Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Средњовековне чаше Србије – Симбол угледа и богатства  (Pročitano 1802 puta)

Van mreže Vasilisa

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 354
  • Ugled: +28/-0
  • Pol: Žena
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Најстарија сачувана средњовековна чаша, Ариље, 13. век, Народни музеј у Београду

Посуда за испијање течности представља мали, али незаобилазан предмет у свакодневном животу. Термин „чаша“ најчешће асоцира на стаклену високу посуду кружног пресека за испијање воде. Уз разликовање појединачних форми чаша према врстама пића којима су намењене (за воду, вино, алкохолна пића…) свакодневица ретко трпи прецизније дефиниције, најчешће једноставно посежемо за – чашом. Њихова форма или врста материјала од кога су направљене нису пресудне за саму терминолошку одредницу.

Примарна улога реципијента за течност, у најранијим временима стасавања човека, представљала је једину неопходност у прилагођавању и обликовању елемената из природе који су могли да послуже овој сврси. Једноставна логична полулоптаста форма ту функцију је задовољавала на најбољи могући начин. У миленијумима праисторијских насеобина, са примитивним напретком у обради земље, првим технолошким револуцијама у примени нових материјала и техника, изради оруђа и оружја, свеопшти напредак огледао се и у развоју грнчарства, које је првенствено производило посуђе за припремање и чување хране. Сама природа материјала дозвољавала је да се развије велики број различитих форми посуђа. Људска потреба да се уреде и улепшају ти свакодневни предмети за живот отворила је врата неисцрпном богатству декорације – најпре једноставне, махом од геометријских орнамената, затим бојене и сликане – која је природно текла дуж бокова и по дну посуда.

Склад форме и орнамента постигнут је већ на примерима најстаријег грнчарства на нашем тлу, попут пехара из старчевачке културе, полулоптастог тела на финој округлој ниској стопи, украшеног црно и бело бојеном орнаментиком. Овакав основни концепт посуде за пиће, са мањим варијацијама, остаће типичан на свим меридијанима и у основи свих цивилизација. Већ тада су миграције, контакти људи и размене добара између међусобно удаљених групација и насеобина условили и мешања култура и утицаја. Даљи цивилизацијски напредак друштва, експлоатација и обрада метала, материјално и сталешко цепање друштва промениће услове и начине живота људи, утицаће на економску и свеукупну организацију живота, на производњу хране и пића, па сходно томе, и на развој употребног посуђа. Тако је, у контексту чаше, дошло до својеврсног „раслојавања“ њене функције, када основна улога посуде за испијање течности престаје да буде и најважнија. Златна или сребрна чаша постала је симбол статуса, она је могла бити власништво владара, кнеза, вође, хероја. Постала је предмет од вредности, драгоцени поклон или пожељан плен. Библија сведочи о пљачки у којој је Набукодоносор однео златне и сребрне чаше из храма у Јерусалиму. Њена симболичка улога истицана је развојем церемонијалних, световних ритуала али, нарочито, верских обреда. Чаша из које је Христ пио на последњој вечери један је од снажних симбола хришћанске цивилизације. Иста та чаша наћи ће се у средишту најомиљенијих легенди посвећених Светом Гралу, које ће кроз неодољиве сторије о краљу Артуру и витезовима Округлог стола сјединити претхришћанске митове и моралне поуке нове вере. Снага тог мита одолела је вековима остајући, до данашњих дана, мотив за експлоатацију у домену популарне културе.

Средњовековна чаша у архивској грађи

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Пехар с вином, фреска, Богородица Љевишка, 14. век

Облик плиће зделице кружног пресека, равног или у средини благо уздигнутог дна, која је готово по правилу без стопе или са сасвим ниском стопом, преузет је из античке традиције посуда за испијање или ритуално поливање вина и имаће примену кроз читав средњи век, а на Балкану све до освита новог доба.

