog sveta.

Kao neosporne vanbiblijske argumente da je klima zaista bila ujednačena, možemo navesti sledeće činjenice:

1. Rasprostranjenost fosila koji imaju savremene predstavnike samo u tropskim i suptropskim predelima. Danas imamo žarki pojas, suptropski, ... polarni. U ovim polarnim predelima, kada se kopa, nalaze se mamuti. Mamuti su ogromne zivotinje, one ne mogu da odrastu u tundri. U tundri je vrlo oskudna vegetacija. Tamo su nađeni ogromni mamuti. Na južnom i severnom polu su pronađene tropske školjke, fosili životinja koji žive u tropskim i suptropskim predelima.

Pored toga, tu gde je sada žarki pojas, tu je nekada cvetala vegetacija. U Sahari, recimo, nađeno je ogromno fosilizovano drveće. Danas gde je pustoš, gde je pesak, nekada su egzistirale ogromne šume.

E sada, evolucionisti malo mudruju, pa kad vi njima pomenete ove fosile, oni kažđu kako je zemlja nekada bila u jednom komadu - Pangea. ("pan" znaci "sve" na grckom) I onda je dolazilo do razdvajanja, do migracija kontinenata, i onda oni kazu da su oni na jednom mestu živeli, tu se fosilizovali i "otišli" na polove.

Međutim, to može biti samo tačno za neke fosile. Ali, recimo, za mamute - mamuti su zaleđeni. Molim vas lepo, kako mogu da se zalede u suptropima, ako su u suptropskom predelu odrasli. Znači, tu su se zaledili pa su onda otišli na pol?! To je jednostavno nemoguće. Mora da je nešto drugo u pitanju, odnosno, vrlo je razložno verovati da je klima bila ujednačena, tako da je bujala vegetacija i na današnjim "zaleđenim" polovima, koja je omogućavala život tako velikim životinjama, kao što su mamuti, i da je njihovo fosilizovanje zamrzavanjem posledica Potopa. Zna se da se mamuti nisu odleđavali od kako su se zaledili. Oni su zaleđeni, najverovatnije, u samom Potopu - pala je ta polarna noć, oni su se zaledili, i nikad se vise nisu odledili.

Izvršena je analiza krvne slike mamuta. Očne jabučice mamuta su sačuvane. Tako fina struktura kao sto je očna jabučica je sačuvana. Suptropsko bilje je pronađeno u njihovim ustima i želudcu. Samo u takvoj klimi oni i mogu da odrastu.

2. Pored toga, da klima nije bila ujednačena, ne bi moglo lako da se objasni postojanje ogromnih životinja, kao što su recimo dinosaurusi i druge poikilotermne velike životinje. Poikilotermne životinje su životinje koje ne mogu da održavaju stalnu telesnu temperaturu.

Onaj ko je učio fiziologiju, on tačno zna koliku veličinu mogu da imaju poikilotermne životinje da bi mogle da žive u određenim uslovima. Samo zahvaljujući tome sto je klima pre Potopa bila ujednačena, i što nije bilo takvih dramatičnih razlika ni između polova, ni dnevno - noćnih promena, mogle su srećno da žive poikilotermne životinje koje su imale ogroman broj kilograma (bile su teške tonama). Zato su poikilotermne životinje, danas, kada nije ujednačena klima, sitne.

Postoje homeotermne životinje. To su one koje imaju mehanizme za održavanje stalne telesne temperature. Poikilotermne životinje ne poseduju unutrašnje i spoljne mehanizme kojim bi mogli da održavaju stalnu telesnu temperaturu. Postoje i egzohomeotermni organizmi, kao sto je čovek. On se oblači.

Zasto su gmizavci takvi, uglavnom mali, a oni veći žive dole u tropskim predelima? (Nemamo mi u Sibiru gmizavce i druge poikilotermne životinje.) U tim tropskim predelima mogu da žive malo veći gmizavci zato što je danju toplo, a noću je topla voda. A ogromni dinosaurusi su mogli da žive sasvim srećno na prepotopnoj zemlji zato što je temperatura bila ujednačena, i zato što je razlika između dnevno-noćne temperature bila mnogo manje izražena.

