Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Miroslavljevo jevanđelje  (Pročitano 1919 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Miroslavljevo jevanđelje
« poslato: 13.01.2014. 18:39 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

« Poslednja izmena: 22.05.2014. 23:30 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Miroslavljevo jevanđelje
« Odgovor #1 poslato: 19.04.2014. 22:36 »
Platon je odoleo Kondoru

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Iguman Platon Milojević, čovek koji je, po cenu života, branio Miroslavljevo jevanđelje

Najdragocenija i najstarija sačuvana srpska knjiga imala je više nego burnu sudbinu. Za nju se saznalo zahvaljujući jednoj krađi, nekolino puta je netragom nestajala. Poslednji put za vreme Drugog svetskog rata o čemu se do sada gotovo ništa nije znalo. Za svedoka pozivamo osamdesettrogodišnjeg igumana Platona Milojevića.

Na kraju knjige za koju se pretpostavlja da je nastala, rukopisana, oko 1190. godine nalazi se zapis Gligorija, jednog od dvojice ispisivača „Miroslavljevog jevanđelja“ i glasi: „Ja grešni Gligorije, dijak, nedostojni da se nazovem dijakom, zastavih zlatom ovo Jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu. A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga, već me sačuvaj sebi, da mi nije žao, gospodine, što sam radio tebi, knezu svom gospodinu, ako me čuvaš grešnoga“.

Najveći deo teksta knjige, koju je kao dar svojoj zadužbini crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju naručio humski knez Miroslav, napisao je mrkim mastilom i pravilnim i vitkim pismom Varsamelon. Pominjani Gligorije je ornamentima (Jevanđelje je ukrašeno sa 296 inicijala i minijatura) ukrasio tekst i crvenim mastilom ispisao natpise na jevanđeljskim čitanjima.

O Miroslavljevom jevanđelju dugo se ništa nije znalo. Ne zna se, takođe, ni kada je, i na koji način, stiglo u Svetu Goru. Zna se da je knjiga čuvana u riznici manastira Hilandara do 19. veka. Znalo se, još, da je knjiga stara, da je dragocena, ali i bezimena. Njena vrednost i značaj obelodanjeni su neverovatnom igrom slučaja.

Arhiepiskop dugih prstiju

Priča o knjizi koja je najdragoceniji i najstariji spomenik srpske pismenosti svoj novi početak doživljava 1846. kada je veliki ruski putopisac i istraživač umetnosti Porfirije Uspenski stigao na Svetu Goru i tu otkrio jedan vrlo stari jevanđelistar ukrašen minijaturama. Preosvećeni arhiepiskop nije odoleo iskušenju i prilično bogohulno iscepao jedan list knjige, 165, smotao ga u široki džep svoje mantije i odneo u Rusiju. Tamo je i danas, u Državnoj biblioteci u Lenjingradu.

Upravo zahvaljujući ovoj krađi, svet je saznao za postojanje dragocene stare knjige. Ukradeni list je izložen 1874. na velikoj arheološkoj izložbi u Kijevu gde ga je video Stojan Novaković, tada upravnik Narodne biblioteke. Vredni istoričar i poznati političar pažljivo je precrtao izloženi list i doneo ga u Beograd. Kopija je čuvana u Narodnoj biblioteci sve do 1941., kada su je — pored ostalih nemerljivih dragocenosti srpske kulture — uništile nemačke bombe.

Upravo zahvaljujući Stojanu Novakoviću, dotad bezimena knjiga dobila je naziv —Miroslavljevo jevanđelje. Čim se u Srbiji čulo za to, javnost se prilično uznemirila zahtevajući da se istorijska pismena vrate u otadžbinu. I Miroslavljevo jevanđelje je vraćeno, ponajviše zahvaljujući teškom materijalnom položaju Hilandara. Kralj Aleksandar Obrenović posetio je manastir na Svetoj Gori 1896. i, po starom običaju srpskih kraljeva, bogato ga darivao. U znak zahvalnosti, monasi su mu, pored ostalog, uručili Miroslavljevo jevanđelje.

Najstarija srpska knjiga je posle mnogo vekova stigla u Srbiju i smeštena u Dvor. Ubistvom kralja Aleksandra 29. maja 1903. svet se ponovo uzrujao: niko nije znao gde je Miroslavljevo jevanđelje. Nađeno je, sasvim slučajno, posle mnogo godina u sanduku u kome su bile lične kraljeve stvari i koji je, sve vreme dok su se u Srbiji vodile rasprave o nestanku Jevanđelja, mirno počivao u uglu Dvora.

Miroslavljevo jevanđelje je za Prvog svetskog rata podelilo sudbinu srpskog naroda. Preneseno je kao najveća dragocenost, uz posebne mere bezbednosti, preko gudura Albanije i doneto na Krf gde je čuvano u Glavnoj državnoj blagajni. Sa oslobodiocima se vratilo u Beograd i 13. juna 1935. predato na čuvanje Muzeju kneza Pavla.

Vreme Drugog svetskog rata je period o kome se do sada malo znalo, bar kad je reč o Miroslavljevom jevanđelju. U mnogim dokumentima samo stoji da je 4. aprila 1941. smešteno u trezore Narodne banke gde je sačekalo oslobođenje... Nije, međutim, sve bilo tako, ponajmanje lako.

Neofarbano čamovo sanduče

Za svedoka pozivamo osamdesettrogodišnjeg igumana Platona Milojevića, tada igumana manastira Rača pored Bajine Bašte na reci Drini. Sveštenik koji je u Rači službovao petnaest godina (od 1934. do 1949.), bio iguman Studenice, upravnik Patrijaršijskog dvora u Beogradu, te na istoj dužnosti u Karlovcima, ovako govori, s povremenim kratkim prekidima da bi vreme sećanja na april 41. prizvao u pomoć:

— Rat je već trajao nekoliko dana — priča iguman Platon — a mi u Rači nismo znali šta se zapravo zbiva. Različiti glasovi su stizali do nas. Jedni su tvrdili da je naša vojska ušla u Sofiju, drugi govorili da su Nemci pred Užicama. Uobičajeno za olovna vremena. Jednog dana ja siđem, ima kilometar i po, do centra Rače. Odjednom se pojavi neki mali vojni auto i iz njega iziđe, posle sam mu saznao ime, žandarmerijski major Kosta Jaraković. Pita za mene i put do manastira. Seljani me pozovu, nisam bio daleko, i oficir me izdvoji u stranu i kaže da su kralj i vlada, posle sednice u Sevojnu, odlučili da najdragoceniji spomenik srpske kulture ne iznesu iz zemlje, da Miroslavljevo jevanđelje daju meni na čuvanje...

Iguman, dalje, priča o uzbuđenju s kojim je u ruke primio neofarbano čamovo sanduče na kojem je velikim štampanim slovima, pisalo: Uprava Dvora. Bilo je zavijeno u vojničko ćebe i, razume se, prilično lagano.

— Kad mi je Jaraković predao Jevanđelje, obavezao me je da, po cenu života, nikom ne smem da ga predam sem njemu lično ili nekom iz Uprave dvora. I to posle rata — govori iguman Platon Milojević. — Strahopoštovanje koje sam osećao u trenutku kad sam dobio taj zadatak teško je opisati...

Strahovi

Iste večeri, iza oltara crkve Bogorodičinog Vavedenja u Rači, iguman Platon Milojević s jeromonahom Savom Jankovićem, Slovencem, otkovao je nekoliko podnih dasaka i u kamenu iskopao sklonište za sanduk s beskrajno dragocenim teretom. U noćima koje su sledile za igumana nije bilo sna: bojažljivo je iz manastirskog konaka osluškivao sve šumove. Ko zna, možda je neko nešto video?!

Niko ništa nije video. Ljudi su, međutim, čuli, mnogi poverovali da je vlada u bekstvu i tu zakopala blago. I jedne večeri, verovatno vođen pričama seljana iz okoline, u manastir Raču, sa sve svojom golemom pratnjom, stigao je komandant Zlatiborskog četničkog korpusa Dušan Radović zvani Kondor.

— Uzdrhtao sam, nego šta, kad se ta ljudeskara pojavila u manastiru — govori iguman Platon Milojević. — Znalo se: gde Kondor dođe, ne može proći bez krvi. Iz mnogih sela, kad saznaju da on dolazi, svi muškarci su bežali bezobzirno. U samoj Rači je posle jedne posete ostavio u potoku sedmoricu zaklanih...

