Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA  (Pročitano 14350 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« poslato: 17.12.2012. 20:20 »
Srpska srednjovekovna numizmatika, kao što je to uostalom bio slučaj i sa srednjovekovnom srpskom državom, zauzima dostojno mesto u svetskoj srednjovekovnoj numizmatici. Štaviše, moglo bi se slobodno reći da po mnogo čemu prevazilazi kovanja većine susednih država (po raznovrsnosti, lepoti, eleganciji i maštovitosti predstava, po kvalitetu kovanja i neprekidnom iskrsavanju novih vrsta i varijanti).

Bogatstvo kovanja može se ilustrovati i sledećim primerom: u rasponu kovanja od 230 godina, tj. od vremena vladanja kralja Radoslava 1228-1234. do pada pod tursku vlast, više od 20 vladara, 15 župana i velikaša i desetak gradova je kovalo svoj novac; u pregledima sveg toga novca je dosad registrovano oko 350-400 vrsta novca, što je naravno veoma teško precizno utvrditi s obzirom na činjenicu da za pojam „vrste" različiti autori primenjuju unekoliko različite kriterijume.

Generalno uzevši, razume se, naš srednjovekovni novac pripada zapadnoj tradiciji kovanja, a prvi primerci našeg novca kovani su po ugledu na vizantijski, odnosno na mletački novac. Po uzoru na vizantijski novac kovao je kralj Radoslav (1228-1234), sin prve žene Stefana Prvovenčanog -Jevdokije, ćerke vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195-1203), a muž Ane Komnine, ćerke Teodora I Anđela (Komni-na Duke), despota i solunskog cara (1215-1230). Kovao je tipično vizantijski čankasti novac „trahej". Po uzoru na mletački novac, po mišljenju većine autora, kovao je već kralj Uroš I (1243-1276), sin treće žene Stefana Prvovenčanog -Ane, a unuke mletačkog dužda Enrika Dandola, ženjen Jelenom, rođakom Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. U pitanju je „matapan", vrsta novca na kome su predstavljene dve figure: levo vladar a desno svetitelj (zaštitnik vladarske kuće) koji između sebe drže koplje na čijem je vrhu zastava, a u natpisu je dato ime vladara, njegova titula, kao i ime sve-titelja.

Na ove dve vrste novca imamo već dve vrste natpisa - na grčkom jeziku, odnosno na grčkom alfabetu i latinskom abe cedom. To nije ništa neobično, s obzirom da je naš novac, posebno baš na početku kovanja, bio namenjen uglavnom u svrhe onoga što danas nazivamo „spoljna trgovina". Već od Stefana Dragutina (1276-1282-1316), na novcu se javlja i ćirilična azbuka. Dušanovi novci su po prilici kovani pola latinicom a pola ćirilicom, Uroša V uglavnom latinicom, a od Vukašina na dalje preovlađuje ćirilica.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #1 poslato: 17.12.2012. 20:52 »
TIPOVI I NATPISI (problemi sa atribucijom)

Pored matapana možemo razlikovati sledeće tipove novca: vladar koji sedi i najčešće drži mač preko kolena, a ponekad i skiptar i glob sa krstom, stojeći vladar sa skiptrom, glava vladara, vladar jaše na konju, natpis u redovima, car i carica, krst sa ukrasima, porodični, titularni i gradski grbovi ili njihovi delovi (šlem sa jastučetom, rozetom i perjanicom, dvoglavi orao, šlem sa volujskim rogovima, lav, glava kurjaka na šlemu, kruna na šlemu, gradska kapija), monogram, titula u vidu rebusa, predstava krina, predstava pahuljice, predstava sv. Đorđa, jagnje sa krstom itd.
 
Na naličju novca po pravilu je verska predstava i to najčešće Isus Hristos. Na osnovu tradicije i poštovanja, stariji autori su u svojim radovima uzimali kao lice novca onu stranu na kojoj se nalazi predstava Isusa Hrista. Međutim, na osnovu međunarodno usvojenih kriterijuma lice novca je ona strana na kojoj je predstavljen vladar koji je novac kovao ili njegovo ime. Pomenućemo da daleko najveći broj tog novca ima na naličju predstavu Isusa Hrista koji sedi na prestolu i u rukama drži Jevanđelje, a sa obe strane oreola je natpis „IS -HS". Druge, mnogo ređe predstave koje se javljaju na naličju, tek posle perioda kraljevstva, su sledeće: Isus Hristos ili svetitelj stoji u mandorli, ponavljanje titule i imena sa lica novca, poprsje Isusa Hrista, grb, majka božja, stojeći vladar, glava Isusa Hrista, ime kovnice „SMEDEREVO", „RUD-NIK" ili „NOVO BRDO" itd.

Što se tiče natpisa na našem srednjevekovnom novcu, kao uostalom i na novcima drugih država, na licu nalazimo ime vladara i njegovu titulu. Na već pomenutim matapani-ma koji su kovani od Uroša I do kralja Dušana, nalazimo dva natpisa „STEFAN REX SSTEFAN" pa „VROSIVS REX SSTEFSN", što unosi veliku zabunu, pa još nije sasvim rasčišćeno koji će se od tih matapana, koji se inače razlikuju još i po tome da li je vladar gologlav ili je krunisan, odnosno da li se između vladara i svetitelja nalazi zastava ili dvostruki krst, pripisati kojem od vladara.

Specifični su natpisi na novcu Dragutina iz perioda vlada-vine Sremom (1282-1316) i njegovog sina Vladislava II (1316-1323): „STEFAN RAB HRISTOV", odnosno „VLADI-SLAV RAB HRISTOV". Karakteristični su i natpisi sa „MONETA REGIS" (ili REX, odnosno kasnije DESPOT) pa ime vladara, ili ime vladara pa „DEI GRACIA REX".

Na Dušanovim carskim novcima takođe nalazimo različi-te natpise, ali je najkarakterističniji onaj sa dvostrukom titulom „STEFANVS INPERATOR ROIOM (ROMANIAE) REX RASIE", ili ćirilički natpis „STEPAN ČAR", kao i „STE-FAN V HRISTA BOGA BLAGOVERNI CAR". Na mnogim primercima natpisi su dati sa raznim skraćenicama, a poseb-no su karakteristične skraćenice „SF - ZR" i „UŠ - ZR" na ko-madima cara Dušana i cara Uroša.