Ne treba da obraćamo pažnju na novinarske price tipa "Potraga za dinosaurusima" i sl. Ali, i oni su pametni, ne traze dinosauruse tamo u Sibiru, nego u tropskim močvarama, zato što je tamo toplo, pa imaju vode, danju bi bili napolju, a noću bi ulazili u vodu (voda ima vćci toplotni kapacitet). Naučnici su pronašli izuzetno sitne bakterije, tako da bi zaista našli i dinosauruse da oni danas postoje. Oni su izumrli u toku Potopa i njih danas nema.

Nemojte da se nadate da će oni pronaći dinosauruse. To se samo tako piše. Danas su u biologiji pronađene bakterije i virusi koji se ne vide golim okom, od kojih se neki tek vide pod elektronskim mikroskopom, a zamislimo jednog dinosaurusa. Znate li kakvo je to čudoviste?

Oni posle Potopa nisu mogli da žive, jer nema prepotopne vegetacije, nema dovoljno hrane. Znate koliko može da pojede jedan dinosaurus. I ono malo biljaka što bi isklijalo, oni bi za tili čas obrstili. Zemlja ne bi mogla posle Potopa da obnovi vegetaciju.

Sledeće u čemu nam pomaže ovaj biblijski izveštaj jeste, da se mi nekada usudimo da kazemo da Biblija nije samo teološka knjiga. Ona je zaista i naučna. Treba pošteno reći da ona nije pisana kao udžbenik ni za biologe, ni za geologe, ni za astronome, ni za druge, ali ona sadrži odgovore na vrlo značajna pitanja. Ako bi to bio biološki udžbenik, tu bi imali odgovore na sva pitanja, i mogli bi da ukinemo biologiju. Ne bi bio Luj Paster i drugi ljudi koji su učinili određena otkrića. Nije Biblija pisana ni iz tog razloga, ali ona zaista jednog intelektualca zadovoljava gotovo na svim bitnim pitanjima. Mi cemo neka dodirnuti.

Izveštaj o Potopu nam omogućava da dobro razumemo kako postoji tako dramatična razlika između života pre Potopa i života posle Potopa. Ljudi pre Potopa su živeli mnogo duže nego što su živeli ljudi posle Potopa. Lepo se vidi da taj celokupni izveštaj nije naštimovan, nego je to realan prikaz, da je recimo Adam, koji je izašao neposredno iz Bozjih ruku, živeo manje nego neki njegovi potomci, kao sto je recimo bio Matusal. Matusal je živeo najduže - 969 (devet stotina sezdeset devet) godina, a Adam je živeo 930 godina.

Dakle, potomak koji je došao biološkim putem, normalnom reprodukcijom koja je postojala, živeo je duže od onoga koji je izašao neposredno iz Bozjih ruku. Ne znamo koliko mogu ljudi da osete (mi cemo specijalno govoriti o tome, zasto se smanjio životni vek (u okviru sledećeg pitanja), a ovde cemo samo globalno odgovoriti na to pitanje), ali ko je učio genetiku, on ce da se divi, kad vidi da covek koji je nasledio fantastičnu genetičku strukturu - Noje, iako je živeo i pre Potopa i posle Potopa, živeo je duze od Adama. To nema u mitologijama.

Onaj ko je nasledio fantastičnu genetičku strukturu, živeo je 600 godina pre Potopa, i kada su izmenjeni uslovi posle Potopa, on nije umro za deset godina. Sve posledice je on preneo na svoje potomke (ovo je sad teološka implikacija). Mi možemo da ne nosimo određene posledice, ali da ih prenesemo na potomstvo. Sećamo se u jednoj zapovesti kad Bog kaže da ce On morati, ako mi ne pazimo šta radimo, da se bori sa određenim posledicama kod trećeg i četvrtog kolena. Zato mi moramo da pazimo šta radimo u svome životu.

Pored toga, sigurno je da je vodeni omotač koji je postojao, čiju mi debljinu ne znamo, sigurno doprinosio povećanju atmosferskog pritiska. Ako je bio ukupan pritisak povećan, onda je bio i parcijalni pritisak pojedinih komponenti vazduha povećan. A znamo da povećanje parcijalnog pritiska kiseonika blagotvorno deluje. Zna se da rane mnogo brže zarastaju pod većim pritiskom.

Ljudi pre Potopa su srećnije živeli, rane su brže zarastale. Pored toga, nisu bili izmutirani. Sporije su starili. Starenje nastaje zbog grešaka u prepisivanju genetičke informacije. Znači, mi vremenom akumuliramo, sve više i više genetičkih grešaka, mutacija, i naše ćelije daju sve nevernije kopije. Proces starenja nije potpuno razjašnjen, ali se čine veliki napori da se to razjasni.

