Kada bi opšta milosrdnost prevagnula svet bi bio raj, a pakao bajka. U dugoj povesti sveta bilo je ljudi koji su milost uzdigli do najviše tačke.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Živimo u vreme džinovskog i vrtoglavog rasta tehnologije, ali i u vreme kada su potrošene mnoge ideologije, vreme ekonomske krize koja je na poseban pijedestal izdigla novac i profit. Nekad se čini da su pojedine ljudske vrednosti kao što su, na primer, dobrota, ljubaznost, čovekoljublje ili spremnost da se pomogne drugom, potpuno zaboravljene ili gotovo sasvim zdrobljene nedaćama svakodnevice.  Međutim, velike nesreće, kojih ima svuda po svetu, kao i reakcije ljudi na njih, podsete nas da su se te vanvremenske ljudske vrednosti ipak samo pritajile i da nisu nestale. Jedna od njih je i milosrđe.

Iz tame vekova Vilijam Šekspir nas podseća da je „milost pravi znak plemenitosti”. Njegov sunarodnik Čarls Kaleb Kolton, engleski sveštenik i pisac kraja 18. i prvih decenija 19. stoleća, ide korak dalje i naglašava:

„Kada bi opšta milosrdnost prevagnula, svet bi bio raj, a pakao bajka!” U dugoj istoriji sveta bilo je ljudi koji su milost uzdigli do najviše tačke. Među njima su i dvojica svetih ljudi, Filaret Milostivi kojim se diči istočno hrišćanstvo i Franja iz Asizija na koga je gordo zapadno hrišćanstvo.

Filaret Milostivi

Smatra se da je Filaret rođen u selu Amniji, u maloazijskoj Paflagoniji, 702. godine. Otac mu se zvao Georgije, a ime majke nije sačuvano u istorijskim izvorima. Filaret je bio veoma bogat zemljoposednik, ali se isticao time što je obilato i potpuno nesebično pomagao siromašnim ljudima. U njegovom žitiju se može pročitati da je imao „šest stotina bikova, stotinu pari volova, osam stotina kobila na pašnjacima, osamdeset konja i mula za jahanje, kao i dvanaest hiljada ovaca; imao je i četrdeset osam velikih imanja, veoma lepih i vrednih...” Znatnu štetu pretrpeo je i od arabljanskih upada, ali je još veći deo poklonio ubogim sunarodnicima. Nikoga ko mu se obratio za pomoć nije odbio i po tome se pročuo po čitavoj Maloj Aziji. Upoređivan je sa Avramom i Jakovom, ličnostima iz Starog zaveta. Kako bilo, Filaret je razdelio svoju celokupnu imovinu „tako da su mu preostali samo jedan par volova, jedan konj i magarac, jedna krava sa teletom..” Nadahnut jednom vrstom mahnitog čovekoljublja, a na zaprepašćenje ostalih članova porodice, pre svega supruge, Filaret je i to podelio ubogima. Ipak, kada je ostao bez ičega, sreća mu se osmehnula, odnosno, kako beleži njegov hagiograf, Bog mu je sve nadoknadio.

Godine 788, njegova unuka i prava lepotica, Marija, udala se za vizantijskog cara Konstantina VI (780–797). Filaret, tada već u dubokoj starosti, i njegova porodica preselili su se u Carigrad i ponovo stekli veliko bogatstvo. Filaretove unuke Mirantija i Evantija udale su se za vizantijskog velikodostojnika Konstantinakija, odnosno Grimoalda III (787–806), vladara langobardske kneževine Benevento u Italiji. Dobroćudni i milosrdni starac nije prestajao da pomaže siromašnima i tako je radio sve do svoje smrti. Još za života dobio je pridev Milostivi.  Upokojio se 1. decembra 792, što zna či da je doživeo životnu dob od devedeset godina.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Filaret je proglašen za sveca, a žitije mu je napisao unuk Nikita 821/822. godine. Smatra se da je njegov životopis vizantijska verzija biblijske priče o Jovu. Pravedni i mnogostradalni Jov bio je veoma bogat i slavan, i imao je i brojno potomstvo. U sedamdeset devetoj godini Jova je Bog stavio pred teška iskušenja i bolest. Međutim, on je ćutke i trpeljivo podnosio sve nedaće koje su ga snašle i nijednom rečju nije hulio na Boga. Svevišnji ga je onda nagradio još većim bogatstvom i veoma dugim životom.