У средњовековној Србији овакав тип посуде је био одређен термином – чаша. Оне које су до данас сачуване, а потичу из XIV и XV века, упркос малом броју, издвајају се својом репрезентативношћу. Махом су направљене од позлаћеног сребра, савршено занатски обрађене, стилски савремене чашама какве се у том тренутку налазе на владарским и племићким дворовима Западне и Средње Европе. О њиховој употреби исцрпно сведоче толико пута цитирани документи из архива приморских градова, Дубровника пре свега. Недоумице о тачном изгледу чаша које се помињу у инвентарима јављале су се услед недостатака описа. Ипак, понека сасвим кратка назнака могла је да појасни њихов изглед – осам чаша округлих позлаћених (округлијах, позлакениех). Оригинални натписи на неким од њих потврђују да је баш овакав облик посуде био одређен овим термином. Натписи обично почињу речима „ова чаша …“, да би затим уследило име власника и позната формула којом се благослови онај који из ње пије. Овакав тип чаше није подразумевао посуду на високој ножици, на начин какав је код пехара или тазза, и обично није имао дршке са стране.

Сачуваних скупоцених сребрних чаша из XIII века готово да нема. Међу изузетке спадају чаше из Народног музеја у Београду нађене у околини Ариља. Извори, међутим, помињу посуђе од племенитих метала, попут многоцитираних редова Теодора Метохита, о златном и сребрном посуђу на двору краља Милутина.

Са отварањем рудника у Србији од средине XIII века и експлоатације племенитих метала продукција златарских радова се нагло повећала. Након првих изгубљених битака и константне турске претње, новац и драгоцености се склањају у Дубровник, међу његове поуздане зидине, одлажу се за случај опасности, с могућношћу да се увек подигну у складу са приликама или потребама. Упркос обиљу података из XIV и XV века о драгоценостима владарских и племићких депозита у Дубровнику међу којима се истичу чаше, кондири, пехари, литре чистог сребра, новац, до данас је занемарљиво мало предмета опстало. Вук Бранковић склања у Дубровник своју оставу почетком 1395. године и тада, између осталог, предаје 197 литара „фина сребра“, као и једну златну чашу која тежи 5 литара. Неколико месеци касније додаће још 493 литра „финог сребра“. Следеће године 790 литара и један златни пехар. Већ поменути депозит Сандаља Хранића набраја и „чаше велике са знамењем Сандаљевим и четири чаше мале беле … кригле четири са поклопцима од њих две позлаћене … три купе на стопама … кондир … појасеве позлаћене … коњску опрему са сребром позлаћеним … иконицу златну.“

Још импресивнији су подаци о остави деспота Ђурђа од 25. јануара 1441. Ево каквог сребра ту има: „… и сребра гламскога“ … и „сребра жежена“ … и „сребра бела“… и „кова сребрна“ … ту су и кондири, ибрици, али и чаше „писане слои() и позлакене“. Допуна оставе од 26. јула 1441. посебно оставља утисак – ту је гламско сребро и злато, још 2997 литара сребра … и златних судова … а потом и 50 чаша писаних и позлаћених!

Какву судбину је имало то благо, где су те чаше XIV и XV века, да ли се међу неким које помињемо на овом месту и које данас можемо видети на изложби Музеја примењене уметности крије нека од оних са дубровачких пописа? Када се има у виду колико мало је сачуваних чаша из овог периода, то је тешко рећи. Од профаног сребрног посуђа из XIV века нема сачуваних примерака ни у Задру. У документима из тог периода помиње се око 320 чаша, такође без описа, са изузетком чаша из пописа имовине сукнара Миховила Петровог из 1395. године, једног од најбогатијих задарских трговаца. Значајан део његове сребрнине чиниле су чаше, којих је било готово педесет комада. У опису једне од њих помиње се да је округла, украшена представама животиња (псима, вуковима, јеленима и змајем) и биљним мотивима. На дну ове чаше био је геометријски мотив троугла.

У сваком случају, тешко је установити колико је чаша од свих поменутих настало у задарским радионицама, а колико се доносило из земаља Западне Европе. Можда ће се неки од ових предмета појавити у времену пред нама, али већина њих је, нажалост, за нас изгубљена.

Чаше о којима говоримо, из XIV и XV века, биле су световног карактера. Али, наравно, оне нису биле део свакодневног посуђа, њихова употреба била је резервисана за нарочите прилике, свечаности и испијања здравица. Неке су сигурно биле владарски поклони високој властели у знак захвалности за одану службу, појединим властелинима и богатим трговцима биле су мера и слика сопственог богатства, а некоме свакако и предмет од истинске уметничке вредности. Више од свега тога, оне су представљале слику статуса. Сведочиле су о наручиоцу, његовом богатству, па и његовом укусу. Као што смо видели, њихово место било је међу склањаним драгоценостима породица и појединаца. Представљале су и сигуран извор новца у невољи, залог за преживљавање у тешким временима, племенити метал који се могао уновчити или претопити.

У кућама племића и на дворовима владара у Европи XV века постојала је пракса да се најскупоценије чаше и драгоцени комади посуђа једноставно излажу у дворанама за обедовање, што је било у складу са њиховим стилом живота. Савршен пример са Бургундског двора наводи дворски хроничар описујући гозбу коју је приредио Филип Добри 1456. године у Хагу за Ред Златног руна. Описујући дворану наводи да су постојала и три сервиса: сребрни за обичне госте, позлаћени за витезове, те златно посуђе и посуђе са драгим камењем које је служило само за показивање.

Господи су овакве чаше служиле и у њиховој основној функцији – за испијање вина. О таквој намени се лако да закључити већ на основу декоративног програма (представе лозица и виновог лишћа). У Србији се вино све до почетка XIV века није толико пило, за разлику од Приморја где је постојао култ узгоја винове лозе. Било је резервисано за двор и властелу. Почетком XВ века засади винограда су све масовнији, баш као и употреба вина. Чак и уз пораст производње, вино је увожено с Приморја, одакле је преношено у јарећим мешинама. Било је забрањено да се вино за продају разблажује са водом, а у Котору и Дубровнику постојала је и забрана да се меша са медом па потом продаје. Иако се црно вино више производило у Србији, посебну популарност уживала је малвазија. Тако су Дубровчани, у лето 1430. године, дозволили деспоту Ђурђу, док је боравио у Сребреници на Руднику, да увезе одређену количину малвазије без плаћања царине.

Занимљиво је, међутим, у каквом контексту се чаше још јављају, пре свега нешто касније, у XVI и XVII веку. Мирјана Шакота у својој исцрпној студији о ризници манастира Бање код Прибоја помиње неколико врста чаша, између осталих, ктиторске чаше, коришћене у манастирима за испијање у здравље ктитора манастира или дародавца саме чаше; славске чаше, којима се наздрављало о манастирским или породичним славама; чаше дариване од стране верних за помен и покој душе.

Аутор: Мила Гајић
Извор: Artis Center

Van mreže Vasilisa

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 354
  • Ugled: +28/-0
  • Pol: Žena
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ново Брдо, рушевине некада најбогатијег града средњовековне Србије

Рудници, сребро и Дубровчани

Масовнија производња и куповина предмета од племенитих метала омогућена је тек са снажним економским развојем српске средњовековне државе, који је био заснован на експлоатацији богатих рудника. Сребро је било основа на којој је српска држава градила своју привреду, основа на којој су владари и обласни господари базирали своја богатства, предмет извоза и трговине. Рударски центри су од већ поменутих античких времена представљали основ за успостављање и одвијање свих животних активности. Средином XIII века доласком Саса, који су организовали и технолошки унапредили рударство и металургију, почео је и економски успон српске државе. Око рударских центара формирале су се топионице, радионице за обраду метала и израду предмета, ковнице новца, насеља за смештај радника, цркве, тргови на којима се роба куповала и продавала, царине и војнички гарнизони. Брсково је први рударски и трговачки центар чије грађанство су махом чинили Саси, у којем се експлоатисало гламско сребро, обично сребро и бакар. Почетком XIV века Саси се налазе и у другим рударским местима по Србији. Било их је у Руднику, Трепчи и у Новом Брду. У XIV веку, поред већ наведених рудника, раде и Јањево, Трешњица, Рогозна, Липник, и сви производе сребро. Документи из Дубровника од средине XIV века у Босни помињу Остружницу, Сребреницу, Крешево, Фојницу, Олово.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Чаша, позлаћено сребро, друга половина 14. века, колекција Витора Ристовића

Крајем XIV и почетком XV века развој рударства и експлоатација сребра достижу врхунац. Ново Брдо је у првој половини XV века доживело такав успон да је његов значај прерастао оквире српске државе, чинећи га главним рударским и трговачким центром Балкана. Подигнуто на 1100 метара надморске висине, састојало се од Горњег и Доњег града, са масивним зидинама и кулама. У Горњем граду била је смештена војна посада, у Доњем највиђенији грађани, складишта и зграде, док је већина становника живела у Подграђу. Процењује се да је у доба највећег процвата Новог Брда у њему живело око 10.000 људи. То је био најбоље утврђен град у Србији, препун трговаца из свих градова са јадранске обале, али са далеко највише Дубровчана. Како је расла производња сребра може се пратити и по количинама овог племенитог метала који српски владари дарују појединим манастирима. Цар Душан 1348. године дарује Хиландар сребром из Новог Брда у вредности од 6.000 крстастих перпера (око 375 литара сребра); кнез Лазар годишње дарује манастире новобрдским сребром у висини од око 408 литара (око 3.000 дуката).