Dalje, ovaj biblijski izveštaj je značajan i za razumevanje geološke istorije naše planete Zemlje. Mi ne bismo zaista mogli da objasnimo toliki geološki stub, geološko naslojavanje sedimentnih stena, uzimajući u obzir najnovija istraživanja koja pokazuju da je planeta Zemlja, da su procesi na planeti Zemlji počeli od nedavno, pre oko 6 (sest) hiljada godina. A uzimajući u obzir stopu sedimentacije koja se danas dešava, mi nikako ne bismo mogli da objasnimo odakle tolika naslojavanja.

Sledeće što je značajno, sa naučno - kreacionističkog aspekta jeste to, što ovaj izveštaj pomaže da možemo da objasnimo i nastanak samih fosila, zato što mi imamo adekvatno objašnjenje kako su fosili uopšte mogli da nastanu.

Da nije Potopa, mi ne bi mogli da razumemo proces fosilizacije, kako su nastali fosili. Postojala je jedna dugotrajna prepirka između evolucionista i kreacionista oko toga kako nastaju fosili. Evolucionisti kazu, škotski geolog Haton je tvrdio, da je "sadašnjost ključ za razumevanje prošlosti". Ako je sadašnjost ključ za razumevanje prošlosti, a u sadašnjosti ne nastaju fosili, onda kako da objasnimo groblja fosila.

Pored toga, mi danas imamo samo izumiranje, nema nastanka novih vrsta. Ako je to ključ za razumevanje prošlosti, onda je u celoj prošlosti bilo samo izumiranje. Ali ovaj ključ evolucionisti, po ovom pitanju, ne primenjuju.

Kreacionisti tvrde da fosili mogu da nastanu samo u katastrofi. A po evolucionistima, kako nastaju fosili? Fosili koji se nalaze u sedimentnim stenama nastaju tako, što recimo jedna riba kad ugine padne na dno, i onda talog ili mulj pada preko nje, i tako se ona fosilizuje. E sad, a kako se fosilizuju ptice? Kako se fosilizuju kopnene životinje? Pa, recimo, dinosaurusi dođu da piju vodu, uginu, i... Pročitajte u evolucionističkim udžbenicima kako se fosilizuju organizmi.

Proces fosilizacije zahteva rapidno zatrpavanje, znači, brzo zatrpavanje organizma koji je uginuo, čime se sprečava dotok kiseonika (znači, nema više oksidacije), bakterija, gljiva i drugih strvinara.

Dvojica američkih naučnika su izvršili sledeći eksperiment. Oni su u žičani kavez (pazite, ovo je sad model, toga nema u prirodi; neće neka životinja da umre i da onda uđe u žičani kavez da bi bila fosilizovana) stavlili umrtvljenu, ubijenu ribu, i spustili u tople lagune u južnim delovima Severne Amerike. I posle 6 i po dana došli su da vide šta se desilo. Kad su izvukli kavez, videli su da su svi meki delovi tela bili pojedeni, a da su kosti bile razbacane po kavezu.

Nema toga u prirodi. Riba kad ugine, ili ispliva na povrsinu, ili je pojede neka druga riba. Kad bi i eventualno pala na dno, bila bi pojedena. Znate kako vri morsko dno. Gliste, polihete, to samo vri, to samo ore po morskom dnu. Nije morsko dno nesto što miruje.

Dakle, ovaj eksperiment protivreći onome što kažu evolucionisti kako nastaju fosili.

Kad se pogledaju fosili, mi vidimo sledeće primerke fosila, kao sto su: tvrdi ostaci tela, meki ostaci, prefinjene (delikatne) strukture, tragove... Tvrde delove možemo objasniti, ali, recimo, za neke ostatke... mi imamo, recimo, fosilizovane meduze. Meduze imaju 98% vode, a samo 2% suve materije. Kad bi osusili jednu meduzu, ostalo bi samo 2%. Jedan želatinozan organizam. Tačno se vidi ždrelo. Oni su dupljari. Kad izađe meduza na obalu, za čas se osuši, i ostane jedna tanka skramica. A imamo ih u fosilnom zapisu.

