Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Srpska narodna nošnja  (Pročitano 6604 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Srpska narodna nošnja
« poslato: 23.02.2013. 18:22 »
Među tvorevinama tradicionalne kulture srpskog naroda – po ulozi u svakodnevnom životu i značenju etničkog identiteta, kao i po likovnim i estetskim vrednostima – jedno od najznačajnijih mesta pripada narodnim nošnjama. Poznate su mahom na osnovu sačuvanih odevnih celina iz 19. i prvih desetina 20. veka, koje se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i ukrasa. Ta raznovrsnost i bogatstvo zastupljeni su i u ženskim i u muškim nošnjama. Svaku oblast karakterisala je posebna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko, nego naročito u mešovitim etničkim sredinama, i kojoj etničkoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada. U svom istorijskom razvoju raznovrsne narodne nošnje, kao samosvojne tvorevine, s mnogostrukim značenjima u životu naroda, bile su izložene i mnogim uticajima. Stoga su u njima, osim obeležja vremena u kome su rukotvorene i nošene, sadržani i drugi odevni elementi iz proteklih vremena.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Za izradu odeće korišćena su domaća platna od lana,
konoplje i pamuka, kao i vunene tkanine poput sukna i raše

Najčešći delovi narodne nošnje kod Srba bili su: prsluk, gunj, fermen, anterija, zubun, dolaktenik, tkanica, čakšire, dolama, dizluk, ječerma, džemadan, mintane, jelek, džube, fistan, šalvare i opanci.

U velikoj raznovrsnosti odevnih oblika, osim posebnih oblika nošnji od jedne do druge seoske sredine, uočavaju se i izrazite razlike u odevanju između gradskog i seoskog stanovništva. Građanska odeća na većem delu srpskog etničkog prostora razvijala se pod tursko-orijentalnim, a docnije, kao u gradovima panonskog podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajima. Građanska nošnja balkansko-orijentalnog stila, izrađena od skupocenih tkanina i sa bogatim zlatnim i srebrnim vezom, bila je visokokvalitetne zanatske izrade. Seoske nošnje, naprotiv, sve do početka 20. veka, i u materijalima i u oblikovanju, bile su pretežno proizvod domaće kućne i seoske radinosti. Rukotvorile su ih žene, s tim što su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlađe, s kolena na koleno.

Već prvi pogled na raznovrsne seoske nošnje otkriva određene posebnosti u spajanju funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina odeće na širim prostorima. Isti ili sličan način privređivanja, uslovljen geografskom sredinom, zatim istorijski, društveni i kulturni razvoj uticali su na stvaranje određenih odevnih sadržaja u okviru većih kulturno-geografskih područja, kao što su dinarsko, primorsko, centralnobalkansko i panonsko. U svakom području s obzirom na materijal za izradu i ukrašavanje odeće koji je sredina pružala, zatim na krojne oblike i način ukrašavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne slojeve, karakterističan je osnovni tip nošnje, koji se javlja u mnogim odevnim i ukrasnim varijantama.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Nošnja iz like

Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine – Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, „valjavice“, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio „zubun“, „sadak“ ili „koret“ – vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani „pelengiri“ sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške „toke“ za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Ženski jelek

Ženska odeća je – pored dugačke košulje – neizostavno uključivala tkani vuneni pojas i pregaču, sa lepo komponovanim motivima i bojama. Srpske domaćice su nosile dugačke prsluke, kao i haljetke ili haljine – obavezno sa dugim rukavima. Mušku nošnju su karakterisale uzane pantalone – čakšire ili, ponegde, prostrani pelengiri – pantalone sa širokim nešto kraćim nogavicama. Tkanica – tkani pojas raznih boja – bio je obavezan i kod srpskih domaćina. Svaki kraj je imao svoj karakterističan kroj jeleka, koji se razlikovao po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Jelek, muški i ženski, nosio se oko grudi, a obično je bio od pliša, sukna ili čoje, sa raznim vezovima i ukrasima – gajtanima, koji su ukazivali i na imućnost porodice.

Nošnje primorskog jadranskog područja u odnosu na veliku rasprostranjenost dinarskih nošnji zauzimaju znatno manji prostor. Usko priobalno područje Crnogorskog primorja i Bokokotorskog zaliva razvijalo se u mediteranskim privrednim i kulturnim uslovima, održavajući stalne veze s planinskim zaleđem. Stoga se u nošnjama, pored mediteranskih tragova i primesa građanske evropske odeće, susreću i elementi dinarskih nošnji planinskog zaleđa.

Za izradu odeće korišćena su domaća platna od lana, konoplje i pamuka, kao i vunene tkanine poput sukna i raše. Osim domaćih materijala, upotrebljavale su se, naročito za svečanu odeću, i tkanine fabričke izrade, kao što su čoha, velur, brokat, svila. Pored skupocenih tkanina, u vreme razvijenog pomorstva, osobito tokom 18. i 19. veka, pomorci su članovima svojih porodica donosili razne dragocenosti i modne detalje – suncobrane, lepeze i dr. Osim veza u boji i gajtanskih našivaka, česti su bili beli bez i čipka suptilne izrade. Zlatni i srebrni nakit, proizvod čuvenih zlatarskih radionica, upotpunjavao je finu jednostavnost primorskih nošnji, u čijem je vizuelnom izrazu osnovnih odevnih predmeta kolorit bio ostvaren u dve-tri osnovne boje, ponekad i u višebojnoj kombinaciji.

U ženskoj odeći karakteristična je gornja haljina u vidu dugačke suknje, složene u nabore, za koju je prišivan prslučić. Pojedine varijante razlikovale su se u vrsti i boji tkanine, a analogno tome i u nazivu. Preko košulje sa čipkanim umecima i suknje – „sarže“, „raše“, „kamižota“, opasivan je vuneni ili svileni pojas, a s prednje strane dodavana je pregača. Od gornjih haljetaka nošeni su prsluci i kaputići. Glava je povezivana maramom, a ponegde se nosila i plitka kapa. I u muškoj odeći kapa je plićeg oboda, od čohe je, spolja presvučena svilom. Ostali delovi nošnje su košulja s ukrasnim umecima, široke nabrane gaće, pojas, prsluk „ječerma“ i kaput dugačkih rukava. Značajan ukras čine aplikacije gajtana, a oko pojasa kožni „ćemer“ s pregradama, u koji su zaticane po dve kubure ili ledenice, izrađene u domaćim puškarskim radionicama. U primorskim oazama dinarskog ruha zapaža se prilagođavanje odevnih odlika planinskog zaleđa pitomini primorskog podneblja.

Nošnje centralnobalkanskog područja, osim u južnim i središnjim delovima Srbije, s komunikacijskim jezgrom Moravske doline, rasprostiru se i u kosovsko-metohijskoj oblasti i u predelima Raške. Na ovom širokom prostoru smenjuju se nizijski i brdoviti predeli, a nošnje predstavljaju spoj zemljoradničkih i stočarskih elemenata, s očuvanim tragovima grčke, starobalkanske vizantijske, srpske srednjovekovne i tursko-orijentalne odevne kulture.

Anterija je vrsta starinske haljine dugačke do nogu, sa dubokim izrezom na grudima i sa sa dugim, spreda otvorenim rukavima. Izgled ove haljine od struka naniže je zvonastog oblika. Izrađivala se od raznih materijala – pamuka, svile, somota i brokata – a zlatni vez na svili ili somotu se smatrao raskošnim. Majstori koji su proizvodili anterije zvali su se terzije.

U mnoštvu varijanata osnovnog odevnog tipa, s naročitom raznovrsnošću u ženskom odelu, kod muškaraca su bili karakteristični sukneni beli a zatim i smeđi haljeci. Specifičan ukras bile su aplikacije od crnog ili od tamno-modrog vunenog gajtana. U ženskim nošnjama, s brojnim osobinama izdužene vizuelne forme, zapaža se izuzetno bogatstvo oblika, tkanina, veza, aplikacija raznih ukrasa, kao i upotreba crvene boje u kombinaciji s drugim bojama, kao i zlatnim i srebrnim nitima, doprinosila je velikoj živopisnosti ovog tekstila. Osnovni deo odeće bila je košulja, pravo krojena, s veoma bogatim vezom na rukavima, grudima i uz donju ivicu. Vez je rađen vunenim, pamučnim i srmenim koncem na kudeljnoj, lanenoj ili pamučnoj osnovi. Drugi karakterističan deo odeće bila je vunena ili pamučna suknja otvorena celom dužinom, koja se od jednog do drugog kraja razlikovala po dužini, ukrasu, koloritu i nazivu.

Tkanica je bila vrsta pojasa koja se dobijala tkanjem, obično od vune, sa raznim ukrasima i detaljima u boji. U Crnoj Gori pojas se nazivao «kanica», a muškarci su ispod njega imali kožni pojas silav, namenjen nošenju oružja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Narodna nošnja iz Gnjilana

Elegantne kosovske jednobojne „bojče“ sa suptilnim vezom, kao i fina raznobojnost „futa“, „bokča“ i „zaprega“ iz drugih krajeva, s prugastim i sitno geometrijskim šarama dobijenim tkanjem, veoma su skladno pristajale uz belinu izvezenih dugačkih platnenih košulja. I svi drugi delovi, a naročito „zubun“ dugačak sukneni prsluk s izvezenim cvetovima, po likovnoj izražajnosti predstavljaju izuzetne domete narodnog rukotvorenja. Ovim osobinama treba dodati i naročitu opremu glave kod žena, s dodavanjem umetaka u kosu i pokrivanjem ornamentima i ponekim krojnim osobinama, i u raznovrsnom nakitu – naušnicama, ukošnjacima, počelicama, nagrudnjacima, prstenju, uočavaju se odblesci srpskog srednjovekovnog kostima i nakita.

Opanci

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Opanci su laka seoska obuća od kože. Vezuju se oko stopala kaiševima ili oputom (tanjim kožnim trakama). Koriste se širom Balkanskog poluostrva u raznim oblicima, detaljima i bojama. Opanak je tradicionalna srpska obuća i jedan od nacionalnih simbola.

Postoje presni opanci, koji se u kućnoj radinosti izrađuju od neuštavljene kože, kao i građeni opanci, sa đonom od uštavljene kože, licem i vrhom, koji se proizvode u opančarskim i obućarskim radionicama širom Srbije. Presne opanke uglavnom je nosilo stočarsko stanovništvo u planinskim predelima dinarske i centralnobalkanske oblasti. Sredinom XIX veka grad Užice je bio centar proizvodnje naročitog tipa opanaka od poluštavljene goveđe kože, tzv. crvenaša. Od tog doba obućari u Srbiji izrađuju građene opanke, koji su u prvo vreme bili obuća za svečane prilike.

Počev od XIX veka u Srbiji su počeli da se proizvode posebni građeni opanci sa prednjim delom lako povijenim na gore. Takvim opancima narod je dao prepoznatljivi naziv šiljkani. Posle Drugog svetskog rata u Srbiji je nastala nova tehnika izrade opanaka od starih izlizanih guma. Takvi opanci u narodu se nazivaju piroćanci zbog toga što je Pirot u HH veku bio središte industrije gume, pa se tamo proizvodila i najveća količina ove popularne obuće.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Odg: Srpska narodna nošnja
« Odgovor #1 poslato: 23.02.2013. 18:47 »
Šajkača – srpska nacionalna kapa

Šajkača je srpska nacionalna kapa koju seljaci iz centralne Srbije i danas nose. Materijal šajak se pravi od vune, te je šajkača zgodna za nošenje i leti i zimi jer održava konstantnu temperaturu glave.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Šajkača se ni pred kim nije skidala – ni pred kraljem,
 jedino pred Bogom, u crkvi.

Zimi bočne strane šajkače mogu i da se spuste na uši. Najčešće je sivomaslinaste boje, što asocira na vojsku, ali može biti i drugih boja – plava ili teget. Oblik šajkače pomalo podseća i na čamac, šajku. Smatra se da su slične kape nosili srpski vojnici u austrougarskoj pograničnoj rečnoj mornarici – šajkaši.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Najpoznatija slika srpskog vojnika
sa šajkačom koja je obišla svet

Istorija šajkače se proteže do u sredinu XIX veka. Srbi su pre šajkače i šešira (u gradovima) nekad uobičajeno nosili crvene turske kape – fesove. Postoji čak i jedna poznata starogradska pesma o fesu – Crven fesić. Polovinom XIX veka austrougarska vojska, kao i druge evropske vojske, shvatila je da šarene, nakinđurene uniforme koje su se do tada nosile nisu praktične za poljske uslove, loše se uklapaju u okolinu i blato ih brzo učini pohabanim. Pored toga, neprijatelj ih lako uoči iz daljine. Zato je austrougarskoj armiji napravljena nova uniforma. Kapa je bila šajkača. Nova uniforma se nije dopala vladaru Francu Ferdinandu, pa je urađeno novo rešenje, a postojeće već sašivene uniforme je kupila Srbija u četvrt cene. Srbi ja je u to vreme često ratovala, a bila je mala i siromašna zemlja. Jeftine uniforme su joj bile kao dar sa neba. Do tada pocepani i neuredni vojnici počeli su da liče na pravu vojsku.

Šajkača je vrsta kape od materijala šajak. Reč šajak – vuneni materijal, čoja domaće izrade, slična suknu, potiče iz turskog jezika.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Carska austrougarska vojska je nekoliko desetina godina kasnije doživela da je srpska vojska potuče baš u tim uniformama. Srpski vojnici su u velikim bitkama Prvog svetskog rata na neprijatelja jurišali pod šajkačom. Postoje vojničke i oficirske šajkače. Oficirske imaju i mali štitnik iznad očiju.

Posle opremanja srpske vojske novim uniformama 1870. prvi rat u kojem se šajkača pokazala bio je rat protiv Turaka 1876–1878. Da bi mobilizacija (prikupljanje vojske za rat) bila što brža, narodu, odnosno onima koji su bili pod vojnom obavezom, podeljene su uniforme da ih drže kod kuće. Narod je počeo da nosi delove vojne uniforme i u svakodnevnom životu. Imati deo uniforme na sebi bilo je za ponos jer ko ima uniformu, to znači da je on vojnik spreman za rat i junaštvo.

Srbi su kao deo muške narodne nošnje tada počeli da nose takozvane bridž (ili bričes) pantalone –gore široke, a ispod kolena se sasvim sužavaju, i šajkače. Dobrovoljci iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata iz Srbije prenose šajkaču i u druge srpske krajeve, gde se u većoj meri nosi u Hercegovini i u Lici do i tokom Drugog svetskog rata.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Šajkača se ni pred kim nije skidala – ni pred kraljem, jedino pred Bogom, u crkvi. Bila je to, a i danas je za onoga ko je nosi, kapa za sve prilike. Nosi se prema raspoloženju onoga koji je nosi – natučena na čelo, povučena nazad na potiljak, naherena, nabijena na uši, zimi sa spuštenim bočnim stranama. U njoj se čuvaju pare, drže zataknuta pisma dobijena iz daljine, njom se briše znoj na radu u njivi. Lako se savija i može, po potrebi, da se zadene za pojas, ali i da se kao mali šator stavi na lice za vreme dremke u hladovini pod drvetom.
Iako se danas nosi mnogo manje nego nekad, šajkača je i dalje jedan od simbola Srbije i Srpstva.


Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Odg: Srpska narodna nošnja
« Odgovor #2 poslato: 24.02.2013. 00:26 »
SRPSKI OPANCI - UKRAS NARODNE NOŠNJE

Narodna nošnja Srba je veoma lepa i raznolika. Odevni predmeti koji je čine, bilo da su namenjeni ženama ili muškarcima, sastoje se od različitih detalja i ukrasa. Izgled narodne nošnje zavisi iz kog kraja Srbije potiče, ali i od uticaja drugih kultura u neposrednoj blizini. Sastavni deo narodnog odevanja čini specifična obuća ili opanci, koji su lepo usklađeni sa ukupnim izgledom nošnje. Izrada opanaka bila je u prošlosti veoma važna delatnost u Srbiji, a opančari su imali svoje zanatske radnje u gotovo svakom većem mestu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Opanci su veoma stara vrsta obuće, koja se nosila još u periodu pre nove ere. U srednjem veku Sloveni su nosili opanke pletene od like i kože, zvane „lapti“, koje su sami pravili. Kasnije su na "lapte" od like, stavljali male drvene daščice, da bi duže trajale. Od 15. i 16. veka, pa sve do danas, za izradu opanaka koristila se teleća, goveđa ili svinjska koža. Ta koža je uglavnom bila neuštavljena, što je uticalo na pojavu različitih gljivičnih oboljenja u Srbiji, koja su često prerastala u pandemiju. Zato je krajem 19. veka, na predlog Saniteskog saveza Srbije, naloženo da se neuštavljeni opanci izbace iz upotrebe.

To je bio jedan od glavnih razloga što su opanci počeli da se izrađuju od kože koja se štavila u prirodnom rastvoru vode i specijalnih vrsta šišarki. Ceo proces pripreme kože i izrada opanaka odvijala se u opančarskim zanatskim radionicama, koje su bile popularne sve do polovine 20. veka.

U zbirci Etnografskog muzeja čuva se nekoliko vrsta opanaka koji su se pravili od drugih materijala, a veoma neobični modeli su od kovanih tankih metalnih ploča koje su dekorisane. Opanci su pravljeni i od jednog komada drveta, a od tridesetih godina prošlog veka počela je upotreba opanaka od gume.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Današnji oblik kožnih opanaka formiran je početkom 20. veka. Pravili su se pomoću kalupa, koji su se razlikovali samo po broju, odnosno da li su muški, ženski ili dečiji opanci. Zanimljivo je da se nisu razlikovali desni i levi opanak, već je rađen samo jedan oblik u broju od 19 do 47.

Za izradu opanaka potrebna je velika količina kože, posebno za gornji deo, koji je sastavljen od sitnih kaišića. To je ujedno najlepši i najdekorativniji detalj na srpskim opancima, koji je potpuno autohton. Ukras na opancima radio se ranije od pseće kože, koja je veoma mekana i pogodna za izradu detalja u vidu tankih kaišića. Danas se za to koristi koža od koze. Upravo se na izradi tog ukrasa na opancima ogledala umešnost majstora, a da bi se to postiglo bile se potrebne godine učenja i rada. Nekada su opanci na gornjem delu imali 12 do 18 kukica, kroz koje su se provlačili tanki kaiševi. Opančari koji danas izrađuju opanke smatraju takvu vrstu opanaka pravim remek-delom.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Izgled opanaka zavisio je iz kog kraja Srbije potiču. Najpoznatiji su "šabački" i "šumadijski" opanci sa vrhom, koji može imati različit oblik i veličinu. Izgled vrha, kljuna ili šiljkana, kako se naziva u različitim delovima Srbije, bio je tako karakterističan, da se već na prvi pogled moglo znati da li su opanci pravljeni u Užicu, Kraljevu, Šapcu, Negotinu ili Nišu. Kljun na opancima iz Užica imao je oblik frule, Šumadinci su voleli opanke sa malo spljoštenim kljunom, dok je ukras na opancima u južnoj Srbiji bio savijeniji i u špic.

Kljun može da se formira i “na licu mesta”, kaže opančar Zlatko Radojković iz Smedereva, jedan od retkih u Srbiji, koji se izrađuje opanke na tradicionalan način. Dovoljno je da se vrh opanka drži jedan minuta potopljn u vodi, dok koža ne omekša, da bi se potom oblikovao kljun po želji mušterije, objasnio je opančar Zlatko.

