Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: O lakrdijašima i dvorskim ludama  (Pročitano 1126 puta)

Van mreže marko313

  • Opšti urednik
  • Stariji član
  • *****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
O lakrdijašima i dvorskim ludama
« poslato: 09.02.2014. 22:20 »
Pohvala mudroj ludosti

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Zanimanja koja odumiru: Dvorska budala

„Ovde počiva Tevnen iz Sen Ležiera, luda našeg gospodara Kralja, koja je preminula 2. jula godine gospodnje 1374. Molite boga za njegovu dušu.“ (Napis na kamenoj ploči u mauzoleju dvorskoj budali Karla V).

Iz udara i protivudara, uzleta i padova, grčevitog koštaca krajnosti koje nosi u sebi, čovek razlučuje umno od suludog, dobro od zla, lepo od ružnog. Ipak, ne ume uvek da povuče granicu između tih krajnosti. Priklanja se mišljenju i stanju većine.

Otuda i oni koji su zasigurno svrstani u lude i maloumnike, izazivaju smeh koji je, zbog toga što u sebi krije zrnce straha od sopstvenog prepoznavanja, obesniji i bučniji.

Običaj držanja dvorske budale poznat je od davnina. Legenda opisuje Markolfa, ludu kralja Solomona, iza koga je ostala rečenica:

— Laž koja laska sviđa se kralju. Istina što blešti zbunjuje i ranjava čak i najmudrije.

Solomon ga je oterao. Preterano oštroumlje ne odgovara ni ludi ni kralju.

Na dvorske budale nailazimo kod Persijanaca, u Egiptu, kod Rimljana, u Grčkoj, na dvoru Filipa i Aleksandra Makedonskog. Ovlaš se nagoveštava da je lude držao i sam Atila „Bič božji“. Dakle, nije samo Evropa prostor gde je ludost na ceni.

Tragove ovog običaja susrećemo na dvoru cara Teofila (829. — 842.) u Carigradu. Godine 943. Hugo Veliki, vojvoda od Nesturije, u pohodu Luja IV Prekomorskog protiv Normana, vodi svoga lakrdijaša.

Sredinom petnaestog veka je učvršćen običaj držanja luda na dvoru. Nijedan plemić, princ ili vladar u Evropi, koji je držao do sebe, nije bio bez jednog ili više budalaša.

Čovek-luda

Zbog neobične navike da na dvoru, oko sebe, sakupljaju kepece, grbavce, nakaze najrazličitijih vrsta, maloumnike i idiote, ostalo je mišljenje da je dvorska budala nakaza u ljudskom obliku koja služi za porugu.

Katarina Mediči, kraljica Francuske, strasno je sakupljala majmune, lude, patuljke i patuljice, egzotične životinje i nakaze.

Od maloumnika koji su zabavljali visoko plemstvo, izdvajao se ljubimac Džemsa IV Škotskog (1473. — 1513.). Dva odvojena krhka tela, srasla u plućima i ramenima. Na vratu glava gde su, nasuprot jedno drugom, bila dva lica. Priroda je sačinila čudovište — porugu čoveku.

Jedna strana, lice umetnika posvećenog muzici, često je jednim parom ruku izvodila najfinije melodije na muzičkim instrumentima. Druga strana, izgledom je odavala strast i porok — neumerenost u piću. Događalo se da usled strašne svađe, u alkoholnoj pomami, jedna strana hoće da ubije drugu, ne misleći da time smrti daruje i sebe samu.

Umetnost lude zahteva mnogo više od nakaznog izgleda i pomračenog uma. Razmaženoj gospodi, razonoda iste vrste je brzo prelazila u dosadu, luda bi padala u nemilost, bivala otpuštena i zaboravljena.

Dobro školovana dvorska budala (u tu svrhu su postojali posebni učitelji), morala je do detalja da zna srednjovekovne anegdote, basne pomodne i klasične pesme. Munjeviti odgovor, zajedljiva primedba, obrt rečima ili nova zagonetka spadali su u svakodnevni posao.

Prema raspoloženju i ukusu gospodara, budala Je svirala, pevala, smišljala stihove. Sastavni deo zanata bio je ples ili gotovo nemoguća grimasa, imitacija čoveka, zveri ili pojave.

Jedno je sigurno: luda je morala pamtiti, posmatrati, procenjivati. Budala je morala da bude mudra.

Dvorske lude su bile muškarci. Među njima bilo je retko i žena, ali, one su, većinom, zabavljale gospodarice u njihovim odajama. Možda je ovu podelu opredelila i istina da sva prava na lakrdiju pripadaju muškarcu.

Luda se izdvaja bojom

Boje ludosti u srednjem veku su žuta i zelena. U nemilosti je bila žuta, boja biljke šafrana koja sadrži sokove koji izazivaju sumanuti smeh i napade ludila.

Žuto je boja slugu, sudskih izvršitelja surovih kazni, posrnulih žena i izdajnika. Secikesama i razbojnicima su, na sramotu porodice i imena, žutom bojom premazivali vrata.

Neretko, odela luda su prošarana i obrubljena jarkom, najčešće crvenom bojom.

Odela dvorskih budala, u različitim kombinacijama ovih boja, završavala su kapom lude sa magarećim ušima i ušivenim zvončićima.

Znak suludog dostojanstva bila je palica — žezlo lude. Štap na čijem je vrhu bila načinjena glava lude sa kapom i zvončićima. Luda je u ruci držala svog dvojnika — žezlo ludu.

Kod odevanja, najviše pažnje privlači činjenica o broju cipela koje su gospodari poklanjali svojim ljubimcima. Luda Karla V prema brižljivom zapisu dvorskih računovođa, bio je snabdeven sa 47 pari cipela. Luda Izabele Bavarske, za pola 1404. godine, imao je odobrenu nabavku 103 para, „kako čizmica, cipela, tako i pendžetiranih nazuvaka“.

Dvorske budale se nisu pojavljivale svakoga dana u svojoj suludoj odeći. Na njihovo odevanje trošene su ogromne količine novca. Ni po čemu nisu zaostajali za odećom najvećih dostojanstvenika i vladara. Luda je nosila „široke grimizne ogrtače postavljene kunovinom, kape postavljene veveričinim krznom i obrubljene hermelinom, prsluke od vezenog zlata s plavičastim resama, haljine sa zlatnim porubom, plašteve postavljene jagnjećim krznom“.

Svoje gospodare pratile su na svakom koraku: za obedom, prilikom svečanosti, u lovu, razgovorima.

Obraćali su se slobodno, često grubo i osorno. Rečju koja bi drugog ubila, luda je mamila osmeh ili bila nagrađivana.

Tribule

Počasno mesto u sazvežđu ludosti svakako zauzima Ferial ili Fevrial, tupavo seljače koga je na dvor primio Luj XIII. Ovom poluidiotu dodeljen je učitelj Mišel la Vernom. Udarcima biča i batinom, školovan je za dvorskog lakrdijaša. Nije se moglo ni pretpostaviti da će kržljavi momak postati jedan od najvećih lakrdijaša stoleća. Luda-mudrac, čak politički savetnik čije se mišljenje slušalo.

Luj XIII mu je dodelio sluge, muzičare, prekrasna odela. Ništa neobično. Tako Je držao sokola ili psa.

— Svoje mesto ne bih menjao ni za vojvodsku krunu, ni za biskupsku palicu — rekao je Tribule.

Posle smrti Luja XIII, ludu Je prihvatio kralj Fransoa I.

Jedne večeri, u pratnji lude, Fransoa I je otišao u Katedralu na bogosluženje.

Dok je ulazio kralj, u Katedrali Je vladala potpuna tišina. Kada su zauzeli mesta, biskup je zapevao, a melodiju prihvatio hor. Snažni glasovi, pojačani arhitekturom Katedrale moćno su odzvanjali.

Tribule skoči, ukipi se: pa jurnu na biskupa i zada mu nekoliko snažnih udaraca. Kralj, na ivici smeha, pozva ludu i upita ga za razlog takvog ponašanja.

— Pih, pih, moj rođače — reče Tribule. — Kad smo pristupali misi nije bilo nikakve buke, a ovaj ovde je nadigao toliku dreku!

Jednom prilikom Tribule napravi šalu na račun nekog plemića. Ovaj nije mogao otrpeti porugu i ljutito mu obeća da će ga izbatinati.

— Ne boj se — reče mu kralj. — Da neko digne ruku na tebe obesio bih ga u narednih četvrt sata.

— Oh, rođače — zamolio je luda — zašto ga, molim Vas, ne obesite četvrt sata ranije?

Tribuleovo mesto, posle smrti, negde oko 1538. zauzela je druga sjajna figura u svetu ludosti.

Brisk

Rođen oko 1520. godine, Žan-Antoan Lombard, zvani Brisk, počeo je da studira medicinu. Negde oko 1536. kao šesnaesgogodišnjak, neizučeni student postaje vidar i hirurg. Svoje „usluge“ pruža vojnicima koji od njegovih lekova, sačinjenih od živinih otrova, olovne soli ili žabljeg mozga, umiru u mukama.

Šarlatan i varalica ubrzo stiže na vešala. U trenu, pred izvršenje presude, prestolonaslednik zadrža dželata.

— E, pa, Žan-Antoan Lombarde, čini se da tvoji lekovi žanju više žrtava nego muskete neprijatelja?