Za razliku od aleksandrijskog patrijarha i svetitelja Jovana, s početka 7. veka, uz čije je ime takođe išao pridev Milostivi, Filaret nije bio javna ličnost već običan čovek. S druge strane, za razliku od Simeona iz Emese, koji je bio jurodivi čudak i „sveta luda”, Filaret Milostivi je bio vrlo blaga i umerena osoba. Ipak, Filaretova okolina, uključujući i njegovu suprugu, smatrala ga je ludim jer je u jednom trenutku čitavu imovinu razdelio i sâm postao siromašan.  Zanimljivo je da u njegovom žitiju nema nijedne aluzije na sukob oko kulta ikona koji se odigravao u Vizantijskom carstvu tokom većeg dela 8. stoleća, odnosno tokom čitavog dugog svečevog života. Istoričari naglašavaju da je „Žitije Filareta Milostivog” veoma dragocen izvor za proučavanje agrarne istorije Vizantijskog carstva u 8. stoleću.

Franja iz Umbrije

Grad Asizi, smešten u Umbriji na Apeninskom poluostrvu, rodno je mesto kasnijeg sveca Franje. Na svet je došao 1181. ili 1182. godine, a pravo ime mu je bilo Frančesko (Đovani) Bernardone. Bio je sin veoma imućnog italijanskog trgovca tkaninama i kao dvadesetogodišnji mladić potpuno zaokupljen idealom apostolskog života i skromnosti.  Bio je laik sa nedovoljnim formalnim obrazovanjem i teško bi „položio” ispit iz visokog bogoslovlja. Franja iz Asizija verovatno je mogao da čita jednostavne tekstove na latinskom jeziku, ali ne i više od toga. Međutim, nedostatak formalnog obrazovanja umanjivala je njegova bezrezervna odanost zamisli koju je sledio. Razmišljao je o borbi protiv jeresi, kojih je u ono vreme bilo mnogo, i prosvećivanju ljudi. Nekoliko godina je tražio odgovarajući način da proživi svoju obavezu prema siromaštvu i propovedanju. Čitavo bogatstvo svog oca podelio je sirotinji i, pomalo teatralno, svoj razlaz sa porodicom označio tako što se skinuo potpuno nag na glavnom trgu u Asiziju!  Odbacio je odelo koje mu je davao otac i prihvatio jednostavnu haljinu koju mu je dao mesni episkop.

Franja je izvesno vreme proveo tako što je pomagao gubavcima i opravljao zapuštene crkve u blizini Asizija. Do 1208. godine sakupio je grupu sledbenika svetovnjaka i oni su sami sebe zvali „Mala braća” (lat. Fratres Minores, odakle i potiče reč fratar). Lutali su središnjom Italijom radeći kao najamni radnici ili proseći za život, a nisu se libili da rade ni teške fizičke poslove. Spavali su po štalama ili na otvorenom i propovedali prilično jednostavnu poruku mira i pokajanja. Franjina zamisao bila je da doslovno živi život Isusa Hrista. Govorio je:

„Fratri ne smeju da poseduju ništa, ni kuću, ni zemlju, niti bilo šta. I neka lutaju s verom tražeći milostinju kao stranci i hodočasnici na zemlji, koji služe Gospoda u poniznosti i siromaštvu; i neka se ne stide da to čine, jer je Gospod samog sebe stvorio siromašnog na ovom svetu radi nas”. Franja je prema svima bio podjednako učtiv, čak i prema lopovima i pljačkašima, pa je njegov biograf Toma Čelano zapisao:

„Više nego svetac među svecima, bio je među grešnicima jedan od njih!” Narod Asizija isprva je Franju smatrao ludakom, a onda su postepeno počeli sve više ne samo da ga poštuju, nego i da ga slede.

Franja je kao svetovnjak želeo da pokaže da su oni, poput crkvenih ljudi, dostojni i kadri da vode istinski apostolski život. On i njegovih jedanaest sledbenika ušli su u Rim 1209. godine i tražili da vide papu Inoćentija III (1198–1216). Smatra se da je od dosadašnjih dve stotine šezdeset četiri pape – današnji papa Franja je 264. u istoriji Papske kurije – Inoćentije bio najveći od svih. On je bio rimski plemić koji je teologiju izučavao u Parizu, a kanonsko pravo u Bolonji; bio je kardinal-đakon od svoje devetnaeste godine, a za papu je izabran kao veoma mlad – u 37. godini života. Franja nije želeo da mimo Crkve radi bilo šta, pa je od pape očekivao da odobri „Pravila” po kojima je trebalo da žive on i njegovi sledbenici.

Bio je to zanimljiv susret laika u dronjcima sa predstavnicima gizdave i ohole Rimske kurije. Tog čoveka „u bednoj haljini, nepočešljanog, sa ogromnim crnim obrvama” papa je „ispratio” rečima:

„Ne uznemiravaj me svojim ‘Pravilom’. Bolje je da pođeš i potražiš svoje svinje, pa im propovedaj koliko hoćeš!” Međutim, naivni ili, možda, više vispreni Franja otrčao je u neki svinjac, namazao se svinjskim izmetom i vratio se pred, sva je prilika potpuno zapanjenog, rimskog prvosveštenika. Obratio mu se rečima:

„Gospodine, sada kad sam uradio ono što ste mi zapovedili, budite tako dobri pa mi uslišite ono što Vas ljubazno molim!” Poraženi Inoćentije III verovatno je zažalio što je prema Franji tako loše postupio, pa mu je pre nego što ga je poslao da se opere obećao da će ga ipak ponovo primiti!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ovaj portret Franje Asiškog čuva se u čuvenom muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu

Kada je papa pročitao Franjina „Pravila” uplašio se njihove strogosti jer su u potpunosti bila saobražena jevanđeljima. Međutim, jedan od kardinala je ispravno savetovao Inoćentija III da će odbacivanjem ovog siromaška samo potvrditi da je jevanđelje neostvarivo i tako huliti na Isusa Hrista. Pokoleban, ali ne i uveren, papa je Franju otpustio uz obećanje da će o svemu još razmisliti. A, onda se, navodno, umešao jedan neobičan san. Papa je usnio kako se Lateranska bazilika opasno nagnula, gotovo da se sruši, dok ju je jedan „mali i ružni” redovnik podupirao svojim leđima i sprečavao da se stropošta. Čovek iz sna Inoćentija III mogao je biti samo Franja, a poruka je bila jasna:

„To je čovek koji će spasiti Crkvu!” Oprezni rimski arhipastir Franji je dao samo usmeno umesto pismenog odobrenja, ali je postavio i određena ograničenja. Njegovim sledbenicima je dozvolio da propovedaju, slušaju svog vođu, ali uz uslov da Franja uvažava i sluša papu. Odrpancu iz Asizija ovo je bilo sasvim prihvatljivo i dovoljno. On više nije ni tražio.

Obučeni u svoje pohabane odežde i sa komadom kanapa kao pojasom, mala braća su prosila od vrata do vrata (otuda za njih i naziv „prosjaci”), ili radili u zamenu za hranu, ili čak išli gladni. Franja je išao čak dotle da nije želeo ni da dotakne kovani novac. On je bio prijatelj i brat svih stvorenja, a iskazivao najuzvišenije milosrđe i ljubav. Na mnogim likovnim prikazima može da se vidi kako Franja Asiški propoveda pticama.

Fratri su javno besedili o Božjoj ljubavi i potrebi ljudskog roda za pokajanjem, ali bez ulaženja u složena verska pitanja za koja tada nisu ni bili dovoljno merodavni. Mirili su neprijatelje u strankama podeljenim gradovima Italije, brinuli se o gubavcima i čak sanjali o verskom preobraćanju muslimana.