Kondor je tražio od igumana da mu preda zakopano blago. Zna on da je ono tu. Uzaludna su bila razuveravanja čoveka u igumanskoj mantiji. Na kraju, nije bilo druge. Platon Milojević mu je priznao da je tu zakopan najvredniji pisani spomenik srpske kulture — Miroslavljevo jevanđelje. Mrgodni oficir je nekoliko trenutaka poćutao i onda, bez reči, napustio manastir.

Uveren da je, bar što se Kondora i drugih četnika u tom kraju tiče, sanduk sa dragocenom knjigom siguran, iguman manastira Rača gotovo je zaboravio na taj, nimalo prijatan i nimalo naivan, susret. Sve do dolaska jednog civila u pratnji četvoročlane, do zuba naoružane, četničke patrole.

— Bio je to književnik Borivoje Jevtić, u građanskom odelu i nenaoružan — teče igumanova priča koja je nadvladala vreme. — Doneo mi je pismeno naređenje od Kondora da im predam Jevanđelje. Za njega će mi dati i potvrdu koju je lično Kondor potpisao. U protivnom, likvidiraće me. Strah me je bilo, što da se lažemo. Onda skupim hrabrost i kažem uvaženom gospodinu Jevtiću da me oni mogu ubiti, ali da onda to što traže neće naći. Drukčije nisam mogao, dao sam reč majoru Jarakoviću...

Konzervacija na vidiku

Dugo je trajalo ubeđivanje između nezvanog gosta i domaćina. Na kraju, ne mogavši da ga slomi, Borivoje Jevtić je ponudio igumanu da napiše da ne da Jevanđelje.

— Toliko sam se uplašio da su mi ruke drhtale pa mi je jedan sabrat ispisao tekst da Miroslavljevo jevanđelje želim da predam onome ko mi ga je dao na čuvanje. Jedva sam uspeo da smirim ruku da to potpišem...

Naravno, strah nije napustio igumana ni kad su nezvanci sa potvrdom za Kondora otišli. Nije ni svanulo, bio je početak 1943., i Platon se zaputio u Užice. Čuo je da je tamo, sada u penziji, major Kosta Jaraković. Obavestio ga je o pritisku zloglasnog Kondora — koga su kasnije sami četnici pogubili i nosali mu glavu po Srbiji — i tražio od njega da, pre svega, zaštiti srpsku svetinju.

Nije prošlo mnogo a u Raču je stigao pomenuti Jaraković u društvu izvesnog Kešeljevića, iz Narodne banke Srbije. Pažljivo, da ne naude dragocenosti, izvadili su Jevanđelje iz sanduka u koji je bilo ušuškano, položili na zadnje sedište jednog državnog automobila i odjurili za Beograd smestivši ga u trezor Narodne banke, gde je ostalo do kraja rata.

Iguman Platon Milojević više nikada nije video Miroslavljevo jevanđelje. Zna samo da je odmah po ratu dobio zahvalnicu od dr Dušana Milačića, direktora Narodne biblioteke u Beogradu, za čuvanje najdragocenijeg spomenika srpske kulture. Taj akt je zaveden u delovodni protokol manastira Rača.

* * *

U inventaru zbirke Narodnog muzeja Miroslavljevo jevanđelje je uvedeno pod brojem 1536. I već više od dvadeset godina se ne izlaže, čuva se u depou. Izloženo je fototipsko izdanje iz 19. veka čije je štampanje srpska vlada platila trista dukata u zlatu.

Jefta Jeftović, upravnik Narodnog muzeja, kaže da su u toku pripreme za dogovor oko konzerviranja i ispitivanja Miroslavljevog jevanđelja:

— U projekat će se uključiti naši vrhunski eksperti s ciljem da trajno zaštite ovu neprocenjivu dragocenost srpskog naroda To je izuzetno složen i nadasve skup posao (knjiga ispisana na pergamentu stara je osam vekova) i potrajaće godinama Međutim, mi smo to dužni svojim potomcima. Naravno, i tada će se knjiga čuvati u nekoj vrsti inkubatora sa najpovoljnijim mogućim klimatskim i svetlosnim uslovima...

Miroslavljevo jevanđelje i dalje nesmireno čeka vekove pred sobom.

(Petar Milatović,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

br.: 1989, 09. 02. 1990.)
« Poslednja izmena: 22.05.2014. 23:33 marko313 »