— Gospodine. Je li se i jedan od onih koje sam negovao ikad potužio? Nisam li ih sve zauvek izlečio? — uz osmeh reče osuđenik.

Budući kralj, Henri II, prihvati drskost i pomilova osuđenika.

Kasnije, na dvoru osuđenik je prikazao izvanredan talenat za lakrdiju i dosetku. Uskoro luda je postala suvereni vladar prilika na dvoru.

Želeći da uzvrati za podvalu maršalu Pjeru Strociju, čoveku izuzetno naklonjenom sprdnji i podvali, Brisk dade dvojici kaluđera, isterivača đavola po zlatnik i posla ih maršalu.

— Učinite bogougodno delo — rekao im je. — Isterajte molitvom đavola iz njega.

Komedijaš im pokaza put i oni kročiše u odaje usnulog Pjera Strocija.

Maršal, prenut iz sna pojavom kaluđera, viknu:

— Šta radite ovde? Napolje!

Kaluđeri, spremni na sve, počeše ga, uz molitvu, prskati svetom vodicom. Maršal htede da dohvati mač, ali, jedan od kaluđera ga preduhitri. Zametnu se tuča. Stenjanje, udarci i molitva.

Vrata se naglo otvoriše. Brisk je došao da prisustvuje finalu svoje ujdurme.

— Smatrali biste ga ludom, ali kad je reč o akcijama i poslovima, pomislili biste da je to mudar čovek — rekao je za njega jedan savremenik.

Negde u pedesetoJ godini, 1567. ili 1568. u dubokoj nemilosti, izgnan, živeći od tuđe pomoći, Brisk je umro. Životnu lakrdiju ipak nije dobio. Običaj držanja luda kao plaćenih službenika na francuskim dvorovima gasi se sa ludom Luja XIV, Kralja Sunca. Ipak, običaj bogatih da drže komedijaše još dugo se zadržao.

Ludost, lakrdija, komedijašenje, sastavni je deo ljudskog nasleđa. To je u nama nadohvat ruke, okružuje nas. Ipak, odgovor na pitanje gde su granice ludosti — još ne znamo.

Ratko Janković,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

br.: 1915,  09. 09. 1988.
« Poslednja izmena: 25.04.2014. 18:33 marko313 »

Van mreže marko313

  • Opšti urednik
  • Stariji član
  • *****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: O lakrdijašima i dvorskim ludama
« Odgovor #1 poslato: 22.04.2014. 22:53 »
Umreti veseo od straha

Nisu se ustezali da hule na Boga, izlažu ruglu kraljeve, igraju na svečanoj trpezi i nogama gaze obed vlastele, spletkare i podrivaju vlast, a sve u ime šale.

Na dvoru gospodara Este u starom gradu Ferari, na reci Po u severnoj Italiji, lakrdijaša nikada nije nedostajalo. Uostalom, njihov posao i jeste bio da zabavljaju vlastelu i kad joj nije bilo do smeha. Jedan od najpoznatijih iz loze Borsa d'Este čak je tražio da najdražeg lakrdijaša Skekolu naslikaju pored njega na freskama!

Skekolu je nadmašio prethodnik Gonela. Nije bio vezan za jedan dvor i gospodara već je usluge dvorske lude pružao po pozivu. A bio je tražen na svim plemićkim zabavama širom Italije.

Poput svih lakrdijaša, Gonela nije bio nimalo nežan u uveseljavanju moćnih i bogatih. Započinjao je predstavu detinjarijama, zatim prelazio na spletkarenje, a završavao neukusnim vicevima na račun prisutnih razgolićujući do detalja njihov privatni život.

Lakrdijaši ili dvorske lude (u upotrebi je i jedan i drugi naziv) uglavnom su osećali gnev prema bogatašima i najlakše su ga iskazivali ludiranjem. Nisu se ustezali ni da usred predstave skoče na trpezu i gaze po obedu, da porede prisutne ličnosti sa pojedinim životinjama pri tom oponašajući životinjske glasove, da im upućuju ružne reči...

Konji se keze

Vlastela bi „progutala“ lakrdijašev repertoar, ali je bilo i takvih koji bi kasnije debelo naplatili dug dvorskoj ludi. Matelo, lakrdijaš Izabele Gonzage potajno se žalio na batine koje je dobijao posle zabave. Prilikom prerane i iznenadke smrti lekar je utvrdio na Matelovom telu velike podlive koji su pokazivali da je jadnik živeo zle dane.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ilustrovao: Milan Jovanović

Gonelina smrt je neobična priča. Imao je kljuse, dozlaboga ružnog i starog konja, ali sa veoma lepim repom koji je obožavao. Jednog dana kljusetu su odsekli rep. Gonela je znao da je to delo njegovog gazde vojvode Borsa d'Este Odlučio je da mu vrati milo za drago: u vojvodinoj štali podsekao je gubice najlepšim konjima, a zatim javio gospodaru da se njegovi konji — keze!

