Između dve puške

Jovan Aleksić, poreklom iz čuvene vojničke porodice, počeo je da nosi oružje s deset godina. U četrnaestoj već je bio u zarobljeništvu. A onda je, ne brinući za svoj život, hrabro i predano branio i Austriju i Francusku i Veneciju. S Napoleonom je stigao do Rusije i — nazad. Ovo je samo deo biografije jednog nesvakidašnjeg čoveka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ilustrovao Tihomir Čelanović

Junak ove priče rođen je 1783. godine u gradu podno Lovćena koji se još od petnaestog veka nalazio pod vlašću Venecije. Kao dete, Jovan Aleksić ponosno je hodao između građevina koje i danas krase Kotor — igrao se ispred Sat kule, šetao pored katedrale Svetog Tripuna i crkve Svetog Luke i provodio vreme s drugovima ispred Kneževe palate. Imao je razloga da bude ponosan — poticao je iz vojničke porodice na dobrom glasu i za svakog od njegovih predaka postojala je poneka legenda koja je pripovedala o podvizima u ovom ili onom boju. U arhivskim spisima ostalo je zabeleženo da su se Aleksići borili „po vrletima Crne Gore, Albanije i Dalmacije, po cvetnim poljima Italije i Sicilije, po nedoglednim i snežnim stepama Rusije i po pučinama Jadranskog mora”. Po ordenju članova porodice može se izbrojati da je među Aleksićima bilo pet kapetana, dva majora, dva pukovnika i tri generala. Nijedan član porodice Aleksić nije imao mrlju u svojoj karijeri. Svi su bili časni ljudi, odlični vojnici, požrtvovani saborci, čuveni u svom kraju. Ukratko — nije im se imalo šta prigovoriti. Poznavaoci istorije govorili su da Aleksići vode poreklo od „starinskih knezova u Crnoj Gori”. Bila je to porodica s dugom lozom, očevi su se ponosili svojim sinovima koji su odmalena učili da ovladaju puškom, a sinovi su se dičili svojim precima.

Puno ime porodice Aleksić glasi — Aleksići od Majne. Uz ovako zanimljivo porodično ime obavezno ide i bar jedna priča. Svako bi pomislio da je neko od članova ove porodice dodatak prezimenu zaslužio ratujući negde na nemačkoj reci, ali legenda pripoveda potpuno drugačije. Izvorno prezime ove čuvene crnogorske porodice glasilo je u stvari — Aleksići od Maina. Posle dugih bojeva s Turcima, „sve što je bilo čeljadi u Aleksića prinuđeno je bilo ustupiti sili i tako se iseli u Boku Kotorsku, gde se stani u Mainama”. Maine su se kroz dva veka prilikom prepiski i govora pretvorile u Majnu i tako je porodica i danas zavedena u knjigama.

O poreklu ove porodice svedoči i spis koji je izdao crnogorski vladika Petar II: „Mi, Petar, Božiju Milostju Pravoslavnago Istočnago Ispovedanija Smireni Arhiepiskop i Vladika Crnogorski i Brdski:

Izvesno da bude svakoj vrhovnoj i nižnoj Vlasti, i voobšće svakome Sanu, Činu i Dostojanstvu kome otome vidati nadležit, kako Visokoblagorodnij Gospodin General Joan Nikolajev sin Aleksića, proishodi od drevne visokoblagorodne Crnogorske Familie iz Nahie Crničke, i ova Familia bila je kneževska u jednu čast iste Nahie, to jest u plemenu Brčeli; No po vazdašnoj nenavisti Turecoj k narodu Crnogorskome, i imajući neprestanu rat s nimi, i nemogajući se uderžati protivu sile neprijateljske Familia Aleksić, preselila se iz svoega Otačestva u provinciju Kotorsku u mesto zovomo Maine 1621. godine i tamo prebivanie svoje osnovala...” Vladika Petar Petrović Njegoš potpisao je ovaj dokument lično na Cetinju 1. aprila 1836. godine, pozivajući se na podatke koji postoje u Mitropolitskoj rezidenciji.

Napoleon na reveru

No, da se vratimo junaku priče. Kao dete, Jovan je najviše voleo da se ugleda na svog oca Nikolu čiji su podvizi u mletačkoj vojsci bili poznati širom zemlje. O Nikoli saznajemo na osnovu Jovanove krštenice gde je upisan kao „Nikolo Allexich, Conte de Maina, Capitano Veneto i suprug Grofice — Nobile Signore Contesse Aretuze Kimare (Aretusa Cimara)”. Ponet pričama o junaštvu svog oca, strica i dede, Jovan Aleksić je još kao desetogodišnji dečak postao kadet u mletačkoj vojsci u Zadru. U vreme kad je u ime lava Svetog Marka vojevao u Breši imao je samo četrnaest godina. Zajedno s celom posadom mletačke vojske pao je u ruke francuskim vojnicima 1797. godine. Računajući na Jovanovu mladost, Francuzi su odlučili da ga puste, a on je tu priliku iskoristio da se vrati u Zadar. Već sledeće godine primljen je u austrijsku vojsku, gde je „sve do 1805. bio, do predavanija Mletaka Francuzima”. Kad su te, 1805, godine Francuzi zauzeli Veneciju, Jovan Aleksić od Majne upisao se na listu francuskih poručnika. Tako je počeo da služi u vojsci čiji je zarobljenik bio samo nekoliko godina ranije. Spisi kažu da je već sledeće godine službovao u činu kapetana u francuskom dalmatinskom bataljonu.

Najznačajnije bitke u svojoj karijeri Jovan od Majne vodio je u doba kad se pridružio Napoleonovoj vojsci koja je krenula u pohod na Rusiju. Nakon mukotrpnog povlačenja iz Moskve, gde je izgubio mnoge prijatelje, uspeo je da stigne do Pariza, gde ga je 1813. godine Napoleon odlikovao viteškim krstom ordena Gvozdene krune. Tako je Jovan Aleksić od Majne prevazišao nadaleko poznata junaštva svojih predaka. Pre nego što je napunio trideset godina na reveru je imao čin majora i jedan od najvećih ordena u Evropi tog doba. Podvizi mu nisu nedostajali, ali bilo je vreme za ženidbu i — naslednika. Na tu životnu stepenicu Jovan je stao u vreme službe u austrijskoj vojsci. Dok je učestvovao u ratovima koji su se vodili na Siciliji 1821. godine, upoznao je Aretuzu Kimaru koja će mu četiri godine kasnije roditi sina Teodora.

Nakon što je dobio naslednika, ratovao je, seleći se često, po raznim delovima Evrope, uvek u službi austrijske vojske. Vojničku karijeru završio je u činu federalmaršal-lajtnanta, a nakon toga učestvovao je na srpskim narodno-crkvenim saborima kao poslanik vojničkog staleža. Na Jovanov predlog, Stevan Stanković izabran je 1837. godine za mitropolita u Sremskim Karlovcima. Koliko je Jovan Aleksić od Majne bio poštovan i u našim krajevima kazuje i to da je na Majskoj skupštini 1848. godine bio jedan od kandidata za vojvodu. Nakon toga živeo je u Beču posećujući povremeno sina Teodora u Novom Sadu.
Nekrolog koji je nad grobom Jovana Aleksića od Majne 1861. godine pročitao jedan od njegovih prijatelja, još jednom je posvedočio da je ovaj čovek opravdao porodično ime jer se pominje kao „čestit čovek u punom smislu te reči, čovečan, pravedan i omiljeni starešina bez mane u svakom društvenom odnosu”.

Zet Obrenovića

Iza Jovana Aleksića od Majne ostao je sin Teodor koji je „dao osobitih dokaza svoje vernosti u 18 ratnih prigoda a odlikovao se naročito pri osvojenju i pri odbrani Čitluka, pri jurišu na Ulcinj, pri razorenju Korne, u jednoj pomorskoj bitci, u osvojenju Prevoze i Vonice, branivši Modon i Krf, gde je ranjen u grudi od neprijateljskog kuršuma, ipak htede i dalje istrajati u borbi te je bila njegova velika zasluga što se šanac preoteo; u tom jurišu opet bi ranjen od topovskog đuleta u levo bedro”. Pored ordena Gvozdene krune dobio je i pruski orden Krune i crnogorski Danilov orden II stepena nastavljajući tako porodični zavet. Kao tridesettrogodišnji major, oženio se Anastasijom, kćerkom Jovana Obrenovića (srednjeg brata kneza Miloša). U tom braku rodile su se tri kćerke — Ana, Evelina i Marija i nijedan muški potomak. Tako se ugasila loza Aleksića od Majne koji su, ratujući po celoj Evropi, sticali naklonost mnogih vladara. Kad je 1891. godine preminuo i Teodor, poslednji Aleksić, dr Milan Savić napisao je nekoliko reči kojima se oprostio od ove izuzetne porodice: „I tako se ugasi to hrabro srpsko pleme, koje se kroz toliko vekova isticalo i odlikovalo u tuđoj službi. Nije moglo da odbrani svoje rođeno ognjište od navale Turaka, pređe u strano podanstvo i braneći Veneciju, Francusku i Austriju jednakom hrabrošću i jednakim požrtvovanjem, steče sebi i priznanja i odlikovanja. Kroničara hvata velika tuga, što ipak mora da završi životopis toga odličnog plemena, koje je poniklo u Crne Gore i čiji je poslednji potomak odlikovan i od Crnogorskog Gospodara. Tako se bar simbolski završila sjajna karika toga plemena tamo gde je i ponikla”.