Jasno da nejasnije ne može biti!

Tek posle više od dva i po veka naučnici su uspeli da dešifruju jedan rukopis koji je bacio novo svetlo na obrede zagonetnog udruženja okulista, ali iako je tekst odgonetnut, na mnoga pitanja i dalje ipak ne mogu da se nađu zadovoljavajući odgovori.
 
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     
Posebne naočare, koje su budućem kandidatu omogućavale da "progleda"

Veliki majstor stavlja list hartije ispred budućeg kandidata, nalaže mu da stavi prvo odgovarajuće naočare, a potom mu naređuje da čita. Budući član je zbunjen, suočen je s nemogućim zadatkom, list je potpuno prazan.

Međutim, kandidata umiruju i objašnjavaju da nema razloga za paniku, ima nade da mu se vid popravi. Veliki majstor tkaninom blago prelazi preko očiju budućeg člana i izdaje zapovest da se počne s hirurškim zahvatom. U trenutku kad sa stola uzima pincetu, prisutni članovi podižu upaljene sveće.

Veliki majstor počinje da čupka dlačice iz obrva kandidata. Čitav obred niz je „simboličnih radnji, od kojih svaka ima odgovarajuće značenje”, objašnjava veliki majstor. Potom budući član polaže ruku na amulet čoveka koji rukovodi čitavim obredom, a ovaj mu kaže da ponovo pokuša da pročita tekst, prvobitni list zamenjuje drugim. Pošto ovog puta na ponuđenoj hartiji postoji tekst, kandidat ga s lakoćom čita, svi prisutni „čestitaju bratu” i ponavljaju mu da je progledao.

Sigurna kuća

Više od dvesta šezdeset godina sadržaj tog rukopisa i pojedinosti obreda bili su obavijeni tajnom. Zagonetka se krila u šifrovanom tekstu, jednom od mnogobrojnih koje su potpisivala tajna društva u 18. i 19. veku. Na vrhuncu svog uticaja ta od javnosti skrivena udruženja, a ponajviše slobodni zidari, odnosno masoni, imali su na stotine hiljada članova u Evropi i Novom svetu.

Bez obzira na različite stavove koje poznavaoci nude u pogledu opravdanosti postojanja tih društava, te mnogobrojne lože bile su zapravo sigurna mesta gde su slobodni mislioci imali priliku da se bave izučavanjem svega i svačega, od zakona fizike, prava čoveka, do opravdanosti verovanja u Boga, a da su pri tome bili skriveni od sveprisutnih očiju vlasti svake pojedinačne države, ali i crkve.   Međutim, baš zato što su se (po)trudili da im društva budu tajna, i dalje se zapravo malo zna o većini tih udruženja. Jer, tokom decenija, osim onih najvećih, mnoga od društava u međuvremenu su nestala. A njihove manifeste, mahom pisane šifrovanim jezikom, istoričari uglavnom ni ne pokušavaju da odgonetnu.

Zato i jeste neobično i, ispostavilo se, veoma dragoceno, što je jedan od rukopisa tajnog društva, kojim i započinje ovaj tekst, postao dostupan javnosti. I to zahvaljujući nekoj vrsti igre dvoje ljudi koji su naknadno uključili stručnjake i uspeli da odgonetnu taj šifrovani tekst, od sedamdeset pet hiljada znakova, na sto pet strana. Dešifrovanje rukopisa započelo je u jednom nemačkom restoranu.

Poverljivo i nerazumljivo

Kristijane Šefer i Volfgang Hok redovno su se sastajali u jednom italijanskom bistrou u Berlinu. Ovo dvoje filologa, stručnjaka za stare rukopise, satima su sedeli i razmenjivali iskustva o mrtvim jezicima i nerazjašnjenim rukopisima.

U jesen 1998. godine Šeferova se spremala da napusti Berlin i prihvati mesto u lingvističkom odeljenju na univerzitetu u Upsali, smeštenom severno od Stokholma. Kristijane se iznenadila kad joj je Hok, s kojim je do tada gajila isključivo poslovan odnos, na rastanku dao poklon – veliku kovertu od čvrste smeđe hartije na kojoj je pisalo „strogo poverljivo”, a u produžetku su se nizali neprepoznatljivi simboli.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Manuskript

Šeferova je otvorila kovertu i našla poruku:

„Da imate čime da prekraćujete vreme tokom dugih zimskih noći u Švedskoj”. Unutra se nalazilo više od sto fotokopiranih strana s nizovima neprepoznatljivih znakova: simboli neobičnih oblika, rune (staro germansko pismo), matematički znaci, rimski alfabet.  Naravno, Šeferovoj je bilo jasno da je u pitanju neka vrsta šifrovanog jezika. Kad je pitala Hoka o čemu je reč, on se zagonetno nasmejao i rekao da će to ona sama morati da otkrije.

Nekoliko dana kasnije, kad se Kristijane Šefer našla u vozu za  Upsalu, ponovo je bacila pogled na rukopis. Složenost simbola ju je zapanjila: astrološka oznaka za Saturn i Veneru, grčka slova poput „pi” i „gama”, pentagrami. Samo su dve rečenice bile razumljive. Na početku rukopisa stajalo je „Philipp 1866”, a na kraju „Copiales 3”.   Dobro, pomislila je Kristijane, u nemačkom jeziku ime Filip uglavnom se tako speluje, a „copiales” je verovatno oblik latinske reči za „kopirati“. Ni ta dva podatka ništa joj nisu pomogla da bolje razume kakav je to tekst dobila od kolege Hoka.

U nekoliko navrata Kristijane je pokušala da rastumači simboliku ponuđenih znakova, ali je ubrzo odustala i rukopis sasvim odložila i zabatalila.

Najt nudi rešenje

Početkom 2011. godine Kristijane Šefer prisustvovala je u Upsali konferenciji o računarskoj lingvistici, oblasti za koju do tada nije imala baš preteranog razumevanja, jer u kući čak nije htela ni da se priključi na internet. Jedno od predavanja Kristijani se činilo da bi moglo biti zanimljivo jer je predavač bio Kevin Najt, stručnjak za „mašinsko prevođenje”, inače profesor Univerziteta Severne Kalifornije.

Najt je, kako se unapred obavestila, koristio algoritme da bi automatski prevodio s jednog jezika na drugi. Na predavanju je, između ostalog, čula da je Najt preveo „Pakao”, deo „Božanstvene komedije”, iz pera italijanskog pisca Dantea Aligijerija (1265–1321) i da ima nameru da stvori računarski program za „čitanje” značenja poetskih tekstova, čak da uz pomoć tog programa i stvara nove rime.

Osim podrobnog objašnjenja na koji način koristi algoritme prilikom prevođenja, Kristijane je posebno zanimalo to što, kako je Najt objasnio, njegov računarski program pomaže i pri dešifrovanju tekstova. „Ukoliko imate neki nerazumljiv tekst, a želite sa mnom da ga podelite”, rekao je profesor Najt na kraju obraćanja skupu, „na raspolaganju sam vam i nudim pomoć”. Kristijane Šefer je, naravno, imala rukopis za Najta.

Kalifornijske noći

Posle nekoliko nedelja na Najtovom radnom stolu našla se pošiljka s tajnovitim rukopisom, uz propratno pismo Kristijane Šefer:

„Kako smo se dogovorili, šaljem vam ovaj 'strogo poverljiv' tekst. Iako verovatno više odgovara da se čovek njime bavi u dugim zimskim noćima u Švedskoj nego suncem obasjanim danima u Kaliforniji, valjda će vaše pametne mašine uspeti da ga odgonetnu.”

Na veliku Najtovu žalost, rukopisu je prvo morao da pristupi „ručno”, na samom početku računar nije mogao da bude od velike pomoći. Dve nedelje je profesoru bilo potrebno da stvori neku vrstu šeme po kojoj bi, potom, „mašina” mogla da ga odgoneta. Otkrio je osamdeset osam simbola i svaki pojedinačno označio odgovarajućim znakom. Do marta je uspeo da prvih šesnaest strana unese u računarski program.

Postupak je bio veoma mukotrpan i dugotrajan. Uprošćeno rečeno, Najt je posle duge analize došao do zaključka da je rukopis zapravo napisan jednostavnom šifrom, jedno slovo ili znak nekad zamenjuje neki sasvim drugi, da su neobični simboli, recimo, za astrološke znake, samo nešto što služi za odvlačenje pažnje, dakle šifra izgleda i nije baš tako preterano složena.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Za Najta je bilo najvažnije da računarski program odredi na kom je zapravo jeziku napisan tekst? Pet puta je rukopis upoređivan s osamdeset jezika, svaki put taj postupak trajao je najmanje po pet sati.  Napokon je mašina nagovestila da se verovatno radi o nemačkom. Iako Najt ne govori ni reč nemačkog, za posao koji je obavljao nije mu to bilo neophodno, sve su obavili računarski algoritmi. Ma koliko je kompjuter bio „pametan” ništa nije mogao da učini bez Najtove pomoći. A profesor je jedne noći shvatio da je šifra zasnovana na tome što se mnoštvo simbola koristi za samo jedno slovo nemačkog. Ta pretpostavka ispostavila se kao tačna, do tada nerazumljivi nizovi znakova počeli su da „otkrivaju” odgovarajuće suvisle reči.

Posao je bio spor, ali ipak je odmicao. Nažalost, javile su se teškoće. Pojedini simboli, jedan koji ga je, na primer, podsetio na otvorena usta, izmicali su Najtovom razumevanju. Imao je nevolja i s prevođenjem slova rimskog alfabeta, dok posle nekoliko nedelja nije uvideo da ona služe da razdvajaju reči i rečenice.

Oko, ne usta

Krajem marta 2011. godine Kevin Najt je poslao pismo Šeferovoj i Beati Međeši, šefu katedre za lingvistiku na Univerzitetu u Upsali, koja je takođe bila zainteresovana za šifrovani rukopis. Kad je stigao mejl, Kristijane je ostala zbunjena i oduševljena u isti mah.  Ono što ona nije uspela godinama, Najtu je pošlo za rukom u roku od nekoliko nedelja. Nije dešifrovao čitav rukopis, ali jeste njegove značajne delove.

U priču se zdušno uključila četrdesetjednogodišnja Beate Međeši, doseljenica iz Mađarske, koja je, gotovo svakodnevno, počela da razmenjuje mejlove s Najtom. Udružene, Šeferova i Međešijeva sad su imale pomoć na drugom kraju planete, iskusnog Najta koji se, kao i njih dve, „zarazio” tajnim rukopisom.

Jedna od nedoumica koju nikako nisu mogle da reše bio je simbol koji su zvale „usta”, jer je po obliku na to podsećao. I, kako to obično biva, jednom prilikom kad je u kancelariju u kojoj sedi Međešijeva ušla Kristijane, gotovo istovremeno pogledale su u taj neprevodivi simbol i značajno se pogledale: „Pa to nisu usta, to je simbol za oko!”

Laka ruka

Usledila su i druga razjašnjenja. Kristijane Šefer se usredsredila na „laku ruku”, izraz koji se pominje u tekstu. Istraživanje ju je dovelo do Velikog prosvetiteljskog društva okulista, udruženja koje je delovalo sredinom 18. veka. Okulisti su svoj rad zasnivali i na anatomiji, ali i na simbolici oka. Naime, oni su se u vremenu kad su postojali hvalili kako, za razliku od svih drugih, jedini mogu da otklone kataraktu s oka.

Središte okulista bilo je u nemačkom gradu Volfenbitelu. Oni su, kako izvori navode, pokušavali da ljude odbrane od šarlatana, nadrilekara koji su, za razliku od njihovog društva proverenih oftalmologa, pacijente mogli trajno da oslepe.

Na vrhuncu moći okulisti su stvorili i simbol društva, iglu za uklanjanje katarakte i tri mačke, namerno odabranu životinju koja vidi i u mraku. Hvale se „lakom rukom”, što znači da njihovi članovi poseduju nepogrešivo hirurško umeće. Zanimljivo je da su bili veoma otvoreno društvo, u njihove redove mogle su da stupe i žene, što je za 18. vek bio revolucionaran potez.

Šeferova je odmah stupila u vezu sa Gradskim arhivom Volfenbitela i saznala da poseduju zbirku predmeta okulista, između ostalog i još jedan njihov šifrovan tekst, poput onog u njihovom posedu, sada poznatog kao „Kopijale”.