Opanci su se razlikovali i po tome da li su namenjeni svakodnevnom obuvanju, ili su nošeni u posebnim svečanim prilikama. Svakodnevni opanci bili su jednostavni i bez naročitih ukrasa. Zvali su se još i "đonovski" opanci, zbog debelog sloja kože kojim se pojačavao donji deo, da bi se sprečilo kvašenje nogu i brzo propadanje obuće. Đonovski opanci su zbog toga bili teški i do jedan kilogram, što nije bilo nimalo lako za nošenje.

S druge strane, opanci od fine kože, bogato i lepo ukrašeni, obuvali su se u svečanim prilikama i tada je njihov izgled, zajedno zajedno sa ukrasom na vunenim čarapama imao pravo prestižno obeležje.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Srpska narodna nošnja
« Odgovor #3 poslato: 14.07.2013. 00:00 »
Шумадијска народна ношња

Народна ношња шумадијског округа обилује детаљима и можда јој управо то даје драж каквом одише.

Шумадијаска Мушка народна ношња

Свечана ношња је била у употреби у Шумадији (Западна Србија) од осамдесетих година 19. до средине 20 века.

Мушку Шумадијску народну ношњу чине:

Јелек (фермен) је прслук израђен од вуне или одбаршуна , облачи се преко антерије. Богато је украшен везом од свиленог гајтана, са биљлим и геометријским мотивима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Мушки јелек

Антерија (врста кратког капута), облачи се преко кошуље и сеже до испод струка. Предњи делови се преклапају један преко другог. Антерија је израђена од тамно плаве боје и спреда укарашена везом од свиленог гајтана.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
   Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Мушка антерија

Кошуља се углавном израђивала од памучног платна, до средине бутине, разрезана на прсима, са малом крагном и порубима а рукави се завршавају манжетнама (таслице). Облачи се до тела у увлачи у панталоне.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Мушка везена кошуља

Панталоне су обично биле од маслинастосивог шајака (врста матерјала).Преузете су из војничке униформе.  Карактеришу их уске ногавице . Народ их још зове панталоне на брич.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Мушке брич панталоне

Појас( тканица) изаткан је од разнобојне вуне и опасиван је неколико пута око струка, с’тим да се крај појаса са леве стране испусти низ бедра.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
             Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Појасеви-тканице

Чарапе се носе преко панталона и сежу до испод колена. Плетене су од црне вуне и на горњем делу украшене везом разнобојне вунице (цветна лозица).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Мушке везене чарапе

Опанци (ђонаши) израђивали су се од штављене говеђе коже са јако дебелим ђоном и нарочитим врхом (кљуном) који представља украс опанка. Опанак се фиксирао за ногу каишевима који су ишли око чланака.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
    Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Опанци са закривљеним врхом                        Опанци

Шајкача (војничка капа), као део војне униформе уведена је у употребу после српско-турских ратова(1876-1878). То је један од најкарактеристичнијих делова мушке народне ношње у Србији с’краја 19.века.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Шајкача


Женска народна ношња

Женска народна ношња састојала се од кошуље, сукње, јелека и кецеље.

Кошуља је увек била израђена од лана, те је стога била врло пријатна за ношење. Предео око врата и рукава је био затворен и живописно украшен фином чипком, најчешће у црвеној боји.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Женска кошуља                         Детаљ веза са кошуље

Сукња је обавезно била тамније боје од кошуље и по себи је имала вертикалне пруге чија се боја слагала са бојом чипке на кошуљи. Са предње стране је била отворена, па се морала заденут за појас како не би спала.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Детаљ са сукње                                            Женска сукња

Јелек се носио преко кошуље  у боји сукње који је био украшен златним, сребрним или шареним везом који се нарочито истицао на тамној подлози.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Женски срмени јелек, детаљ                      Женско јелече

Прегача се обавезно морала носити преко сукње и било је непристојно изаћи из куће без ње на себи. Жене и девојке су је углавном израђивале саме од домаће вуне, иако је овај процес био прилично дуг и напоран. Требало је ошиштаи овцу, опрати вуну, прести, обојити вуну и тек онда ткати на разбоју.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Прегача

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Srpska narodna nošnja
« Odgovor #4 poslato: 14.07.2013. 00:12 »
Народне ношње Бачке

Плодна војвођанска равница обезбеђивала је не само  житарице, него је обилато пружала и сировину  за израду људске одеће. Главне сировине за израду старе српске ношње била су биљна влакна кудеље, лана и памука. Поред биљних влакана за зимску одећу коришћена је и вуна, јагњеће и овчије крзно чему су погодовале основне привредне гране.

Мушку одећу током 19. века лети и зими чинила је платнена одећа беле боје која је ношена  до самог тела, а то су тако карактеристичне широке платнене гаће и кошуља. Уз њих у неким селима северне Бачке и северном и средњем Банату ношене су беле плисиране сукње. Преко беле одеће мушкарци су носили штофани црни прслук или прслук од свиле и сомота. У пролеће и јесен ношени су горњи сукнени капути звани дороц и кабаница. Већ у  другој половини 19.  века народну мушку ношњу допуњавају кратки део испод бедара, капути такозвани рекла , бена, бекеш, јанкел.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Основни делови женске ношње су скуте и кошуља који су ношени до тела. Поред скута жене су носиле још по једну доњу сукњу коју су у неким селима звали сукњерац. Преко сукњерца је ношена горња сукња од домаћих тканина а за свечане прилике и од куповног фабричког материјала. Сукње су у прошлости биле дуге до чланака.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Преко кошуље ношен је прслук, јелек шивен од сомота или свиле обично тамнијих боја најчешће украшаван златном чипком и златовезом. Преко сукње ношена је кецеља обично од исте тканине и на исти начин украшена као прслук. Као украс, а и знак богатства, девојке  су око врата носиле сеферине – ниске дуката. Карактеристична женска, девојачка обућа биле су беле чарапе, шарене папуче, као и ципеле.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


За сваки дан су ношене штрикане зепе, натикаче или чарапци. На посао су ношени опанци од коже а касније и од вуне. Зими су ношене папуче са дрвеним ђоном, цокуле или кломпе. Већ током половине 19. века ношња је скроз изједначена са грађанским кројем тог времена, а постојеће разлике биле су само у појединим детаљима одевања.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Srpska narodna nošnja
« Odgovor #5 poslato: 02.09.2013. 23:06 »
Ношња са Косова и Метохије

Српска ношња са Косова и Метохије истиче се изузетном лепотом и  разноликошћу. Богатство маште и умећа у стварању основних облика и украсних мотива видни су на јелецима, долама, зубунима, антеријама, кошуљама, кецељама, појасевима, марамама, оглавља, капама и др, које су рукотвориле жене, девојке и терзије.

Орнаменти су претежно геометријски или геометризовани биљни, затим биљни, ређе зооморфне. У колориту је честа црвена боја. Њено симболично и магијско значење – симбол живота и здравља – у комбинацији са осталим бојама и сребрном и златном срмом, доприноси живописном колористичком складу ових ношњи.

Градска ношња била је под непосредним оријенталним утицајима. У употреби се задржала готово до пред Други светски рат. У свом целокупном стилском обликовању била је истих особина на целокупном простору Косова и Метохије, са незнатним варијантама у појединим срединама. Ношена је у Призрену, Пећи, Ђаковици, Приштини, Косовској Митровици, Гњилану и другим мањим варошицама.

Градску ношњу су већином радили мајстори терзије.

Градска мушка ношња углавном се заснива на турско-источњачкој традицији одевној, са утицајима Грчке ношње.
На глави је сваки варошанин носио фес, обично тамније боје и увек са црном кићанком. Носило се чохано одело, тамно плаве и црне боје.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Срмени јелек


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Џубе, хаљетак женски карактеристичан за
градску средину (Пећ, Приштина, Призрен, …)


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Џубе, женски хаљетак карактеристичан за
 градску средину (Пећ, Приштина, …)


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Женски јелек, детаљ веза на либадама

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Минтан, мушки горњи хаљетак

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Пар у ношњи Косовског Поморавља

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Косовска женска народна ношња

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Градска женска народна ношња из околине Призрена