Srebrno drvo za kana

Zapadna Evropa bila je u 13. veku opčinjena Mongolima iz više razloga. Hitri odredi njihovih konjanika, koji su bili u stanju da za kratko vreme ne samo prevale nego i opustoše ogromna prostranstva, sejali su užasan strah i, kako su neki smatrali, najavljivali vreme Antihrista.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ilustrovao Dragan Maksimović

Činilo se da „novi Huni” dolaze niotkud, da poput najgore pošasti ruše sve pred sobom i da im je na bojnom polju nemoguće odoleti. Zbog toga je razumljivo što se u zapadnoj Evropi javilo zanimanje za njihovo poreklo, običaje i ratnu tehniku. Ova zaokupljenost ― nije preterano reći i opsednutost ― potrajala je oko jedno i po stoleće. Otuda se razdoblje od 1200. do 1350. godine, kako je odavno zapaženo, može označiti kao „mongolsko razdoblje” u istoriji geografskih otkrića.

U mnoštvu spisa o Tatarima koji su nastali u pomenutoj epohi nalazi se i zanimljiv tekst flamanskog putnika i monaha Vilhelma od Rubruka. Smatra se da je ovaj duhovnik iz Flandrije rođen između 1215. i 1230. godine i da potiče iz Rubruka, blizu Kasela. Zna se da je u zimu 1248/1249. boravio na Kipru, a 1249/1250. godine bio je u Egiptu. U životu Vilhelma od Rubruka najbolje je poznato razdoblje od 1253. do 1255. godine, kada je putovao u posetu mongolskom kanu. Na dugo putovanje krenuo je iz Palestine. Najpre je boravio u Carigradu, a onda je preko Krima i donskih stepa produžio za središnju Aziju, da bi se 1254. godine našao u Karakorumu. Na povratku je išao preko Kavkaza i Male Azije. Poznati engleski filozof i naučnik 13. veka Rodžer Bekon, inače i sam pripadnik franjevačkog reda, ali i profesor Oksfordskog univerziteta, sreo je Vilhelma od Rubruka u Francuskoj, po svoj prilici oko 1257. godine. Taj susret ujedno je i poslednji podatak o duhovniku iz Flandrije.

Sa putovanja Vilhelma od Rubruka na dvor mongolskog kana ostao je veoma opširan i zanimljiv tekst sastavljen na latinskom jeziku, dragoceno štivo o Azijatima koji su u 13. veku toliko uplašili Evropu. Učeni franjevac ispoljava realističke sklonosti, kao i smisao za podrobnosti i pojave, zbivanja i osećanja ljudske svakidašnjice. Zbog toga ne bi trebalo da iznenađuje činjenica da je delo Vilhelma od Rubruka u poslednjih nekoliko stoleća uživalo veliku popularnost o čemu svedoči i podatak da je prevedeno na veliki broj modernih jezika. Navodimo samo prevode s kraja 19. i iz 20. stoleća: ruski (u dva navrata), engleski (čak šest puta, uz tri reprint izdanja), nemački (u dva maha), danski, francuski (dva puta), holandski, švedski. Vilhelm od Rubruka bio je vrlo dobar i pronicljiv posmatrač, zainteresovan kako za velika politička i verska pitanja, tako i za svakodnevni život. Otuda u njegovom putopisu nalazimo obilje zanimljivih pojedinosti ne samo sa kanovog dvora, nego i onih koje kazuju o životu i navikama običnih Mongola. Svežina pristupa, neposrednost u izlaganju i mnoštvo pažljivo opisanih detalja svrstavaju njegovo delo među najbolje putopise nastale na tlu zapadne Evrope u kasnom srednjem veku.

Gijom Parižanin

Vilhelm od Rubruka je s naročitim zanimanjem beležio svoje susrete sa hrišćanima, a poseban odnos izgradio je s nekolicinom katolika koji su uhvaćeni u Ugarskoj i odvedeni u tatarsko ropstvo. Najistaknutija ličnost među njima, čovek s kojim se učeni franjevac istinski zbližio i u čiju je kuću često dolazio kao rado viđen gost, bio je majstor Gijom, zlatar rodom iz Pariza. Na stranicama Rubrukovog putopisa čitamo da je jednom prilikom „s prijateljima otišao na večeru u kuću majstora Gijoma. Njegova žena, rođena u Ugarskoj, bila je kćerka nekog čoveka iz Lorena, i znala je dobro francuski i kumanski (mađarski). Kod njih smo takođe upoznali još jednog čoveka po imenu Vasilije, sina nekog Engleza, koji je rođen u Ugarskoj i koji je znao iste jezike”.

Vidno zadivljen zlatarskim umećem svog novog prijatelja, Vilhelm od Rubruka zabeležio je sledeće: „Tada nam je majstor Gijom napravio gvozdeni kalup za izradu nafore, a dao nam je i crkvene odežde koje je ranije napravio za sebe. Izradio je statuu Blažene device, izvajanu u francuskom stilu, a na kapcima koji su je zatvarali predivno je ugravirao priče iz jevanđelja; napravio je i srebrnu posudu za čuvanje tela Hristovog, kao i vešto izgrađene male pregrade na njenim stranama za čuvanje relikvija. Takođe je izradio i propovedaonicu na kolicima, koja je bila prekrasna i oslikana svetim pričama”.

Iz putopisa Vilhelma od Rubruka saznajemo još neke pojedinosti iz zanimljive biografije zlatara Gijoma. „On je po rođenju Parižanin, čije je ime Bukje i sin je Lorena Bukjea. Misli da ima brata na Velikom mostu (u Parizu) po imenu Rože Bukje”.

Nešto docnije, govoreći o porodici mongolskog vladara Mangua (1251-1259), čija je majka bila hrišćanka, flamanski duhovnik navodi još nekoliko zanimljivih podataka o majstoru Gijomu. Naglasivši da je bio rob majke velikog kana, on objašnjava kako se zlatar iz Pariza obreo u dalekom Karakorumu. „Jedan od kanove braće po ocu uhvatio je majstora Gijoma u Ugarskoj, u gradu zvanom Beograd (Belegrave), u kojem je episkop bio Normanđanin iz Belvila pored Ruana. U isto vreme uhvatio je i episkopovog nećaka, koga sam video u Karakorumu. On je dao majstora Gijoma Manguovoj majci jer ga je ona za to svesrdno molila. Posle njene smrti majstor Gijom prešao je u vlasništvo Arabuke, najmlađeg brata po majci kana Mangua”.

Vilhelm od Rubruka veoma je podrobno opisao i čudo zlatarske veštine i srednjovekovne mehanike koje je pariski majstor projektovao i izradio za velikog kana: „Na ulazu u dvorac, majstor Gijom napravio je za kana veliko srebrno drvo, u čijem su podnožju četiri srebrna lava. Svaki lav imao je cev iz koje je isticalo kobilje mleko. Unutar stabla četiri cevi pružale su se do vrha drveta, gde su im se krajevi savijali nadole, a nad svakom od njih nalazila se pozlaćena zmija, čiji su repovi bili omotani oko stabla. Iz jedne od tih cevi isticalo je vino, iz druge karkosmos, to jest pročišćeno kobilje mleko, iz treće boal, piće od meda, a iz četvrte pirinčana medovina zvana teracina. Svaka od cevi imala je podnožju drveta srebrnu posudu kako bi primila tečnost. Na samom vrhu drveta majstor Gijom je izradio anđela s trubom. Ispod drveta napravio je kriptu u kojoj je mogao da se sakrije čovek i cev koja je kroz sredinu drveta sezala do anđela. Prvobitno je napravio mehove, ali oni nisu dovoljno potiskivali vazduh. Izvan dvorca nalazila se prostorija u kojoj se čuva piće, a sluge čekaju pripravne da ga natoče kada čuju da anđeo zatrubi. I tako, kad količina pića opadne, glavni sluga moli anđela da zatrubi. Kad to čuje čovek skriven u kripti, on iz sve snage dune u cev koja seže do anđela, a ovaj, prinevši instrument ustima, zatrubi veoma glasno. Kad sluge u ostavi čuju trubu svaki sipa svoje piće u odgovarajuću cev i ono teče do za to pripremljenih sudova, odakle peharnici toče piće i nose ga po dvoru ljudima i ženama.”

Mongoli u Beogradu

Zapažanja Vilhelma Rubruka o katolicima u Karakorumu otkrivaju zanimljive podatke o stanovništvu Ugarske u 13. veku. Može se primetiti da je u zemljama pod skiptrom ugarskog kralja živeo i izvestan broj stranaca došljaka. Doduše, ne znamo ništa određeno o društvenom položaju Gijomovog tasta, koji je u Ugarsku došao iz Lorena, kao i pomenutog Engleza. Oni su u novoj otadžbini zasnovali svoje porodice, a njihova deca u mongolskom ropstvu u Karakorumu sačuvali su jezik roditelja, govoreći ga tečno kao i mađarski. Episkop Beograda 1241. godine bio je poreklom iz Normandije, iz mesta Belvil u blizini Ruana. Verovatno je stigao u Beograd mnogo pre mongolske najezde ― pošto je s njim u tom trenutku bila i njegova porodica ― zajedno sa zlatarom Gijomom Bukjeom. Nije preterano reći da se u zemlji ugarskog kralja našla jedna mala kolonija žitelja iz zapadne Evrope.

Gijom Bukje bio je rođeni Parižanin i očigledno da za trinaest godina provedenih u mongolskom ropstvu nije imao nikakvih veza sa svojom porodicom u domovini. Nikad nećemo saznati kako je on stigao u Beograd. Smatra se da je to bilo vreme velikog uticaja francuskog jezika i gotske umetnosti u Ugarskoj, pa nije isključeno da su sveštenici sa sobom dovodili i pojedine umetnike. Možda je pomenuti Normanđanin, beogradski episkop, sa sobom doveo Gijoma Bukjea, vrsnog majstora u izradi crkvenih sasuda, relikvijara, ikonica, raspeća i drugih sličnih predmeta u „francuskom stilu”.

Ova kratka i po mnogo čemu jedinstvena vest o Beogradu u vreme tatarske najezde na Evropu (1241-1242), u kojoj je naročito stradala Ugarska, dolazi do nas na vrlo neobičan i zaobilazan način. Sačuvana je u putopisu redovnika koji je u dalekom Karakorumu 1254. godine sreo donedavnog žitelja tvrđave na ušću Save u Dunav. Vesti o posledicama mongolske najezde koja je prilično neočekivano zadesila i užasnula Evropu vrlo su oskudne i delimične. Podataka o tadašnjoj sudbini Beograda jednostavno nema. U dugoj istoriji grada upravo je 13. vek, kada se nalazio pod vlašću Ugarske, bio je jedno od najtamnijih razdoblja.

Da li se ovo obaveštenje iz putopisa Vilhelma od Rubruka može protumačiti kao naznaka da su Mongoli osvojili Beograd? Ili je, možda, grad odoleo zahvaljujući jakim bedemima, a ― kao što to obično biva u sličnim munjevitim napadima ― uhvaćeni su oni koji su se zatekli van zidina, na otvorenom.

U napadu na Rusiju stradali su mnogi gradovi. Rjazanj je zauzet i uništen na samom kraju 1237. godine, a stanovništvo pobijeno. Vladimir i Suzdalj doživeli su istu sudbinu u februaru 1238. godine, a Novgorod su spasle prolećne poplave koje su okolinu grada pretvorile u neprohodnu močvaru. U decembru 1240. godine Kijev je potpuno uništen, a građani posečeni. Kada je šest godina kasnije franjevac Jovan di Plano Karpini na svom putu prema prestonici velikog kana prošao kroz Kijev, ljudske kosti još su ležale svuda po ruševinama grada. U srednjoj Evropi gradovi koji su se odlučno branili uspeli su da odole napadu, pogotovo ako su se Mongoli žurili. Tako se sačuvao Vroclav, pa čak i Lignic, u čijoj je blizini 9. aprila 1241. godine poljsko-nemačka vojska, ojačana Tevtoncima i templarima, kao i češkim odredima, praktično zbrisana u sudaru s mongolskim konjanicima. Mongoli su posle bitke, kao znak pobede, poslali u Karakorum devet džakova ušiju koje su odsekli sa tela ubijenih. Šlezija je bila potpuno opustošena. U Aziji su Mongoli osvojili mnoge velike gradove, kao što su, na primer, Samarkand i Buhara. Drevni Bagdad zauzeli su posle duže opsade, u februaru 1258. godine, a stanovništvo su u znak odmazde masakrirali. U svakom slučaju, snaga Mongola ležala je u njihovoj velikoj pokretljivosti i brzini kojom su prelazili ogromna rastojanja. Nijedan od konjaničkih naroda koji su iz srednje Azije plavili Evropu i Bliski istok nije bio vičan veštini izrade opsadnih sprava. Verovatno su upravo stoga nastojali da, u oblastima koje su pustošili, zarobe i poštede život zanatlijama.

Da li su, dakle, Mongoli u vreme svoje najezde na Evropu (1241-1242) imali vremena i posebnog razloga da opsedaju i zauzimaju Beograd ostaje pitanje bez sigurnog odgovora. Kako je majstor Gijom Bukje zarobljen ne znamo i po svoj prilici nikada nećemo ni saznati. Međutim, pouzdano znamo da je ovaj zlatar iz Pariza ― koji je izvesno vreme u drugoj četvrtini 13. stoleća bio stanovnik Beograda ― svojom veštinom relativno brzo sebi i svojoj porodici obezbedio dobar život u Karakorumu o čemu svedoče brojni detalji u putopisu Vilhelma od Rubruka.