Uporedo sa Šeferovom, istraživanjem se bavila i Beata Međeši. Koliko god joj je tekst postajao sve razumljiviji, ostala je ipak zbunjena. Neobični obredi koji se pominju u rukopisu nimalo nisu ličili na medicinske. Bez obzira što „Kopijale” pominje „laku ruku”, nigde ni pomena o hirurškom zahvatu otklanjanja katarakte. Naprotiv, naglašava se da veliki majstor treba da „iskaže veštinu čitanja i pisanja tim šifrovanim jezikom”. Da se okulisti u javnosti nisu predstavljali kao oftalmolozi, a u tami prostorija u kojima su se okupljali „lakom rukom” nešto drugo radili? Možda su, šifrovanim jezikom, zapravo čuvali određene tajne?

Beate Međeši odlučila je da potraži pomoć nekog ko se razume u tajna društva.

Protivno ideji vere

Međešijeva se povezala s Andreasom Onerforom i s njim ubrzo zakazala sastanak u biblioteci Univerziteta u Lundu, na jugu Švedske. Na sastanak je iz Kalifornije doleteo i Kevin Najt.

Onerfor im je rastumačio da je u 18. veku na stotine hiljada Evropljana pripadalo nekom od tajnih društava. Samo u Švedskoj bilo je više od sto redova. Bez obzira što su bila tajna, ta društva su bila ujedno i veoma otvorena za nove članove i rado primala ugledne plemiće, trgovce. U vremenima kad se hijerarhija strogo poštovala, takva vrsta slobode bila je opasna za društveni poredak.

Društva koja su, na neki način, bila veoma demokratska bila su direktna opasnost. Slobodni zidari, odnosno masoni, najuticajnije tajno društvo, bilo je trn u oku i osporavalo autoritet Rimokatoličke crkve. Ne čudi što je 1738. godine papa Kliment XII (1730–1740) svim vernicima zabranio učlanjenje u masonski red. Nije mnogo trebalo da se proširi pogrešan glas kako se članovi tajnih loža zavetuju đavolu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Znak i pečat okulista

Onerfor zastupa mišljenje da su tajna društva kolevka demokratije, savremene nauke, ideja ekumenstva, odnosno ujedinjenja svih hrišćanskih crkava. Unutar udruženja demokratski su se birale vođe i zakoni koji njima odgovaraju. Ne čudi što su i neki najugledniji građani sveta bili pripadnici tajnih društava, naglasio je Onerfor. Posebna prednost bila je što su pripadnici tih skrivenih udruženja uspevali da zadrže priču o članstvu u potpunoj tajnosti, ne otkrivajući ko su im članovi.

Smeli stavovi

Onerfor je pročitao rukopis okulista i objasnio da se radilo o jednom od radikalnijih društava. U pojedinim delovima teksta veoma jasno se navodi uništenje „troglave aždaje” koja „čoveka onemogućava da stekne osnovna prava”. Na jednom mestu se čak poziva i na „opštu bunu”. Kad se ima na umu da je „Kopijale” nastao tridesetih godina 18. veka, tekst je za ono vreme nalik, našalio se Onerfor, proglasu neke terorističke grupe.

„Kopijale” je, kako smo već naglasili, samo jedan od rukopisa tajnih društava, ko zna šta se krije u nekim drugim tekstovima koje stručnjaci još nisu ni (pokušali) da dešifruju?

Krajem oktobra 2011. godine u uglednom američkom listu „Njujork Tajms” pojavila se priča o „Kopijaleu”, koja se uglavnom zasnivala na Najtovoj veštini dešifrovanja rukopisa. Naravno, tekst u „Tajmsu” izazvao je veliku pažnju, počeli su mnogi da se javljaju s pričom o drugim šifrovanim tekstovima.

U žiži pažnje našli su se, osim Najta, Šeferova i Međešijeva, sve troje nenavikli na takvu vrstu popularnosti. Neki su ih hvalili, ali bilo je i onih koji su im otvoreno pretili, navodeći da se više ne usude da blate masone i da ih lažno optužuju kako đavola slave kao božanstvo.

Igra mačke i miševa

Ono što možda i najviše privlači pažnju oko rukopisa „Kopijale” jeste deo teksta u kome se s opisa obreda okulista nenadano prelazi na pripovedanje. Opisuje se sastanak „nekoliko dobrih prijatelja” koji razgovaraju o želji čoveka da „sazna nešto samo zato što ima oznaku tajne”. Zato ti prijatelji odlučuju da se poigraju i da čin ujedinjenja proglase velikom tajnom. Oni taj navodno psihološki ogled, tu farsu, nazivaju slobodnim zidarstvom. Dakle, iz rukopisa bi se dalo zaključiti da su oni osnivači masona, tajnog društva koje je nastalo kao puka šala (?).

