Život na vrhu stuba

Među onima koji su se Isusu Hristu za ljubav odricali svih blagodeti, ali i briga ovozemaljskog života, i dobrovoljno podvrgavali najstrožim zahtevima monaškog obitavanja provodeći život u postu i molitvi, bilo je i veoma neobičnih podvižnika.

U najneobičnije monahe ubrajali su se takozvani stiliti, odnosno stolbnici (stolpnici). Reč je o hrišćanskim svetiteljima koji su se podvizavali na usamljenim mestima, nekom uzvišenju ili stubu (stolp na staroslovenskom; stylos na grčkom). Njihov podvig sastojao se u tome da bez obzira na godišnje doba i klimu, na sneg, kišu ili vetar, na vrućinu ili hladnoću, stoje na jednom mestu, na vrhu stene ili kamenog stuba. Ovakav način podvižništva posebno je negovan u Siriji, pa se ova vizantijska provincija može smatrati svojevrsnom kolevkom stilita (stolpnika).

Na vrhu stuba koji je lestvicama bio povezan sa tlom, ponekad se nalazila nadstrešnica, neka vrsta malog zaklona, koju su postavljali ushićeni i opčinjeni vernici da bi bar malo olakšali nimalo udoban život onima kojima su se divili. Da bi povećali stepen svoje askeze i svoje patnje, stolpnici su često na sebe stavljali lance postavljajući ih tako da imaju oblik krsta. Razlog boravljenja na vrhu stuba u najmanju ruku imao je dva cilja: odvajanje i oslobođenje od grešnog sveta i primicanje Bogu i nalaženje spokoja i mira van fizičkog dodira poklonika koji su ih posećivali. S vremena na vreme, pojedini podvižnici bili su uključeni i u neka politička zbivanja.

Rodonačelnik življenja na stubu bio je znameniti Simeon Stilit Stariji u 5. veku. Ovaj neobični način izražavanja bespogovorne pobožnosti brzo je stekao veliki broj pristalica i postao veoma uvažen u Vizantiji. Mnogi hodočasnici dolazili su sa svih strana da vide čudnovate i harizmatične božje sluge čija je omiljenost sve više rasla. Na mestima gde su oni živeli došlo je do cvetanja trgovine, nekih vrsta zanatske proizvodnje i gostioničarstva. Duboko uvažavanje stolpnika, pojačano verovanjem u njihovu isceliteljsku moć, prerastalo je u pravo obožavanje. U istoriji vizantijskog monaštva bilo je i nekoliko žena koje su upražnjavale ovakav način monaškog bivstvovanja.

Pojava ikonoborstva u 8. veku prouzrokovala je osipanje stolpnika. Tako hroničar Teofan Ispovednik navodi kako je car Konstantin V (741–775) naredio da se svirepo pogubi stolpnik Petar, a u žitiju Teodora iz Edese navodi se opadanje stilita u 9. veku. Međutim, već krajem istog stoleća došlo je do preokreta i ovaj pokret ponovo je uzeo maha. U 10. veku Luka Stolpnik naglašavao je kako je on peti u nizu velikih vizantijskih stilita. Nekoliko svetitelja, među kojima je i Lazar Galesijski, u dugogodišnjoj monaškoj karijeri provelo je nekoliko godina na stubu. Istorija monaštva beleži veliki broj stolpnika, ali posebno su značajna petorica.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Simeon Stolpnik Stariji

Simeon Stolpnik Stariji

U selu Sis u maloazijskoj oblasti Kilikiji, u porodici hrišćana Susotina i Marte, oko 389. godine rođeno je muško dete kome su dali ime Simeon. Kao dečak Simeon je bio čobanin, a onda je otišao u manastir Teleda i sa osamnaest godina primio monaški zavet. Ubrzo je po privrženosti Bogu nadmašio sve kaluđere i izazvao njihovu surevnjivost, pa je zbog preterane revnosti jedno vreme čak bio i izbačen iz monaškog bratstva. U njegovom žitiju stoji da je u mahnitoj nehajnosti svoje nago telo obmotavao užetom od palminog vlakna koje mu je seklo tkivo i stvorilo gnojave rane.

Simeon je kratko vreme živeo na planini u nekom bunaru koji je presušio, potom u maloj keliji u blizini sela Telanisa, a onda u kružno ograđenom zemljištu na planini Kalat Siman, nedaleko od Antiohije, gde je lancem vezanim za desnu nogu bio prikovan za stenu. Glas o ovom čudaku dopro je i do crkvenog velikodostojnika Meletija koji mu je došao u posetu. Simeon mu se potčinio i dozvolio kovaču da ga oslobodi teških okova.

