Vreme samozvanaca

Iz nekoliko sačuvanih pisama zagonetnog pustolova iz prve polovine 19. veka nije teško odgonetnuti doba kad su svakojake varalice bile na ceni...

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U istoriji mnogih naroda zabeleženi su razni pustolovi koji su, koristeći mutna i nemirna vremena, varali i čak isticali svoje pravo na ovaj ili onaj presto. Tih samozvanaca bilo je nekoliko u ruskoj istoriji. Neki od njih bili su zanimljive istorijske ličnosti.

U našoj istoriji nema mnogo takvih slučajeva i oni nisu ostavili vidnijeg traga. Od samozvanih pretendenata na presto vredno je spomenuti „kneza serbskog Konstantina Nemanju” o kome se malo zna. Iz nekoliko njegovih sačuvanih pisama vidi se da se izdavao za poslednjeg potomka dinastije Nemanjića koja je „vladala velikim carstvom Bugarske”.

„Poslednji srpski car Cesar”, kako na jednom mestu kaže Konstantin, „poginuo je u bici na Kosovu u borbi s Muratom. Srbija je posle toga vekovima nastojala da se oslobodi ropstva, ali je tek 1807. godine vojska mog oca, kneza Stanoja, potpomognuta Karađorđevom vojskom i nalazeći se pod zaštitom Rusije, izvojevala velike pobede.”

A ko je, u stvari, bio taj knez Stanoje koga je Konstantin proglasio za svog oca? Govoreći o nasilju dahija i seči knezova, prota Mateja Nenadović u svojim memoarima pominje nekog kneza Stanoja iz sela Zeoke koji je nastradao još na samom početku ustanka.

Na Bečkom kongresu

Iz Konstantinovih daljih beležaka može da se zaključi da on ništa nije znao o Karađorđevim borbama s Turcima, o boju na Mišaru ili pobedi nad vidinskim pašom. Samozvanac ističe da su on i njegov otac i posle propasti ustanka 1813. godine nastavili borbu s Turcima. Zamorena borbama, otomanska Porta najzad je priznala nezavisnost Srbije. Ali, u međuvremenu su ga otac i senat poslali ruskom caru Aleksandru da od njega zatraži zaštitu i, uz to, potraži Karađorđa i pita ga zašto je napustio otadžbinu kad se nalazila u velikoj opasnosti.

Ruski car Aleksandar, tvrdi Konstantin Nemanja, primio ga je 1815. godine u Šafhauzenu, u Švajcarskoj. Samodržac ga je tada pozvao da s njim pođe u Beč gde će se na kongresu o novom poretku u Evropi, posle bitke na Vaterlou i Napoleonovog pada, rešavati i pitanje Srbije. Govoreći o radu Bečkog kongresa, Konstantin Nemanja tvrdi da se tada nalazio u pratnji cara Aleksandra koji mu je, navodno, bio mnogo odan.

Za vreme bečkih dogovora Konstantin je saznao da mu je umro otac Stanoje. Iz Srbije je uskoro došlo izaslanstvo da ga pozove da se vrati u zemlju. Međutim, tome se usprotivio sam ruski car Aleksandar koji je istakao da je važnije da Konstantin ostane na kongresu nego da se vrati u zemlju. On ga je savetovao da u Srbiji, za to vreme, kao svoje zamenike naimenuje dvojicu poznatih vojvoda — Miloša Obrenovića i Vujicu Vulićevića. Sve ovo je, naravno, izmišljeno.

Posle Bečkog kongresa, na povratku u zemlju, Konstantin je, prolazeći kroz Vlašku i Moldaviju, sreo grupu Srba koji su s Karađorđem pobegli iz zemlje. Oni su mu prišli da bi se s njim vratili u zemlju. Kad su stigli u pogranično mesto Dragošan, napao ih je turski korpus od 1500 ljudi misleći da su grčki buntovnici.

Bekstvo iz Carigrada

Tada je i sam Konstantin bio ranjen u levo rame. Silistrijski Mehmed-paša uvideo je zabunu, pa je naredio prekid vatre i pustio Konstantina da sa svojim ljudima nastavi put. U Sibinju (u Erdelju) su ostali četiri meseca da bi Konstantin zalečio ranu.

Kad je stigao u Carigrad, njegov stari prijatelj Kustengu-paša savetovao mu je da smesta napusti grad na Bosforu jer će, u protivnom, sultan sigurno da ga osudi na smrt i pogubi. Poslušao je savet i na jednom dubrovačkom brodu stigao u Kalamatu, u Grčkoj, a potom prešao na Krf.

Konstantin je, kako sam kaže, bio uveren da ga je knez Miloš ocrnio kod sultana samo zato da bi ojačao svoju vlast. Znajući za Karađorđevu sudbinu i plašeći se da ga Miloš ne otruje, Konstantin je od guvernera Jonskih ostrva zatražio pasoš za Pariz. Tamo je hteo da traži zaštitu od francuskog kralja Luja XVIII. Na putu za „grad svetlosti” svratio je u Rim gde ga je primio papa Leon XII. Odatle je tražio vizu za Milano, koji je tada pripadao Austriji, gde je zatekao austrijskog cara Franca I.

Tamošnji guverner grof Štrasold veoma rđavo se poneo prema Konstantinu. Zatražio je od njega da mu pokaže sva svoja dokumenta i pažljivo ih pregledao, a naročito „stari” pečat Nemanjića koji je „nasledio” od svojih predaka. Štrasold mu je onda saopštio da će morati u Milanu da ostane oko 20 dana. Najzad su ga kolima odvezli na švajcarsku granicu gde su mu dali pasoš u kome nije stajalo ni ko je ni šta je po zanimanju.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U Pariz po pomoć

Ubrzo, 16. septembra 1824. godine, umro je Luj XVIII i tada se Konstantin obratio njegovom nasledniku Šarlu X molbom u kojoj je istakao da je došao u Pariz zato što želi da svoju sudbinu, a i sudbinu svog naroda, veže za Francusku. Uveren da će mu Šarl dati zaštitu koju mu je obećao pokojni kralj, Konstantin je podvukao da je srpski narod uvek spreman da se žrtvuje za Francusku.

Zatim je kralju izneo svoje teško finansijsko stanje i molio ga da mu pozajmi 100.000 franaka koje će vratiti čim stigne u zemlju. Da bi kaznio izdajnike i neprijatelje svog naroda, bio mu je potreban i jedan odred vojske koji bi mu pomogao da se vrati u zemlju, a on bi docnije sve troškove platio i nadoknadio. Dalje navodi da mu kralj dodeli nekoliko viših oficira, tri inženjera, dva lekara i pet administrativnih i finansijskih stručnjaka koji bi uredili Srbiju po uzoru na Francusku.

Na kraju moli kralja da mu omogući put do Londona gde bi takođe želeo da poradi za svoju stvar. Ako ne dobije pomoć ni od Francuske ni od Engleske, on će golim rukama pokušati da oslobodi Srbiju od uzurpatora Miloša Obrenovića.

Nije poznato da li ga je Šarl X uopšte primio. Zna se samo da je naredio ministru spoljnih poslova Damasu da se raspita ko je taj Konstantin Nemanja. Ministar je zatražio podatke od grofa Gijminoa, francuskog ambasadora u Carigradu.

U poruci ambasadoru istakao je da se Konstantin Nemanja predstavlja za pretendenta na srpski presto, da živi u Parizu i da u pratnji ima samo tumača, nekog Italijana Čelza Galanga, i jednog poslužitelja. U istoj poruci se još navodi da Konstantin tvrdi da je, posle Karađorđeve pogibije, trebalo on da povede srpski narod, a ne Miloš koji je uz pomoć raznih intriga uspeo da prigrabi vlast.

Srbiju nikad nije video

Francuski poslanik u Carigradu odgovorio je da tamo niko nije čuo za Konstantina Nemanju. Kada je Damas to saopštio Konstantinu, ovaj mu je uputio novu molbu, sada na ruskom jeziku. U njoj je opet izneo pojedinosti iz svog života, samo ovog puta za kneza Stanoja kaže da mu je brat, a ne otac. Na kraju ponizno moli ministra Damasa da mu usliši molbu i da mu omogući da se vrati u otadžbinu. Uz to ističe da je on stvarno srpski knez Nemanja i da Srbi nemaju drugog kneza osim njega i njegove porodice. Molbu je potpisao sa „Konstantin Nemanja, knez serbski” i stavio adresu: „Rue des Petites Ecuries No 49”.

Sve njegove nade propale su u Julskoj revoluciji 1830. godine, kad je s prestola zbačen samovoljni kralj Šarl, a ubrzo potom i Konstantin je zauvek nestao iz Pariza.

Istoričari nikad nisu uspeli da utvrde ko je, u stvari, bio taj zagonetni Konstantin Nemanja. Jedno je, ipak, sigurno — on nije bio Srbin i Srbiju nikada nije ni video. Za Drugi srpski ustanak znao je samo po čuvenju, a prilike u tadašnjoj Srbiji uopšte nije poznavao.

Po svemu sudeći, Konstantin Nemanja bio je neki ruski plemić koji je dobro poznavao francuski jezik. Nema sumnje da je bio pustolov spreman na sve i kadar da smisli svakakvu laž. Živeći teško u Parizu, verovatno je želeo da, pomoću izmišljotina, dođe do novca, a možda je tako hteo i da zadovolji neke svoje bolesne ambicije. bilo kako bilo, Konstantin Nemanja je svakako bio ličnost od čijih laži i intriga Srbija nije imala štete, a ni on sam neke veće koristi.