Posebnu pažnju privukli su natpisi na italijanskom „CON-TE LAZAR" i „CONTE STEFAN", još bez zadovoljavajućeg objašnjenja otkuda takva titula „CONTE". Od izuzetnog je značaja natpis „VUKOV DINAR". Treba pomenuti i novce na kojima je dato ime grada u dva reda (Prizren, Skoplje, Smederevo i Rudište), kao i folare primorskih gradova (CIVI-TAS CATARI i dr.)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #2 poslato: 17.12.2012. 20:57 »
VREDNOST SRPSKOG SREDNJOVEKOVNOG NOVCA

Na osnovu kvaliteta i težine novca moguće je dosta egzaktno pratiti promene u privredi naših krajeva. Na osnovu upoređenja prosečne težine dinara pojedinih vladara, nađenih u ostavama koje je obradio R. Marić (1956), moguće je izvući nekoliko osnovnih zaključaka. Pri tom, naravno, kao prethodno važno upozorenje treba istaći da način rada u našim (i ne samo u našim) srednjovekovnim kovnicama nije omogućavao postizanje idealno jednake težine svakog primerka ponaosob. Tu se po pravilu javljaju razlike od 5 do 10% na više ili na niže, a u izvesnim slučajevima i mnogo veće - i do 25-30%. Stoga se u praćenju vrednosti novca mora uvek operisati sa prosečnim težinama.
Osnovni zaključci su sledeći:

U odnosu na mletački groš (2,178), dinari tipa matapana tokom prvih pedesetak godina kovanja (Uroš I, Dragutin, Milutin, Stefan Dečanski) nisu bitno menjali svoju težinu (pogotovu u prvih 20-25 godina), što znači da su ti vladari održavali približno istu novčanu stopu. Doduše, pojedini primerci pojedinih vrsta bili su ispod težine mletačkog uzora, ali su zato pojedini primerci drugih vrsta prevazilazili težinu mletačkih groševa. To je svakako i jedan od glavnih argumenata protiv teze da je mletačka intervencija protiv raškog dinara 1282. god. (i kasnije 1291. i 1294) bila upravljena manjom težinom dinara (uostalom u to vreme se, po svemu sudeći, pazilo jedino na to da ukupna težina određenog broja komada odgovara propisanoj težini - 460 kom. u jednom kg).

Kasnije menjanje težine dinara nastaje krajem vladavine Stefana Dečanskog, a posebno za vreme vlade Dušana kao kralja, da bi oko Maričke bitke iznosio samo 50% od svoje prvobitne, što pokazuje da je i vrednost novca za toliko opala. Opadanje vrednosti nastavlja se i dalje, da bi tek despot Stefan na početku XV veka pokušao i uspeo da delimično podigne vrednost svog novca.

Na osnovu arhivske građe iz Dubrovnika i Venecije, međutim, izlazi da je vrednost srpskog novca opadala već negde između 1294. i 1309. i to za oko 10%, tako da je 4,5 srpskih dinara vredelo 4 mletačka matapana. No, kako je primetio i Mihajlo Dinić, u našim krajevima su u to vreme bili u jednovremenom opticaju dinari različite vrednosti. U trećoj deceniji XIV veka, tačnije 1331. god, oko 55 godina posle početka kovanja, 4,25 dinara vredelo je samo 3 mletačka matapana.

Ovde treba dodati da je veći deo srpskih srednjovekovnih vladara kao i nekih velikaša koji su u to vreme iskovali novac, kovali ne samo dinare, već i manje vrednosti - poludinare, a neki autori pominju i trećake i najzad majušnike (S. Dimitrijević).

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #3 poslato: 17.12.2012. 21:00 »
ZLATNI I BAKARNI NOVAC

Govoreći o srpskom srednjovekovnom novcu govorili smo o novcu kovanom od legure srebra. To je sasvim razumljivo s obzirom da tadašnje srpske države i nisu kovale drugačiji novac. Za razliku od drugoga perioda srednjovekovnog kovanja koji karakteriše monometrički (srebro), u trećem periodu (XIII-XV vek), već sredinom XIII veka počelo se ponovo sa kovanjem zlatnog novca u mnogim državama. Međutim, ne i kod nas.

U pogledu bakarnog novca, situacija je nešto drugačija. Taj novac je, opet po svemu sudeći, kao „sitan novac" kovan samo u primorskim gradovima (Kotor, Bar, Ulcinj, Skadar, Svač i Drivast) gde je postojala, odnosno bila razvijena lokalna trgovina „na malo", dok u ostalom delu zemlje nema tragova o kovanju bakarnog novca. U stvari, sačuvani su i bkarni komadi (predstavljaju velike retkosti) i to su bakarni primerci inače postojećih srebrnih vrsta novca. Neki od tih komada nose i tragove posrebrivanja, pa većina autora smatra da je zapravo reč o ondašnjim falsifikatima redovnih srebrnih kovanja.

Kada je reč o falsifikatima našeg srednjovekovnog novca, treba dodati da postoje kovani i liveni falsifikati savremene izrade.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #4 poslato: 17.12.2012. 21:02 »
KOVANJE, KOVNIČKI ZNACI I OPTICAJ NOVCA

Tokom prvog perioda kovanja (u doba kraljevstva), dve žižne tačke novčanog opticaja predstavljale su kovnice Brskovo (u dolini Tare blizu Mojkovca) i Rudnik (severozapadno od Kragujevca). Jedan i to veći tok srebrnog novca odlazio je od Brskova na jugozapad prema primorskim gradovima, a drugi manji tok išao je od Rudnika na sever i severoistok, tj. prema Sirmijumu, Banatu i Transilvaniji. Znatno manje rasturanje novca iz ovih dveju prvih kovnica bilo je prema centralnom području između njih (stara Srbija i bazen Morave). To je sasvim prirodno, s obzirom da prvi srpski novac -kako se većina autora slaže - nije bio kovan prvenstveno za svakodnevne potrebe domaćeg stanovništva, već za potrebe međunarodne trgovine.

Druge kovnice počele su da rade negde početkom XIV veka, pa sukcesivno do završetka kovanja sa padom pod tursku vlast. To su: Trepča (1303), Novo Brdo (1326), Plana (1346, u dolini Ibra jugozapadno od Kraljeva), Srebrnica (1352), Skoplje, Prizren, Ohrid, Smederevo, Rudište (neidentifikovan rudnik u blizini Beograda; pominje se u dubrovačkoj arhivskoj građi iz sredine XV veka). Veći broj kovnica, raznovrsnost tipova novca, specijalno Dušana, kao i podaci koje nam pružaju ostave, sve to sasvim jasno ukazuje da se u doba carstva novčani sistem snažno proširio na celu, sada veoma veliku teritoriju. Kasniji raspad carstva, uz prevlast oblasnih gospodara koji su u velikom broju, mada u dosta kratkom vremenskom periodu, kovali svoj sopstveni novac, doveli su do još složenijeg i raznovrsnijeg novčarstva, mada ne i do daljeg povećanja, već naprotiv do stagnacije ili do smanjivanja novčanog opticaja. Opticaj je ponovo oživeo u doba despotovine, mada je periodično bio znatno ograničeniji.

Ne uzimajući u obzir one primorske gradove na koje se u određenim periodima prostirala vlast srpskih vladara, naš novac, to se da sasvim pouzdano zaključiti i na osnovu pisanih dokumenata, odlazio je u znatim količinama u Dubrovnik i Veneciju. Nađene ostave takođe svedoče o tome da je taj novac (to se uglavnom odnosi na prva dva perioda kovanja - kraljevski i carski) cirkulisao zaista široko, i to pored Italije, u Grčkoj, još više u Bugarskoj, odnosno u Rumuniji i Mađarskoj.

Polazeći od prakse da je još u starom veku svaka kovnica imala svoju oznaku koju je stavljala na komade izrađene u njenim radionicama, neki autori (pre svega R. Marić), pokušali su da različite slovne oznake, koje se inače u velikom broju javljjaju na nekim našim srednjovekovnim komadima, povežu sa kovnicama, mada su smatrali da u nekim slučajevima mogu predstavljati samo ukras. Ali raznovrsnost tih slova i njihovih kombinacija je tako velika da je R. Marić morao da uvede mnogo sasvim proizvoljnih pretpostavki. Pojedine slovne oznake pripisivao je pojedinim kovnicama, npr. ozna-ke S, ili S - S ili samo S trebalo bi da označavaju kovnicu u Skoplju i sl. Pored svega masa slovnih oznaka ostala je, razu-me se, neodgonetnuta!

