Priča o katastrofalnom potopu i jednoj jedinoj porodici koja ga je preživela jedna je od najstarijih priča naše globalne kulture. Da li je moguće da je ovaj mit zasnovan na stvarim činjenicama, i da li bi velika Nojeva barka mogla i dalje postojati sačuvana na ledenim prostorima Ararata, planine na koju je, po Bibliji, pristala posle Potopa?

Još je zanimljivije, da matematička statistika o priraštaju čovečanstva potvrđuje, da je: celo čovečanstvo nastalo od jedne manje grupe ljudi nekoliko hiljada godina pre Hrista. Do sličnih zaključaka došli su i italijanski i japanski genetičari. Ali, ovakve činjenice nisu dobrodošle u javnost, jer prkose ustaljenoj dogmi Darvinove teorije evolucije.

Deda istraživača Robina Simonsa radio je kao lekar u istočnoj Turskoj i Rusiji između 1904. i 1910. godine i to u samom podnožju Velikog Ararata – mesta na kojem je, i po tamošnjoj tradiciji, pristala barka Nojeva i njegove porodice, posle Velikog potopa.

Neki od tamošnjih Kurda i Jermena koje je lečio, pričali su mu upravo to – da je na toj planini sačuvan Nojev kovčeg, i to „visoko na severnoj strani, malo ispod prevoja“ ugašenog vulkana sa dvostrukim vrhom, i pokazali mu tu tačku na jednoj staroj fotografiji Ararata.

Saznao je i da stara imena mesta u tom području uveliko sadrže sećanje na Barku – ‘Nojevo selo’, ‘Prvi Vinograd’, ‘Kuća Semova’ – Sem je bio jedan od Nojevih sinova, predak Semita, ‘Grad Prve Pijace’, ‘Mesto Prvog Silaska’ … Većina ovih imena danas se više ne koriste, ali su vrlo specifična u starojermenskom jeziku.

Postoje, međutim i druge legende o mestu Nojevog iskrcavanja.

Kuran, na primer, takođe govori o Barci – ali kaže da je on pristao na Al Kudiju, planini oko 300 kilometara južno od Ararata, dok Iranci tvrde da se ‘Ararat’ nalazi na njihovoj zemlji – planina Kuh e Alvand.

Čuvena je priča o višemesečnoj ekspediciji vojnika ruskog cara Nikolaja II, koji su navodno ušli u Barku i fotografisali je, mapirali poziciju, negde u krševitim, kanjonima ispresecanim gornjim područjima ‘Jermenske strane’. Ova ekspedicija preduzeta je tik pred Oktobarsku revoluciju, u toku koje je, kako se misli, većina njih za vreme samog pohoda pobijena, a fotografije, mape i artefakti nestali.

Rođaci nekolicine preživelih potvrdili su autentičnost te ekspedicije.

SATELITSKI SNIMCI

Džordž Stefan je u vojsci obučeni specijalista, sa 30-godišnjim stažom tumačenja svih tipova satelitskih snimaka, koji kaže da ima pristup ‘svakoj kvadratnoj stopi planete Zemlje’.

On kaže: ‘Gledao sam planinu, sa visine od 3050 metara iznad vrha, koristeći PAMS sistem (posebna foto analiza spektra materijala).Sto posto sam uveren da se na uzvišenju od 3962 metara na severnoj strani planine nalaze dva ljudskom rukom pravljena objekta, jedan ispod drugog. Oba izgledaju kao da su nekad bili spojeni, jer postoji spektralni trag između njih… Zapanjuje me takva struktura na toj visini, i to da nema tragova prema njoj koji bi ukazivali da je bila napravljena na tom mestu… to definitivno nisu vojni objekti jer su pod ledom gotovo sve vreme i ne bi se mogli koristiti’

Kad je markirao lokacije anomalija koje je našao na topografskoj mapi Ararata, ispostavilo se da su to one iste koje je Robinu Simonsu označio njegov deda. Međutim, stvari se ne poklapaju sa Dejvisovom pričom – on nije spominjao prelaženje ledenih ravnica.

Zato je Simons sa svojim partnerom Džordžom Adamsom preduzeo ekspediciju u to područje, u periodu najvećeg topljenja leda i snega, unajmivši Ahmeta Arslana, azerbejdžanskog Turčina odraslog na brdima Ararata, da ode do samog cilja i za njih napravi neke fotografije. Ahmetu su date koordinate, i krenuo je iz Dogubajazita, pogranične postaje blizu Ararata, dok je Simons čekao u podnožju, održavajući sa njim radio vezu.

Ahmet mu je sa vrha uzbuđeno javio da vidi nešto zanimljivo i da će to fotografisati. Sutradan se vratio u bazni logor i ispričao da je video nešto slično ogromnom ambaru postrance zaglavljenom duboko u ledu, nešto kao krov pokriven snegom, pravougaon sa vidljivim gradama i tamnosmeđe boje. Nije mu se mogao približiti na više od 400 metara zbog nepristupačnog terena, ali je bio kategoričan da nije u pitanju stena niti bilo šta prirodno.

Sa te daljine je i napravio fotografije. Kada ih je Džordž Stefan video, izjavio je da je u pitanju zaista gornji od dva objekta koje je on video koristeći specijalni satelitski softver.

Dr Džems Ebert, ugledni arheolog i sudski veštak, ispitao je Ahmedove slike procesom visoke rezolucije, i izjavio: ‘Ovo ne izgleda kao prirodan deo pejsaža, već kao upadljivo ljudska tvorevina, sa šiljatim vrhom i vertikalnim stranama ili zidovima. Čudno je, međutim da Dejvis nije prepoznao te fotografije kao nešto nalik onome što je on video.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

ŠTA TO AMERIKANCI KRIJU

No, priča postaje još čudnija. Prema jednom izvoru, koji je Simonsu pričao samo pod uslovom potpune anonimnosti, godine 1974. jedan američki tim za specijalne operacije bio je angažovan na snimanju ruskog radarskog sistema koji je pratio letove iz Turske u tadašnji SSSR.

Vraćajući se preko Ararata, kako bi izbegli da budu otkriveni, taj tim je zahvatila oluja, pa su potražili zaklon u jednoj pukotini u glečeru. Bukvalno su upali u jednu ogromnu strukturu za koju su isprva pomislili da je staro vizantijsko svetilište – ali su shvatili da je nadmorska visina bila previsoka za tako nešto, pa su jednodušno zaključili da se radi o – biblijskoj Barci.

Njihov izveštaj, kodiran kao ‘Crno Koplje’, stigao je i do predsednika SAD, jer je Simonsu prijatelj predsednikovog savetnika rekao da je taj savetnik video još uvek skriveni izveštaj u Ovalnom kabinetu, a koji je uključivao i specifično spominjanje onoga za šta je dotični operativni tim verovao da je očuvani, u ledu zarobljeni deo prave Nojeve Barke.

Obelodanjena je još jedna slična priča, puna detalja. Između decembra 1959. i aprila 1960. godine, jedan pilot je napravio pedesetak letova iz jedne tajne turske baze u Sovjetski Savez, kako bi odvratio pažnju Sovjeta od istovremenih američkih letova.

Vraćajući se u Tursku preko rusko-iranske granične zone, pored Ararata, sa leve strane je, kako kaže, često viđao i snimao duguljasti, pravougaoni kovčegu nalik objekat, koji je štrčao iz leda na nekih 4.500 metara visine. Sad su, po njemu, ti snimci pohranjeni sedam spratova ispod Pentagona.

Godine 1968, Dejv Dakvort, tada tinejdžer, radio je volonterski u čuvenom Smitsonijan institutu u Vašingtonu. Dakvort je Simonsu ispričao da je nekoliko dana u jesen te godine nekoliko teretnih paleta označenih sa ‘Smitsonian Institution/Nacional Geografic Ararat Expedition’ ležalo na tovarnom doku. Taj materijal, za koji je tad bio zadužen specijalist Robert Gajst, sav je završio u odeljenju za paleontologiju kičmenjaka.

 

Dakvort kaže da je video infracrvene fotografije napravljene iz vazduha, iz usidrenog balona, koje pokazuju jedan brodoliki objekt pod ledom. Rečeno mu je da je pronađena Nojeva barka. Video je starinske alate, grnčariju i alabasterski sarkofag koji je sadržao jedno telo. Čuo je da Gajst kaže da ima još tela, i rečeno mu je da o svemu ćuti.

Prošlo je nekoliko godina, a Dejv Dakvort je ipak poneki put otvoreno pričao o tom doživljaju. Godine 1974. – kad je došlo i do pomenute operacije ‘Crno koplje’, a dugo nakon što je Dejvova priča postala poznata – dva FBI agenta posetila su ga na mestu njegovog tadašnjeg zaposlenja i upozorila ga da je ‘bio na mestu na kojem nije trebao da bude i da je video nešto što ga se ne tiče’.

Postavlja se pitanje, zašto se sve ovo zataškava? Kome je u interesu da i Potop i Barka ostanu i dalje samo legende? Da li bi možda nalazi iz Barke zadali presudan udarac već ionako klimavoj darvinističkoj teoriji, i ko zna još kakvim važećim naučnim teorijama?

A možda bi i iz temelja uzdrmali i vladajuće političke sisteme, izazivajući revolucionarne društvene, kulturološke i duhovne procese?

Da li je možda i zato Veći Ararat danas nedostupan za istraživanja? Jer Ahora klisura je zabranjena zona za bilo kakvo penjanje i fotografisanje. Prilazi su minirani, i mesto je obezbeđeno vojnim utvrđenjima.