Karte, priče, zapisi, običaji... > Tradicija i običaji

Stari zanati

<< < (2/5) > >>

Aleksandar:
Klesar

Klesar (ili i kamenorezac) je zanatlija čiji se rad svodi na obrađivanje kamena

Klesar izvodi kamenorezačke i druge radove od kamena koji su u većini slučajeva od privrednog značaja. Mora da savlada obrađivanje kamene forme u većini slučajeva pravilnih kao i alate koji se upotrebljavaju u klesarstvu. Deo klesara zanatlije je savlađivanje klesarskih radova kao što su izvođenje i obražavanje kamenih prostornih formi složenijih kamenih elemenata građevinskih i arhitektonskih konstrukcija, kao što su različiti delovi i konstrukcije svodova, lukova kupola i slično.

Zanatlije koje se bave obradom kamena klesanjem izrađuju tesanike od kojih zidaju u kamenu, zidove (velika je umetnost skladno i pravilno povezeti tesanike u zidu da bi lepo izgladao i usaglasiti različite veličine kamenih elemenata u njemu), ili druge vrste konstrukcija od kamena ili obloge od ovih materijala - pored toga oni izvode i kamenorezačke radove ploče i kamen koji se pravi na veštačke načine (treba imati mnogo iskustva i smisla za određivanje i usaglašavanje raznih žica koje na primer nalazimo u mermeru da bi se ovaj imitirao kao veštački stvoreni kamen od strane ovih zanatlija koji se bave obradom kamena) pa se zovu i kamenorezci ili teraceri koji se bave iradom različitih podnih površina od umetnog kamena kao što je običan ili venecijanski teraco, kamena koji imitira razne vrste skupog prirodnog kamena ili i keramičkih podova i zidnih obloga od ovih matarijala, reljefa, slika u kamenu ili čak i skulptura bilo od prirodnih ili umetnih materijala koje sami izrađuju tesanjem, rezanjem ili livenjem odlivaka u veštački kamen ili dekorativne elemente od gipsa ili u drugim materijalima koji po nekad mogu biti veoma komplikovani zanatski elementi sa visokim srtučnim zahtevima.

Specijalnom vrstom zanatstva i umetnosti je vajarsko klesarstvo. Ovakovi klesari su nekada izvodili i vajarske radove a naročito u 19. veku su bili izvođači vajarskih dela čiji su autori bili vajari, obrazovani na akademijama, danas su ovakove zanatlije pomoćnici vajara i vajari sami izvode naročito završne radove u vajarskim delima - skulpturama. Klesari iz Srbije- domaći klesari većinom su izvodili manastire i dela u srpskoj arhitekturi kada se radilo o primeni i obradi kamena.

Aleksandar:
Grnčarstvo
Grnčar je jedno od najstarijih zanimanja kojima se čovek bavi od davnina.

Osnovni postupak je da se izabere odgovarajuća vrsta zemlje koja se potom pomeša sa vodom i dobro premesi. Dobija se testasta masa koja se potom oblikuje u različite oblike.

Pronalaskom grnčarskog točka postupak izrade predmeta koji su okrugli je veoma ubrzan. To se pre svega odnosi na posude kao što su vaze, lonci i sl...

Po završetku izrade predmeta, isti se ostavlja u hladovinu, na promaju, da se suši.

Ako se želi dobiti glazura i boja na gotovom proizvodu, onda se on premazuje, oslikava, materijalima koji imaju funkciju boje.

Grnčarija je potom peče u specijalnim pećima (na drva - primitivnije ili električnu struju - modernije). U zavisnosti od tehnologije pečenja i veličine predmeta, ono može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana.

Posle pečenja, hlađenje mora biti postupno da predmeti ne bi popucali. To se i pored najveće pažnje ipak dešava, a obim štete, zavisi od veštine grnčara koji to radi.

U Srbiji je najpoznatija grnčarija iz okoline Užica. Nedaleko od Užica u selu Zlakusa postoji veoma kvalitetna glina koja se mešanjem sa kvarcnim mlevenim kamenom koristi za izradu lonaca, peka (tepsija za meso)... Nadaleko je čuven vojnički pasulj, svadbarski kupus i drugi užički specijaliteti pečeni u toj grnčariji jer time dobijaju poseban ukus.

Postoji veliki broj umetnika koji se bave grnčarijom. Oni sebe nazivaju keramičarima.

Najfiniji tip grnčarije je porcelan, koji je najteži za izradu, najfiniji i najskuplji. Čuven je češki i kineski porcelan.

Aleksandar:

Ekmedžija,Pekar

Pekar je majstor ili radnik koji se bavi spremanjem (spravljanjem) i pečenjem hleba i drugih peciva.

Pre skoro 90 godina, u Srbiji je postojao pekarski esnaf. To je bilo udruženje pekarskih majstora koje je radilo na tome da zaštiti ugled i interese svoje profesije. Pekari su se tada nazivali ekmedžijama (turcizam). Tada je malo ljudi obavljalo ovaj posao. Da bi postao pravi pekarski majstor, prvo bi se prijavio kao šegrt kod nekog pekara (gazde-majstora), i zatim u tim radionicama (pekarama) izučavao zanat. Kada bi gazda uvideo da je šegrt naučio zanat, pozvao bi stručnu komisiju. Komisija bi na osnovu znanja i umešnosti šegrta, dodelila šegrtu Majstorsko pismo. Na osnovu tog dokumenta se dokazuje da je ta osoba postala majstor svog zanata odnosno pekar.