Zatim, vrlo fine strukture. Krila, ne samo tvrdokrilaca, nego i himenoptera, opnokrilaca, recimo, osa. Onda, krila vilinog konjica. To su tako nežne strukture, jer to su opnokrilci. A zamislite, taj insekt kad bi i pao na povrsinu vode,... pa sad treba da padne na dno, pa preko njega mulj...

To očigledno govori da su oni bili brzo, rapidno zatrpani, tako da je dotok kiseonika i bakterija bio sprečen. Zato su i mogli da se fosilizuju.

Pored toga, i u biljnom svetu mi vidimo da je lišće fosilizovano. Znači, ono treba da padne na povrsinu vode i ... da ne ponavljemo. Pored toga, mi vidimo da su pojedini pigmenti očuvani. Pigmenti su strukture koje se vrlo brzo razore na Suncu. Čim padne prvi list, on za jedan dan požuti na Suncu. Pigmenti se razaraju. Kad pogledamo fosilne ostatke, mi nalazimo lišće kojemu je očuvan hlorofil. To je prava senzacija. To znači da je list bio živ zatrpan. Pre nego sto lišće otpadne na prirodan način, biljke povuku hlorofil, jer hlorofil je "skupa" molekula. Hlorofil je sličan našem hemoglobinu, samo što on ima magnezijum.

Dakle, biljke povuku hlorofil, i zato mi imamo, u jesen, one boje: crvene, žute itd. To je ekonomija u biljnom svetu.

Mi u fosilnom zapisu nalazimo i tragove ptica, tragove dinosaurusa, tragove ljudi, glista. Kako se to fosilizovalo? Na koji način? Samo u katastrofi može da dođe do fosilizacije tako nečega. Mogu da vam kažem, da napokon i evolucionisti, u novije vreme, tvrde ono što su kreacionisti dugo vremena, decenijama, uporno ponavljali, pomalo i dosadno, i oni danas govore, da fosili mogu da nastanu samo u katastrofi. Ali, oni opet ne veruju da je bio Potop, ta opšta katastrofa, nego su to neokatastrofisti, i oni veruju da je bilo vise lokalnih katastrofa.

Da nije bilo Potopa mi ne bi imali naftu, ne bi imali ugalj.

Potop je bio opšta katastrofa koja je imala reprekusije na celokupni život na planeti Zemlji, i to je katastrofa koju mi ne možemo, u potpunosti, da razumemo. To je nešto ogromno. Kad pogledamo mi ogromne naslage sedimentnih stena i masovnu fosilizaciju, kad vidimo groblja fosila, tone trilobita, sve je naslagano jedno preko drugih, kvadratne milje posute ribama, onako u agonoji fosilizovane, čitava jata riba fosilizovana. Sve to ukazuje na enormnu katastrofu.


Neka značenja biblijskog izveštaja o Potopu

Ono sto bih stavili na prvo mesto, jeste upozorenje na opasnost naturalistickog načina mišljenja. Apostol Petar u svojoj 2.Poslanici 3,3-7 donosi proročanstvo o pojavi rugača koji će biti slični prepotopnim ljudima u jednoj bitnoj tački: "Navalice (namerno) neće da znaju da su nebesa bila od pre, i zemlja iz vode i usred vode Božjom reči. Zato tadašnji svet bi vodom potopljen i pogibe."

Dakle, namerno nisu hteli da veruju (zapazimo da namerno nisu hteli da veruju) da je zemlja bila usred vode i da je Tvorac podigao vodu nad svodom. Zato su oni, kaže Biblija, bili tom istom vodom i uništeni.

Zasto oni nisu hteli u to da veruju? Treba pročitati celu 3. glavu 2. Petrove poslanice. Mi danas smatramo da su rugači nešto pozitivno. Pojavi se neko na televiziji, ismejava druge, a ljudi kažu: "Kako je govorio, kako im je sve skresao. Ošisao ih je!" Mi danas strašno cenimo rugače. Po biblijskim kriterijumima, to je vrlo loša kategorija ljudi. Uglavnom, njih Biblija klasifikuje kao rugače. To su ljudi koji žive držeći se naturalističkog koncepta zivota.

Naturalistički koncept podrazumeva, u jednoj rečenici, da je univerzum dovoljan sam sebi, svi procesi izviru iz njega, on se objašnjava samim sobom. Nema nikakve potrebe za postojanjem nekoga ko je iznad toga. Ti ljudi, dakle, nisu verovali da je moćno biće, Bog, podigao vodu nad svodom. Mi možemo da pretpostavimo da njima, zaista, nije bilo lako da oni poveruju u priču koju je Noje govorio.

Samo možda nekoliko reči za one koji možda ne znaju o čemu se radi. Bezakonje se bilo strašno namnožilo na Zemlji. I onda je Bog pozvao Noja da objavi da neće tako večno trajati, nego da se ljudi moraju uozbiljiti. Dakle, ljudi se moraju uozbiljiti ako misle da žive. I onda je On rekao Noju da propoveda da ce doći opšti Potop koji ce uništiti sve one koji se ne budu pokajali. Ne samo da je Noje u to poverovao, nego je njegova vera bila delotvorna, i on je počeo da gradi brod.

Mi možemo da razumemo da je tim ljudima bilo teško da veruju. Jer zapazimo da kiša do tada nikada nije padala. Možemo zamisliti da živimo u svetu gde ne pada kiša, i pojavi se neko ko nam kaže da ce padati kiša s neba, i da ce toliko padati kiša da će nastupiti opšti Potop. Verovatno su se ljudi možda i smejali tome. To je zaista bilo teško vreme.

Njihova naturalistička koncepcija, da je svet dovoljan sam sebi, je najdominantnija filozofija koja danas postoji, dakle, da ne postoji neko ko je prvi uzrok, moćni uzrok koji je iznad sveta. Naturalizam je tačan do izvesne mere, do onde dok operiše sa sekundarnim uzrocima i sekundarnim zbivanjima koji se dešavaju ovde, na planeti Zemlji. Dotle je naturalizam funkcionalan. Ali onoga trenutka kad on zaboravi da postoji Neko ko može da spusti taj vodeni omotač i da izazove...

Prva kišna kap, ovo treba da zapamtimo, koja je pala na planetu Zemlju, oborila je naturalističku filozofiju pretpotopnog sveta. Prvi čovek koji je bio pogođen kišnom kapi, verujmo, kao da je bio gromom pogođen, ali bilo je kasno. Moralo se verovati pre toga.

Određeni koncept, neka naša životna filozofija, pod prostom je zakonitosti "setve i žetve", da tako kažemo, "uzroka i posledica", i mora da ostavi implikacije na praktični zivot. Budući da oni nisu verovali da postoji Bog koji je iznad svega toga, koji je moćan i koji može da taj vodeni omotač jednostavno spusti, oni su živeli (videćemo kako su živeli) i doživeli su smrt i užas. Ovo je grozna činjenica, ali mi se prosto vozimo na loju tih davnih naših pradedova, na nafti. To je žalosno.

Dalje, ono što je posebno važno jeste, da biblijski izveštaj daje jednu integralnu, koherentnu sliku. Ne postoji tu samo stvaranje. Oni koji, recimo, to zanemare, oni nalaze odgovor za fosile u teoriji restauracije.

Biblija zaista zadovoljava svakog intelektualca. A u to zadovoljenje je inkorporisan i ovaj izveštaj o Potopu. Tako da zaista nema kontradikcije, otkud tolike smrti, fosili itd. Oni ne prethode grehu kao sto prethode u teoriji restauracije, nego su oni posledica greha, oni nastaju nakon toga što je čovek zgrešio.

Dalje je značajno, da iz ovog izvestaja iz Biblije mi vidimo da je biblijski Bog teistički bog. Dakle, On nije bog deizma, bog koji je stvorio ovaj svet i pustio ga. Deizam je jedno vreme bio vrlo moderan. I danas ljudi ne kažu da su oni deisti, da oni veruju u višu silu. Poznati evolucionisti, i sam Dobžanski, je bio religiozan, ali on nije bio religiozan u tradicionalnom smislu reci, nego u nekom deističkom smislu reci, da postoji neka viša sila, postoji bog kao neka naucno - logicka hipoteza za objašnjenje sveta i posledica u ovome svetu, ali on je daleki bog. On, po deistima, nije teistički bog, bog koji je zainteresovan za ono sto se ovde dešava.

Bog deizma je stvorio svet, udahnuo određene principe u taj svet, dao zakonitosti, i pustio svet da se po tim zakonitostima razvija. Dakle, sto se tice njegove aktivnosti, on nije imanentan svetu, kako se to u savremenoj teologiji kaze, nego je on otcepljen od tog sveta, on je prosto indiferentan u odnosu na taj svet. Pored toga, taj deistički koncept se razlikuje od panteističkog koncepta (da je bog inkorporisan u svet).

