Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Dve arabljanske opsade Carigrada  (Pročitano 1962 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Dve arabljanske opsade Carigrada
« poslato: 27.05.2014. 12:37 »
Šta bi bilo da je..?

Jedno od najzanimljivijih pitanja epohe srednjeg veka glasi: Kako bi se odvijala evropska, pa i svetska istorija da su Arabljani u drugoj polovini 7. ili prvim decenijama 8. veka zauzeli Carigrad? Odgovor možemo samo da slutimo.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ilustrovao Vladimir Aleksić

Premda su Turci srušili Vizantiju, najveći takmac i neprijatelj carstva tokom njegovog hiljadugodišnjeg postojanja bili su zapravo Arabljani. Nećemo pogrešiti ukoliko kažemo da za sve vreme postojanja Vizantije nijedan narod nije igrao tako veliku ulogu u njenoj istoriji kao stanovnici Arabije. Oni su udarili na temelje Vizantije, snažno ih uzdrmali i u najmanje dva maha neposredno ugrozili sam opstanak „univerzalne imperije”.

Prorok Muhamed, jedna od najvećih ličnosti u sveukupnoj svetskoj istoriji, verski i politički ujedinio je arabljanski svet, stvorio je Arabljanima veru i državu, a njegova doktrina, premda jednostavna i donekle duhovno nerazvijena, bila je puna snage kadre da pokrene ogromnu potencijalnu energiju ovog mnogoljudnog naroda. Muhamed je preminuo 632. godine, a ubrzo posle njegove smrti usledila je velika seoba. Sinovi pustinje napuštali su svoju neplodnu zemlju i počeli da se šire na susedne oblasti.

Na udaru Arabljana najpre su se našle dve velike susedne sile — Persija i Vizantija. Prva je podlegla već u prvom sudaru, dok je druga, uz ogromne napore, uspela da odoli novim osvajačima. Već 634. godine Arabljani su upali na područje Transjordanije. U toku sledećih pola veka u sukobima s ratnicima islama Vizantinci su znali samo za poraze. Jedna za drugom padale su provincije carstva: Sirija, Palestina, Mesopotamija, Egipat, ostrva Kipar, Rodos, Kos, Hios. Uz to, neprestano su pustošene vizantijske oblasti u Maloj Aziji.

Ako se na geografskoj karti pogledaju ove zemlje, pogotovo ostrva, namah postaje jasno da je krajnji cilj Arabljana bio Carigrad. Kalif Muavija (661. — 680.) poverio je sinu Jezidu ostvarenje svojih glavnih planova koji su se ticali Vizantijskog carstva. Godine 670. arabljanski odredi zaposeli su poluostrvo Kizik na maloazijskoj obali Mramornog mora. Sada su bili potpuno sazreli uslovi da islamski osvajači krenu na vizantijsku prestonicu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Iluminacija iz 11. veka prikazuje Vizantince koji progone Arabljane.

Prva opsada (674. — 678. godine)

U proleće 674. godine u vodama nadomak Carigrada pojavila se ogromna i zastrašujuća arabljanska flota pod zapovedništvom Abd el Rahmana. More je vrvelo od mnoštva brodova koji su se slegli pred tesnac Bosfora. Kada je vizantijski car Konstantin IV (668. — 685.) saznao za pokret nevernika prema Carigradu, preduzeo je korake da prestonica spremno dočeka napadače. Nije na odmet naglasiti da se prethodne, 673., godine desilo nešto što je uplašilo savremenike. Kako je Teofan zapisao, u martu se ne nebu pojavila Irida i čitavo čovečanstvo drhtalo je od straha. U grčkoj mitologiji Irida je zlatokrila glasnica bogova i otelotvorenje duge. Verovalo se da duga nastaje kad Irida leti preko neba ili da je satkana od njene raznobojne odeće, a postojalo je i verovanje da je duga zapravo pojas boginje Iride.

Na drugoj strani, vojskovođa Sufijan ibn Auf, zapovednik arabljanskih kopnenih snaga, došao je do Halkedona. U međuvremenu, na evropsku obalu, nedaleko od carigradskih bedema, sa arabljanskog brodovlja iskrcan je jedan veliki odred koji je trebalo da grad opkoli s kopna, na prostoru od Mramornog mora do zaliva Zlatnog roga. Upravo je istovremeno opkoljavanje Konstantinopolja i s kopna i s mora, bez obzira na njegove snažne zidine i dobar sistem odbrane, bio najveća opasnost za megalopolis na Bosforu. Pri tom, zaliv Zlatnog roga bio je najslabija tačka i „meki trbuh” vizantijske prestonice.

Što se tiče zbivanja oko Carigrada, ogorčene borbe Vizantinaca i Arabljana vodile su se celog leta 674. godine da bi se u jesen, kada su nastupili nepovoljni uslovi za plovidbu i vojevanje, arabljanska flota povukla u svoje zimovalište na Kiziku. To povlačenje pružilo je Vizantincima dragocenu mogućnost da dopune zalihe i poprave carigradske bedeme koje je neprijatelj donekle oštetio. Arabljanska opsada trajala je čak pet ratnih sezona: 674., 675., 676., 677., i 678. godine. Međutim, kao i ranije, i ovoga puta najjača tvrđava srednjovekovnog sveta uspela je da izdrži opsadu.

Svoj ogroman uspeh Vizantinci, pre svega, duguju novom izumu, takozvanoj grčkoj vatri, pravom čudu srednjovekovne ratne tehnike. Reč je o tečnom plamenu koji se iz posebnih naprava, takozvanih strepti, pod pritiskom izbacivao i izazivao požare na brodovima. Prema verovanju koje počiva na podatku iz Teofanove hronike i koje je danas u priličnoj meri pokolebano, grčku vatru izumeo je arhitekta Kalinik iz grada Heliopolja u Siriji (ili možda u Egiptu). On je 673/674. godine doneo u Carigrad ovo opasno, ali za Vizantince spasonosno, oružje i ono je odnelo prevagu u sukobu s Arabljanima. Nikada nije utvrđen tačan hemijski sastav ove zapaljive smese, pomoću koje su Romeji odneli niz blistavih vojničkih pobeda, ali se veruje da je jedan od osnovnih sastojaka bila šalitra. Tek nekoliko vekova kasnije flote pojedinih italijanskih pomorskih republika uspele su da bar unekoliko odgovore na izazov grčke vatre. Kako beleži vizantijski istoričar 12. stoleća Jovan Kinam, Venecijanci su oblagali svoje brodove tkaninama natopljenim u sirće kako bi ih zaštitili od razornog tečnog plamena. Georgije Pahimer, istoričar koji piše u prvoj deceniji 14. veka, navodi kako su Đenovljani štitili svoje brodove tako što su njihove bokove oblagali osušenim volujskim kožama.

Pobožni Teofan je zapisao da su Vizantinci odneli pobedu nad Arabljanima pod zidinama Carigrada uz pomoć Boga i Bogorodice. On dodaje da su se verujući u Alaha povukli u golemoj nevolji i s velikim ranama. Međutim, ni to nije bio kraj njihovim nedaćama: jaka bura zahvatila je arabljansko brodovlje kraj obala maloazijske oblasti Pamfilije, nadomak grada Sileja, i desetkovala ga. I, naposletku, i arabljansku kopnenu vojsku u povlačenju porazili su vizantijski odredi koje su predvodile vojskovođe Flor, Petrona i Kiprijan. Postoji podatak da je pobijeno čak 30.000 arapskih vojnika.

Posle ovog dvostrukog stradanja, stari kalif Muavija nije imao drugog izbora nego da s vizantijskim vasilevsom Konstantinom IV sklopi ugovor o miru na trideset godina. On se obavezao da će caru godišnje plaćati 3000 zlatnika i da će mu slati pedeset robova i pedeset konja.

Naravno, ova sjajna vizantijska pobeda ostavila je snažan utisak na savremenike i nadaleko je odjeknula širom srednjovekovnog sveta. Zna se da su mnogi onovremeni vladari upućivali poslanstva u Carigrad i vasilevsu Konstantinu IV slali bogate darove i molili ga za mir i prijateljstvo. Hroničar Teofan završava svoju pripovest o prvoj arabljanskoj opsadi Carigrada sledećim rečima: „I nastala je velika bezbrižnost na Istoku i na Zapadu.”

Moderni istraživači istrajavaju na činjenici da je vizantijska pobeda iz 678. godine imala neizmeran značaj. Došla je u pravom, a toliko kritičnom trenutku, jer posle tačno pedeset godina gotovo neprestanih ratova, u kojima Vizantija nije znala ni za jednu veću pobedu, arabljanska najezda konačno je zaustavljena. Reč je o prekretnici od svetske istorijske važnosti, a Carigrad je kao poslednja prepreka islamskoj najezdi uspeo da odoli, što je bio spas ne samo za Vizantijsko carstvo nego i sveukupnu evropsku civilizaciju.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Druga opsada (717. — 718. godine)

Uprkos pravoj katastrofi koji su Arabljani doživeli pod zidinama Carigrada 678. godine, u kalifatu nisu prestali da snuju o osvajanju vizantijske prestonice. Tako je, posle četiri decenije, u izmenjenim spoljnopolitičkim uslovima, došlo do druge opsade Carigrada. Za Vizantiju je razdoblje koje je prethodilo ovoj opsadi bilo naročito zamršeno i teško. Reč je o svojevrsnom „smutnom” vremenu kad je carstvo izgubilo ravnotežu i utonulo u pogibelj građanskih ratova. Tako se dogodilo da je od 695. do 717, dakle za dvadeset dve godine, došlo čak do sedam promena na carigradskom tronu. Tek je vojskovođa Lav početkom proleća 717. godine učinio kraj opasnom rasulu u kome se Vizantija našla i osnovao vlastitu Sirijsku dinastiju. Međutim, samo nekoliko meseci kasnije novi vasilevs morao se suočiti s veoma teškim zadatkom. Pred Carigrad je doplovila ogromna arabljanska flota koja je, ako je verovati Teofanu, brojala čak 1800 plovila. Usledila je jedna od najstrašnijih godina u istoriji vizantijske prestonice.

Da bi se razumeli događaji do kojih je došlo, treba naglasiti važnu činjenicu da je u tom trenutku arabljanski kalifat po snazi i vojnim sredstvima daleko prevazilazio moć Vizantije. Muslimanski svet prostirao se od Inda do Atlantskog okeana i, pogotovo posle uspešnog prodora na tle Evrope, na Iberijsko poluostrvo, osećao je neizmerno samopouzdanje i ubeđenost da više ne postoji neprijatelj koji bi mogao da im odoli. Kalif Sulejman (715-717) poslao je svog brata Muslemu stavivši pod njegovu komandu najbolju vojsku koju su Arabljani ikada imali.

Uporedo s dolaskom ogromne arabljanske flote, Muslema je preko Helesponta (Dardanela) prebacio kopnenu vojsku u evropske provincije Vizantije, na prostor Trakije. Ova vojska kretala se obalom Mramornog mora i, lako zauzevši neke gradove koji su joj stajali na putu, 15. avgusta 717. godine, pojavila se pred „caricom gradova”. Na taj način počela je opsada Carigrada i s kopna i s mora.

Komandant arabljanskih trupa Muslema naredio je da se oko kopnenih zidina grada iskopa rov i da se napravi visok bedem, a iznad njega podigne kamena prepreka. Uoči 1. septembra 717. godine pristigli su veliki arabljanski brodovi čiji je zadatak bio da preseku veze prestonice ne samo s njenim evropskim, nego i maloazijskim oblastima, ali i s Crnim morem. Muslema je potpuno okružio vizantijsku prestonicu jer je verovao da će iznurivanjem i glađu uspeti da pokoleba borbeni moral branitelja i potom osvoji grad Konstantina Velikog.

Opsada Carigrada trajala je punu godinu jer, za razliku od opsade iz 674-678, nije prekidana ni s nailaskom zime. U pokušaju da se objasni arabljanski neuspeh i nesalomiva volja branilaca, hroničar Teofan saopštava da je tek ustoličeni vasilevs Lav III (717-741) prethodno odneo sjajnu diplomatsku pobedu nad arabljanskim vođama. Nekoliko meseci pre opsade, novi car, koji je odlično znao arapski i bio u pregovorima s kalifom Sulejmanom i njegovim bratom Muslemom, odugovlačio je pregovore u Maloj Aziji. Tako se dogodilo da je od njegovog krunisanja u martu do početka opsade u avgustu 717. godine prošlo pet meseci koje je Lav III na najbolji način iskoristio da pripremi Carigrad za odbranu. Podatak da su islamski ratnici otpočeli opsadu tek sredinom avgusta, što je prilično kasno kada su u pitanju srednjovekovni uslovi ratovanja, govori sam za sebe.

Uz to, i kopneni i morski bedemi bili su u veoma dobrom stanju, dok je vizantijska mornarica imala zaštićeno pristanište u Zlatnom rogu. Nikako ne bi trebalo zaboraviti ni čuveni lanac težak nekoliko tona koji je, kada bi se zategao, zaprečavao ulazak neprijateljskih brodova u zaliv, najosetljiviju tačku odbrane Carigrada. Neophodne namirnice na vreme su bile sakupljene i uskladištene, a carigradska vlada imala je i sporazum s Bugarima koji su obećali da će napadima uznemiravati muslimanske odrede. Vizantinci su po brojnosti snaga znatno zaostajali za Arabljanima, ali su imali dragocenu prednost u veštini i tehnici.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ruševine odbrambenog zida oko Konstantinopolja.

Sudbina Carigrada trebalo je da bude rešena u sučeljavanju dveju flota. Lav III najpre je strpljivo sačekao povoljne vetrove i morske struje u tesnacu Bosfora, pa je svoje velike ratne brodove, snabdevene zalihama grčke vatre, usmerio na neprijateljsko brodovlje. Na nemilosrdno delotvorno i zastrašujuće vizantijsko oružje Arabljani nisu imali odgovor. Jedan deo njihove flote potonuo je u more, drugi je, zahvaćen plamenom, potisnut prema gradskim zidinama, dok je treći odbačen prema Oksiji i Platiji, ostrvima koja su od Carigrada udaljena tridesetak kilometara. Međutim, ni to nije pokolebalo zanos arabljanskih vođa i njihovih vojnika. Oni su odmah uzvratili tako što su na brodove ukrcali elitne jedinice pod punom ratnom spremom i usmerili ih na prestoničke bedeme okrenute moru. Carigradski garnizon je upotrebom grčke vatre, koju je sa zidina bacao na napadače, osujetio ovaj junačni pokušaj muslimanskih ratnika. Štaviše, Lav III je naredio da se u kritičnom trenutku spusti lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni rog, ali se Arabljani, u strahu da je reč o zamci, nisu usudili da brodovima uplove u zaliv. Umesto toga, povukli su svoje brodovlje i na taj način priznali poraz u ovoj fazi sukoba.

Priličnu pometnju u redove Arabljana unela je i vest da je 8. oktobra 717. godine preminuo njihov kalifa Sulejman koji je u ovom pohodu nastupao krajnje energično i samopouzdano. Ipak, ni zimsko vreme nije dovelo do prekida opsade, ali su napadači posle poraza flote mogli da se uzdaju jedino u kopnene trupe. U izvorima nije zabeležena nijedna veća bitka sve do duboko u jesen. Treba dodati da su u inženjerskoj veštini i u odbrambenim građevinama Vizantinci stolećima nadmašivali sve srednjovekovne narode što im je donosilo značajnu prednost u sukobima na suvom.

Međutim, glavna nevolja za Arabljane bili su klimatski uslovi na koje oni jednostavno nisu navikli. Zima 717/718. godine ostala je upamćena kao jedna od najhladnijih u vizantijskoj istoriji. Carigrad je oko sto dana bio okovan snegom i ledom, tako da je u logoru napadača veliki broj kamila i konja uginuo od gladi. Muslimanski vojnici, sviknuti na toplu i suvu klimu u svojoj otadžbini, veoma su teško podnosili nadaleko čuvene studene zime u Trakiji. Upravo tu je ležao jedan od najvažnijih razloga njihovog neuspeha pod Carigradom. Već krajem 717. godine moglo se naslutiti da će osvajanje „carice gradova” ostati nedostižan san Arabljana. Nailazak proleća 718. godine umesto izvesnog olakšanja doneo je samo nove nevolje i poduhvat koji je počeo s toliko velikim nadanjima pretvorio je u potpunu propast.

U prvim mesecima 718. godine napadačima je stiglo veliko pojačanje - jedna flota, koju je činilo 400 brodova, doplovila je iz Aleksandrije i usidrila se u Bosforu, a druga, sastavljena od 360 plovila i snabdevena vojnim materijalom i namirnicama, iz Afrike. Međutim, obe flote su se zbog straha od grčke vatre zaustavile malo podalje od Carigrada, a to je i umanjilo njihovu delotvornost u pomaganju iscrpljenim i uveliko obeshrabrenim sunarodnicima.

Dogodilo se i to da su arabljanski mornari, koji su bili regrutovani među egipatskim hrišćanima, uvidevši da će se uspeh teško postići, ne samo prebegli na stranu Vizantinaca, nego su i vasilevsu Lavu III dostavili podatke o rasporedu neprijateljskog brodovlja. Bez bilo kakvog oklevanja, car je zapovedio da vizantijski brodovi naoružani grčkom vatrom odmah isplove iz carigradske luke i krenu na napadače. Uspeh ovog poduhvata bio je potpun: deo arabljanskih brodova stradao je od vatre, deo se nasukao, a deo je bio zarobljen. Vizantinci su uzeli plen i namirnice, završava opis ovog događaja hroničar Teofan, i s radošću su se vratili.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ruševine odbrambenog zida oko Konstantinopolja.

Suvozemne trupe Arabljana svojski su se trudile da se nekako održe u Trakiji, ali su trpeli strašnu oskudicu namirnica i stočne hrane. Njihovi pokušaji da slanjem pojedinih četa dobave osnovne potrepštine presecani su na povratku. Upravo na tom planu značajnu ulogu odigrali su odredi bugarskog vladara Tervela (701-718) koji su strpljivo i neprestano ugrožavali Arabljane i posekli čak 22.000 njihovih vojnika.

U logoru islamskih ratnika zavladala je glad čiji su pratioci bile razne bolesti, što je dovelo do pravog pomora. Kako saopštava hroničar Teofan, oni su pojeli sve uginule životinje - konje, magarce i kamile - a neki pričaju da su jeli i preminule ljude i njihov izmet koji su najpre gnječili u sudovima, a potom jeli. Ovakve pojave rečito govore o očajnom stanju u kome se našla arabljanska vojska. U Teofanovoj hronici stoji zapisano da su napadači shvatili kako Bog i prečista Bogorodica čuvaju Carigrad i hrišćansko carstvo.

Koliko su ove nevolje desetkovale Arabljane i vidno slabile njihov moral, toliko su obodrile branioce prestonice na Bosforu i učinile ih hrabrijim i nasrtljivijim, pa su preduzimali napade na neprijatelje. Da bi poraz bio potpun, vizantijski odredi su iz zasede presreli i porazili čete Arabljana koji su hitali u pomoć napadačima. Pošto je shvatio da je poduhvat propao, komandant arabljanske vojske prekinuo je opsadu i započeo povlačenje. Na drugoj strani, u Carigradu, 15. avgusta 718. godine, zavladala je velika radost jer je smrtna opasnost koja je tačno godinu dana lebdela nad Bosforom bila otklonjena.

Kao i prilikom povratka iz opsade 678. godine, i ovoga puta većini arabljanskih brodova nije bilo suđeno da se dokopaju spasonosnih luka na obalama istočnog Sredozemlja. Posle niza uzastopnih nevolja i gubitaka, na obale Sirije prispelo je samo pet od 1800 brodova koji su učestvovali u opsadi. Ništa bolje nisu prošle ni kopnene trupe koje su se posle iskrcavanja na maloazijskoj obali Mramornog mora suvozemnim putem vratile u domovinu. Ako je verovati sačuvanim izvorima koji, doduše, donose vrlo oskudne podatke, Arabljani su pod Carigradom izgubili više od 100.000 vojnika. Izneseni podaci, kao i posledice ovog čuvenog događaja, opsadu vizantijske prestonice svrstavaju među najvažnija zbivanja srednjovekovne istorije.

Spiridon Lambros (1851-1919), jedan od pionira moderne grčke vizantologije, uporedio je opsadu Carigrada iz 717/718. godine sa grčko-persijskim ratom i vasilevsa Lava III nazvao Miltijadom srednjovekovnog helenizma. Miltijad je, podsetimo se, atinski vojskovođa koji je 490. godine pre naše ere u čuvenoj bici na Maratonskom polju odneo veliku pobedu nad višestruko brojnijom vojskom Persijanaca.

Tri su događaja od svetskog istorijskog značaja kojima je bila zaustavljena najezda Arabljana na evropski kontinent. Prvi, i najvažniji, bila je opsada Carigrada od 674. do 678. godine, drugi, takođe veoma značajan, bila je opsada vizantijske prestonice iz 717/718. godine, a treći se zbio na tlu zapadne Evrope. Arabljanima je, istina, pošlo da rukom da se učvrste na tlu Španije, ali je njihov pokušaj da se preko Pirineja spuste u današnju južnu Francusku završio teškim porazom: zaustavio ih je franački vojskovođa Karlo Martel u čuvenoj bici kod Poatjea 732. godine.

Radivoj Radić,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete