Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Grcka arhitektura  (Pročitano 7445 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Grcka arhitektura
« poslato: 21.10.2012. 23:25 »

Grčka arhitektura razvijala se i bogatila u skladu sa opštim razvojem grčke kulture i usavršavanjem ekonomskih i političkih odnosa u grčkom društvu. A kako je za te odnose neposredno bila vezana i njima kao istorijskom komponentom jednim delom i uslovljena i sama religija, za koju je vezan veliki, ako ne i najveći broj javnih spomenika, jasno je da je arhitektura bila neposredno određena upravo tim faktorima.
Grčka religija i mitologija prikazale su u svom neizmerno bogatom sadržaju i u simboličnim i originalnim interpretacijama, istinu istorijske stvarnosti daleke i najdalje prošlosti i preteranu bujnost mediteranske mašte i intuicije. Tako je i grčki religiozni antropomorfizam, ispunjen humanim i slobodnim shvatanjem odnosa bogova i ljudi, odredio u najvećoj meri razvoj javnih i sakralnih arhitektonskih spomenika. Zbog ideje slobode i humanizma, koja je duboko prožimala celokupni život antičkih Grka i po kojoj su se oni i razlikovali od ostalih naroda antičkog sveta, i arhitektura je kao i celokupna grčka umetnost, bila oblast duhovnog i estetskog angažovanja ne samo arhitekata nego i vajara i slikara. Na taj način praktična namena javnih građevina bila je spojena sa potrebom da im se dâ i spoljno umetničko obeležje, koje je vremenom naročito od grčkog hrama stvorilo pravu riznicu neimarske i vajarske lepote.

Zbog svoje lepote, pravilnog oblika, bogatih skulpturnih ukrasa, uravnoteženih razmera, grčki hram se još više isticao nad siromašnom i neuglednom arhitekturom privatnih zgrada. Monumentalnost hrama isticalo je, po pravilu, i mesto na kome je hram podizan. To je bio ili brežuljak koji se izdizao kao atinski Akropolj ili uzvišenje u neposrednoj blizini agore i drugih javnih građevina, kao što je bilo mesto Hefaisteijona (Tesejiona). Ili je to bila padina visoke planine, kao što je slučaj sa Apolonovim hramom u Delfima, oko koga su se, na širokim stranama Parnasa okupile mnoge druge građevine ovoga velikog grčkog svetilišta.

Za grčki hram može se reći da stoji na vrhuncu antičke graditeljske umetnosti. Lepotom svoga izgleda, načinom ukrašavanja, bogatstvom materijala od koga je građen, hram je dao pravac u kome se razvijala arhitektura javnih građevina antičkog sveta. A razvoj grčke arhitekture išao je uporedo sa ekonomskim i kulturnim razvojem grčkog društva, usavrašavanjem polisa kao političke i državne organizacije, stvaranjem demokratskih institucija, od kojih su u velikoj meri zavisili sadržaj i vrednost umetničkog stvaranja u svim oblastima života. Hram i javne građevine bili su fizičko i umetničko delo arhitekata, delo koje je zavisilo od opšte zrelosti ideja kojima su ti spomenici simbolično ili praktično služili. Društvo antičkog polisa bilo je, u stvari, iako posredno, opšti subjekt koji je gradio i stvarao kulturu toga polisa u svim pravcima i manifestacijama njegovog života. Pošto je u tom društvu religija bila jemstvo za postojanje, prirodno je da je i hram kao kuća božanstva koje je bdilo nad životom, sigurnošću i napretkom polisa bio predmet opšte pažnje i briga svih građana. Zato hramom i počinje grčka monumentalna arhitektura.

U grčkoj arhitekturi izdvajaju se tri građevinska reda ili stila: dorski, jonski i korintski. Vidljive razlike među njima ogledaju se, pre svega, na vrsti i izgledu stuba, naročito kapitela, a zatim gredlja (arhitrava, epistila) i rasporeda dekoracije.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grcka arhitektura
« Odgovor #1 poslato: 21.10.2012. 23:46 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Grčki dorski stil

Dorski stil

U razvoju grčke arhitekture dorski stil zauzima prvo mesto po hronološkom redu razvoja stilova. Svoje posebno obeležje ovaj stil pokazuje već u početku VII veka p.n.e., najpre na Herinom hramu u Tirintu, a zatim, sredinom i pri kraju ovoga veka, na herejionima u svetom gaju Altisu u Olimpiji.

Dorski stub izrasta, po pravilu, neposredno sa stilobata, gornje površine trostepene baze hrama, krepidome. Građena od tesanika krepidoma počiva na snažnoj i u zemlju duboko ukopanoj supstrukciji, stereobatu. U ranoj fazi svoga razvoja najpre monolitan, dorski stub, kao što će biti slučaj i sa stubovima jonskog i korintskog stila, sastavljen je od cilindričnih tambura. Njihova površina bila je žlebljena vertikalnim kanelurama oštrih ivica. Tamburi su bili među sobom povezani ili ispustima-čepovima, ili gvozdenim klinovima, koji su zaliveni olovom. Broj kanelura kretao se od 16 do 20, ređe do 24.

Stub se sužava idući od krepidome ka gredlju. Samo na mestu koje simbolično treba da pokaže sudar sila pritiska i potiska stub ima malo
proširenje – entasis. Površine tambura kojima se među sobom dodiruju tako je uglačana, a tamburi tako vezani da daje utisak da su se slili u monolitnu celinu. Samo je gornja periferija najvišeg tambura nešto zasečena, da se ne bi oštetile ivice kanelura pri nameštanju kapitela.
Kapitel dorskog stuba, kao celina, ima okruglasti jastuk – ehinus, a ispod njega vrat – epitrahelijon, ukrašen nizom urezanih prstenova, anula, kojima se ehinus vezuje za stablo stuba. Teret gredlja na kapitel prenosi se preko četvrtaste ploče plinte, ili abakusa. Na sredini abakusa sastavljaju se krajevi uglačanih greda-tesanika, koji vezuju, preko epistilijona ili arhitrava, venac iznad kolonade i nose dekorativni deo gredlja, frontone i konstrukciju krova i tavanice. Neposredno iznad arhitrava nalaze se triglifi i metope. Triglifi su na kamenim građevinama samo simbolični ostaci čela drvenih greda koje su nosile tavanicu i oslanjale se na arhitrav. A metopska polja iskorišćena su kao slobodne površine za reljefne ukrase.

Iznad zone triglifa, ispod kojih su pločice sa po šest plastičnih bradavica-guta – raspoređenih u po tri reda (guta) koje su imitirale glavice klinaca, ukivanih u drvene grede, izvučen je venac – gejson, ukrašen sa svoje donje strane mutulima, plastičnim kapljicama sličnim gutama, koje stvaraju iluziju lebdenja. Pošto gejson izlazi iz ravni arhitrava i daleko natkriljuje metope i triglife, jasno je da je njegov zadatak da štiti površinu triglifa i metopa, odnosno metopske plastike od štetnih uticaja atmosferalija.

Pošto je krov grčkog hrama bio dvoslivan, njegove uže strane stvarale su prednji i zadnji trougaoni fronton. Frontoni su gotovo bez izuzetaka bili ispunjeni bogatom plastičnom dekoracijom, kompozicijama rađenim u visokom reljefu i sa temama koje su svojim mitološkim sadržajem aludirale na savremena istorijska zbivanja.

Strane krova bile se optočene olukom – simom, pravljenom od terakote ili mramora, koja je često ukrašena slikanim palmetama. Simu su imali samo mali i srednji hramovi, jer bi na velikim, zbog veličine krova i velike količine vode i sima morala da bude znatno viša. Time bi se kvario harmoničan izgled celine, kojim se odlikuje gotovo svaki grčki hram. Iz sime voda je oticala kroz otvore na kojima su obično bile nameštene lavlje glave – holedre, raspoređene iznad stubova i na sredini interkolumnija. Holedre iznad stubova bile su šuplje, i kroz njih je oticala voda što se slivala s krova; one druge su bile pune i služile su samo kao ukrasi.

Na ugaonim krajevima krova, kao i iznad frontona, nalazile su se ukrasne akroterije koje su mogle imati oblik palmete, sfinge ili krilate figure Nike.

Krov je bio pokriven crepovima ili pločicama od mramora.

Tavanica je, po pravilu, građena od drveta, u tehnici kasetiranja. Samo na malim hramovima tavanica je mogla biti kamena, sastavljena od mramornih ploča (kalimata), koje su imale koncentrično raspoređena udubljenja (kalimatija). I kalimata i kalimatija su obično bila obojena plavom bojom, ukrašena zvezdama, koje stvaraju utisak nebeskog svoda.
Najveća kamena tavanica, sa rasponom od 6,70 m, bila je postavljena na propilejima atinskog Akropolja.
« Poslednja izmena: 22.10.2012. 00:04 Konstantin »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grcka arhitektura
« Odgovor #2 poslato: 22.10.2012. 00:01 »
 
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Jonski stil

Iako je nastao pre VII veka p.n.e., jonski stil počinje svoj razvoj u kamenoj arhitekturi tek od početka VI veka p.n.e., da bi svoj najviši domet i svoje cvetanje dostigao u poslednjim decenijama V veka p.n.e.

Za razliku od stuba dorskog stila, stablo jonskog stuba počiva na okrugloj osnovi – speiri – koja je položena na četvrtastoj plinti. Speira se sastoji od dva konveksna prstena – torusa – i jednog konkavnog prstena – trohila. To je oblik atičke baze jonskog stuba koja na gornjem torusu najčešće ima motiv ornamentalnog reljefnog prepleta.

Stablo jonskog stuba je više i vitkije od dorskog stuba. Ono nema entasisa, a veliki broj kanelura iznosi do 24, iako ponekad ovaj broj može biti i dva puta veći. Ivice kanelura nisu oštre, a same kanelure završavaju se lučno, tako da svaka od njih predstavlja zatvorenu celinu. Stablo je za kapitel vezano ili glatkim plastičnim prstenom ili vencem astragala.

Postoje tri osnovne varijante jonskog kapitela: eolski, istočni i zapadni tip. Kapitelima svih ovih tipova zajednička je traka – voluta – čiji se krajevi savijaju u uvojke koji prelaze širinu stabla stuba. Smatra se da je eolski stil egipatskog porekla, da je pozajmljen iz egipatske arhitekture u kojoj je imitirao krunicu cveta, pa je preko asirsko-vavilonske i kiparske umetnosti stigao i u grčko etničko područje. Primere ovakvog kapitela u grčkom svetu pružaju spomenici jonske kulture u Neandriji, u Troadi (stari hram bez predvorja i opistodoma), na ostrvu Lezbu, ali, iako veoma retko, i u Atici.

Istočni tip kapitela vodi poreklo od drvene konstrukcije: jastuk sa volutnim završecima razvio se od poprečne grede postavljene na drveno stablo stuba. Zapažena je i faza kombinovanja drvenih i kamenih elemenata stuba. Na nekim kiparskim građevinama koje pripadaju ovom stilu utvrđeno je da su imale drvene stubove koji su počivali na kamenoj bazi-plinti, a kapitel im je takođe bio od kamena.
Treći, zapadni tip jonskog kapitela ima, neposredno iznad stabla stuba, oblik snažne trake, čiji se krajevi savijaju u volute. I ovaj tip ima svoj prototip u azijskoj arhitekturi. Kapiteli Kibelinog hrama u Srdu pripadaju ovom tipu, i mada su nešto bogatiji u plastičnoj dekoraciji, pokazuju najbližu srodnost sa kapitelima starog Artemiziona u Efesu. Hram u Prijeni takođe ima kapitele ovog tipa.

U samoj Grčkoj, kapitele ovog tipa ima hram u Basama, u Figaliji na Peloponesu, kao i mnoge građevine u Atici (severni hram Erehtejona u Atini), Delfima (stub Naksosa), a takođe i u Velikoj Grčkoj (u Lokrima, Geli i dr.).

Za razliku od dorskog stuba, jonski kapitel ima različit izgled s fronta i sa strane. Pošto su njegove volute postavljene paralelno sa linijom arhitrava, tako da kapitel ima uvek frontalni položaj prema gledaocu, bilo je nužno da ugaoni kapiteli peripteralnih hramova imaju prema svakoj strani arhitrava frontalno položene volute. Na taj način dobijen je kapitel koji prema spoljašnjim stranama ima dva „lica“, a prema unutrašnjim stranama dva profila.

Arhitrav na građevinama jonskog stila preko tanke ploče čije su ivice ukrašene ovoidnim ornamentima oslanja se na kolonadu. Ovo gredlje je glatko za razliku od dorskog, čija je površina podeljena na površine triglifa i metopskih polja. Jonski arhitrav sastoji se od tri fascije, tri zone, koje ostavljaju utisak triju greda položenih tako da druga izlazi iz ravni prve, a treća iz ravni druge, tako da imaju stepenast izgled. Gornja strana ovog profila završava se redom astragala i abakusa, ukrašenog plastičnim jajolikim motivima.
Glavni ukras na gredlju jonskih građevina izveden je iznad arhitrava, kao plastični friz ili zooforos. Friz je obično zatvorena kompozicija u plićem ili višem reljefu čiji su motivi u vezi sa božanstvom kome je hram posvećen. Kao primer klasične lepote jonskog friza uzima se friz na jonskom amfiprostilu Nike Aptere, na atinskom Akropolju.

Iznad friza izveden je, kao reminiscencija na drvenu arhitekturu, zupčasti venac. On natkriljuje iznad kime gejson, koji ima zadatak da svojom izvučenom površinom štiti ukrase zooforosa od štetnih uticaja atmosferilija.

Ostali elementi jonske građevine – sima, holedre, krov, tavanica – odgovaraju tim delovima građevina dorskog stila.

Bogatstvo i živost dekoracije i spoljnih i umutrašnjih površina i delova hrama pojačava, pored plastičnih ukrasa i vajarskih kompozicija, upotreba boje. Spektar boja upotrebljenih za ukrašavanje kapitela, arhitrava, friza, metopske i timpanonske plastike, veoma je bogat i podrazumeva sve osnovne boje, pa i zlatnu. Široke površine bojene su, po pravilu, belom bojom, dok su sitni ukrasi – anuli, gute, regule, triglifi, astragali itd. – bojeni intenzivnim i živim bojama: crvenom, plavom, ređe zelenom i zlatnom. Na taj način stvarao se utisak bogate, polihromirane dekoracije, živosti i vedrine atmosfere koju je stvarala građevina sa takvim ukrasima.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grcka arhitektura
« Odgovor #3 poslato: 22.10.2012. 00:09 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Korintski stil

Raskošan i kitnjast po svojim dekorativnim elementima, ali i najmanje prilagođen ukusu grčkog duha, korintski stil se javlja kao poslednji u grčkoj arhitekturi. Njegova šira primena na hramovima i javnim građevinama nikad nije imala one razmere koje odgovaraju broju građevina dorskog i jonskog stila. Korinski stil dobija svoje mesto u grčkoj arhitekturi mnogo kasnije (iako nije nimalo mlađi od druga dva stila).

Stubovi, sa kapitelom u obliku cvetne čašice, rađeni su u Egiptu, u Karnaku i Tebama još u vreme XIX dinastije. U Nivini, u Asiriji, varijante ovog stila takođe pripadaju II milenijumu.

Baza, speira i stablo korintskog stuba uglavnom su istovetni sa jonskim stubom. Kapitel ima oblik kotarice okruženeakantusovim lišćem čiji se krajevi savijaju u volute. Korintski stub je vitak, bez entasisa, a zbog kapitela je i veoma dekorativan. Kod razvijenog kapitela akantusovo lišće je izvedeno u dva reda različite visine i širine. Akantusove grane izrastaju iz samog stabla stuba, na sredini se granaju, tako da se jedan deo savija spiralno i ka unutrašnjosti stuba i obrazuje bazu za palmetu, dok drugi listovi akantusovih grana idu na dva suprotna kraja, prema uglovima plinte, koja počiva na volutama ovih grana, odnosno spiralno savijenih krajeva akantusovih listova.

I pored svog kitnjastog izgleda korinski stil nije stekao onaj ugled i popularnost kakvu su imali dorski i jonski stil. U korintskom stilu, koji se neguje u grčkoj arhitekturi helenističkog doba, građen je monumentalni hram Zevsa Olimpskog u Atini – Olimpieijon, od koga je sačuvano nekoliko veoma visokih stubova; tolos u Epidauru; Arsinojion na Samotraki; Lisikratov spomenik u Atini; hram Atene Aleje u Tegeji; tolos u Delfima.

Ostali elementi na građevinama korintskog stila uglavnom su isti kao i kod građevina jonskog stila.