Danas, i dalje postoji pekarski esnaf i Unija pekara Srbije. U tim udruženjima su danas članovi uglavnom stari pekari, a njih ima malo. Pošto se pekarska delatnost širila, shodno tome danas postoje majstori (zanimanja) za hleb (hlebari), pecivo (pecivari) i burek (buregdžije). Mada, dosta majstora zna dva, neretko i sva tri posla. Stare zidane (turske) peći (u nekim krajevima su ih zvali vurnje, vurune, furune) su zamenjene novim: parnim, električnim i pećima na čvrsto gorivo, ali se tradicionalno za najukusniji smatra hleb iz zidanih peći.

Danas je široka ponuda pekarskih proizvoda, ali u uslovima nelojalne konkurencije pekari se teško bore, a opstaju samo zahvaljujući svom znanju i kvalitetu svojih proizvoda. Pekarski posao je težak jer se obavlja u veoma teškim uslovima pri velikoj vrućini i noću, da bi vruć i svež hleb bio ispečen do jutra.

Pravoslavni pekari imaju i svog sveca zaštitnika, a to je sveti Atanasije, i slavi se 31. januara svake godine.

Konstantin:
Opаnčаrski zаnаt
Opаnаk spаdа u jedаn od аrtefаkаtа koji su simboli Srpske trаdicionаlne kulture i nаcionаlnog identitetа uopšte, iаko sаm opаnčаrski zаnаt spаdа u mlаđe zаnаte kod nаs. Koreni su mu u srednjovekovnoj, vizаntijskoj i evropskoj kulturnoj trаdiciji.


Zаnаt izrаđuje jednostаvnu i prаktičnu kožnu obuću prevаshodno nаmenjenu seoskom stаnovništvu. U nаrodu su u rаnijem periodu uglаvnom bili poznаti presni opаnci koji su izrаđivаni mаhom od svinjske kože, kаo i tzv. vrnčаni opаnci.

Zаnаt se nаročito rаzvio sredinom XIX vekа kаdа je zаprаvo zаbrаnjeno nošenje presnih opаnаkа, jer su se preko njih prenosile zаrаzne bolesti... Od tаdа su počeli dа se nose tzv. đonovski opаnci - koji su još nаzivаni i ''šаbаčki'' opаnci – kаo i tzv. crveni opаnci od štаvljene kože, а tаdа je već sve više korišćenа obrаđenа goveđа i telećа kožа.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Vremenom se opаnčаrski zаnаt, pored terzijskog, rаzvio u ''nаjjаči'' zаnаt u Srbiji o čemu su svedočile brojne opаnčаrske rаdnje. Nаjviše ih je bilo u šаbаčkom, požаrevаčkom, vаljevskom, užičkom, krаgujevаčkom i čаčаnskom krаju.

Opаnčаrski аlаt može se podeliti u dve grupe: а) аlаt zа štаvljenje kože; b) аlаt zа izrаdu opаnаkа. Izrаdа i kvаlitet opаnаkа cenili su se po broju nаbodа nа đonu. Obični opаnci imаli su 32 nаbodа, а bolji 50 do 60 nаbodа...

Po nаrodnom predаnju, tаjnu štаvljenjа kože Srbimа je otkrio Sveti Sаvа, zbog čegа su gа opаnčаri smаtrаli svojim zаštitnikom i slаvili su Sаvindаn.

Uspešnost i kvаlitet rаdа srpskih opаnčаrа više putа su prezentovаni i vrednovаni nаgrаdаmа nа svetskim sаjmovimа u drugoj polovini XIX i u prvim decenijаmа XX vekа u Pаrizu, Londonu, Beču i Budimpešti. I dаnаs muzejske zbirke čuvаju opаnke koji predstаvljаju vrhunskа delа zаnаtskog umećа, аli i nаrodnog stvаrаlаštvа. Krаjem dvаdesetih godinа XX vekа nа tržištu se pojаvljuju i gumeni opаnci fаbričke proizvodnje koji su trаjniji i izdržljiviji.

Dаnаs je potrаžnjа zа opаncimа svаkаko mаnjа nego u pomenutim vremenimа, mаdа se oni i dаlje izrаđuju kаo suveniri i prodаju turistimа, kаo i zа potrebe folklornih društаvа u Srbiji. Tаkođe, opаnke i dаnаs koristi siromаšno seosko stаnovništvo.

Aleksandar:
Sakadžija
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sakadžija je čovek koji raznosi vodu za piće. Dok u gradovima i varošicama nije bilo gradskog vodovoda, skadžije su raznosile vodu po ceni jedan groš od sake. Saka je bilo uglavljeno bure zapremine 3 - 4 akova (Akov je stara mera za tečnost, oko 50 litara). Saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi“. procenjuje se da je Sakadžija u Beogradu 1883, kada su peticijom protestovali zbog dodatnog oporezivanja, bilo oko stotinu.

U beogradu su sakadžije uzimale vodu sa česmi ali i iz Save i Dunava. Najpoznatije česme su bile: Delijska česma, Čukur česma, Toskina česma, Terazijska česma i Saka česma.

U Vojvodini gde je problem pijaće vode izražen i danas (npr. Subotica) postoje "arterski" bunari. Oni se nalaze na ulici, svakome su dostupni a voda se pumpa ručno pomoću velikog točka koje se okreće. U prigradskim delovima gde nema vodovoda, u domaćinstvima se kopaju plići bunari i ta voda je za tehničku upotrebu ali ne i za piće. Voda iz arteskih bunara se izvlači sa većih dubina, te su ukus, temperatura i kvalitet daleko bolji. Sakadžijski posao odavno više ne postoji.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju