Pouke iz prošlosti

Reči rimskog pesnika Vergilija, „O neka se rodi osvetnik iz pepela našeg”,imale su ponekad i potvrdu u spletu istorijskih događaja koji su im sledili.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Razum nas podučava da čovek koji je preminuo nije u stanju da neposredno utiče na bilo šta što se događa u stvarnom svetu. Zato savremenici pretnje umirućih i starošću ili bolešću skrhanih ljudi ― a pogotovo onih koji su osuđeni na smrt ― najčešće izrečene u samrtnom ropcu ili u trenucima koji mu prethode, ne shvataju ozbiljno već na njih više gledaju kao na nemoćni očaj onih koji se neumitno rastaju od života.

Ponekad se, međutim, desi da neka kletva ili pretnja umrlog ne samo da nastavi da živi u vremenu koje dolazi, nego se posle neobičnog kovitlaca zbivanja na svojevrstan način i obistini, pa se čini da je poodavno upokojenima napokon pošlo za rukom da kazne one koje su smatrali vinovnicima svoje nesreće.

Neprijatelji u crkvi

Jedna od najznačajnijih ličnosti češke istorije je Jan Hus, istaknuti mislilac, znameniti propovednik, veliki crkveni reformator, borac za prava svoga naroda, utemeljivač češkog pravopisa, profesor i rektor Univerziteta u Pragu. Rođen je oko 1370. godine u siromašnoj seljačkoj porodici, ali je zahvaljujući sjajnoj pameti napravio briljantnu naučnu i svešteničku karijeru.
 
Univerzitet u Pragu, odnosno Karlov univerzitet ― prvi univerzitet kod Slovena, osnovao ga 1348. godine češki kralj Karlo I koji je pod imenom Karlo IV (1346. ― 1378.) bio i nemački car ― Jan Hus završio je 1393. godine. Tri leta kasnije postao je magistar, da bi već 1398. držao predavanja na univerzitetu na kome se školovao. Najpre je bio dekan fakulteta 1401. ― 1402., a onda u dva maha i rektor ove ugledne obrazovne ustanove (1402. ― 1403., 1409. ― 1410.). Za propovednika pri Vitlejemskoj kapeli postavljen je 1402. godine.

Oko 1400. godine Jan Hus dovršio je delo  „De orthographia Bohemica" kojim je želeo da okonča dotadašnju anarhiju u češkoj ortografiji i u nju uvede smisleni red. Na taj način dao je osnovicu kako za današnji češki pravopis, tako, šire gledano, i za način kako uopšte treba pristupati ortografiji. Zbog toga ga merodavni stručnjaci smatraju tvorcem češkog književnog jezika.

U međuvremenu je ušao u sukob sa crkvom koji će trajati godinama i koji će, naposletku, dovesti do njegove tragične smrti. Istinoljubiv i nenaviknut da povlađuje autoritetima, a pronicljiv da uoči sve nepravilnosti i nepravde, Jan Hus oštro je osudio raznolike zloupotrebe u hrišćanskoj crkvi, ali i razuzdani život sveštenstva. Jednom rečju, nije se libio da ukaže na sve nedostatke koje su postojali u rimskoj crkvi. Naravno, takav stav mu je stvorio veliki broj neprijatelja, pa je katolički kler već 1408. godine pred praškim nadbiskupom podigao formalnu tužbu, na osnovu koje je Husu bilo zabranjeno da obavlja dužnost sveštenika, uz zabranu propovedanja. Uveren da je u pravu, nije se povinovao toj odluci.

Sukob se još više zaoštrio kada je poveo borbu za češka prava na univerzitetu u Pragu. Još od osnivanja Karlovog univerziteta istrajavalo se na takozvana četiri „univerzitetska naroda”, a to su bili Česi, Poljaci, Bavarci i Sasi. Prilikom odlučivanja svaki od ovih naroda imao je po jedan glas. Vrlo brzo, međutim, posle osnivanja univerziteta u Krakovu (1364.), Poljaci su sve manje studirali u Pragu, što je narušilo odnos snaga. Sada su uglavnom predstavnici nemačkog naroda zadobili tri glasa (glasove Poljaka, Bavaraca i Sasa). Protiv narušene ravnoteže, koja je išla na štetu Čeha, 1409. godine ustao je Jan Hus i postigao uspeh. Kralj Venceslav IV (1378. ― 1419.), sin Karla IV, obnarodovao je dekret prema kome Česi imaju tri glasa, a svi ostali po jedan. U znak protesta Poljaci, Bavarci i Sasi napustili su Karlov univerzitet, a Hus je ponovnim izborom za rektora trijumfovao. Ova pobeda pokazala se kao privremena, ali je prouzrokovala koloplet događaja koji su ga doveli ne samo u nezavidnu, nego i vrlo opasnu situaciju.

Uljuljkan obećanjima

Za sve to vreme nije prestajala kampanja protiv Jana Husa, pa su ga predstavnici rimske crkve optuživali da u svojim propovedima vređa kler, čak i samog papu, da stvara razdor između Nemaca i Čeha, da hvali i širi učenje Džona Viklifa (1320. ― 1384.), čuvenog engleskog crkvenog reformatora i svojevrsnog preteče protestantizma, koga je papa Aleksandar V (1409. ― 1410.) upravo te iste, 1409. godine, proglasio za jeretika. Usledila je nova zabrana propovedanja, ali se Hus i njegove pristalice nisu pokorili već su i dalje u crkvi branili Viklifova stajališta. Sukob se dodatno zaoštrio 1412. godine kada je nepokolebljivi češki duhovnik ustao protiv bule pape Jovana XXIII (1410. ― 1415.) kojom se dodeljuju oproštajnice grehova (indulgencije). U stvari, ekskomunikacija je ponovljena i, štaviše, proširena, tako da je Jan Hus, na savet Venceslava IV, ostavio Prag i sklonio se na imanja svojih pristalica gde je napisao teološko-polemički spis „O crkvi" „(De ecclesia)" u kojem u velikoj meri preuzima osnovne postavke Viklifovog učenja. Sukob je dobio tolike razmere i značaj da je morao da se razreši na najvišoj stepenici hrišćanske crkve ― opštem saboru.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Jan Hus je pozvan pred opšti sabor koji je držan u Konstancu (1414. ― 1418.) i koji rimokatolička crkva smatra XVI vaseljenskim (pravoslavci za vaseljenske priznaju samo prvih sedam sabora).  Uvažavao je najvišu vlast sabora u crkvi i verovao je, pokazalo se naivno, da će u suprotstavljanju mišljenja pred okupljenim biskupima moći da odbrani svoje učenje. Uz to, od ugarskog kralja i rimsko-nemačkog cara Žigmunda (1387. ― 1437.) dobio je jemstvo (salvus conductus) da će ma kakva bila presuda na saboru moći da se slobodno vrati u Češku.

Uljuljkan takvim obećanjima, Jan Hus je u Konstanc stigao u jesen 1414. godine. Sabor je odmah obrazovao istražnu komisiju koju su činila trojica biskupa, ali je, bez obzira na proteste i data obećanja, nepokorni češki propovednik utamničen. Istina, Žigmund je digao glas protiv ovakvog postupka, ali Husu ipak nije pružio nikakvu sigurniju zaštitu. Problem je iznesen pred okupljene biskupe 4. maja 1415. godine. U za Husa krajnje neprijateljskoj atmosferi rasprava se vodila na nekoliko sednica, a podloga za optužbu bio je njegov spis „O crkvi" „(De ecclesia)".

Labud posle gusana

Kada je Hus nepokolebljivo i konačno odbio zahtev sabora da se odrekne svojih učenja koja nisu bila u skladu sa stajalištima crkve, a naročito kada je odbio da prizna primat apostola Petra, proglašen je za jeretika, osuđen i istog dana spaljen na lomači. Car Žigmund, koji je bio prisutan kod donošenja presude, očigledno je „zaboravio” datu reč. Svojim reformama Jan Hus nije želeo da izazove raskol u rimskoj crkvi i osnuje neku zasebnu „češku” crkvu, kako je stoleće kasnije u drugim uslovima učinio Martin Luter sa nemačkom crkvom. Hus je iskreno težio reformama koje će ojačati crkvu i vratiti je na prvobitne apostolske i biblijske osnove.

Jan Hus spaljen je na lomači 6. jula 1415. godine. Prema sačuvanom predanju, on je na samrti izgovorio nekoliko čuvenih rečenica. Videvši neku ženu kako donosi naramak granja na vatru u kojoj će izgoreti uzviknuo je: „O, sveta prostoto (O sancta simplicitas)”. Sledeće dve izjave pokazale su se kao vizionarske. Najpre je rekao „Ja sam gusan, a posle mene će doći labud!”, a onda je proročki zagrmeo: „Za sto godina odgovaraćete Bogu i meni (Centum revolutis annis Deo respondebitis et mihi)”.

Razborito je pretpostaviti da ove reči nisu mogle da uplaše one koji su se 6. jula 1415. godine zatekli u blizini lomače koja je progutala Jana Husa. Za njih su to verovatno bila nesuvisla trabunjanja koja u nemoćnom besu izgovara očajnik zahvaćen plamenim jezicima. Uostalom, niko od njih nije ni mogao da veruje da će dočekati stogodišnjicu spaljivanja češkog reformatora. Međutim, 102 godine kasnije, novi naraštaji, upoznati sa poslednjim Husovim rečenicama, imali su razloga da njegove reči proglase proročkim. Dana 31. oktobra 1517. godine Martin Luter, labud iz Husovog proročanstva ― koji je neizmerno uvažavao češkog reformatora i smatrao ga većim hrišćaninom od svih njegovih protivnika ― istakao je na crkvi zamka u Vitenbergu svojih 95 teza. Za rimsku crkvu otvorila se jedna od najvećih kriza u njenoj dugoj istoriji.

Genijalni divljak

Stariji savremenik Jana Husa, ali čovek koji je poticao iz sasvim drugog kraja sveta i bio drugačijeg intelektualnog profila, bio je Tamerlan ili Timur ili Timurlenk (1336. ― 1405.), jedan od najvećih osvajača i najmoćnijih vladara u istoriji. Ovaj sin bega Taragaja iz turciziranog nomadskog mongolskog plemena Barlas bio je obdaren nesvakidašnjim vojničkim i organizatorskim sposobnostima, odlučnošću koja ne zna za kolebanje, samouverenošću koja nema premca i velikom ličnom hrabrošću, azijatski prepreden i mudar, ali i nečuveno surov. Jedan istraživač ga s razlogom naziva „genijalni divljak”, a iz pisanih izvora saznajemo da je bio visokog rasta, širokih pleća, da je imao veliku glavu i guste obrve, duge noge i duge i tanke ruke, da je nosio veliku bradu. Pripisuje mu se izjava da je svet isuviše mali da bi imao dva vladara.

U jednom okršaju 1362. godine teško je povredio desnu ruku koja mu se gotovo osušila, i desnu nogu i ostao ćopav, pa je dobio naziv „Hromi Timur”. Od 1370. godine postao je veliki emir u središnjoj Aziji i smatrao se naslednikom nekadašnjeg Džingis-kanovog carstva. Oslanjao se na podršku nomadskog plemstva, sedelačkih feudalaca i muslimanskog duhovništva, a prestonica mu je bila u Samarkandu, jednom od najstarijih gradova srednje Azije.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Tamerlanova vojska bila je jednostavno nepobediva. Ona je u tri pohoda (1389., 1391., 1395.) zgromila državu Zlatnu hordu, ogroman plen zadobila u Indiji (1398.), kod Angore, 28. jula 1402. godine, satrla trupe osmanskog emira Bajazita I (1389. ― 1402.), i zarobila ga. Vizantijski istoričar 15. veka Laonik Halkokondil ističe da je Tamerlan imao velike planove koji su sezali čak do osvajanja Sredozemlja. U ovom slučaju ostaje u senci istinska objektivnost procene učenog Atinjanina o pravim namerama mongolskog kana, a dobija na snazi činjenica da je u vizantijskom svetu, ili bar u jednom njegovom delu, postojalo uverenje da veliki osvajač stremi porobljavanju čitavog hrišćanskog sveta. Vizantijski istoričar Duka opisao je užas i pustoš koje je iza sebe ostavljala nepobediva i zastrašujuća soldateska mongolskog osvajača Tamerlana rečima da tamo gde oni prođu „ne čuje se ni lavež psa, ni poj petla, ni plač deteta!” Zbog živopisnosti i jezgrovitosti ova rečenica ušla je u gotovo sve priručnike istorije srednjeg veka.

Kob 22. juna 1941.

Za razliku od nekih vojskovođa kojima je samo rat bio smisao življenja, Tamerlan nije prezirao civilizaciju i njene domete. Naprotiv, sa osvajačkih pohoda odasvud je u svoju prestonicu Samarkand dovodio na hiljade zarobljenih trgovaca, umetnika i učenjaka, a u nameri da je kulturno uzdigne.

Kada se spremao na pohod protiv Kine, preminuo je 18. februara 1405. godine, dok se njegovo ogromno carstvo raspalo pod njegovim naslednicima Timuridima koji su vladali pojedinim krajevima nekadašnje ogromne države. Timurovo telo nalazilo se u mauzoleju u Samarkandu. Grobnica mu je bila napravljena od crnog drveta, a uz nju su sa neobičnom raskoši, inače stranom muslimanskim sahranama, bili izloženi raznoliki predmeti: njegova odeća, naoružanje i pribor; sve je bilo ukrašeno dragim kamenjem i pozlatom; cena najmanjeg predmeta koji se tu nalazio bila je jednaka sakupljenom porezu iz čitavog okruga. Sa tavanice, nalik na zvezde, visili su zlatni i srebrni lusteri.

Već 1409. godine, kada je Šahruh, jedan od Tamerlanovih naslednika, zaposeo Samarkand, po njegovom naređenju uklonjeni su predmeti iz mauzoleja velikog osvajača. Međutim, njegovo grobno mesto ostalo je netaknuto. Postojalo je verovanje da će se Tamerlan na najstrašniji način osvetiti onome ko posegne za njegovom grobnicom. Izgleda da su se svirepog velikog emira svi plašili i posle smrti, pa se nekoliko vekova niko nije usudio da dirne, a kamoli pohara njegovo večno boravište.

Učinila je to u junu 1941. ― dakle 536 godina posle Tamerlanove smrti i sahrane ― iz naučnih razloga jedna šestočlana grupa sovjetskih istraživača koju je predvodila prof. T. N. Karinijazova. Ishod njihovog istraživanja  bila je ocena da je Tamerlanovo telo bilo u prilično dobrom stanju i da je, sudeći prema skeletu zaista bio visok i širokih ramena čime su i naučno potvrđeni podaci iz sačuvanih pisanih izvora. Štaviše, potvrđeno je da mu je kost desnog bedra srasla sa čašicom na kolenu, zbog čega nije mogao da ispravi desnu nogu; kosti desnog ramena i podlaktice desne ruke takođe su bile srasle, pa Timur nije vladao desnom rukom, što je, opet, bila potvrda vesti pohranjenih u drevnim izvorima. Antropolog-skulptor M. M. Gerasimov, član ekipe sovjetskih naučnika, na osnovu Tamerlanove lobanje, rekonstruisao je njegovo lice. Ono se sasvim podudaralo sa opisom koji je ostavio savremenik Ibn Arabšah.

Međutim, izgleda da je davno upokojeni Tamerlan zaista imao „dugu ruku” i da se na poseban način osvetio sovjetskim naučnicima koji su otvorili grob sa njegovim zemnim ostacima. Oni su, navodno, otvorili grobnicu 22. juna 1941. godine. Upravo istog dana, kao što je dobro poznato, nemačke trupe s ukupno 190 divizija, u skladu sa planom „Barbarosa”, prekršile su pakt o nenapadanju Nemačke i SSSR iz avgusta 1939. godine, prešle granicu i prodrle duboko u sovjetsku teritoriju. Otpočeo je težak i iscrpljujući četvorogodišnji rat koji su Sovjeti na kraju dobili i pobedonosno ušli u Berlin, ali je plaćena ogromna cena ― prema proračunu koji se smatra realnim, SSSR je u Drugom svetskom ratu izgubio oko dvadeset miliona ljudi.