И у XV веку богатство Новог Брда је основа на којој деспот Ђурађ Бранковић потврђује привилегије светогорским манастирима: лаври св. Атанасија 60 литара сребра годишње од новобрдске царине (касније подигао на 80, па на 100 литара); Ватопеду 60 литара новобрдског сребра; манастиру Симонопетра 20 литара сребра годишње из сопствене ризнице; за Есфигмен се прихватио ктиторства и још 50 литара сребра од новобрдске царине. Ситуација ће, међутим, почети да се мења првим падом Новог Брда 1439. године у турске руке, а проблеми ће се настављати све до његовог коначног пада 1455. године.

Сребро је из српских и босанских рудника одлазило у Дубровник и Котор, где се потом делимично остављало за потребе самих градова а делом даље извозило, пре свега у Италију. Када је у годинама око средине XИВ века осетно опала производња сребра у европским рудницима, потражња за српским сребром у Дубровнику се нагло повећала. Довожено је у великим количинама и даље слато највише у Венецију. Документи помињу сребро, затим фино или бело сребро и гламско сребро (сребро са извесним процентом злата). Гламско сребро је у првој половини XIV века било најтраженије, а вађено је најпре у Брскову а потом у Новом Брду и Јањеву. У зависности од процента злата, одређивала се и коначна цена гламског сребра. Сам процес одвајања злата вршио се најпре у Венецији а касније и у Дубровнику, Котору и Србији.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Веће судија, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, минијатура, 15. век

Након 1389. године ситуација се мења. Србија се нашла у вазалном положају према Турској, на југу земље је владало двовлашће, Турци су пљачкали дубровачке караване и хапсили трговце. Питање царине је било у основи њиховог сукоба будући да су Турци желели да, ради прихода од царина, дубровачки трговци пролазе кроз места где су били њихови чиновници. Дубровчани су, међутим, ишли путевима који су њима користили. Са деспотом Стефаном Лазаревићем (1402-1427) Србија улази у период постепене стабилизације. Дубровчани уживају привилегован положај у трговини, закупци су царина, власници рударских окана и пећи. Њихов монополистички положај у привреди земље није ником одговарао, ни српским феудалцима, ни трговцима, ни самом деспоту. Деспот је посебно био осетљив на њихову улогу у трговини сребром. Позната је његова примедба да су Дубровчани некада из Србије извозили восак и сир („сирење“), а да сада носе сребро и злато. Дубровчани одговарају да робу коју набављају за велике тргове попут Новог Брда, а нарочито за његов двор, у који се доноси скупоцена роба, не могу да плаћају кожом, воском и сиром, већ „сребром и златом и драгим каменијем Деспот је низом мера покушавао да барем ограничи извоз сребра из Србије. Свим тим мерама Дубровчани су се опирали, жалили су се својој влади и тражили интервенцију. У једном тренутку деспот Стефан је протерао дубровачке трговце из Новог Брда наложивши им да га напусте за три дана, иако је уговором било предвиђено да у случају сукоба имају шест месеци да се повуку. Али даљњим развојем историјских околности све те мере су остале без значаја.

Деспот Ђурађ Бранковић, наследник Стефана Лазаревића, према Републици је био врло благонаклон. Он, децембра 1428. године, издаје повељу којом Дубровнику потврђује све повластице из 1405. године. Осетну штету Дубровчани су претрпели тек са првим падом Деспотовине 1439. године. Султан Мурат ИИ затражио је од Дубровника да плаћа харач. Након првог отезања, Дубровчани су се фебруара 1442. обавезали да ће сваке године слати султану посланство са поклоном од 1000 дуката у сребрном посуђу. Редовно плаћање харача више се није могло избећи са Мехмедом ИИ, освајачем Цариграда. Спремајући посланство за Порту, Дубровчани припремају поклоне за султана и високе званичнике, и то: 45 сребрних чаша – од тога 20 да се дâ султану, 10 беглербегу Махмуду Анђеловићу (од тога само 4 да се дâ јавно!), другом великом везиру 4 чаше, великом канцелару 2, капиџибаши 2, Иса-бегу 4, и још три чаше да се поделе по потреби.