Jedan drugi autor (P. Prljinčević) je (1981) izneo znatno verovatniju hipotezu o tome šta znače te različite slovne oznake. Uočavajući dosta jasno razlike između različitih majstora - kalupara, pre svega na novcu Stefana Dušana, Prljinčević je pretpostavio da različite slovne oznake kod istog kalupara predstavljaju njegovu ličnu evidenciju o broju izrađenih klupa (jedan određeni broj za svaku oznaku), od čega je, nema sumnje, zavisila visina njegove zarade.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #5 poslato: 17.12.2012. 21:09 »
Dinar

Kada je u Skoplju, 16. aprila 1346. godine, kralj Stefan Dušan krunisan za cara, za tu je priliku iskovan atraktivni srebrni srpski dinar, takozvani krunidbeni dinar cara Dušana. Na njemu je mladi car prikazan u stojećem položaju, obučen u svečanu carsku odoru i sa zlatnim žezlom u rukama, dok mu dva anđela na glavu stavljaju krunu. Natpis na tom novčiću je kratak, piše samo „STEFAN CAR“, starinskom ćirilicom.

Ovaj novčić, premda jedan od najpoznatijih, svakako nije prva srpska moneta po imenu DINAR. Prvo kovanje srpskog novca započelo je za vreme vladavine kralja Stefana Radoslava (vladao od 1228. do 1233. godine). Naziv tog prvog srpskog novca bio je, baš kao i danas – dinar srpski ili, na latinskom, grosus de Rascia, raški groš. A prvo pominjanje imena DINAR, kao domaće srpske valute, pojavljuje se 1321. godine, u listini kralja Uroša II Milutina. Premda se u srednjem veku na samom novcu po pravilu nije označavao njegov naziv, u srednjevekovnoj Srbiji ipak je postojao jedan izuzetak od tog pravila. To je dinar koji je iskovao titularni gospodin Vuk Branković, sin ohridskog velikaša, sevastokratora Branka Mladenovića. Na tom je novčiću, lepo i jasno, ispisano starom srpskom ćirilicom – „VLKOV DINAR“.

Dinar, kao termin koji označava domaći srpski novac, pominje se takođe u Dušanovom zakoniku. Srbija je, dakle, od same pojave sopstvenog novca, imala monetu koja se uvek i isključivo zvala – DINAR.

A zašto baš dinar i šta znači taj naziv? Naziv potiče iz antičkih vremena, od imena najčuvenije rimske monete koja se zvala DENARIUS. Naziv denarius, na latinskom, značio je desetica ili desetka, zato što je vredeo 10 bakrenih asa. I kasnije, kada je vrednost porasla na 16 asa, ime denariusa nije promenjeno. Srebrni denarius kovao se u antičkoj Rimskoj imperiji oko pet stotina godina.

Originalni naziv denarius dobio je na Istoku grčki oblik DENARION, a koji se po novogrčkom izgovarao DINARION. Ovaj grčko-vizantijski naziv preuzeli su Arapi u VII veku, skratili ga i po njemu nazvali svoj zlatni novac koji je bio prvi svetski novac po imenu DINAR. Taj dinar iskovao je kalif Damaska Abdul-Malik 696. godine, a po uzoru na vizantijske zlatnike. Arapski zlatni dinar brzo se proširio kroz srednjevekovnu Evropu, sve do Baltičkog mora, jer su Arapi, koji su zavladali Bliskim Istokom, severnom Afrikom i Španijom, obavljali značajan deo trgovine u tadašnjem svetu, a naročito u periodu VIII – X veka.

Kada je u srednjem veku došlo do formiranja nezavisnih država Evrope, svaka je država svoju političku nezavisnost isticala i svojom monetarnom nezavisnošću, kovanjem svog sopstvenog novca. Evropske kraljevine u početku uglavnom kuju samo srebrni novac, što je bio slučaj i sa Srbijom, a kao jedinstvena zlatna moneta Evrope koristio se dugo vremena carski novac, vizantijski solidus. Naziv ovog zlatnika potiče od reči vojnik ili soldat, jer je uglavnom bio kovan za plaćanje vojske.

U srednjevekovnoj Srbiji, sopstveni novac, srpski srednjevekovni dinar, kovali su svi vladari od Radoslava, najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, pa do despota Lazara Đurđevića u XV veku. Novac nisu kovali samo srpski kraljevi, carevi i despoti, nego i drugi srpski srednjevekovni feudalci, pa i gradovi – Prizren, Skoplje, Smederevo itd.

Natpisi na srpskom novcu bili su ili ćirilicom tj. srpski, ili latinicom – latinski. Po jednoj teoriji je, navodno, novac sa ćiriličnim natpisima bio namenjen za unutrašnju, a onaj sa latinskim natpisima, za spoljnu trgovinu.

Pre cara Dušana, srpski novac uglavnom je kovan po venecijanskim uzorima i ti prvi srpski dinari poznati su po imenu matapani. Na jednoj strani srpskih dinara – matapana prikazan je Hrist na prestolu, a na drugoj strani je srpski kralj koji prima zastavu od Sv. Stefana, uz natpis „STEFANVS REX – S. STEFAN“ tj. Kralj Stefan i Sveti Stefan. A svi srpski srednjevekovni vladari iz dinastije Nemanjića nosili su ime Stefan. Ovo ime nose i neki bosanski srednjevekovni vladari jer su rodbinski bili vezani sa dinastijom Nemanjića. Na bosanskom srednjevekovnom novcu, koji se takođe zvao dinar, natpisi su, kao i na srpskom novcu, bili ili na narodnom jeziku, ili na latinskom.

Pored Srbije i Bosne, novac po imenu dinar kovao se u Dubrovniku. Dubrovački novac kovao se oko 500 godina, od 1294. pa do ukidanja Dubrovačke republike 1808. godine.

Mandić, časopis Dinar broj 1

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #6 poslato: 17.12.2012. 21:12 »
Privredni razvoj i prva pojava novca u srednjovekovnoj Srbiji

Kada je reč o ekonomiji srednjovekovnih balkanskih država mnogi vide pred sobom stereotip tamnih, nedokučivih vremena, u kojima vladaju ratovi, primitivizam, neznanje, privredna nerazvijenost, zatvorenost, kao i inferiornost u odnosu na ostale evropske države toga doba. Iako za zapadni deo Balkana nedostaju istorijski izvori koji bi ovo razdoblje, posebno u ranom srednjem veku, bolje osvetlili, arhive nekih primorskih gradova nam daju dovoljno podataka za rekonstrukciju opšte slike njegovog privrednog razvoja.

Balkanska populacija ranog srednjeg veka, sazdana od pridošlih slovenskih zemljoradnika i starosedelaca stočara, dospela je na svom razvojnom putu u kasnom srednjem veku do razvijene privrede, jake robne i novčane proizvodnje, velikog trgovinskog prometa, kao i složenih oblika privređivanja. Razdoblje do XIII veka je veoma oskudno u izvorima. Iz poslednjih decenija XII i prvih godina XIII veka postoje dokumenti o trgovini primorskih gradova sa italijanskim gradovima i unutrašnjosti Balkana. Radi se o ugovorima Dubrovnika sa nekim italijanskim gradovima, Bosnom i Srbijom iz 1148. i 1221. godine. Primorska mesta su zahvaljujući, pre svega, svom geostrateškom položaju još u ranom srednjem veku uspela da prevaziđu zatvorenost koju karakteriše naturalna privreda. Izmeođu svih primorskih mesta, koja su u startu imala skoro jednake izglede za osvajanje pozicije kod država u unutrašnjosti Balkana, istakao se Dubrovnik i njegovi trgovci, koji će, zahvaljujući još prvim Nemanjićima, u tadašnjoj drzavi, Raškoj, naći pogodno tle za paralelno delovanje na dva koloseka kao rudarski preduzetnici s nizom pripadajućih delatnosti, i kao trgovci za snabdevanje lokalnog stanovništva uvoznom robom. Primorski gradovi koji su uspostavili trgovačke veze sa italijanskim gradovima i balkanskim zaleđem imali su ulogu posrednika između unutrašnjosti Balkana sa ostalim mediteranskim gradovima. Roba koja je izvožena na Primorju bila je više stočarskog karaktera - sir, suvo meso. kože, krzna, vosak i med, pa se može zaključiti da su stočarski proizvodi bili tražena izvozna roba.

Tokom XIII veka dolazi do potiskivanja Vizantije i jačanja i isticanja novih država, kao što su Ugarska sa Hrvatskom, Bosna, Srbija i Bugarska. Njihovi vladari se trude da što više ojačaju privredu tako što odobravaju kolonizaciju stranaca, dodeljuju privilegije rudarima i trgovcima, uz garanciju bezbednosti na putevima. Dubrovnik koji se između ostalih pri-morskih gradova veoma rano istakao preduzimljivošću svojih trgovaca i građana, nije bio pod vlašću srpskih vladara, ali su mu ovi ugovorima obezbeđivali sve privilegije i slobode kretanja i poslovanja, kakve su imali i srpski podanici.

Period XIV i XV veka pruža mnogo više podataka u pogledu razvoja trgovine među populacijom Balkana. Kontinuirana trgovinska razmena je bila znak postojanja viškova proizvodnje. Uz olakšane uslove rada dolazi do jačanja robnonovčane privrede. Naznake robne proizvodnje u kasnom srednjem veku vidljive su iz izdiferencirane podele rada, slo-ženih oblika organizovanja trgovinskih društava i preduzetnika, kao i novčanih i kreditnih operacija koje su prilično uzele maha. Robna proizvodnja je izrazito bila zastupljena u primorskim oblastima, zatim u rudarskim centrima i njihovoj okolini, kao što su Novo Brdo, kopaonički areal, deo Bosne i srednje Podrinje. O jačanju robne proizvodnje svedoči i porast gradskih naselja koja se formiraju oko rudnika. U njima se obavljaju trgovinski promet i razJičite zanatske delatnosti namenjene bilo tržistu, bilo oblasti rudarstva. Iz podataka za XV vek vidi se da su u doba Srpske despotovine postojali veoma složeni oblici poslovanja u oblasti rudarstva, i odnosi koji su mogući jedino u razvijenoj ncvčanoj privredi. Ovde se konkretno radi o preduzetništvu u rudarstvu i već dobro uhodanom kreditiranju građana. Dubrovački trgovci su nastupali udruženo (Societas), pri čemu su obezbeđivali finansijska sredstva za investicije, angažovali gradnju topionica, kupovali prava na okna, preuzimali naplatu urbure, itd. sve u cilju izvoza u Dubrovnik i italijanske gradove, posebno u Veneciju. Osim toga, oni su u prvoj polovini XV veka u Srbiji sproveli čitav sistem kreditiranja građana, pa i seoskih područja.

Zahvaljujući intenziviranoj eksploataciji rudnika srebra Srbija je u ovom razdoblju uspela da nadoknadi slabosti ekonomskog razvoja prethodnog perioda. Tu je najveću ulogu imalo Novo Brdo koje je sa svojom visokom proizvodnjom omogućilo Despotovini da održava materijalni nivo svoje klase daleko iznad nivoa koji bi inače odredila opšta razvije-nost robno-novčane privrede u Srbiji.

Ekonomija Srbije se razvijala u tesnoj sprezi sa ekonomijom Dubrovnika zato je nemoguće o njoj govoriti van tog konteksta. Sama vekovna prisutnost dubrovačkih trgovaca, raznih stručnjaka i ostalog življa na tlu srpskih zemalja govori o vezama koje su manje ili više bile uspešne, i odnosima između dubrovačke vlade i srpskih vladara - katkad dobrim, katkad lošim. Republika je svojim umećem iskoristila srpski rudarski potencijal, svakako radi ličnog profita pri čemu je isto tako veliki profit ulazio i u ličnu (državnu) blagajnu srpskog vladara.

Velike promene na području privrede i rudarstva u Srbiji uticale su na razvoj novčanog sistema. Do pojave srpskog novca sredinom XIII veka, u razdoblju koje se poklapa sa počecima rudarstva u Srbiji (Brskovo), u srpskim zemljama su bili u opticaju srebrni novci različitog stranog porekla. Počeci kovanja srpskog novca padaju u vreme kratkotrajne vladavine kralja Radoslava (1227-1234) koji je kovao, danas veoma raritetne, srebrne i bakarne traheje po ugledu na vizantijski novac. Po pitanju kovanja srpskog srebrnog dinara mišljenja su danas, kao i ranije, podeljena. Smatra se da su prve emisije započele sredinom ili početkom druge polovine XIII veka da li u doba kralja Urosa I, „mirskim" imenom Dragoslava, ili pak njegovog starijeg sina Stefana Dragutina? U vezi sa tim ukazujemo na dva poznata, ali očito prenebregnuta dokumenta. Prvi pomen srpskog brskovskog dinara - denari grossi de Brescua - potiće iz 1277. godine, iz dubrovačke Liber statutorum doane Ragusii, povodom neke pozajmice od 25 solida odn. perpera. Radi se o tome da je cela ova transakcija pozajmice otpočela najkasnije 1275. godine, na osnovu čega se može pretpostaviti da je srpski novac postojao i pre jula 1276. godine.

Još jedan pouzdan podatak iz naših srednjovekovnih akata govori o postojanju srpskog dinara u doba vladavine kralja Uroša I. Kralj je između 1254. i 1264. godine izdao povelju manastiru Sv. Petra i Pavla na Limu, uz blagoslov i potvrdu tadašnjeg arhiepiskopa Arsenija. Ovom poveljom kralj Stefan Uroš I obnavlja hrisovulju svoga oca, kojom su potvrđeni darovi strica mu, kneza Miroslava manastiru Sv. Petra na Limu. Između ostalog, u članu XXIX ove povelje pominju se 2 dinara kao naknada (taksa) svešteniku, odn. crkvi, za svedočenje pred bilo kojim sudom.
Ova dva podatka bi mogla poslužiti kao osnov istraživanja pravog termina početkom kovanja srpskog novca. U nedostatku ključnih dokaza za sada sve ostaje u domenu pretpostavki.

Krajem XIV i početkom XV veka ekonomski razvoj u Srbiji je znatno ubrzan. Razvojem gradskih naselja stvaraju se potrošački centri, čime je bila stimulisana trgovinska razmena i promet novca. Na tržište je stizalo sve više robe koja je plaćana gotovim novcem. Gotovinom su plaćane razne globe i takse, rudari. najamnici, dvorski činovnici. Razvoj novčanog sistema u srpskim i okolnim zemljama svedoči o rastućoj ulozi novca u privrednom životu. Upravo u kasnom srednjem veku došlo je do razvoja svih standardnih funkcija novca koje su ostale do danas, svakako uz primenu savremenih tehnologija plaćanja.

Podsetimo se da je platežno sredstvo Slovena bilo platno, stoka i mereno srebro. U razdoblju između IX i XI veka Srbi su kao platežno sredstvo koristili stoku. U državi Nemanjića funkciju prometnog sredstva imali su stoka, mereno srebro i kovani novac (srebrni novac) a funkciju zamišljene, fiktivne obračunske jedinice imala je perpera. Pojam perpera kao fiktivne računske jedinice, prvobitno zasnovane na vizantijskom zlatnom novcu, prihvaćen je u Srpskoj državi od Mlečana već početkom XIII veka, dok srpski novac nije bio emitovan.

Kada je polovinom XIII veka u državi Nemanjića otpočelo kovanje srebrnih dinara, perpera je kao fiktivna obračunska jedinica od 12 dinara preuzeta od Dubrovčana, i kao takva se javlja u srpskim pisanim spomenicima redovno od doba kralja Milutina. Ni u državnoj blagajni, ni u prometu nije se računalo u srebrnim dinarima, već samo u perperama, pri čemu je perpera iznosila 12 dinara. U Zakoniku cara Dušana perperu nalazimo u 17 članova (visina globe za razna prestupe, visina osnovnog carskog poreza soća, visina taksi za primopredaju poklona). Dinar je imao funkciju mere vrednosti samo u slučajevima gde se radilo o sumama manjim od perpere, odn. manjim od 12 dinara. Tako, npr. u članu 108 Zakonika pristavu je trebalo platiti izdavu (taksu) za prenos raznih carskih poklona i to 3 perpere za zemlju, 3 perpere za mlin, 1 perperu za konja, 6 dinara za kobilu, 4 dinara za govedo, 2 dinara za brava. Za saslušanje sudskog svedoka pominje se taksa crkvi od 4 dinara, a za uzimanje tužbe u postupku 6 dinara. Kao što vidimo, taksa za crkvu je od polovine XIII do polovine XIV veka, u vreme cara Dusana, dvostruko porasla.

Iz srednjovekovnih pisanih spomenika ranijeg perioda vidljivo je da se razmena odvijala najvećim delom posredstvom primitivnog robnog novca. Na primer, u Žičkoj povelji Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine. kazne su izražene u konjima i volovima, da bi kasnije, u poveljama kralja Milutina za manastire Gračanicu i Banjsku, kazne bile izražene u novcu, čak i za seljake, što istovremeno ukazuje na to da je monetarizacija privrede zahvatila i niže slojeve društva. Primer istovremenog korišćenja primitivnog i kovanog novca vidimo i iz povelje kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Kralj osniva manastir Dečane i daje mu povlastice. Član LII povelje glasi Kraljevstvo mi osvobodi i otkupi moje crkve popove u episkopa hvostanskog Nikole za 400 ovaca sa jaganjcima i za 500 perpera.

lako je proizvodnja kovanog novca polovinom XIV veka znatno porasla, trampa je ostala i dalje na snazi. Na primer, dva člana Dušanovog zakonika navode kaznu u volovima.

Mereno srebro je bilo jedini oblik primitivnog novca koji se od vladavine cara Uroša do propasti Srpske države (1355-1459) koristio uporedo sa kovanim dinarom. O ostalim vidovima plaćanja primitivnim novcem ima dosta dokaza u pisanim spomenicama pre i za vreme vladavine cara Dušana i primene njegovog Zakonika. Jedan od primera plaćanja merenim srebrom predstavlja Prizrenska tapija, sačinjena između 1346. i 1366. godine. U tapiji piše da Dobroslava prodaje bratu Manu Dragančinu dvor, tj. imanje u Prizrenu po ceni od 8 litara srebra -cena bi dvora toga osam litr srebra.

U vezi sa pomenom primitivnog novca ukazujemo na jedan interesantan detalj iz našeg srednjovekovnog fresko-slikarstva. Kralj Milutin je za oslikavanje manastira Staro Nagoričino 1317- 18. angažovao solunske majstore Mihajla i Evtihija koji su svoje bogato iskustvo u duhu kasnovizantijskog klasicizma preneli na freske, pa tim više začuđuje da su u ciklusu fresaka Judinog izdajstva, umesto 30 srebrnika, slikari prikazali srebrne grivne (alke), većih i manjih dimenzija. Motiv grivni nalazi se i na freskama ciklusa Hristovih stradanja u sceni Juda vraća sveštenicima srebrnjake" u manastiru Dečani, zadužbini kralja Stefana Uroša Dečanskog iz 1330. godine. Jasno je da se u oba ova slučaja radi o veoma originalnoj, jedinstvenoj interpretaciji primitivnog novca. Ovaj motiv grivni, unet je u fresko-kompozi-cije pod uticajem lokalnog slovenskog stanovništva koje je plaćanja vršilo primitivnim novcem - merenim srebrom u obliku grivni, što je u to vreme bilo uobičajeno. Grivne prikazane na freskama predstavljaju istovremeno i oblik primitivnog novca, i težinsku meru. Pomenute freske potvrđuju upotrebu nakita u funkciji novca.
Tokom svog postojanja srpski srednjovekovni dinar je imao stalnu tendenciju opadanja. Od prvobitne teorijske težine od 2,178 g težina srpskog dinara je u doba Despotovine varirala između 0,39 -1,20- 1,00 g. Uzroci opadanja dinara su bili razni, a na to je najviše uticala sve veća potražnja za srebrnim novcem i potreba za prilagođavanjem sistemima okolnih država.

Srpski dinar je, u globalu, doživeo tri nama poznate reforme. Car Dusan je oko 1348. godine preduzeo stabilizovanje nacionalne valute. Tada su stari dinari iz doba kraljevstva, kao i neki stariji carski dinari, čija je težina varirala između 2,12 i 0,96 g. prekivani u carski novac prosečne težine 1,5 g. Zakonom iz 1354. donetim na saboru u Ceru car je uveo svirepe kazne za falsifikovanje dinara. Pravno uobličavanje srpskog dinara nastavljeno je 1412. u Zakoniku o rudnicima despota Stefana Lazarevića, koje nije dovršeno. Despot Stefan je ovim zakoni-kom, članovima VII i XIX, pokušao, takođe, da zaštiti svoj dinar, čiju težinu je prethodno trostruko povećao (od 0,40 na 1,20 g). Ova reforma se dogodila između 1405. i 1407. godine. Treću reformu dinar doživljava za vladavine despota Đurđa Brankovića, kada despot pokušava da stabilizuje svoj dinar na težinu od oko 1,1 g, izvršivši zamenu starih za nove dinare. Despot Đurđe je povodom slučaja uterivanja dugova od strane dubrovačkih trgovaca 1435. godine izdao naredbu da se novim novcem - monete nove - imaju plaćati dugovi, tako što će se 10 dinara novih primati za 16 starih dinara dugova, pa se ova godina može uzeti kao godina prvih emisija novih Đurđevih dinara.

Do korenitih promena u oblasti privrede, rudarstva i novčarstva dolazi nakon turskih osvajanja većeg dela Balkana. Osmanlije su zaposele rudničke i privredne centre, uvele komandnu privredu i naplaćivale iznuđeni danak. Dolazi do opadanja proizvodnje u rudnicima, što je napokon dovelo i do njihovog zamiranja. Turci su ih davali u zakup, a cifre zakupa govore o njihovom srozavanju i nerentabilnosti Turska vlast je zabranjivala izvoz srebra, koji se do njihovih osvajanja uspešno odvijao; prekinuta je tradicija slobodne trgovine plemenitim metalima. srebro se moralo prodavati kovnicama po maksimiranim cenama. Trgovci su izgubili interes za takve poslove, pa se trgovina vratila na poslove sa stočarskim proizvodima. Ovakva privreda je dovela do toga da su kontinentalni delovi Balkana početi privredno da zaostaju, jer su se sve više udaljavali od mreže novčane privrede. Desilo se to da je u poslednjim decenijama XVI veka unutrašnjost Balkana postala najnerazvijeniji deo Evrope.

Iako je period srednjeg veka okarakterisan ratovima, podeljenošću i neprijateljstvom među susedima, privreda zapadnog Balkana je predstavljala nerazdvojni deo evropske privrede. Sa elementima tržišne privrede, koji se uočavaju iz izdiferencirane podele rada, složenih oblika preduzetništva, osnivanja raznih društava i razvijenosti kreditno - monetarne politike, ona je bila na visini svoje epohe, kako u pogledu proizvođačke tehnike, tako i oblika organizacije.

Slobodanka Stojaković,
preuzeto iz Dinar br. 31

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #7 poslato: 17.12.2012. 21:23 »
Istorija Srpskog novca

Dоkumеnti su, zasad, nеdvоsmislеni. Prvi nоvac - kоvani, naravnо - nastaо jе u 7. vеku prе našе еrе. Tada jе Ardis, kralj grčkе malоazijskе kоlоnijе Lidijе, utisnuо svоj žig na čankastе parčićе еlеktruma, prirоdnе mеšavinе zlata i srеbra. I nоvac jе nеоpоzivо pоstaо srеdstvо plaćanja prilikоm razmеnе dоbara, a garanciju za njеgоvu vrеdnоst prеuzеla jе država, оdnоsnо vladar. Оdatlе sе pоstupak kоvanja nоvca raširiо na оstrva Еgеjskоg mоra i dоplоviо dо grčkоg kоpna. Оstalо jе istоrija, a dео njе, pоd nazivоm „Dinar - naš nоvac”, prikazan jе u izlоžbеnоm prоstоru Narоdnе bankе Srbijе u Bеоgradu, u Ulici kralja Pеtra 12. Matеrijal jе prеuzеt iz Numizmatičkе zbirkе Narоdnе bankе s namеrоm da prikažе nоvac na tlu Srbijе оd najranijе pоjavе dо danas. Dragоcеn pоkušaj da sе na jеdnоm mеstu vidi nе samо čimе su tо trgоvali naši prеci nеgо i da sе, na оpipljiv način, saglеda mоć i uglеd jеdnоg društva, оdnоsnо državе u vrеmеnima umnоgоmе оsеnčеnim tamоm vеkоva.

Prvi pоznati (kоvani) nоvac kоji jе kоrišćеn na prоstоrima današnjе Srbijе biо jе оd srеbra i vеzujе sе za vrеmе prеvlasti Atinе u еgеjskоm svеtu. Rеč jе о tеtradrahmi i drahmi, manjеm i vеćеm srеbrnjaku, a оvdе jе upоtrеbljavan u grčkim kоlоnijama. Tеtradrahma na avеrsu ima lik bоginjе Atinе, zaštitnicе grada, a na rеvеrsu sоvu kaо njеn znamеn. Оd srеdinе 4. vеka prе našе еrе najrasprоstranjеnija jе srеbrna tеtradrahma Filipa i Alеksandra Makеdоnskоg. Nоvac Alеksandrоv prеpоznatljiv jе pо prikazu mladоg Hеrakla na avеrsu čiji jе оn pоtоmak i prеdstavnik na zеmlji. Vеrujе sе da jе u liku bоžanstva sam Alеksandar štо jе pоčеtak pоjavljivanja pоrtrеta vladara na nоvcu kоji trajе dо naših dana.

Naziv оsnоvnе rimskе mоnеtе - srеbrni dеnar - pоtеkaо jе оd latinskоg dеnarius, štо znači dеsеtak (1 dеnar - 10 bakarnih asa). Prеkо srpskоg srеdnjоvеkоvnоg kоvanja i, nadaljе, prеkо kоvanja оbnоvljеnе Srbijе u 19. vеku zadržaо sе dо danas krоz naziv dinar, kaо nоvčana jеdinica savrеmеnоg mоnеtarnоg sistеma Jugоslavijе i Srbijе. Zanimljivо jе da jе najstariji rimski nоvac kоvan оd bakra i brоnzе krajеm 4. i pоčеtkоm 3. vеka prе našе еrе, a da su sе sa srеbrnim nоvcеm upоznali tеk pоslе 280. gоdinе prе našе еrе, kad su prispеli dо razvijеnih grčkih gradоva južnе Italijе. Na оvе prоstоrе dоlazi pоčеtkоm 1. vеka prе našе еrе, zajеdnо s prеduzimljivim rimskim trgоvcima i tu jе оmiljеnо srеdstvо plaćanja i cео vеk nakоn prоpasti Rimskе rеpublikе.

Rimljani su na оvim prоstоrima оstavili i tе kakо značajan trag i kad jе nоvac u pitanju, pоsеbnо u vrеmе mоćnоg Carstva, kad sе na Dunavu uspоstavlja prirоdna granica kоja jе razdvajala rimski оd takоzvanоg varvarskоg svеta. Оgrоmna država, kоja sе pružala na tri kоntinеnta, imala jе i оdgоvarajući brоj kоvnica. Na tlu današnjе Srbijе radilе su dvе: u Viminacijumu (Kоstоlac kоd Pоžarеvca) i Sirmijumu (Srеmska Mitrоvica). Оva pоtоnja jе, pоrеd bakarnоg, kоvala i nоvac оd zlata i srеbra, a vrhunac jе dоsеgla u 4. vеku, kad jе Sirmijum biо jеdna оd prеstоnica Carstva.
Vrеmе Rimljana jе i vrеmе kad jе zabеlеžеna prva vеlika inflacija u istоriji. Dеsilо sе tо sеdamdеsеtih gоdina 3. vеka kad su zbоg naraslih trоškоva za izdržavanjе vоjskе mоralе da budu kоvanе оgrоmnе kоličinе srеbrnоg nоvca. I оn jе tоlikо оbеzvrеđеn da sе na kraju kоvaо оd bakra sa svеga 3-4 оdstо srеbra. Danas sе na našim prоstоrima čеstо nalazi, ali mu vrеdnоst nijе mnоgо vеća nеgо u vrеmе nastanka.
Akо nam jе imе dinar stiglо prеkо mоra, pеrpеr jе dоšaо kоpnоm, iz Vizantijе. Vеzujе sе za nоvčanu rеfоrmu cara Alеksija I i pо pоrеklu rеči znači prеčišćеnо, prеrađеnо zlatо. Pеrpеr jе zapravо bilо narоdnо imе za nоmizmu, vizantijski zlatnik.

