Genijalnost i ludilo, tanka crvena linija

„Nema genijalnosti bez prisustva nekog ludila”, isticao je najsvestraniji i najučeniji grčki filozof Aristotel. U slučaju nekih mudrih i nadahnutih velikana nauke i umetnosti, to je tačno, kažu medicinski stručnjaci. Ovo su samo neki od njih.“

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Isak Njutn

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ko ne zna za Isaka Njutna (1642. — 1727.), britanskog fizičara, matematičara, astronoma, filozofa, alhemičara, tvorca teorije i zakona gravitacije i kretanja, utemeljivača teorije boja, izumitelja teleskopa… jednog od od najznačajnijih umova u istoriji nauke?

Ali genijalni naučnik nije imao nimalo blistav privatni život. Bio je mračni usamljenik, plahi neženja koji je patio od iznenadnih promena raspoloženja, kao i od nesposobnosti da se poveže s ljudima.  Živeo je ispunjen haotičnim psihičkim stanjima. Kao prvo, rođen je kao nedonošče, tri meseca pre vremena. Veruje se da je doživeo dva nervna sloma. Sam naučnik pravdao se da mu se to dogodilo zbog nedostatka sna.

Njutnu se pripisuje više duševnih oboljenja, među kojima su i bipolarni poremećaj, duševna bolest kod koje je izražena preterana promena raspoloženja; takođe i autizam, ali pošto je imao običaj da piše pisma sa suludim idejama, što je jasan pokazatelj shizofrenije, u obzir dolazi i ovo oboljenje.

Nakon smrti, u njegovom telu otkrivena je značajna količina žive, što je verovatno posledica Njutnovih alhemičarskih ogleda.  Stručnjaci smatraju da bi trovanje živom možda moglo da objasni naučnikovo neuobičajeno ponašanje.

Bez obzira od koje bolesti je patio, to ga nije sprečavalo da se potpuno posveti nauci i postigne vrhunske rezultate.

Virdžinija Vulf

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Virdžinija Vulf (1882. — 1941.) svrstana je među najznačajnije britanske romanopisce 20. veka i osnivače feminističke književne kritike. Ostavila je zavidno književno stvaralaštvo, u koje se ubraja jedanaest romana, četiri eseja, jedno pozorišno delo i stotinak kritika. Sva dela napisala je stojeći. Njene najpoznatije knjige, „Ka svetioniku”, „Gospođa Dalovej”, „Sopstvena soba”, „Talasi”, „Tri gvineje” ispunjene su monolozima, i svuda je žena tragična junakinja.

Zbog poimanja života i osobenog spisateljskog stava Virdžinija Vulf je, u vremenu u kome je stvarala, smatrana neuobičajenom pojavom britanske književne i društvene scene. Njena privatnost, ogrnuta velom tajne, bila je ispunjena polnom neusklađenošću i duševnom nestabilnošću.

Savremenici kažu da je imala i lepotu i pamet. Bila je visoka i vitka, s duboko usađenim očima koje su dopunjavale njenu klasičnu lepotu. Ali, iako u braku, Virdžinija je volela isti pol. Taj nesklad u potrebama smenjivao se s povremenim napadima ludila, tačnije maničnom depresijom, od koje je patila. Tada je imala priviđenja i bila duboko potištena. Napadi su je po pravilu obuzimali svaki put nakon što bi završila neku od svojih knjiga.

Virdžinija Vulf imala je nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti, koju je izuzetno teško podnela, neko vreme provela je u duševnoj bolnici. Izbijanje Drugog svetskog rata bilo je kap koja je prepunila čašu njenog tananog nervnog stanja. Među brojne strahove koji su je mučili uvukla se i sumnja da se sa suprugom Leonardom nalazi na nacističkom spisku traženih Jevreja, pa se odlučila za jedino što je njena krhka duša mogla da odabere. Džepove mantila napunila je kamenjem i skočila u reku Uz, koja je proticala uz imanje na kome je živela u malom britanskom mestu Rodmel. Imala je 59 godina.

Psihijatrijsko tumačenje ovog čina jeste da je Virdžinija Vulf svom samoubistvu dala značajan kulturni pečat. Ovozemaljski život napustila je kao prava feministkinja. Kamenje u džepovima bilo je savršen trik da njeno mršavo telo brzo potone. Znala je za verovanje da je žensko telo lakše od muškoga i da na površini vode ostaje duže od muškog. Telo joj je nađeno skoro mesec dana kasnije.