Godine 1211. Franja se uputio u Svetu zemlju, ali je na balkanskim obalama Jadrana doživeo brodolom i vratio se. Ipak, 1219. godine pridružio se Petom krstaškom pohodu na Egipat. Štaviše, odlučio se na jedan gest koji su mnogi protumačili kao samoubilački: otišao je u logor sultana Malik al Kamila (1218–1238) i tamo propovedao.   Međutim, muslimanski vladar je shvatio da pred njim stoji zanesen, ali iskren i dobroćudan vernik Isusa Hrista. Imao je raumevanja za čudnovatog došljaka i učtivo i ljubazno ga je saslušao. Malik al Kamil se, naravno, nije preobratio, ali se blagonaklono odnosio prema svetom čoveku i naredio je svojim ljudima da ga bezbedno vrate u logor krstaša. Franja i njegovi fratri nisu značili još jedan oblik monasticizma, bili su nešto sasvim novo u zapadnom hrišćanstvu.

Franja i njegovi sledbenici ponudili su mogućnost da se široko rasprostranjena odanost apostolskom životu usredsredi na pravoverne grupe. Pape ranog 13. veka, posebno Honorije III (1216–1227), ispravno su uočili tu novu snagu i pomagali su fratrima zbog njihovog rada za Crkvu. Franjevci su bili delotvorna odbrana pred brojnim jereticima u onovremenom latinskom svetu zapadne Evrope. Broj fratara počeo je naglo da se uvećava – 1209. ih je bilo 12, 1217. oko 5.000, a oko 1300. godine čak 28.000. Italijanski pokret uskoro je postao međunarodni, pošto su grupe fratara krenule u Španiju, Francusku, Nemačku, Englesku i Ugarsku. Na mnogim mestima u početku su nailazili na otpor jer nisu umeli da govore tamošnjim jezikom, a i za mesni živalj izgledali su kao jeretici. Međutim, vrlo brzo su privukli brojne članove i pokrovitelje. Očigledno je da je bila reč o veoma zanimljivom primeru osobenog verskog oduševljenja.

Franja je bio krhkog zdravlja, pa je već u svojim poznim tridesetim godinama ozbiljno poboljevao. Veruje se da je u Egiptu, tokom Petog krstaškog rata, zadobio očnu infekciju. Upokojio se 3. oktobra 1226, s nepunih četrdeset pet godina. Zbog ogromnih zasluga za zapadno hrišćanstvo, a samo nepune dve godine posle smrti, proglašen je za sveca. Papa Grigorije IX (1227–1241) kanonizovao je Franju 16. jula 1228. godine. Ovaj neobični Hristov „vojnik” bio je poklonik jednostavnosti, a svoje stavove nije uobličio u bogoslovski, teško razumljiv rečnik, niti u učen ili nerazumljiv stil. Franja Asiški je u okviru Rimokatoličke crkve postao najomiljeniji svetac srednjeg veka, gotovo rame uz rame sa Svetim Petrom i Bogorodicom.

* * *

Najteži zadatak koji je Franja iz Asizija ostavio svojim fratrima bio je njegov ideal siromaštva, koji je bio tako potpun da je značio ne samo napuštanje svake imovine, već i odricanje od svih sebičnih nagona. Iako Franjino krajnje siromaštvo nije bilo održivo na duže vreme, glavna grupa fratara ostala je odana jednostavnom i skromnom načinu života. Međutim, veliki porast broja „male braće” neminovno je zahtevao određene promene u njihovom delovanju. One su se sprovodile u dva pravca: prvi je podrazumevao posedovanje imovine, a drugi istrajno školovanje. Već je drugo pokolenje pripadnika ovog reda raspolagala znatnim materijalnim bogatstvom i bila daleko obrazovanija od prethodnika. Podsetimo se činjenice da je Rodžer Bekon (oko 1214–1294), engleski filozof, profesor Oksfordskog univerziteta i jedan od najvećih naučnika srednjeg veka, bio duhovnik franjevačkog reda. Ipak, Franja iz Asizija i njegovi ideali dobrote, jednostavnosti i skromnosti, kao, uostalom, i širokogrudost i čovekoljublje Filareta Milostivog, nisu zaboravljeni ni u naše vreme. Oni ostaju kao podsticajan, ali i teško dostižan uzor.