Svakako da to nije bila istina, Onerfor potvrđuje, međutim izgleda da su okulisti pratili slobodne zidare u stopu. Počevši od dvadeset sedme pa sve do sedamdeset osme stranice rukopisa podrobno se opisuju obredi koje izvodi najviši masonski red, obredi u to vreme nepoznati i „običnim” masonima.

Ništa se ne izostavlja u rukopisu „Kopijale”: ni lobanje, ni mrtvački sanduci, ni presvlačenje odežde, ni pominjanje Hirama Abifa, glavnog arhitekte Solomonovog hrama u Jeusalimu, koga ubijaju jer ne želi da otkrije tajnu lozinku Majstora zidara. Hiramovo telo prerasta u alhemičarski simbol, nešto trulo što se čudom može pretvoriti u zlato.

Decenijama nakon toga ovi obredi postaju poznati slobodnim zidarima, ali su tridesetih i četrdesetih godina 18. veka bili skriveni, osim za okuliste. To samo znači da su okulisti bili toliko jaki da su, kao tajno društvo, uspeli da se ubace u drugo tajno društvo.  Možda one tri mačke zapravo paze na miševe, što je ili šala ili naznaka da su okulisti, u stvari, bili špijuni.

Zaključak bez zaključka

Pre nego što je rastumačen rukopis okulista, oni su praktično bili nepoznati. Ono što su istoričari u Volfenbitelu o njima znali jeste da im je vođa bio Fridrih August fon Velthajm, koji je umro aprila 1775. godine. Kao i mnogi plemići tog vremena, i Fon Velthajm je bio pripadnik nekoliko tajnih društava, uključujući i Red zlatne pudle, što je imalo karikaturalni prizvuk u onom razdoblju, isto kao i danas.

Zanimljivo je da je Fon Velthajm sve predmete okulista zaključao u kožni kovčeg i testamentom naglasio svom sinu da ne sme da ga otvori dok mesni grof (ili neki njegov naslednik) drugačije ne naredi. Taj kovčeg otvoren je tek 1918. godine. Sadržaj se čuva u arhivu grada i do sada je malo ko imao priliku da ga vidi.

Šta se, dakle, krilo u tom kožnom kovčegu? U prvoj kutiji nalazi se pečat okulista, na kome su mačke na straži i pinceta. U drugu kutiju pažljivo je spuštena igla od kosti koja je služila za otklanjanje katarakte na oku, kao i kecelja jarkozelene boje, koju su nosili članovi okulista. U trećoj su veštačke oči, tako vešto napravljene da se čine kao da će svakog trena namignuti posmatraču.

U kovčegu je bila i ovalna kutija, optočena žadom i zlatom, u čijoj unutrašnjosti se nalazi još jedno oko, od slonovače i kosti, napravljeno nalik ruskim lutkama poznatim kao babuške, koje ulaze jedna u drugu. Svaki deo oka najfinije je izrade.

Posmatrano iz današnjeg ugla, sasvim je razumljivo što su se okulisti ili masoni, čak i u protestantskoj Nemačkoj, toliko krili od javnosti. Ono malo što su dozvoljavali da se sazna u javnosti uglavnom se sastojalo od šifrovanih poruka koje su samo malobrojni članovi društva mogli da razumeju. Predmete koje su koristili poveravali su nekom na čuvanje, a potom su se ti predmeti toliko krili od (običnog) sveta da su izašli na videlo tek posle mnogo godina, kad su se okolnosti sasvim promenile. Okulisti su imali zadatak da čuvaju ideje slobodnih zidara i da ih prenose tajnim putem.

I, šta je na kraju zaključak? Uprkos činjenici da je rukopis okulista dešifrovan, tekst osim slova i simbola sadrži i brojeve, a troje stručnjaka, koji su uspeli da prodru u značenje teksta, ipak nisu dokučili dodatno značenje. Očigledno su majstori unutar društva okulista razumeli i ispisali tekst na način koji je i dalje nedokučiv današnjem tumačenju. Ma kako se činilo da je „Kopijale” razjašnjen, očigledno ne do kraja. Ono što se stvarno odigravalo u prostorijama društva verovatno nikad neće ni biti osvetljeno u celosti.