Kao prvi stolpnik Simeon je stekao veliku slavu, a posećivali su ga ljudi koji su pripadali različitim narodima: Ismailićani (Arabljani), Persijanci, Jermeni, Iberijci (Gruzini), žitelji Pirinejskog poluostrva, Britanci i drugi. Da bi izbegao da ga dodirnu, Simeon je dao da se podigne stub na kome je stalno boravio, što je izazvalo ogromno čuđenje posetilaca. Pošto se pokazalo da je to nedovoljno, kasnije su mu još u četiri navrata podizali stubove, tako da je peti dostigao visinu od oko šesnaest metara. Oko stuba bile su podignute dve kamene ograde. Simeon je na stubu imao i malo sklonište gde je živeo u postu i molitvi, a odatle je i propovedao. Obedovao je veoma malo – samo raskvašeno sočivo i vodu. Navodno su mu se i životinje pokoravale, čak i leopard i zmija, a jednom prilikom umilostivio je i učinio krotkim nekog opakog razbojnika. Umeo je da isceli bolesne, a kao prorok najavio je sušu, glad i pomor, zatim i najezdu skakavaca, kao i napade Persijanaca.

U sirijskoj verziji njegovog životopisa pominje se kako je Simeon primorao cara Teodosija II (408–450) da opozove svoj edikt kojim je Jevrejima vratio njihovu nekadašnju sinagogu. U međuvremenu su se u tu bogomolju uselili hrišćani i u njoj su obavljali liturgiju. Bilo je očigledno da je car zazirao od slavnog monaha i stolpnika jer mu je uputio pokajničko pismo, i odmah je smenio gradonačelnika koji ga je savetovao da tako postupi. Prema nekim podacima, Simeon Stolpnik Stariji vratio je iz jeresi monofizitizma caricu Atenaidu–Evdokiju, suprugu Teodosija II, a navodno je i docniji car Markijan (450–457) tajno posećivao uvaženog kaluđera i tražio njegove savete. Simeon je preminuo u mestu Kalat Siman 24. jula 459. godine, a crkva ga proslavlja 1. septembra.

Kad se prvi stolpnik upokojio, pokršteni Arabljani pokušali su da odnesu njegov kovčeg, ali ih je u tome sprečio Ardabur, sin alanskog vođe Aspara, koji je jedno vreme za vladavine cara Lava I (457–474) bio svemoćan na dvoru. Simeonovo telo prebačeno je u Antiohiju, prestonicu vizantijske provincije Sirije, ali je njegov stub i dalje bio predmet obožavanja. Žitije prvog stolpnika na grčkom je napisao njegov učenik Antonije, a sačuvana je i verzija na sirijskom jeziku. Dragocene podatke o Simeonu Stilitu zabeležio je i čuveni bogoslov Teodorit Kirski koji, između ostalog, navodi i zanimljiv podatak da su ikone neobičnog stolpnika ukrašavale ulaze u radionice (ergasterija) širom Vizantijskog carstva, čak do Rima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Danilo Stilit

Danilo Stolpnik

Danilo Stolpnik bio je oko dvadeset godina mlađi od Simeona Stolpnika Starijeg. On je rođen 409. godine u selu Merata, nadomak Samosate, grada na reci Eufratu. Njegovi roditelji, Ilija i Marta, bili su hrišćani i dugo nisu imali dece, pa se mislilo da je Marta nerotkinja. Ipak, dobili su sina koji je s dvanaest godina krišom otišao u manastir. Zbog detinjeg uzrasta iguman i monasi nisu hteli da ga prime, ali je na Danilovo veliko navaljivanje monaška bratija ipak popustila. Kad su ga posle dugog traženja roditelji našli, saglasili su se da njihov sin ostane u manastiru.

Mladi kaluđer imao je veliku želju da vidi Simeona Stolpnika Starijeg koji se već pročuo po svom podvigu, ali ga je u početku starešina manastira od toga odvraćao. Ipak, kad je kasnije nekim poslom pošao za Antiohiju, iguman je poveo nekoliko monaha, među njima i Danila, pa su posetili Simeona. Ova poseta na Danila je ostavila neizbrisiv utisak. Posle nekog vremena iguman se upokojio i monasi su tražili da Danilo postane njihov starešina, ali je on to odbio. Najpre se ponovo zaputio kod Simeona Stolpnika, a onda je krenuo put Carigrada i 460. godine uspeo se na stub u Anaplusu, jednom od prestoničkih predgrađa. Njegov biograf ga prikazuje kao naslednika Simeona Stilita Starijeg jer je posle smrti prvog stolpnika simbolično primio njegovu kukuljaču.