Borsa d'Este je prežalio unakažene konje i nastavio sa šalom. Kao bajagi ljutit, naredio je da se Goneliju javno odrubi glava!

Naravno, Goneliju nije rečeno da će mu se na vrat, umesto oštrog sečiva, sručiti — kofa s vodom! Sve je teklo po znanom ceremonijalu: izvođenje na gradski trg, stavljanje poveza preko očiju, prislanjanje glave uz panj, javno izricanje kazne, pripremanje dželata...

Gonela je i u tom času pokušao da zasmeje prisutne. Kada je dželatu dat znak da mu odseče glavu, Gonela je ućutao. Okupljeni na trgu tresli su se od smeha. Pošto je na lakrdijaševu glavu prosuta voda on je i delje ćutao. Prišli su i utvrdili da je od straha — umro!

Lakrdijaši su nosili utlavnom prepoznatljivu odeću. U Francuskoj je to bio propis. Boja isključivo zelena ili žuta, sa dozvolom vlastelina i crvena. Na glavi određena kapa koja se završavala sa dva produžetka u obliku magarećih ušiju ukrašenih loptastim kićankama. Veći broj zvončića po celoj odeći takođe je bio deo „ukrasa“, a obavezan na vrhovima obuće, duž rukava i oko okovratnika. Francuski lakrdijaš morao je da nastupa i sa žezlom u ruci, takozvanim žezlom ludosti koje se završavalo glavom lakrdijaša izlivenom u metalu.

Mi smo đavoli!

Lakrdijaši se nisu obučavali za svoj poziv. Dovoljno je bilo da imaju talenta, a još više drskosti da se opredele za čemeran posao dvorske lude. Zato ih i nije bilo previše, a poticali su češće iz siromašnih seoskih nego iz gradskih sredina. Kako je odmicalo doba renesanse, dvorski lakrdijaši počeli su da gube statusni rang.

Ugled lakrdijaša najpre je načelo angažovanje patuljaka, a zatim i poremećenih ljudi, pa je pod lakrdijašem podrazumevan — ludak!

Kralj Karlo VI, i sam umno poremećen, voleo je da mu iznenada prikažu dvanaest lakrdijaša golih tela premazanih crnom bojom. Njihovo je bilo da škrguću zubima i da uzvikuju: „Mi smo đavoli! Došli smo da te vodimo!“.

Na dvoru vojvotninje Blua lakrdijaš je bila žena. Zvala se Belon. Potpuni ludak. Posle zabave držali su je na lancu sa bukagijom oko vrata i to u prostoriji sa majmunom takođe vezanim na isti način.

Pamte se i mudri lakrdijaši. Kako su oni smeli da gospodaru saspu u lice sve što im padne na pamet, odnosno i više od onog zbog čega bi savetnici i velikodostojnici bili smesta osuđeni na smrt. Vil Samers, dvorska luda engleskog kralja Henrija VIII, kroz šalu je, u priličnoj meri, usmeravao i smirivao inače neobuzdanog vladara. Upozoravao je Henrija VIII na pohlepu dvorana, krađe, spletke, nepravde koje su vlastelini činili narodu. Nikada nije radio u svoju korist, već posredovao u korist onih koji su tu pomoć zaslužili. Iako je bio patuljastog rasta, kralj ga je obožavao.

Malo je bilo nesebičnih lakrdijaša polut Vila Samersa. Manje ili više, svi su važili za ptice grabljivice. Lakrdijaš Anđeli je na dvoru francuskog kralja Luja XIV za nekoliko godina zaradio dovoljno novca da otvori poštansku postaju sa stotinu konja!

Iako bračni život nije bio u skladu sa obavezama lakrdijaša, pojedine dvorske lude su se ženile i pokazivale jaku privrženost porodici. Otuda na slikama renesansnih i kasnijih majstora koji su slikali i lakrdijaše nije nimalo neobično što se na njihovim licima izražava seta. Književnik Viktor Igo je u drami „Kralj se zabavlja“ prikazao i lakrdijaša Tribulea koji očajnički nastoji da preboli to što mu je vlastiti gospodar obeščastio kćerku.

Tribule je zaista postojao, ali nije, srećom, doživeo tragediju koju Viktor Igo opisuje.

Nestao je razuzdan i rasipnički dvorski život, nestali su i lakrdijaši. Pominjaće se dvorska luda goslođa Der, patuljak na dvoru Filipa iz Bergenje koja se rvala sa gorostasom, ili Santino koji je znao da sedi na stolu i da tako lepo priča bajke deci pred slavanje.

Milenko Todorović,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

br.: 2165, 25. 06. 1993.
« Poslednja izmena: 25.04.2014. 18:34 marko313 »