Након пада Деспотовине 1459. године и свих разарања тог времена, наступила је стабилизација прилика у XВИ веку. Производња у рудницима се и даље одвијала, наравно, у битно измењеним околностима и уз заштиту интереса државе. Сматра се да је период који припада добу владавине султана Сулејмана Величанственог, период последњег полета старог српског рударства. У XВИИ веку још ће постојати, мада оскудни, помени и сведочанства о раду појединих рудника, међу којима су и Ново Брдо и Јањево који још раде у седмој деценији XVII века. Тако Евлија Челебија помиње да у Новом Брду „сада ту имају три рукава сребрне руде“. Али убрзо потом, након разарања земље током аустријско-турских сукоба и велике сеобе 1690. године, стављена је тачка на њихово постојање.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Чаша, позлаћено сребро, 16. век, Музеј примењене уметности

Мајстори са Јадрана

Дуж јадранске обале у XIV и XV веку ради велики број златара. У највећем броју то су домаћи, локални мајстори из градских средина или они који долазе из залеђа да науче занат, али и странци који долазе за послом. Златарски занат био је на цени, с обзиром на то да су њихови производи били врло тражена роба, како у трговини и извозу тако и у смислу реализације званичних државних политичких циљева који су се помоћу скупоцених поклона могли успешније остварити.

Дубровачки златари су већ у XIV веку захтевали од своје владе да помогне и заштити домаће златарство од конкуренције из иностранства. Пристизали су мајстори из Италије и из других крајева Европе, радили су у градовима дуж обале, преговарали и одлазили да раде у залеђу, у Босни и Србији. Многи страни златари удруживали су се са локалним мајсторима, попут Гуљелма из Немачке (Гуилермус), који је 1349. године урадио и сигнирао касноготички позлаћени оклоп за лобању светог Лаврентија (св. Ловре); 1350. године удружио се са локалним златаром Радојем; 1355. године је узео помоћника, златара Петра из Задра; 1358. године отишао је да ради у Босни. Са поменутим мајстором Радојем 1367. године ради и Филип из Фиренце.

Никола из Фиренце и Франо из Бергама 1417. године преузели су обавезу да заједно искују олтарску палу за цркву светог Влаха у Дубровнику са осамнаест светачких ликова, украшену емајлом и позлатом. Иван из Кремоне забележен је на раду у Задру у XИВ веку.

Иван из Базела 1436. године радио је у Котору на сребрној пали у светом Трифуну, 1440. у Дубровнику за фрањевачку цркву, 1449. исковао је сребрни појас за Бранислава Миомановића. Рамболт (Рамболдт) из Брижа стигао је преко Дубровника на двор Стефана Вукчића Косаче.

Живко Гојаковић, по наруџбини Сената Дубровачке републике, исковао је 1436. године као дар краљу Алфонсу Арагонском два тањира, две чаше позлаћене и украшене емајлом; 1442. године исковао је као дар Републике турском султану Мурату ИИ посуде за умивање, врчеве, тањире и зделице за слаткише; радио је сребрнину за венчани дар Републике угарском краљу Матији Корвину; на занат је примио Богдана Добрашиновића из Босне.

Јован Прогоновић из Новог Брда је дошао у Дубровник и отворио радионицу у другој половини XВ века; 1462. године за Мартина Кјаринија (Цхиарини) из Фиренце је исковао сребрни мач, посуду за умивање, различите зделице за слаткише, врч; заједно са Марином Живковићем 1476. године урадио је четири чаше са поклопцима за угарског краља Матију Корвина; урадио је сребрни крст за братство Свих светих у Корчули, који је сачуван до данас.

Марин Адамовић преузима радионицу свог оца 1419. године у Котору, а 1424. има своју радионицу у Дубровнику. Између осталог, заједно са Дабиживом Станишићем из Бара, исковао је 1427. године две плитице за војводу Сандаља Хранића.

Први део: Средњовековне чаше Србије – Симбол угледа и богатства (1)

Аутор: Мила Гајић
Извор: Артис Центер