Ernest Hemingvej

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ernest Hemingvej (1899. — 1961.), slavni američki pisac i novinar, po mišljenju mnogih poznavalaca pisane reči bio je neponovljivi literarni genije. Jedinstvenim načinom izražavanja, koji odlikuje škrtost na rečima, značajno je uticao na razvoj književnosti 20. veka. Boem nemirnog duha i vatrenog temperamenta, pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina proteklog veka, strastveni putnik koji je obišao Evropu, Afriku, Kinu i Ameriku, neumorni ženskaroš, lovac i ribolovac, sportista, žitelj Pariza, Ki Vesta i Havane, jedan od veterana Prvog svetskog rata, učesnik Španskog građanskog rata i Drugog velikog rata, dobitnik je dve najznačajnije književne nagrade, Pulicerove i Nobelove.

Ali, tvorac nezaboravnih dela, kao što su „Za kim zvono zvoni”, „Starac i more”, „Zbogom oružje”, „Sunce se ponovo rađa”, nije imao duševni mir. Celog života patio je od duševnih bolesti. Za njega se danas s velikom sigurnošću tvrdi da je imao bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti koji dovodi do promenljivosti raspoloženja, društveno neprihvatljivog ponašanja i pogrešnog sagledavanja sopstvene ličnosti. Pored toga, imao je i retku naslednu bolest hemohromatozu (stvaranje viška gvožđa u organizmu), poremećaj metabolizma koji prate ciroza jetre, u njegovom slučaju potpomognuta sklonošću ka piću, mentalna i psihička dezorijentisanost.

Zbog svega toga, navode stručnjaci, gotovo da se i moglo očekivati da će Ernest Hemingvej izvršiti samoubistvo. Učinio je to sačmarom, u podrumu svoje kuće u Kečumu, Ajdaho. Bilo mu je 62 godine. Pre njega na taj čin odlučili su se i njegov otac, sestra, brat, kao i mnogo godina kasnije, unuka Margo.

Čarls Darvin

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Saznanje o nastanku života na Zemlji, pa i ljudske vrste, dugujemo Čarlsu Darvinu (1809. — 1882.), velikom britanskom naučniku koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodnog odabiranja. Umesto da postane sveštenik Anglikanske crkve, opredelio se za poziv prirodnjaka.

Ploveći istraživačkim brodom „Bigl”, kojim se otisnuo na putovanje i izučavanje sveta koji nas okružuje, bio je pažljivi posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta. Imao je priliku da posmatra geološke formacije otkrivene na različitim kontinentima, kao i veliki broj fosila i živih organizama. Sve to mu je omogućilo da stvori tačniju sliku o nastanku i razvoju živog sveta i pretoči je u knjigu „O poreklu vrsta” objavljenu 1859. godine. Ali, iako pripremana dvadeset dve godine, naišla je na žestok otpor javnosti.  Nazvana je „knjiga koja je šokirala svet”. Crkveni velikodostojnici udruženim snagama tražili su njenu zabranu, jer je isključivala Boga i poricala njegov značaj u nastanku sveta. Biolozi su prigovarali Darvinu što malo toga što navodi može da dokaže.

Darvinovoj plahovitoj naravi, uzrokovanoj agorafobijom, psihičkim oboljenjem koje izaziva strah od drugih ljudi, to nije prijalo. Uprkos tome što je pet godina proveo na istraživačkom brodu „Bigl”, veći deo života bio je gotovo potpuno nesposoban za normalan život. Iako je sam brinuo o fizičkim tegobama koje je trpeo – kao što su drhtanje, vrtoglavica, histeričan plač, priviđanja – bolest ga je često vezivala za krevet posle njegove tridesete godine. Darvinov strah od ljudi bio je toliki da je prestao da se viđa i priča s rođenom decom. Stručnjaci za nervna oboljenja smatraju da je moguće i da je patio i od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, odnosno od neuroze i hipohondrije. Do ove pretpostavke došlo se na osnovu njegovih tačnih i brižljivo vođenih beleški o svakom simptomu.

Vinsent van Gog

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Nadaleko čuveni holandski slikar, grafičar i crtač Vinsent van Gog (1853–1890) bio je jedan od trojice najvećih slikara postimpresionizma i jedan od najuticajnijih slikara tog razdoblja.   Sve te odlike pripisane su mu mnogo godina posle smrti. Za života nije osetio ni trunku počasti koje donosi slava. Nepoznat, nepriznat, uspeo je da proda samo jednu sliku. Dela čudaka smušenog ponašanja i nepredvidljivih postupaka niko nije ni gledao.

Van Gog je slikarstvom počeo da se bavi posle dvadesete godine. Nije bio akademski obrazovan. Slikao je putujući po svetu. Boreći se s bedom i teškim stanjima potištenosti i duševne teskobe, za nepunih sedamnaest godina rada napravio je oko dve hiljade slika i crteža. U grozničavom nadahnuću i između nastupa bolesti slikao je pejzaže, likove Arležana među kojima je živeo, motive s cvećem ili mrtvu prirodu. Za sedam godina rada naslikao je oko 850 slika i više od 900 crteža.Tako su nastali čudesni „Suncokreti”, „Žitno polje s čempresima”, „Zvezdano nebo”.

Zna se da je poslednje godine života proveo u nemaštini, slomljen čestim napadima epilepsije, bolesti koja ga je pratila od najranijeg detinjstva, pijančenjima i teškim depresijama. Moren grižama savesti, bio je sklon samokažnjavanju. Tako je posle svađe s prijateljem, francuskim slikarom Polom Gogenom, sebi odsekao uvo. Ishod tog surovog čina bio je odlazak u ludnicu.

To što je digao ruku na sebe bila je neminovnost i odraz teškog duševnog stanja, stručno je neurološko objašnjenje. Veruje se da je razlog za repetiranje pištolja sebi u grudi verovatno bio beznačajan, možda tek trenutno nezadovoljstvo slikanjem baš onog drveta ispod koga se ubio.

Nikola Tesla

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Nikola Tesla (1856. — 1943.) bio je jedan od najvećih, najblistavijih i najpoznatijih svetskih pronalazača i naučnika u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike. Prvi je naš čovek nominovan za Nobelovu nagradu 1937. godine. Sva Teslina dostignuća i pronalaske teško je i nabrojati, kamoli objasniti. Ipak, treba izdvojiti njegov polifazni sistem, asinhroni i sinhroni motor, transformator, obrtno magnetno polje. Jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje njegovo je otkriće, dao je značajan doprinos prenosu i modulaciji radio-signala, a značajni su i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Teslin sistem naizmeničnih struja omogućio je znatno lakši i uspešniji prenos električne struje na daljinu, zaslužan je za izgradnju prvih hidrocentrala na Nijagarinim vodopadima…

Što se tiče privatnog života, visoki koščati gorštak iz Like nije bio najsrećniji. Prevalio je dug put iz rodnog mestašca Smiljana, preko Evrope, gde je studirao i radio, do velikog Njujorka u srcu Sjedinjenih Američkih Država. Tu je i stekao nadimak „tajanstveni stranac”.

Nimalo čudno jer se svojom pojavom i životnim stavovima razlikovao od ljudi u okruženju. Mogao je da u mislima stvori detaljnu sliku nekog uređaja pre nego što ga napravi, što se u psihologiji stručno naziva vizuelno razmišljanje, ali umeo je i da zadivi poetičnošću recitujući Geteovog „Fausta”, jednu od brojnih i omiljenih knjiga koje je već sa dvadeset četiri godine znao napamet. Spavao je samo četiri sata.

Bio je poznat i po neobičnim opsednutostima i ponekad ćudljivom ponašanju. Veruje da je patio od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, vrste neuroze koju odlikuju prinudne misli i prisilne radnje u pokušaju da se neutrališe nerealan strah. Bio je opsednut brojem tri i svim brojevima deljivim sa tri. Ruke je uvek prao tri puta zaredom, u zgradu u kojoj je živeo ulazio je tek pošto bi tri puta obišao oko četvrti u kojoj se ona nalazila. Opredelio se za samački život, tvrdeći da ne veruje da oženjeni muškarci mogu uspešno da se bave naukom i izumima, a poslednju deceniju života stanovao je u dvosobnom apartmanu hotela „Njujorker” na trideset trećem spratu, u sobi 3327.

Ponekad je ispoljavao veoma čudno ponašanje u društvu u kome su bile dame s nakitom od bisera. Kada bi video prstenje, naušnice ili biserne kuglice nanizane u ogrlicu, osećao se nelagodno. Uglavnom bi brzo napuštao društvo ili bi jednostavno okretao glavu od tih dama i odbijao da priča s njima.

Za razliku od bisera, golubovi su Nikoli Tesli bili neizmerno dragi. Hranio ih je svakodnevno odlazeći u park nedaleko od hotela. Ne zna se ko se kome više radovao, gugutave ptice ili genije, kada bi mrvice hleba poletele u vazduh. Ipak, njemu to nije bilo dovoljno, pa je bolesne golubove donosio u svoj apartman i pokušavao da ih izleči. Za jednog goluba se tako i vezao. On mu je, kako je sam zapisao, ukrao srce.

„Tajanstveni stranac” nije mario za novac, zahvalnost nije očekivao, niti tražio. Umro je u osamdeset sedmoj godini, siromašan i mahom zaboravljen.

Džon Neš

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kada je 2001. godine američki reditelj Ron Hauard snimio biografski film „Beautiful Mind”, kod nas preveden kao „Blistavi um”, o izuzetnom matematičkom geniju Džonu Nešu Mlađem, koga je igrao Rasel Krou, razjašnjene su mnoge nedoumice i nejasnoće o neraskidivoj vezi između genijalnosti i psihičke poremećnosti.

Zato o Džonu Nešu Mlađem (rođen 1928), američkom matematičaru koji se bavio teorijom igara, diferencijalnom geometrijom i diferencijalnim jednačinama, višem istraživaču matematičaru na Univerzitetu Prinston i dobitniku Nobelove nagrade za ekonomiju 1994. godine, ne treba mnogo pisati. Kod njega je još 1958. godine utvrđena paranoidna shizofrenija, duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih od nestvarnih doživljaja ili iskustava, ometa razumno razmišljanje, osećajne doživljaje prema drugima i narušava društveno ponašanje, ali i depresija sa slabim samopoštovanjem. Neš je prijavljen na lečenje u bolnicu Meklin godinu dana kasnije.

Na Prinston se vratio 1960. godine. Antipsihotične lekove prestao je da pije 1970. godine, svojom voljom, uz podršku porodice, i nikada više nije pokazivao znakove te bolesti. Džon Neš duboko je zašao u devetu deceniju, ali i dalje predaje na Prinstonu. Njegov mlađi sin Džoni takođe boluje od paranoidne shizofrenije i takođe je matematički genije.

Hauard Hjuz

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Hauard Hjuz (1905. — 1976.) bio je američki milijarder, naftni magnat, inženjer, industrijalac i investitor, avijatičar poznat po postavljanju vazdušnih rekorda i gradnji aviona, filmski producent, reditelj, zavodnik i ljubavnik najlepših žena 20 veka. Svestran i poznat kao javna ličnost, bio je i nadahnuće za nastanak filma o genijalnosti i bolesti uma. Reč je o ostvarenju Martina Skorseza iz 2004. godine, pod nazivom „Avijatičar”, u kome je život Hauarda Hjuza dočarao glumac Leonardo di Kaprio.

Za Hauarda Hjuza savremenici navode da je bio čovek širokih zanimanja, ali da je posle smrti roditelja, pred kraj Drugog svetskog rata, počeo da se menja i zastranjuje u ponašanju. Patio je od hipohondrije, preteranog straha od bolesti ili sklonosti ka umišljanju bolesti. Tih godina dogodio se i jedan od njegovih velikih poslovnih i vizionarskih promašaja – njegov ogromni avion od drveta uspeo je da poleti samo jednom, 1947. godine.

Žonglirajući između poslova i žena, žudeći za što više uspeha i bežeći od neuspeha, stalno na lekovima za smirenje, počeo je da gubi osećaj za stvarnost i doživeo je nervni slom. To ga je još više odvojilo od ljudi i pojačalo strah od zaraza i bakterija. Bežeći od bolesti, povukao se u jednu malu kuću u pustinji, blizu Las Vegasa. Njegovi jedini prijatelji bili su mormoni iz susedstva čiji je zadatak bio da ga štite od zaraza.

Ali, posle izvesnog vremena počeo je da strahuje da ni tu nije bezbedan, pa je krenuo da se seli iz hotela u hotel, menjajući sobe uvek u gluvo doba noći da ga niko ne vidi. Poslednje godine života proveo je lutajući po svetu, skrivajući identitet. Iako je uglavnom odsedao u raskošnim hotelima, vrata i prozore zapečatio bi plastikom odmah po ulasku u sobu, a prethodno su je njegovi saradnici sterilisali i u njoj ostavili sve što mu treba. Jedina sigurna hrana, zaštićena od bakterija, bila je čokolada. Kada je vlasnik jednog hotela u kome je odseo zatražio da napusti sobu, Hjuz je kupio hotel.

Tako je, opterećen strahom, i okončao život. Iako je bio jedan od najbogatijih ljudi svog vremena, umro je od neuhranjenosti. Lekar koji je došao na uviđaj uporedio njegovo telo sa telima dopremljenim iz japanskih ratnih logora.