Biblijski Bog je vrlo zainteresovan za ovaj svet. On nije samo taj moćni Elohim, neshvatljivi, daleki, veliki Bog, nego je biblijski Bog i Jahve. On je Bog svakodnevnog života, Bog svakog trenutka, svakog časa. Neki ga izuzetno vole što je takav. Zasto? Zato što im je to važno, da taj Bog vidi šta oni danas jedu. Tamo neka baka u zabitom selu, koja samo neku suvu kriščicu hleba jede, za nju je ekstremno važno da taj Bog vidi šta ona jede.

Drugo su naučnici. Mi često navodimo Ajnštajna i druge, kako su oni religiozni. U Ajnštajnovoj knjizi "Moja slika sveta", na 11., 12. strani piše: "U savremenom svetu naučnici su jedino istinski religiozni ljudi." Jesu, ali ne u tradicionalnom smislu reci. U tradicionalnom smislu reči religiozan je bio Luj Paster.

Šta znači biti religiozan u tradicionalnom smislu reči? To znači ne samo verovati da Bog postoji, nego verovati da je ta činjenica ekstremno važna za moj život. Ako ja verujem da Bog postoji, a to nema nikakvog značaja za mene, verujmo da time možemo da lažemo naše komšije i nas same, što je još gore. (Najgore je kad čovek sam sebe laže.) Ali to pred Bogom nema značaja. O tome se radi. Vredna je samo ona religija koja smatra da ta ideja da Bog postoji je ekstremno važna za čovekov život, njegovo ponašanje, njegovu odgovornost. Koliko mi imamo ovde ljudi koje kad bismo sreli na ulici i pitali: "Verujete li u Boga?" rekli bi: "Da, verujemo", a nikakve odgovornosti ne pokazuju u svom životu. Takva religija može da vredi pred nekim čovekom, ali pred Bogom ne.

Dakle, Bog se meša u čovekovu istoriju. To je vrlo važno. On se mešao u prošlosti, On će se mešati i u budućnosti. Možda nam nije to svima prijatno, ali taj izveštaj je vrlo značajan. On se drastično umešao u ljudsku istoriju. Uništio je, po nekim proračunima, nekoliko milijardi ljudi koji su živeli pre Potopa. To se može lako izračunati. Nekoliko milijardi ljudi je uništeno u toku Potopa.

Bogu su potrebne zaista sve ličnosti, Njemu je svako biće potrebno, ali ne smemo da zaboravimo da Njemu nikako broj nije važan. On nije umro radi cifara, datuma itd. On je umro radi svakog čoveka, ali njemu treba kvalitet. Njemu trebaju oni čiji će lik On prepoznati kao deo sebe.

Sve ovo je predslika budućnosti. To je vrlo važno. U Matejevom jevandjelju, u 24. glavi, 36. - 39.stih, (u Lukinom jevanđelju 17,26.i 27.stih) Isus kaže: "Jer kao što je bilo u vreme Nojevo tako će biti i dolazak sina čovečijega. Jer kao što pred Potopom ljudi jeđahu (zapazimo kako su ljudi ziveli pre Potopa) i pijahu, ženjahu se i udavahu do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i ne osetiše dok ne dođe Potop i odnese sve, tako ce biti i dolazak sina čovečijega."

Da li Bog ima nešto protiv toga što mi jedemo i pijemo? Nema on protiv toga. Ali osnovni cilj postojanja čoveka, ljudskog bića bio je izjednačen sa amebama: jedi, pij, razmnozavaj se. To je na nivou bakterija. Nekada se ljudi ponašaju isto kao bakterije.

Recimo, imamo jednu podlogu, i onda kažemo glukozu na jednu stranu, i bakterije teže ka glukozi. To je hemotaksija. One traže šećere, hoće da jedu. Isto se tako ljudska populacija ponaša danas u savremenom svetu, pod čistom hemotaksijom - gde je hrana mi tamo idemo. Nema veze sta se tamo propoveda, sta se priča i kako se živi. "Daj ti meni da ja jedem!"

Dakle, jedina svrha postojanja je bila: "Jedi, pij, zeni se, razmnozavaj se." Isus kaže da će tako biti neposredno pre nego što On bude ponovo došao. Ljudi neće mariti nizašta što je duhovno. Duhovni lični progres bice ismejavan. Samo ce se mariti za ono sto je telesno.

Da možda pročitamo još nekoliko stihova da vidimo kakvi su bili ljudi. Evo, recimo, 1.Mojsijeva 6,3. To su vrlo jezgroviti izveštaji, vrlo je nabijena ta 1. Knjiga Mojsijeva, tako da to treba pažljivo čitati. Prvih 11 glava 1.Knjige Mojsijeve ekstremno su važne. A prve 3. glave 1.Knjige Mojsijeve su najvažnije. Ko to ne razume, bolje da ne ide dalje, zaista. To je ekstremno važno.

U 1. Knjizi Mojsijevoj, u 6. glavi kaže Bog: "Neće se duh moj do veka preti sa ljudima..." Zasto? "...jer su tela." Dakle, gola tela. Ono što je Bog stvorio da se duhovno razvija, da se seže prema Njemu, postala su gola tela. I Bozji Duh je morao da se pre sa time. Ne možete da prodrete u ta bića, ne možete da kažete ništa što je vredno. Baš tela. Dakle, izuzetna telesnost.

Evo recimo, 1. Mojsijeva, 4. glava, 22.i 23. stih: "A sestra Tovelu beše Noema. I reče Lameh svojim ženama, Adi i Seli." Zapazimo ovaj stih, u tako nabijenom tekstu gde se žene obično ne pominju u tom rodoslovu, odjednom mi imamo neka imena. I sad se ovde opisuje jedan čovek, i onda se kaže: "njegovoj sestri beše ime Noema." Mi to preskačemo, mi to, verujte, i ne zapažamo. Ali oni koji poznaju jevrejski jezik, za njih je to vrlo važno. A onda se spominju imena Lamehovih žena. On je prvi uveo bigamiju, on je prvi čovek sa dve zene bio u prepotopnom svetu.

A šta znače ova imena? Samo su navedena ta imena. Videćemo da u rodoslovu nema spominjanja ženskih imena. A nama se čini da se usputno spominju ta imena. Zar nije bilo nešto važnije da se piše u tom izveštaju? Zašto ta imena?

Ta imena znaće sledeće: Ime Noema znaci "dražesna", a i ona druga dva imena asociraju na telesnost, na sve spoljašnje manifestacije tih bića, sve te manifestacije koje su služile samo za privlačenje suprotnog pola. Samo zbog tih činjenica su navedena ta imena.

I šta kaže taj Lameh, on se obraća svojim ženama, izuzetna brutalnost: "Čujte glas moj, poslušajte reči moje: Ubiću čoveka za ranu svoju." Dakle, ako mi samo malo neko stane na žulj, gotov je. Šta on dalje kaže? "I mladića za masnicu svoju." Zašto mladića? Dakle, on ne mari ni za mladi život. Zar nas to ne asocira na savremena zbivanja? Niko ne mari za ljudske živote, čak ni za mlade živote. A znamo gde su otišli mladi životi u ovo poslednje vreme. Dakle, on nije mario. Izuzetna brutalnost.

I zapazimo šta on kaže dalje: "Kad ce se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh ce sedamdeset i sedam puta." Bog je rekao: "Nemojte da dirate Kajina, za njega ima šanse. Ja vam kažem da će on biti osvećen sedam puta. Nemojte da dirate Kajina. On jeste zgrešio, ubio je svoga brata, ali pazite šta radite. Nemojte dalje tako, nemojte da se to širi lančano." A šta kaže Lameh? "Ja sam moćniji 11 puta od Boga. On je garantovao da ce 7 puta biti osvećen Kajin, a ja kažem: 'Ako će on biti 7 puta osvećen, ja ću biti osvećen 77 puta. Dakle, 11 puta sam ja moćniji od tog nekog biblijskog Boga koji postoji negde na nebu'." Kakav despot, kakva brutalnost, kakvi su karakteri tamo bili.

Čitajmo izveštaj: "Misli srca njihova bile su svagda samo zle." (1.Mojsijeva 6,5) Dakle, potpuna telesnost, pokvarenost, bezakonje. Nekoliko puta se spominje: "Napunise zemlju bezakonja." Isus ovo koristi kao paralelu za ono što će biti neposredno pre Njegovog dolaska.