PARTIZANI I ČETNICI U HOLIVUDU

Vijanje po šumama i gorama u Drugom svetskom ratu na ovim prostorima imalo je u tom trenutku odjeka i u svetskoj kinematografiji.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Još je u Prvom svetskom ratu uočeno, a između dva rata potvrđeno, da je film oružje koje može da bude delotvorno poput haubice. Ako ne i moćnije.
   
Odmah po početku Drugog svetskog rata sve zaraćene strane bacile su se na snimanje filmova, kako je ko znao i umeo. Bilo je tu raznih proizvoda, od klasičnih propagandnih žurnala, u kojima su se pratile trupe, preko crtanih filmova u kojima Paja Patak odlazi da se bori protiv nacista, do nekih od remek-dela kinematografije, kao što je „Kazablanka” Majkla Kertisa, film snimljen 1943. godine.

Na ovim prostorima nogu su, po običaju, povukli Nemci. Nedugo posle Aprilskog rata i stvaranja takozvane Nezavisne države Hrvatske nekome u Gebelsovom Ministarstvu propagande palo je na pamet da bi bilo dobro snimiti film koji prikazuje događaje iz nacističke vizure, a kroz čiju propagandnu upotrebu je trebalo opravdati tek završen napad i komadanje Kraljevine Jugoslavije.

Ljudi u oluji

Zamišljeno – ostvareno, pa se u Zagrebu u leto 1941. godine pojavila ekipa UFA Medie, jedne od najvećih filmskih kuća na svetu. Ekipu je predvodio Fric Peter Buh, a najveću pažnju privlačila je glavna glumica Olga Čehova, jedna od najvećih nemačkih zvezda tog vremena, žena kojoj su se otvoreno divili i Hitler i Gebels. Rezultat ove posete bio je film „Ljudi u oluji” (Menschen im Sturm). Radnja ovog filma se događa u Jugoslaviji, uz samu granicu sa Austrijom, tada delom Trećeg Rajha.
 
Folksdojčeri tu nastanjeni trpe svakovrsna zlostavljanja od strane vlasti Kraljevine Jugoslavije, a od lokalnog srpskog stanovništva, koga u stvarnosti u tom kraju nije ni bilo. Shodno tome, u maltretiranju se naročito ističe srpska vojska. „Srpska” se ističe na više mesta u filmu, valjda da bi se napravio otklon od novopečenih saveznika Hrvata.

Olga Čehova igra nemačku veleposednicu, na čijem imanju podivljali srpski vojnici čine najveći zulum, otimaju stoku, nose sve što može da se pomeri, a kad su već tu, u pauzi traganja za kokoškama i ostalom sitnom stokom, pokušavaju da siluju mladu nemačku učiteljicu, inače gazdaričinu ćerku.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Prizori iz nemačkog filma „U oluji”

„Nesrećni” folksdojčeri trpe koliko mogu, ali kada dara prevrši meru, prinuđeni su da krenu prema granici. Ni na putu ih Srbi ne štede, pa u Austriju stiže svega nekoliko njih, koji traže pomoć od „majke” Nemačke. Ova, naravno, ne može da ostane gluva na vapaj nejači, pa Vermaht prelazi granicu, vođen preteklim folksdojčera, počinje pravedni rat da bi zaštitio progonjene.

Čisto da se nađe i potvrdi savezništvo, u filmu je stradao i jedan Hrvat, apotekar, u pokušaju da zaštiti nedužne Nemce. Da bi se ovaj uključio u film zamolio je sam poglavnik Ante Pavelić koji je primio ekipu pre snimanja.

Film je doživeo veliki uspeh kod publike, bio rado gledan i u Berlinu i u Zagrebu. Jedan od razloga za uspeh sigurno je to što je sve izgledalo autentično, statisti su bili obučeni u uniforme Vojske Kraljevine Jugoslavije, u kojima se nije oskudevalo posle zaplene u Aprilskom ratu. Pedantni Nemci o svemu su vodili računa, od šajkača, preko šlemova i oružja, do odlikovanja, a sve u cilju da posle projekcije, kada izađe iz bioskopa, svaki pošteni gledalac kaže: „I zaslužili su sve što ih je snašlo”.

Film „Ljudi u oluji” je posle rata u Nemačkoj dospeo na listu zabranjenih nacističkih filmova.

Sto za jednoga

Negde u isto vreme, u leto i jesen 1941. godine, sovjetska kinematografija je obratila pažnju na ove prostore.
 
U okviru prigodnih filmskih pričica „Pobeda je naša” prikazuju se dva kratka filma, ono što su nazivali „agitke”.
 
Prvi je bio „Sto za jednoga” (Sto za odnoga), snimljen u Lenjingradu leta 1941, u režiji Herberta Rapaporta. Film se, kao što mu ime kaže, usmerio na teror nemačkih okupatora u Srbiji. Mladi Srbin, braneći čast svoje devojke, ubije nemačkog vojnika. Sledi odmazda, Nemci pokupe sto talaca viđenih za streljanje. Dok ih vode ka stratištu, taoci otimaju oružje i ubiju nemačke sprovodnike. Pošto im povratka kućama nema, gde će, šta će, osnuju partizanski odred.

Druga „agitka” je daleko čuvenija. U pitanju je „Noć nad Beogradom” (Nočъ nad Belgradom), snimljen u Taškentu krajem 1941. godine. Film je režirao Leonid Lukov, a glavna uloga poverena je velikoj sovjetskoj umetnici Tatjani Okunjevskoji.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

I sovjetska kinematografija imala je svoje viđenje ratnih zbivanja kod nas

Po pozivu vođe sovjetskog i svetskog proleterijata Josifa Visarinoviča Staljina narodima Evrope da se dižu na oružje protiv fašista, beogradski ilegalci upadaju u nemačku radio-stanicu. Kada su je osvojili, čitaju narodu proglas o ustanku. Na kraju filma glavna junakinja pred mikrofonom peva ratnu romansu „Noć nad Beogradom”.  Prenos slušaju i Nemci, kojima ne pada na pamet da sede tek tako i uživaju u pesmi, pa na poslednjoj strofi upadaju u studio i šmajserima prekidaju pesmu i emisiju.
 
Ova pesma decenijama je bila jedna od najomiljenijih ruskih romansi, a postala je i jedan od simbola (sovjetskog) Velikog otadžbinskog rata.

Kad snimaju Nemci i Sovjeti, nerealno bi bilo očekivati da Holivud ostane po strani.

Ni „K” od „Kazablanke”

Studio „Foks” je 1943. godine snimio film „Četnici! Borbena gerila” (Chetniks! Fighting guerrillas), u režiji Luisa Kinga. U radu na filmu učestvovali su i jugoslovenski saradnici, bez preteranog upliva, a postoje podaci da je film parama pomogla i vlada u emigraciji, u pauzama spletkarenja i borbe za što bolji lični položaj gospode ministara.

„Četnici!” su reklamirani kao najuzbudljiviji film, film koji će vas držati prikovane za stolicu.

Sve počinje Aprilskim ratom i propašću Jugoslavije. Odnekud se pojavljuje Filip Dorn u ulozi pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića, koji u planinama Jugoslavije organizuje otpor okupatoru. Normalno, za holivudsku priču, Nemci za taoce uzimaju Mihailovićevu porodicu koja nekim čudom živi u Kotoru. Pukovnik uzvraća udarac, pa zarobljava i porodicu i ljubavnicu nemačkog generala. Za oslobađanje dotičnih ne traži svoje, već hranu za izgladnele Kotorane.
 
Posle mnogo akcije, nešto manje pucnjave nego što je uobičajeno i normalno za ratni film, presvlačenja u nemačke i italijanske uniforme, dvostrukih i trostrukih špijuna, sve se rešava u opštem napadu u kom četnici oslobađaju Kotor, a Mihailović preko radio-talasa šalje poruku narodu da nastavlja sa borbom.

Film je romantizovana verzija dela gerilskog rata u Jugoslaviji, odnosno, priča o tome kako su Amerikanci zamišljali da to izgleda tamo negde u balkanskim gudurama, za koje većina ljudi, uključujući i one koji su radili na filmu, nisu bili baš najsigurniji gde se tačno nalaze. Lepi glumci u ulogama četnika, glatko i uredno obrijani, nigde traga od uobičajene predstave bradatog, zadriglog četnika koji okolo vitla nožem i ražnjem.
 
Posle zaokreta zapadnih saveznika u odnosu prema Mihailoviću, kada su saveznici priznali Tita jedinog pravog borca protiv fašizam, film je povučen iz bioskopa, iako je bio rado gledan i prilično dobro ocenjen od kritike.

I Britanci su imali svoj film na naše ratne teme. Film „Ilegalci” (Undercover) snimljen 1943. godine. Uradio ga je Sergej Nolbandov. „Ilegalci” nalikuju „Četnicima”, čak im je to bio prvobitan naziv.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Plakat za film "Ilegalci"

Po kapitulaciji Jugoslavije, 1941. godine, kapetan Miloš Petrović odlazi u planine, da organizuje otpor, dok mu brat doktor Stefan ostaje u Beogradu, odakle ilegalno sarađuje, kao dvostruki špijun.
 
Mnogo metaka, eksplozija, stradale nejači i Nemaca, u vazduh dignutih vozova, Stefan junački gine. Brat ga sveti tako što uništava nemačke trupe i povlači se u planine da nastavi s borbom. I pored stručnog konsultanta dr Miloša Sekulića, važne ličnosti pokreta Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je učestvovao u pisanju scenarija, ovaj film daleko je najslabiji od svih navedenih.

Svi ovi filmovi teško da mogu da se na bilo koji način umetnu u grupu remek-dela, kao što je „Kazablanka”. Ipak, filmovi koji su se ticali događaja na Balkanu su u svakom slučaju zanimljivi kao dokument toga kako su nas drugi nekada videli.