Danilo Stolpnik je vrlo brzo stekao veliko uvažavanje, pa su dobri ljudi i njemu dogradili viši stub. On je lečio bolesne i opsednute demonima, a predvideo je i požar koji je na dan Svetog Mamanta, 2. septembra 465. godine, zadesio Carigrad i bio kazna za grehe njegovih stanovnika. Danilo je prethodno opominjao žitelje vizantijske prestonice šta će se desiti, ali su se oni olako oglušili o njegova upozorenja.

Iz žitija Danila Stolpnika saznajemo da je svetitelj imao i političku ulogu. Kao posrednik učestvovao je u pregovorima vizantijskog cara Lava I i Gubazisa, vladara Lazike. Prilikom posete stolpniku, car Lav I napravio je nedoličan gest tako što je pri odlasku u Danilovom prisustvu uzjahao konja, a trebalo je da se peške udalji od stuba i tek onda popne u sedlo. Usledila je opomena koju je car ubrzo shvatio – konj ga je zbacio i on je pao, carski venac sleteo mu je s glave, a drago kamenje rasulo se po zemlji. Lav I se zatim na prikladan način izvinio Danilu.

Jedne zimske noći, dok je besnela snežna oluja, vetar je pocepao Danilovu odeću. Nevreme je trajalo tri dana, pa su se tek onda njegovi učenici popeli na stub i našli telo prekriveno ledenicama koje je izgledalo beživotno. Međutim, sunđerom i toplom vodom oni su ga „oživeli”. Kad je o tome saznao car Lav I, rekao je da se na vrhu stuba postavi nekakav krov. Danilo je najpre bio protiv, ali je popustio.

Danilo Stolpnik predvideo je napad vandalskog kralja Gajzeriha (429–477), ali je Vizantince umirio tvrdnjom da varvari neće zauzeti Aleksandriju. On je takođe predvideo dolazak na presto cara Zenona (474–475), ali i njegovo svrgavanje i ponovni dolazak. I, zaista, Zenona je svrgao njegov šurak Vasilisk (475–476). On je bio pristalica monofizitizma, učenja osuđenog na IV vaseljenskom saboru (451), ali je pokušaj da širi tu nauku naišao na otpor patrijarha Akakija (472–489). Osetivši da će izgubiti bitku s carem, carigradski prvosveštenik poslao je nekoliko episkopa i zamolio Danila Stolpnika da siđe sa stuba i da mu pomogne. Bio je svestan koliku moć ima neobični kaluđer. Posle izvesnog premišljanja, Danilo je sišao sa stuba i krenuo u Carigrad. Na vest da se stolpnik približava, car Vasilisk se vidno uznemirio. Pošto nije imao hrabrosti da se susretne s harizmatičnim monahom, utekao je na svoje imanje.

Carev postupak nije pokolebao Danila i on je krenuo za njim. Međutim, pošto su mu usled neprekidnog boravka na vrhu stuba noge bile nenaviknute na hodanje, nosili su ga vernici. Kad se ova neobična povorka pojavila nadomak carevog imanja, obespokojeni Vasilisk želeo je po svaku cenu da izbegne susret i naredio je svojim ljudima da nikoga ne puštaju. Danilo se udaljio, ali se car predomislio u strahu da ga ne stigne neka nesreća i zamolio stolpnika da se vrati. Međutim, pokazalo se da je bilo dockan. Stari monah odbio je carev predlog i predskazao je Vasiliskovu smrt. Kao neka vrsta upozorenja, jedan stub u carevoj blizini nenadano se srušio, što je imperatora još više uplašilo. On je tražio pomirenje i u očajanju je čak pao ničice pred stolpnikom. Međutim, Danilo je prozreo Vasiliskovu neiskrenost i iznova je nagovestio njegovu smrt, pa se vratio na svoj stub.

Ubrzo, 476. godine, usledila je promena na prestolu. Setivši se predskazanja, zahvalni novi stari car Zenon (476–491) posetio je sa suprugom čuvenog stolpnika i izrazio mu svoju blagodarnost. Danilo Stolpnik se upokojio 11. decembra 493. godine, što znači da je na stubu boravio više od trideset godina. Pred smrt ga je posetio carigradski patrijarh Eufemije (490–496). Danilova sahrana bila je velelepna: gorele su desetine hiljada sveća, a on je položen u veliki sarkofag od dragocenog kamena. Ruski hodočasnik Antonije zapisao je kako je prilikom posete Carigradu 1200. godine video mošti svetitelja koga crkva proslavlja 11. decembra. Žitije Danila Stolpnika, koje je sačuvano u dve verzije, pominje srebrnu ikonu svetitelja tešku preko trideset kilograma.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sveti Simeon Stilit Mlađi

Simeon Stolpnik Mlađi (Divnogorac)

Imenjak Simeona Stolpnika Starijeg i svetitelj, Simeon Stolpnik Mlađi, rođen je u Antiohiji 521. godine, u porodici trgovaca mirisima koja je poticala iz grada Edese u Mesopotamiji. Njegov otac Jovan poginuo je u zemljotresu 20. maja 526. godine, a majka Marta, inače veoma pobožna žena, ostala je udovica. Ona je kasnije proglašena za sveticu, a njen dan obeležava se 4. jula. Ubrzo po očevoj smrti, Simeon je otišao u planinsku oblast Pila, u blizini grada Selevkije u Siriji. Kad je imao sedam godina popeo se na stub i postao stilit. Poučio ga je Jovan, iguman tamošnjeg malog manastira, koji je i sam stajao na stubu. Kako beleži pisac Simeonovog žitija, dečak je u podvižničkoj upornosti nadmašio svog zaštitnika. Hranio se samo raskvašenim sočivom i vodom, omiljenom hranom najrevnosnijih monaha. Navodno se vrlo brzo pokazao kao dobar iscelitelj i prorok: predvideo je smrt svog učitelja Jovana Stolpnika i persijsko zaposedanje Antiohije 540. godine. Simeon se toliko pročuo da su mnogi poklonici dolazili da ga vide, a posetio ga je i antiohijski patrijarh Efrem (527–545). Vremenom su mu podigli i drugi, podesniji stub.

Simeon Stolpnik Mlađi preselio se oko 541. godine na Divnu goru – otud ima nadimak Divnogorac – udaljenu 16 kilometara od Antiohije i tamo je podigao stub na kojem je živeo. Na tom mestu kasnije je podignut manastir koji je u sledećim stolećima imao zanimljivu i burnu istoriju. Simeon je pisao teološke tekstove, a sačuvana su i dva njegova pisma. On je predvideo smrt antiohijskog patrijarha Efrema i da će cara Justinijana I (527–565) naslediti Justin II (565–578). Bio je dobro obavešten i o zbivanjima u arabljanskom svetu, pa je 553. godine obznanio smrt Alamundarusa, vladara grada Hire na donjem Eufratu, koji je pedesetak godina pljačkao vizantijske pogranične oblasti. Simeon Stolpnik Mlađi preminuo je 592. godine, a crkva ga slavi 24. maja. Njegovo žitije sačuvano je u raznim grčkim verzijama, kao i u gruzinskom i arapskom prevodu. Zanimljiv je podatak da su sve do 12. stoleća, dakle šest vekova posle smrti Simeona Stolpnika Mlađeg, za hodočasnike pravljene pločice s njegovim likom, zapravo svojevrsni suveniri.

Alimpije Stolpnik

Alimpije (Alipije) je rođen u gradu Hadrijanopolju, ali ne onom u Trakiji (Jedrene), nego u maloazijskoj oblasti Paflagoniji. Njegov otac ubrzo je umro, a majka nije htela da se ponovo udaje. Adrijanopoljski episkop Teodor prihvatio je dečaka i starao se o njemu: najpre ga je postavio za ekonoma, a potom za đakona. A onda je Alimpije krišom otišao na Istok, što je ražalostilo episkopa Teodora, ali i obične ljude iz tog kraja, pa su krenuli da ga traže. Napokon su ga našli u gradu Evhaita na severu Male Azije i ubedili da se vrati. Ipak, poriv za usamljeničkim životom nije napuštao kaluđera Alimpija. On je najpre želeo da živi na vrhu obližnjeg brda, daleko od gradske vreve, na mestu koje mu se učinilo veoma pogodnim za smerno tihovanje, ali je to naišlo na neodobravanje njegovih poštovalaca. Alimpije se naposletku nastanio na jednom paganskom grobu, na kome je bio postavljen stub. U želji da poništi tragove mnogobožaca, on je s vrha stuba uklonio paganske simbole, postavio je krst i tu se konačno skrasio.

Uz novčanu pomoć sugrađana, Alimpije je na tom mestu podigao crkvu posvećenu svetoj velikomučenici Efimiji koja mu se jednom javila u snu. Uz crkvu je ostao stub na kome je navodno boravio više od pedeset godina. Poput svojih prethodnika stilita, i Alimpije se pročuo kao iscelitelj koga je posećivao veliki broj ljudi. Prema njegovoj želji, kasnije su na tom mestu podignuta još dva manastira, muški i ženski, jedan s jedne strane stuba, a drugi s druge, pa je taj građevinski kompleks nalikovao na raskošni svećnjak. Alimpije je sastavio tipike – manastirske „ustave”, koji su propisivali način života za oba manastira. Tako je, na primer, monahinjama bilo zabranjeno da se pojavljuju pred muškarcima. U ženskom manastiru živele su i njegova majka i sestra Marija.

Četrnaest godina pre smrti Alimpije se razboleo. Oboleo je od nekakve teške bolesti nogu, pa više nije bio u stanju da stoji, nego je mogao samo da leži na jednoj strani. Navodno, živeo je više od sto godina, a upokojio se pred kraj vladavine vizantijskog cara Iraklija (610–641). Crkva proslavlja uspomenu na Alimpija Stolpnika 26. novembra, a njegova lobanja nalazi se u riznici manastira Kutlumuša na Svetoj gori.

Luka Stolpnik

Peti u nizu velikih stilita, Luka Stolpnik, rođen je u selu Atikom, u oblasti Anatolika u Maloj Aziji. Premda se za godinu njegovog rođenja navodi 879, verovatno je rođen tek oko 900. jer je u vreme velike gladi 927/928. godine imao oko trideset godina. Poticao je iz porodice imućnog seljaka vojnika. Kad je imao osamnaest godina, učestvovao je u jednom neuspešnom pohodu protiv Bugara, gde je video pogibiju velikog broja ljudi. Luka se nekako spasao, a taj događaj na njega je ostavio veoma snažan utisak. S dvadeset četiri godine postao je sveštenik, ali je još nekoliko godina ostao u vojsci.

Luka je težio najstrožem asketizmu, odbacujući porodicu i prijatelje, i prezirući sam ovozemaljski život. Jeo je jedino divlje trave, spavao na podu i na sebe stavljao teške lance. Povukao se u manastir Svetog Zaharija na gori Olimpu u maloazijskoj oblasti Bitiniji. Kasnije je otišao u Carigrad, gde je četrdeset dve ili četrdeset četiri godine proveo na vrhu Evtropijevog stuba u Halkedonu, gradu koji se nalazi na maloazijskoj obali preko puta Carigrada. Tu je i umro 11. decembra 979. godine, a ubrzo je zaodenut oreolom svetosti, pa je, kako sleduje svetiteljima, sastavljeno i njegovo žitije koje je sačuvano u samo jednom rukopisu iz 11. stoleća.

*  *  *

U likovnoj umetnosti stolpnici su bili prikazivani kao vremešni monasi sede brade i podignutih ruku, smešteni na vrhu mermernih stubova i vidljivi jedino iznad ramena ili pojasa. Dvojica imenjaka, sveti Simeon Stolpnik Stariji i Mlađi, nose kukuljače (monašku kapuljaču). U crkvama vizantijskog sveta postoje njihovi mnogobrojni likovi i često, pogotovo u kasnijim stolećima, nije lako ustanoviti o kome se od njih dvojice zapravo radi. Stiliti su od pada sa stuba bili zaštićeni jednom gvozdenom ogradom koja se nalazila oko prostranog, ukrašenog kapitela. Ponegde su naslikana i mala vrata koja ohrabruju pretpostavku da su unutar stuba mogle da postoje i stepenice. Katkad su prikazane i merdevine prislonjene uza stub. I u našim crkvama i manastirima sačuvao se veliki broj prikaza stolpnika. Navešćemo samo neke od njih: Bogorodičina crkva u Studenici, Sveti Petar u Rasu, Gračanica, Bogorodičina crkva u Peći, Dečani, Manasija. Na nekim prikazima napisana su i njihova imena, a negde ta imena nedostaju, pa se moramo utešiti zaključkom da je reč o bezimenim stolpnicima.