Pо uglеdu na vizantijski nоvac, srpski kralj Stеfan Radоslav zapоčinjе kоvanjе svоg nоvca оd srеbra i bakra, štо jе i pоčеtak bоgatе istоrijе kоvanja nоvca u srеdnjоvеkоvnоj Srbiji. Biо jе čankastоg оblika s natpisima na grčkоm jеziku, ali jе sačuvan u malоm brоju primеraka. Akо jе suditi pо nеdоstatku matеrijalnih i pisanih tragоva, njеgоvi naslеdnici - Stеfan Vladislav I i Stеfan Urоš I - nisu kоvali sоpstvеni nоvac. Ali, kralj Dragutin jеstе, i tо 1276. gоdinе u Brskоvu, pоrеd današnjеg Mоjkоvca, a pо uglеdu na mlеtački matapan. A kad jе pоdеliо vlast s bratоm Milutinоm, еtо ga na Rudniku gdе nastaju dinari vеćе tеžinе i finоćе оd brskоvskih. Na njima jе, prvi put, natpis ispisan ćirilicоm kaо i prikaz vladara kоji u ruci drži skiptar sa krstоm. Оtud i pоjam „krstasti dinari” kоji ćе dо izražaja dоći pоsеbnо u vrеmе kralja Milutina, kada Srbija pоstajе najmоćnija država na Balkanu.

U državi Nеmanjića kоvanjе nоvca prvi put jе оzakоnjеnо članоvima 168, 169. i 170. Zakоnika cara Dušana, usvоjеnim na Sabоru u Sеru 1354. gоdinе. U slоbоdnоm prеvоdu, prvi srpski Zakоn о kоvanju nоvca glasi:

„Zlatari u župama i na carskim zеmljišnim pоsеdima da sе nе nastanjuju, vеć samо u gradоvima kоjе jе car оdrеdiо za kоvanjе dinara.”

„Akо sе nastani zlatar u sеlu umеstо u gradu i na trgu carskоm, da sе tо sеlо rasеli i zlatar spali. Akо sе utvrdi da zlatar kujе dinarе tajnо, da sе zlatar spali i grad da plati glоbu kоliku оdrеdi car.”

„U carskim gradоvima da radе zlatarskе radiоnicе i da prоizvоdе i za svоjе pоtrеbе.”

Za vrеmе vladavinе Nеmanjića nijе bilо državnе kоvnicе, nеgо jе nоvac kоvan u zlatarijama, kakо su nazivanе kоvnicе u kоjima su radili zlatari, u višе gradоva i na višе trgоva. Jеdan оd razlоga biо jе svakakо taj štо tadašnja država nikada nijе imala stalnu prеstоnicu. Оna sе nalazila tamо gdе jе bоraviо dvоr vladara. Drugi razlоg jе biо еkоnоmskе prirоdе jеr sе ruda vadila na višе mеsta, pa jе оtvaranjе kоvnica nоvca u rudarskim srеdištima оmоgućavalо uštеdе u trоškоvima prеvоza mеtala nеоphоdnоg za izradu nоvca.

Za dоba cara Dušana ustanоvljеnо jе i pоsеbnо javnо zanimanjе - kamatnik. Tо jе mоgaо da budе svaki pоdanik, оsim crkvеnih ljudi, kоji sе baviо pоzajmljivanjеm srеbrnоg kоvanоg nоvca pоd intеrеs. Rеč jе izvеdеna оd starоgrčkе rеči kamata kоja znači prinоs ili dоbit. U tо vrеmе bila jе rasprоstranjеna ustanоva pоklada, оdnоsnо pоstavе. Оna sе sastоjala u davanju dragоcеnоsti na čuvanjе privatnоm licu, оpštini ili gradu kоji sе baviо tim pоslоm. Zaštо? Jеdnоstavnо, nijе bilо imоvinskо-pravnе sigurnоsti: u miru sе strеpеlо оd razbоjnika, u ratu оd nеprijatеlja. Pоkladi u kоvanоm nоvcu nazivali su sе pоstavе, a kоrist jе bila оbоstrana, pоput današnjih kamata na оrоčеnu štеdnju, rеcimо. Vlasnik kоvanоg nоvca naplaćivaо jе gоdišnji prinоs оd primaоca pоstavе - uglavnоm pеt prоcеnata - a оvaj jе, u mеđuvrеmеnu, mоgaо da sе kоristi tim nоvcеm. Vladari i vlastеla svоj kоvani imеtak najčеšćе su pоvеravali Dubrоvčanima, ali i Mlеčanima.

Nеоbičnоst izglеda nоvca u Dušanоvо vrеmе jе da оn, prvi put, nеma dvе dоtad uоbičajеnе figurе - vladara i sv. Stеfana - nеgо sе, u dоba kad sе titulisaо za cara, umеstо svеca pоjavljujе figura caricе. NJеgоv sin, car Urоš, nastavlja s kоvanjеm nоvca pо uzоru na оca, ali sе razlikujе pо čеstоm оdstupanju оd pravila da jеdna strana nоsi prеdstavu Hrista.

Jеdan car i dva kralja smutnо jе vrеmе nakоn smrti Dušana Silnоg. Urоš Nеjaki jе i zaslužiо taj nadimak jеr Vukašin Mrnjavčеvić i njеgоv sin Markо tada nоsе (lеgitimnе) titulе kralja. I dоtad mоćna i jеdinstvеna država raspada sе na mnоštvо оblasti о čеmu svеdоčе i kоvanja sоpstvеnоg nоvca na kоjе jе svaki iоlе znatniji vlastеlin misliо da pоlažе pravо. Iz tоg vrеmеna jе i pоdatak da jе na nоvcu kоji jе kоvaо Vuk Brankоvić, vladar prоstоra оkо Prištinе i Skоplja, prvi put u istоriji naziv dinar ispisan na nоvcu jеdnоg srеdnjоvеkоvnоg vladara.

U vrеmе Dеspоtоvinе, оdnоsnо gоspоdarеnja Stеfana Lazarеvića i Đurđa Brankоvića, prvi put sе na nоvcu pоjavljujе imе grada gdе sе kujе nоvac. Takо čitamо nazivе Smеdеrеvо, Skоpljе, Prizrеn, ali i Rudištе, Nоvо Brdо, Kоtоr.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #8 poslato: 17.12.2012. 21:36 »
Odnosi nadnica prema cenama robe srednjevekovne Srbije XIV veka

 Interesantno je posmatrati odnose nadnice i cena pojdine robe u srednjevekovnoj Srbiji XIV veka. O ovim odnosima ima vrlo malo podataka. Na osnovu ono malo podataka iz literature koji su crpljeni iz arhiva kotorskog, dubrovačkog i dokumenata zadužbina manastira, može se videti, doduše šturo, visina nadnica pojedinih zanimanja, cene neke robe i odnosi naše prema susednoj mletačkoj moneti.

Testament iz Dubrovačkog arhiva koji je ostavio magister Antonius, lekar na dvoru kralja Dušana, pruža nam podatke o njemu da je rodom iz Monteflorea kod Ankone. Godišnja plata mu je iznosila 400 mletačkih perpera, a 1 perper imao je vrednost 12 krstastih groša – dinara.
Gradskom odlukom Dubrovnika od 17. oktobra 1325. godine ustanovljeno je stalno zastupstvo za čitavu Srbiju, tako što je postavljen jedan konzul. On je bio imenovan na godinu dana s platom od 400 perpera.

Iz odredaba Dubrovačkog statuta kod gradnje crkve Sv. Marije ima se protomajstoru dati na Božić cela svinja ili 1 perper, a na Uskrs celog brava ili pola perpera. Ostalim majstorima na ove praznike davala se četvrtina svinje na Božić i četvrtina brava na Uskrs.

Na dan 20. jula 1303. godine određuje se kapetanu u Župi Dubrovačkoj dnevnica od 3 dinara, svakom od njegovih momaka (mornara) 1 dinar i 6 folara (1dinar = 30 folara). Inače, nadnice se u prvoj polovini XIV veka kreću između pola dinara sa hranom ili 1 dinar bez hrane, do najviše 40 folara i hrana.

Kotorska građa sadrži podatke o odnosu srpskog krstastog groša prema mletačkom matapanu. Značaj ovog podatka je u tome što on potiče iz Kotora, grada pod srpskom vlašću, te nam može poslužiti kao kontrola podacima koji potiču iz Dubrovnika, gde je moglo doći do stvaranja nepovoljnog tržišnog kursa za srpski novac. Tako iz kotorske građe od 14. februara 1335. godine neki stanovnik Kotora Bogoje Bilanović izjavljuje da Pavlu Buću duguje 97 perpera, s tim da je obavezan da se kod isplate duga drži relacije 4 krstasta groša za 3 matapana ili 32 srpska krstasta groša za 1 dukat, relacija koju obično nalazimo i u dubrovačkim dokumentima, gde 1 dukat vredi 2 mletačka perpera.

Ovaj podatak je, dakle, odnos koji je priznavan kao normalan i na teritoriji srpske države. Ima podataka u Dubrovačkom arhivu i za povoljniji odnos u ranijem periodu. Ovo ima i logike znajući da je brskovski dinar u početku njegovog kovanja bio ravan težinski sa mletačkim matapanom, a da je kasnije gubio u masi (težini). Pad u masi srpskog dinara izazvao je protest kod Mlečana koji povlače određene sankcije, što je zabeležio i Dante Aligijeri u svojoj Božanstvenoj komediji.

Kotorska građa sadrži mnoge podatke o transakcijama koje su Kotorani vršili između sebe. Tako u jednom zapisu stoji da neki sluga stupa u službu majstora Nikole Ivanovića na tri godine za platu od 17 perpera u krstastim groševima. Svedeno na jedan mesec, taj sluga je imao platu od 6 krstastih groša, plus stan i hranu.

Iz testamenta uglednog Kotoranina Tome, sina Pavla Tominog, jednog od najposlovnijih ljudi svoga vremena u Kotoru, pisanog 9. decembra 1329. godine u Štimlju na Kosovu na dvoru kralja Stefana Dečanskog, vidi se da carinici Sv. Srđa na Bojani duguju Tomi dva konja u vrednosti od 60 perpera, odnosno 360 dinara. Interesantno je da se do tog istog podatka dolazi i iz dokumenata zadužbine manastira Sv. Arhangela kod Prilepa, koji se nalazio na južnom delu srpske države. Iz ovog dokumenta može se videti da se ždrebac mogao kupiti za 240, a konj za 360 dinara. U istom dokumentu vidi se da se za jedan dinar moglo kupiti približno jedan tovar žita ( 1 tovar = 100 oka = 128 kg).

U Dubrovniku je takođe 1327. godine kupljena jedna robinja za jednog konja, jedna krava za jedan mač i jednu sumu dinara, odnosno groša (grossi). Godine 1330. Dubrovčanin Don Lukarić isplatio je nekome Fiorentincu Jovanu sumu od 808 perpera („yperperi venetorum grossorum“) sa četiri šopke srebra ukupne težine od 72 funte i 5 unci tj oko 32 kg. Iz prednjeg se može zaključiti da je 1 kg srebra računat na približno 25 perpera odnosno 300 groša.

Iz Kotorskog arhiva značajna je takođe i odluka od 3. januara 1322. godine. Na skupu svih građana odobreno je da se Trifunu Bući proda 1761,5 merica soli, s tim da je ovaj može prodavati u gradu ili izvan njega po ceni od 18 krstastih groša po merici. Pod mericom se podrazumevala mera različita u raznim krajevima, a kretala se od 10 do 40 oka pšenice.

Srpski dinari ili groševi nazivali su se i krstastim groševima, takođe i terminom brskovski groševi, tj dinari kovani u Brskovu. U jednoj potvrdi Marije, sestre kraljice Jelene, žene kralja Uroša, od 27. februara 1281. godine, kaže se da je ona primila dve stotine „soldos denariorum grossorum de Brescoa“.

Sve ovde navedene relacije ne treba shvatiti kao tačne već približne, da bi se steklo opšte viđenje visina nadnica i cena pojedinih roba u srednjevekovnoj Srbiji XIV veka. Mora se imati u vidu da je i tada bilo promena u pojedinim vremenskim periodima zbog raznih uticaja kao što su: sušne godine, ratovi, stabilnost vladara, itd.

Kao zaključak možemo konstatovati da se odnosi nadnica i cena robe u posmatranom periodu najbolje mogu videti iz sledećeg pregleda:

Visina godišnjih plata

  ·  Lekar na dvoru kralja Dušana ima platu 400 perpera tj oko 4800 dinara
  ·  Dubrovački konzul za celu Srbiju ima istu platu – 4800 dinara
  ·  Kapetan u Župi dubrovačkoj ima platu 90 perpera tj 1080 dinara
  ·  Mornar – 30 perpera tj 360 dinara
  ·  Sluga kod nekog majstora – 6 perpera tj 72 dinara

Cene robe

  ·  Jedan dukat – dva perpera, što iznosi        24 dinara
  ·  Jedna svinja vredi jedan perper                  12 dinara
  ·  Jedan brav – pola perpera                            6 dinara
  ·  Jedan tovar žita – 20 perpera (128 kg)       12 dinara
  ·  Jedno žđrebe – 20 perpera                          240 dinara
  ·  Jedan konj – 30 perpera                              360 dinara
  ·  Jedna robinja imala je istu vrednost          360 dinara
  ·  Jedan kilogram srebra – 25 perpera         300 dinara
 
Treba imati na umu da su gornje vrednosti zaokružene i zato ih treba smatrati približnim.

Boško Bošković,
časopis Dinar broj 3

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 699
  • Ugled: +81/-0
Odg: SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA
« Odgovor #9 poslato: 07.09.2019. 22:12 »
Kralj Stefan Radoslav (1228-1233), srebrni čankasti 4.7g


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete