Među tvorevinama tradicionalne kulture srpskog naroda – po ulozi u svakodnevnom životu i značenju etničkog identiteta, kao i po likovnim i estetskim vrednostima – jedno od najznačajnijih mesta pripada narodnim nošnjama. Poznate su mahom na osnovu sačuvanih odevnih celina iz 19. i prvih desetina 20. veka, koje se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i ukrasa. Ta raznovrsnost i bogatstvo zastupljeni su i u ženskim i u muškim nošnjama. Svaku oblast karakterisala je posebna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko, nego naročito u mešovitim etničkim sredinama, i kojoj etničkoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada. U svom istorijskom razvoju raznovrsne narodne nošnje, kao samosvojne tvorevine, s mnogostrukim značenjima u životu naroda, bile su izložene i mnogim uticajima. Stoga su u njima, osim obeležja vremena u kome su rukotvorene i nošene, sadržani i drugi odevni elementi iz proteklih vremena.


Najčešći delovi narodne nošnje kod Srba bili su: prsluk, gunj, fermen, anterija, zubun, dolaktenik, tkanica, čakšire, dolama, dizluk, ječerma, džemadan, mintane, jelek, džube, fistan, šalvare i opanci.

U velikoj raznovrsnosti odevnih oblika, osim posebnih oblika nošnji od jedne do druge seoske sredine, uočavaju se i izrazite razlike u odevanju između gradskog i seoskog stanovništva. Građanska odeća na većem delu srpskog etničkog prostora razvijala se pod tursko-orijentalnim, a docnije, kao u gradovima panonskog podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajima. Građanska nošnja balkansko-orijentalnog stila, izrađena od skupocenih tkanina i sa bogatim zlatnim i srebrnim vezom, bila je visokokvalitetne zanatske izrade. Seoske nošnje, naprotiv, sve do početka 20. veka, i u materijalima i u oblikovanju, bile su pretežno proizvod domaće kućne i seoske radinosti. Rukotvorile su ih žene, s tim što su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlađe, s kolena na koleno.

Već prvi pogled na raznovrsne seoske nošnje otkriva određene posebnosti u spajanju funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina odeće na širim prostorima. Isti ili sličan način privređivanja, uslovljen geografskom sredinom, zatim istorijski, društveni i kulturni razvoj uticali su na stvaranje određenih odevnih sadržaja u okviru većih kulturno-geografskih područja, kao što su dinarsko, primorsko, centralnobalkansko i panonsko. U svakom području s obzirom na materijal za izradu i ukrašavanje odeće koji je sredina pružala, zatim na krojne oblike i način ukrašavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne slojeve, karakterističan je osnovni tip nošnje, koji se javlja u mnogim odevnim i ukrasnim varijantama.


Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine – Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, „valjavice“, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom.


U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio „zubun“, „sadak“ ili „koret“ – vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani „pelengiri“ sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal.


Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške „toke“ za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa.


Ženska odeća je – pored dugačke košulje – neizostavno uključivala tkani vuneni pojas i pregaču, sa lepo komponovanim motivima i bojama. Srpske domaćice su nosile dugačke prsluke, kao i haljetke ili haljine – obavezno sa dugim rukavima. Mušku nošnju su karakterisale uzane pantalone – čakšire ili, ponegde, prostrani pelengiri – pantalone sa širokim nešto kraćim nogavicama. Tkanica – tkani pojas raznih boja – bio je obavezan i kod srpskih domaćina. Svaki kraj je imao svoj karakterističan kroj jeleka, koji se razlikovao po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Jelek, muški i ženski, nosio se oko grudi, a obično je bio od pliša, sukna ili čoje, sa raznim vezovima i ukrasima – gajtanima, koji su ukazivali i na imućnost porodice.

Nošnje primorskog jadranskog područja u odnosu na veliku rasprostranjenost dinarskih nošnji zauzimaju znatno manji prostor. Usko priobalno područje Crnogorskog primorja i Bokokotorskog zaliva razvijalo se u mediteranskim privrednim i kulturnim uslovima, održavajući stalne veze s planinskim zaleđem. Stoga se u nošnjama, pored mediteranskih tragova i primesa građanske evropske odeće, susreću i elementi dinarskih nošnji planinskog zaleđa.

Za izradu odeće korišćena su domaća platna od lana, konoplje i pamuka, kao i vunene tkanine poput sukna i raše. Osim domaćih materijala, upotrebljavale su se, naročito za svečanu odeću, i tkanine fabričke izrade, kao što su čoha, velur, brokat, svila. Pored skupocenih tkanina, u vreme razvijenog pomorstva, osobito tokom 18. i 19. veka, pomorci su članovima svojih porodica donosili razne dragocenosti i modne detalje – suncobrane, lepeze i dr. Osim veza u boji i gajtanskih našivaka, česti su bili beli bez i čipka suptilne izrade. Zlatni i srebrni nakit, proizvod čuvenih zlatarskih radionica, upotpunjavao je finu jednostavnost primorskih nošnji, u čijem je vizuelnom izrazu osnovnih odevnih predmeta kolorit bio ostvaren u dve-tri osnovne boje, ponekad i u višebojnoj kombinaciji.

U ženskoj odeći karakteristična je gornja haljina u vidu dugačke suknje, složene u nabore, za koju je prišivan prslučić. Pojedine varijante razlikovale su se u vrsti i boji tkanine, a analogno tome i u nazivu. Preko košulje sa čipkanim umecima i suknje – „sarže“, „raše“, „kamižota“, opasivan je vuneni ili svileni pojas, a s prednje strane dodavana je pregača. Od gornjih haljetaka nošeni su prsluci i kaputići. Glava je povezivana maramom, a ponegde se nosila i plitka kapa. I u muškoj odeći kapa je plićeg oboda, od čohe je, spolja presvučena svilom. Ostali delovi nošnje su košulja s ukrasnim umecima, široke nabrane gaće, pojas, prsluk „ječerma“ i kaput dugačkih rukava. Značajan ukras čine aplikacije gajtana, a oko pojasa kožni „ćemer“ s pregradama, u koji su zaticane po dve kubure ili ledenice, izrađene u domaćim puškarskim radionicama. U primorskim oazama dinarskog ruha zapaža se prilagođavanje odevnih odlika planinskog zaleđa pitomini primorskog podneblja.

Nošnje centralnobalkanskog područja, osim u južnim i središnjim delovima Srbije, s komunikacijskim jezgrom Moravske doline, rasprostiru se i u kosovsko-metohijskoj oblasti i u predelima Raške. Na ovom širokom prostoru smenjuju se nizijski i brdoviti predeli, a nošnje predstavljaju spoj zemljoradničkih i stočarskih elemenata, s očuvanim tragovima grčke, starobalkanske vizantijske, srpske srednjovekovne i tursko-orijentalne odevne kulture.

Anterija je vrsta starinske haljine dugačke do nogu, sa dubokim izrezom na grudima i sa sa dugim, spreda otvorenim rukavima. Izgled ove haljine od struka naniže je zvonastog oblika. Izrađivala se od raznih materijala – pamuka, svile, somota i brokata – a zlatni vez na svili ili somotu se smatrao raskošnim. Majstori koji su proizvodili anterije zvali su se terzije.

U mnoštvu varijanata osnovnog odevnog tipa, s naročitom raznovrsnošću u ženskom odelu, kod muškaraca su bili karakteristični sukneni beli a zatim i smeđi haljeci. Specifičan ukras bile su aplikacije od crnog ili od tamno-modrog vunenog gajtana. U ženskim nošnjama, s brojnim osobinama izdužene vizuelne forme, zapaža se izuzetno bogatstvo oblika, tkanina, veza, aplikacija raznih ukrasa, kao i upotreba crvene boje u kombinaciji s drugim bojama, kao i zlatnim i srebrnim nitima, doprinosila je velikoj živopisnosti ovog tekstila. Osnovni deo odeće bila je košulja, pravo krojena, s veoma bogatim vezom na rukavima, grudima i uz donju ivicu. Vez je rađen vunenim, pamučnim i srmenim koncem na kudeljnoj, lanenoj ili pamučnoj osnovi. Drugi karakterističan deo odeće bila je vunena ili pamučna suknja otvorena celom dužinom, koja se od jednog do drugog kraja razlikovala po dužini, ukrasu, koloritu i nazivu.

Tkanica je bila vrsta pojasa koja se dobijala tkanjem, obično od vune, sa raznim ukrasima i detaljima u boji. U Crnoj Gori pojas se nazivao «kanica», a muškarci su ispod njega imali kožni pojas silav, namenjen nošenju oružja.


Elegantne kosovske jednobojne „bojče“ sa suptilnim vezom, kao i fina raznobojnost „futa“, „bokča“ i „zaprega“ iz drugih krajeva, s prugastim i sitno geometrijskim šarama dobijenim tkanjem, veoma su skladno pristajale uz belinu izvezenih dugačkih platnenih košulja. I svi drugi delovi, a naročito „zubun“ dugačak sukneni prsluk s izvezenim cvetovima, po likovnoj izražajnosti predstavljaju izuzetne domete narodnog rukotvorenja. Ovim osobinama treba dodati i naročitu opremu glave kod žena, s dodavanjem umetaka u kosu i pokrivanjem ornamentima i ponekim krojnim osobinama, i u raznovrsnom nakitu – naušnicama, ukošnjacima, počelicama, nagrudnjacima, prstenju, uočavaju se odblesci srpskog srednjovekovnog kostima i nakita.

Opanci


Opanci su laka seoska obuća od kože. Vezuju se oko stopala kaiševima ili oputom (tanjim kožnim trakama). Koriste se širom Balkanskog poluostrva u raznim oblicima, detaljima i bojama. Opanak je tradicionalna srpska obuća i jedan od nacionalnih simbola.

Postoje presni opanci, koji se u kućnoj radinosti izrađuju od neuštavljene kože, kao i građeni opanci, sa đonom od uštavljene kože, licem i vrhom, koji se proizvode u opančarskim i obućarskim radionicama širom Srbije. Presne opanke uglavnom je nosilo stočarsko stanovništvo u planinskim predelima dinarske i centralnobalkanske oblasti. Sredinom XIX veka grad Užice je bio centar proizvodnje naročitog tipa opanaka od poluštavljene goveđe kože, tzv. crvenaša. Od tog doba obućari u Srbiji izrađuju građene opanke, koji su u prvo vreme bili obuća za svečane prilike.

Počev od XIX veka u Srbiji su počeli da se proizvode posebni građeni opanci sa prednjim delom lako povijenim na gore. Takvim opancima narod je dao prepoznatljivi naziv šiljkani. Posle Drugog svetskog rata u Srbiji je nastala nova tehnika izrade opanaka od starih izlizanih guma. Takvi opanci u narodu se nazivaju piroćanci zbog toga što je Pirot u HH veku bio središte industrije gume, pa se tamo proizvodila i najveća količina ove popularne obuće.

Narodna nošnja Srba je veoma lepa i raznolika. Odevni predmeti koji je čine, bilo da su namenjeni ženama ili muškarcima, sastoje se od različitih detalja i ukrasa. Izgled narodne nošnje zavisi iz kog kraja Srbije potiče, ali i od uticaja drugih kultura u neposrednoj blizini. Sastavni deo narodnog odevanja čini specifična obuća ili opanci, koji su lepo usklađeni sa ukupnim izgledom nošnje. Izrada opanaka bila je u prošlosti veoma važna delatnost u Srbiji, a opančari su imali svoje zanatske radnje u gotovo svakom većem mestu.


Opanci su veoma stara vrsta obuće, koja se nosila još u periodu pre nove ere. U srednjem veku Sloveni su nosili opanke pletene od like i kože, zvane „lapti“, koje su sami pravili. Kasnije su na "lapte" od like, stavljali male drvene daščice, da bi duže trajale. Od 15. i 16. veka, pa sve do danas, za izradu opanaka koristila se teleća, goveđa ili svinjska koža. Ta koža je uglavnom bila neuštavljena, što je uticalo na pojavu različitih gljivičnih oboljenja u Srbiji, koja su često prerastala u pandemiju. Zato je krajem 19. veka, na predlog Saniteskog saveza Srbije, naloženo da se neuštavljeni opanci izbace iz upotrebe.

To je bio jedan od glavnih razloga što su opanci počeli da se izrađuju od kože koja se štavila u prirodnom rastvoru vode i specijalnih vrsta šišarki. Ceo proces pripreme kože i izrada opanaka odvijala se u opančarskim zanatskim radionicama, koje su bile popularne sve do polovine 20. veka.

U zbirci Etnografskog muzeja čuva se nekoliko vrsta opanaka koji su se pravili od drugih materijala, a veoma neobični modeli su od kovanih tankih metalnih ploča koje su dekorisane. Opanci su pravljeni i od jednog komada drveta, a od tridesetih godina prošlog veka počela je upotreba opanaka od gume.


Današnji oblik kožnih opanaka formiran je početkom 20. veka. Pravili su se pomoću kalupa, koji su se razlikovali samo po broju, odnosno da li su muški, ženski ili dečiji opanci. Zanimljivo je da se nisu razlikovali desni i levi opanak, već je rađen samo jedan oblik u broju od 19 do 47.

Za izradu opanaka potrebna je velika količina kože, posebno za gornji deo, koji je sastavljen od sitnih kaišića. To je ujedno najlepši i najdekorativniji detalj na srpskim opancima, koji je potpuno autohton. Ukras na opancima radio se ranije od pseće kože, koja je veoma mekana i pogodna za izradu detalja u vidu tankih kaišića. Danas se za to koristi koža od koze. Upravo se na izradi tog ukrasa na opancima ogledala umešnost majstora, a da bi se to postiglo bile se potrebne godine učenja i rada. Nekada su opanci na gornjem delu imali 12 do 18 kukica, kroz koje su se provlačili tanki kaiševi. Opančari koji danas izrađuju opanke smatraju takvu vrstu opanaka pravim remek-delom.


Izgled opanaka zavisio je iz kog kraja Srbije potiču. Najpoznatiji su "šabački" i "šumadijski" opanci sa vrhom, koji može imati različit oblik i veličinu. Izgled vrha, kljuna ili šiljkana, kako se naziva u različitim delovima Srbije, bio je tako karakterističan, da se već na prvi pogled moglo znati da li su opanci pravljeni u Užicu, Kraljevu, Šapcu, Negotinu ili Nišu. Kljun na opancima iz Užica imao je oblik frule, Šumadinci su voleli opanke sa malo spljoštenim kljunom, dok je ukras na opancima u južnoj Srbiji bio savijeniji i u špic.

Kljun može da se formira i “na licu mesta”, kaže opančar Zlatko Radojković iz Smedereva, jedan od retkih u Srbiji, koji se izrađuje opanke na tradicionalan način. Dovoljno je da se vrh opanka drži jedan minuta potopljn u vodi, dok koža ne omekša, da bi se potom oblikovao kljun po želji mušterije, objasnio je opančar Zlatko.

Opanci su se razlikovali i po tome da li su namenjeni svakodnevnom obuvanju, ili su nošeni u posebnim svečanim prilikama. Svakodnevni opanci bili su jednostavni i bez naročitih ukrasa. Zvali su se još i "đonovski" opanci, zbog debelog sloja kože kojim se pojačavao donji deo, da bi se sprečilo kvašenje nogu i brzo propadanje obuće. Đonovski opanci su zbog toga bili teški i do jedan kilogram, što nije bilo nimalo lako za nošenje.

S druge strane, opanci od fine kože, bogato i lepo ukrašeni, obuvali su se u svečanim prilikama i tada je njihov izgled, zajedno zajedno sa ukrasom na vunenim čarapama imao pravo prestižno obeležje.

Народне ношње Бачке

Плодна војвођанска равница обезбеђивала је не само  житарице, него је обилато пружала и сировину  за израду људске одеће. Главне сировине за израду старе српске ношње била су биљна влакна кудеље, лана и памука. Поред биљних влакана за зимску одећу коришћена је и вуна, јагњеће и овчије крзно чему су погодовале основне привредне гране.

Мушку одећу током 19. века лети и зими чинила је платнена одећа беле боје која је ношена  до самог тела, а то су тако карактеристичне широке платнене гаће и кошуља. Уз њих у неким селима северне Бачке и северном и средњем Банату ношене су беле плисиране сукње. Преко беле одеће мушкарци су носили штофани црни прслук или прслук од свиле и сомота. У пролеће и јесен ношени су горњи сукнени капути звани дороц и кабаница. Већ у  другој половини 19.  века народну мушку ношњу допуњавају кратки део испод бедара, капути такозвани рекла , бена, бекеш, јанкел.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Основни делови женске ношње су скуте и кошуља који су ношени до тела. Поред скута жене су носиле још по једну доњу сукњу коју су у неким селима звали сукњерац. Преко сукњерца је ношена горња сукња од домаћих тканина а за свечане прилике и од куповног фабричког материјала. Сукње су у прошлости биле дуге до чланака.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Преко кошуље ношен је прслук, јелек шивен од сомота или свиле обично тамнијих боја најчешће украшаван златном чипком и златовезом. Преко сукње ношена је кецеља обично од исте тканине и на исти начин украшена као прслук. Као украс, а и знак богатства, девојке  су око врата носиле сеферине – ниске дуката. Карактеристична женска, девојачка обућа биле су беле чарапе, шарене папуче, као и ципеле.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


За сваки дан су ношене штрикане зепе, натикаче или чарапци. На посао су ношени опанци од коже а касније и од вуне. Зими су ношене папуче са дрвеним ђоном, цокуле или кломпе. Већ током половине 19. века ношња је скроз изједначена са грађанским кројем тог времена, а постојеће разлике биле су само у појединим детаљима одевања.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete