Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Србија пре Немањића  (Pročitano 3973 puta)

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Србија пре Немањића
« poslato: 01.11.2015. 22:22 »
Кнез Властимир ( 805 – 851)

Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватније у периоду од око 830. до око 851. године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Владао је као de facto суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт византијског цара, а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836 — 852) који су покушали да потчине себи првобитну Србију, али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност.

До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:

Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе
Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846. године
После његове смрти, власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира, Стројимира и Гојника.

Властимир је припадао владарској породици чији су представници владали Србима у доба сеобе на Балканско полуострво. Не може се са сигурноћшу тврдити да је он био директни мушки потомак кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво, али је засигурно припадао његовој породици. Његов отац је највероватније био његов претходник на положају кнеза Просигој, иако се ни то не може тврдити са сигурношћу.

Из брака са непознатом супругом имао је барем три сина (Мутимир, Стројимир и Гојник) и једну ћерку (коју је удао за жупана Травуније Крајину, сина Белојевог) који се јављају у историјским изворима.

    Први Владари и Кнезови Срба и Србије (Седми век-836)

   
Citat
Кнез Срба Довео Србе на Балкан у време владавине Византинског Цара Хераклија (610-641), ВИИ век-660; не зна се његово име, умро је 680)
    Свевлад (660-679, Кнез Србије)
    Селимир (679-680, Кнез Србије)
    Владин (680-700, Кнез Србије)
    Ратимир (700-730, Кнез Србије)
    Вишеслав (730-780, Кнез Србије)
    Радослав (780-822, Кнез Србије)
    Просигој (822-836, Кнез Србије)

Византијска власт у Србији није била јака и огледала се у држању гарнизона у тврђавама, плаћању пореза и можда у слању пратећих одреда цару, док су локални кнезови имали широку унутрашњу власт.

Теза Станоја Станојевића о побуни

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


При крају Властимировог живота у Србији долази до стварања антивизантијског блока међу представницима народа на чијем челу је свакако стајао многобожачки елемент који је најјаче осећао византијску власт. Као последица овога долази до организовања побуне на чије чело је стао кнез Властимир. Из Србије су протерани хришћански мисионари и војне посаде чиме је практично стечена независност. Византија је била заузета на другим странама (нападом Бугара превасходно) тако да није могла да предузме ништа озбиљније против Србије, на шта су Срби вероватно и рачунали када су подизали устанак. У прилог овоме иде и чињеница да је гусарење у Јадрану појачано, поготово од стране Срба из Неретвљанске области, средином IX века када се смешта антивизантијски покрет у Србији. Бугари, који су нешто пре Срба основали независну државу, видели су у Србији претњу њиховом циљу да себи потчине све Словене на Балкану, што је могло довести до сукоба.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #1 poslato: 01.11.2015. 22:28 »
Кнез Мутимир (851 — 891)

Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.

Своју активност на покрштавању Срба Василије I није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије I ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима, најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.

На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба.

Непосредно након склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српска делегација у посети цару Василију I

Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Модерни историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили цареве податке. Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153 — 1155, 1162 — 1165), Немања ((1166)1168 — 1196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. По њему је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана, уместо византијског цара као до тада. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији.

Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).

Борис Михајло 864. године прихвата хришћанство из Византије, а већ 866. године Византија у потпуности контролише унутрашње прилике у Бугарској, која од тог доба не представља опасност ни по кога на Балканском полуострву, како по Византију, тако и по Србију. Опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир призна њену врховну власт, можда још 864. године, а најкасније 867. године, током које византијски цар Василије I са флотом долази у Јадран.

Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница наистоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је око 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872 — 882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила иМетодија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седистем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. Папа од Мутимира тражи да се подчини новом епископу, који је једини од околних епископа (Задарски, Сплитски, Дубровачки, Которски) у том тренутку био подложан папи, пошто су му били подчињени и његови преци. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Део камена са натписом кнеза Мутимира, 895. црква
Св. Луке, Уздоље крај Книна

Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у централној Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.

Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891892). Поред њега, Мутимир је имао још два сина Брана и Стефана.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #2 poslato: 01.11.2015. 22:39 »
Петар Гојниковић (892-917)

Петар потискује Прибислава (сина кнеза Мутимира) са власти након једва годину дана и он бежи у Хрватску.Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Границе Србије у 9.веку, у време ширења Карла Великог на западу и Авара на истоку

Три године после узурпације, дакле 895, на Петра креће, из Хрватске,средњи Мутимиров син Бран, али Петрова војска односи победу, а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен, по Петровом наређењу, са циљем да га онемогући да се бори за престо.Стројимиров син Клонимир 897 креће из Бугарске на Петра. У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику, али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени. Приликом једног сукоба Клонимир гине, а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српска племена у 8. веку

После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском, која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху. Како је време одмицало било је све јасније да ће Бугарска ускоро постати најјача сила на Балкану и да Србији неће ни Петрово кумство са владаром Бугарске Симеоном спасти када Бугарска заврши са Византијом. У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца, Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога. Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом. Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега.

Непосредно после битке код Анхијала, у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану, послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије. Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор, позивајући се на кумство. Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.

(magacin)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #3 poslato: 01.11.2015. 22:43 »
Павле Брановић (917-920)

Павле је рођен током осме деценије IX века, највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Велики жупан (Кнез)
Павле Брановић (917-920)

Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира.

У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Павлов отац Бран је 895/896. године покушао да из Хрватске освоји власт. Он је у сукобу са Петром Гојниковићем поражен и заробљен, након чега је ослепљен.

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

(magacin)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #4 poslato: 01.11.2015. 22:55 »
Захарија Прибислављевић (923-924)

Захарија је био син кнеза Прибислава (Првослава)*, најстаријег сина и наследника кнеза Мутимира, који је био најстарији син кнеза Властимира. Након смрти његовог деде 891/892. године, власт у Србији преузео је његов отац, према праву првородства, али га је већ 893/894. године срушио са власти Петар Гојниковић, који је дошао из Хрватске.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српски ратник

Прибислав је са браћом, према наводима Константина Порфирогенита (913—959), побегао у Хрватску, али има историчара који изражавају сумњу у ово и сматрају да је дошло до грешке у писању и да су они заправо побегли у Бугарску.

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

Иако је на власт дошао подршком бугарског цара, Захарија је врло брзо прешао на страну Византије и признао врховну власт византијског цара. Овај његов потез је изазвао Симеонову реакцију, тако да је он 922/924. године послао против њега војску предвођену Марменом и Теодором Сигрицом. Њихов циљ био је да трајно заузму Србију, пошто се не помиње да су са собом водили неког од српских принчева, као што је то био случај у претходним бугарским походима, када су само збацивани нелојални кнежеви. Међутим, бугарске снаге су поражене, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје.

Нови бугарски поход уследио је 924. године, а уз војску је Симеон послао и Часлава, Клонимировог сина и Захаријиног брата од стрица.

Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску не упуштајући се у борбу, након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Када су се жупани појавили, Бугари су их све похватали, након чега су упали у Србију и опустошили је, а жупане су са Чаславом одвели у Бугарску.

Даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима.

*Име Захаријиног оца се помиње искључиво у делу Константина Порфирогенита, у његовом грчком облику Πριβέσθλαβος, због чега постоји спорење међу историчарима да ли га треба читати као Прибислав или као Првослав.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #5 poslato: 01.11.2015. 23:18 »
Часлав Клонимировић (927 — око 950)

Бугарски цар Симеон умире 927., што изазива велики обрт на Балкану. Симеона наслеђује његов син Петар који је у поређењу са својим оцем био само бледа сенка, додуше у поређењу са Симеоном који је био господар Балкана многи би били само сенке,али праву промену изазива чињеница да је био под утицајем византијског цара тако да Византија поново постаје најјача сила на Балкану.

Око 927. Часлав успева да пребегне из Бугарске у Србију. Стање које је тамо затекао било је, по причању тадашњих писаца, у најмању руку очајно. Прича се да је у целој Србији било само педесетак ловаца без жена и деце. У овакав податак је тешко поверовати, тако да је вероватно у Достиници и њеној ближој околини затекао само педесетак ловаца без жена и деце. Часлав је по преузимању власти признао врховну власт византијског цара и затражио од њега заштиту. Када се обезбедио од потенцијалних напада из иностранства посветио се обнови и учвршћивању Србије.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Вероватне границе Србије у доба Часлава

Када је српски кнез Часлав погинуо у битки са Мађарима 950. године, тадашње српске земље се распадају на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других.

   
Citat
Према наводима Летописа Попа Дукљанина, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез Часлав је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке (вероватно низводно од данашње Фоче). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља војску, да би осветила смрт свог мужа. Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима, који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.

Босна се одвојила од Србије и пала под власт хрватског краља Крешимира II, а у осталим српским областима власт су узели локални господари. Тада се центар српске државности сели јужно у област Дукље све до појаве великог жупана Вукана, који око 1090. године центар српске државности сели у Рашку. За време владавине жупана Вукана Рашка поново постаје најмоћнија српска државна територија за коју се све чешће почиње употребљавати назив Србија.

Након овог периода ондашњом Србијом владају Тихомировићи за које нема потпунијих података сем имена и периода владавине:

Тихомировићи (960-1035)

Тихомир (960-980, Кнез Србије)
Љутомир (980-1003, Кнез Србије)
Љутомиров Син (1003-1030, Кнез Србије; не зна се његово име)
Љутовит (1030-1035, Кнез Србије)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #6 poslato: 01.11.2015. 23:26 »
Стефан Војислав Војислављевић(1018 – 1043)

Династија Војислављевића је владала у Дукљи, једној од српских држава у раном средњем веку. Пре него што је Дукља потпала под византијску власт, против које се побунио Стефан Војислав, Дукљом је владао Јован Владимир. Владари из ове династије били су:
Стефан Војислав (1035 – 1050)
Михаило I (1050 – 1077)
Константин Бодин (1081 – 1101)


Након смрти Константина Бодина, Дукља је запала у стање политичког расула. Летопис попа Дукљанина, једини извор за прилике у Дукљи овога времена, набраја велики број владара што само одсликава политичку нестабилност, а не одражава стварну смену на престолу.

Михаило II, Бодинов син
Доброслав, Бодинов полубрат
Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)
Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)
Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)


Порекло Стефана Војислава, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином. Сматра се да је Војислав рођен крајем X века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи као византијски вазал. Након смрти Романа III Аргира (1028 — 1034) 11. 04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (1034 — 1041) коју је водио његов брат евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултирати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035./1036. године нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу из које је потиснуо византијског намесника Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице:„… Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“. Током зиме 1039./1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми), је Војислав задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Унутрашњи немири у самој Византији и нова словенска побуна у Поморављу која је букнула 1041. године под вођством Петра Дељана, онеспособили су привремено Византијско царство да понови напад. Међутим, словенски устанак пропада сам од себе још исте године, а већ наредне године на византијски престо седа Константин IX Мономах (1042 — 1055) који у јесен исте године наређује драчком стратегу Михајлу напад на Дукљу.

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дуљкљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе цифре од 40.000, па и 60.000 војника, које се оне данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Славна победа Војислава над Грцима

Путања којом су се Византинци враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. У изненадном ноћном нападу Војислављевих одреда на византијски логор у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника (стратега). Он је овом победом, успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе.

Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михајло. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. године), након чега му је додељена византијска титула протоспатра.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #7 poslato: 01.11.2015. 23:31 »
Михаило Војислављевић (1073 — 1085)

Михаило Војислављевић је био први српски краљ који је владао Дукљом (Зетом) од средине XI века до 1081. године и уздигао је на ранг краљевине 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073 — 1085). Током своје владавине, он је очувао и учврстио државу свога оца Стефана Војислава, претворивши је у регионалну силу која активно учествује у међународној политици, повезујући се са Норманима и Папством.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ктиторски портрет краља Михајла из цркве
светог Михајла у Стону, настао око 1080. године

Михаило је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976 — 1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михајло, Саганек и Радослав). Извесна потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михајла да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године, може закључити да је рођен крајем друга или почетком треће деценије XI века.

   
Citat
Ктиторски портрет краља Михајла налази се у цркви светог Михајла у старом Стону (данашња Хрватска), недалеко од данашњег града и представља једини сачувани портрет српских владара из преднемањићке епохе, а сматра се да је настао око 1080. године. Смештен је у малој ниши, која се налази лево од ранијег улаза у цркву, а изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. На њој је био приказан неко од Апостола или можда чак сам Христ, пред киме се налази клечећа фигура, са рукама које су прекрштене преко груди. На основу сличних композиција из јерменске уметности, претпоставља се да је и на овој фресци био приказан ктитор цркве.

   
Citat
Михајлова фигура је окренута на лево и са обе руке држи, доста високо, модел цркве који пружа ка светом Михајлу, чија се фреска засигурно налазила насупрот краља, на северном делу западног зида цркве, поред некадашњег улаза. Михајлово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Његов нос је дуг, кукастог облика, а испод њега се налазе мала уста. Коса му је дужа и допире до потиљка, а проседа је, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа, који се среће широм средњовековне Европе, укључујући и Норвешку и Енглеску. Сам венац је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси, налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза сваког увета.

Страни извори не говоре ништа о његовом брачном стању, док се код Попа Дукљанина може наћи податак да се женио два пута и да је имао седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, који је у сагласју са Попом Дукљанином, који наводи да му је након преузимања власти умрла прва супруга, након чега се он оженио Византинком. Претпоставља се да је, уколико је до брака уопште и дошло, био ожењен ћерком једне од сестара Константина IX Мономаха (1042 — 1055), за које Псел наводи да их цар уопште није волео, највероватније старије Јелене.

   
Citat
Након смрти Стефана Војислава средином XI века, Михајло је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик (Тарабош), Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михајло. Није искључено да је превагу на Михајлову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије. Извесно је такође, на основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње. Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика у земљи, јер Поп Дукљанин наводи да је Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку (26.08. Битка код Манцикерта) и на западу (у априлу Нормани освајају Бари), а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара. Тако су се почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михајлов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар III. Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол.

Паралелно са наступима устаника, Михајло је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михајло му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула (кога је оженио својом ћерком) са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу, је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца. Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михајло, потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена, док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године, када Нићифор Вријеније сузбио Михајлове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године.

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник, а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац, док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михајло је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија.

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #8 poslato: 01.11.2015. 23:35 »
Константин Бодин (1081. – 1099.)

Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије. Кад је у Македонији 1073. букнуо устанак против грчке власти, помогао га је краљ Михаило, и на молбу устаника послао им је Бодина с помоћним четама. Бодин je потом проглашен у Призрену за цара Бугарске, под именом Петар III.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


У почетку је као владар имао успеха. Његова војска освојила је Скопље и Ниш, али је била грешка што је раздвојио своје снаге, те се један део војске с војводом Петрилом упутио на југ, док је он пошао на север. Јужна војска била је потучена код Костура, а ни северна, преполовљена по снази, није могла да се одржи. Код Пауна на Косову Бодин је био поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а после у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило).

После 1081. дошао је на краљевски престо, иза очеве смрти. Дуже времена искоришћавао је борбе између Византије и Нормана, који су из Италије почели своја војевања на Балкану. Иако обавезан Византији, Бодин је у борбама или остајао неутралан, или је ратовао за свој рачун, освајајући Рашку, Босну и Хум.

После пораза Нормана (1085) Византинци су се почели светити за такво држање и Србима. Везе између Бодина и Нормана нису могле остати непознате. Његова жена Јаквинта, била је кћи Архириза, вође норманске странке у Барију. Рашки жупан Вукан, Бодинов вазал, истицао се у време од 1086. до 1096. као активан противник Византије и често је, вероватно у споразуму с Бодином, продирао према Косову и Метохији. Сам Бодин у новим борбама није имао старе среће, и све се мање истицао, заузет борбама у породици. Његови многобројни сродници били су незадовољни краљицом Јаквинтом, која је превише гледала сопствене интересе. Због тих породичних криза Бодин је дошао у сукоб и са Дубровником, који је давао уточишта прогоњеним сродницима. Године 1096/97. пролазили су кроз Бодинову државу француски крсташи под вођством грофа Рејмонда Тулушког. Бодин их је лепо примио у својој пријестоници Скадру.

Година Бодинове смрти дуго времена није могла да се утврди. Помињале су се године попут 1101-1102. или 1107-1108. Најновија истраживања показала су да је највероватније да умро у периоду фебруар-март 1099. године.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #9 poslato: 02.11.2015. 15:00 »
Велики жупан Вукан (око 1090-1116)

Вукана је на престо у Рашкој поставио дукљански краљ Бодин, а по Вукану се ова српска династија назива Вукановићи . У почетку, њих двојица су заједно организовали акције против Цариграда, а када се Бодин измирио са Грцима, Вукан је наставио походе против Византије. Поприште борби је био западни део Косова где се град Звечан налазио у српском, а Липљан у грчком поседу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Вукан је у борбама против Византије био веома енергичан и суров, па је и сам цар Алексије И Комнин обилазио погранична утврђења како би против Вукана организовао одбрану. У једном таквом нападу 1093. године Вукан је заузео и попалио Липљан.

Пред царем се оправдао да је био изазван суровим грчким понашањем. Исте године разбио је и војску византијског драчког заповедника, царевог синовца Јована Комнина. После тог успеха Вуканови одреди су продирали чак до Тетова, Скопља и Врања. Наредне године Вукан је поново лукавством и преговорима успео да смири цара Алексија који је изнова повео војску на Србију. Тада су као таоци у Цариграду отишли Вуканови синовци Урош и Стефан Вукан.

После смрти великог жупана Вукана у Рашкој су трајали метежи које је вешто искористио дукљански краљ Ђорђе и за великог жупана поставио Вукановог синовца Уроша. Време његовог доласка на српски престо обележено је сукобима две велике силе Византије и ојачале Угарске. Најчешће, ови сукоби су се одвијали преко територије Србије уз велика страдања српског становништва. Око 1127. године отпочео је рат између Византије и Угарске.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #10 poslato: 02.11.2015. 15:04 »
Урош I Вукановић (1112. до око 1145)

Урош је био синовац рашког великог жупана Вукана. Из Летописа Попа Дукљанина познато је да је Вукан имао рођеног брата Марка. Могуће да је управо Марко био Урошев отац. Пошто је само име Урош по својој основи ур ( мађ: господин, господар) угарског порекла, могуће је да је Маркова супруга била угарског рода.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Србија у време Уроша I Вукановића

Сам Урош се први пут спомиње у историјским изворима у Алексијади Ане Комнине у опису похода који је византијски цар Алексије I Комнин предузео против Срба 1093/1094. године. Када је царска војска заузела Липљан, велики жупан Вукан је цару Алексију одмах послао преговараче нудећи таоце и заклетву да ће убудуће поштовати споразуме. Међу двадесетак угледних талаца који су том приликом предати византијском цару била су два Вуканова синовца Урош и Стефан Вукан. Није познато колико дуго су Урош и његови сапутници провели времена под византијском присмотром.

Када је велики жупан Вукан умро 1112. године наследио га је, можда после унутардинастичке борбе око наслеђа, синовац Урош . Први већи сукоб са Византијом огледао се у приликама у Дукљи где су и Византијци и Рашани покушавали да обезбеде престо свом кандидату. По Попу Дукљанину, византијска војска из Драча је 1113/1114. упала у Дукљу и заузела престони Скадар и наметнула за краља Радослава, синовца Михаила Војиславића. Дотадашњи владар Ђорђе, син Константина Бодина, је побегао у Рашку где је наредних седам година уживао Урошеву заштиту. Пошто је 1118. године доласком Јована II Комнина (1118.-1143.) дошло до смене на византијском престолу, Ђорђе је 1120/1121. уз помоћ Уроша провалио у Дукљу и код Бара погубио тадашњег владара, свог брата од стрица Грубешу. По Ђорђевом повратку кући изгледа да је и сам Урош упао у сукоб са својом родбином и дукљански краљ је 1126./1127. предузео поход у Рашку како би Уроша ослободио тамнице у коју су га бацили његови сродници. Ћорђе је затим вратио Уроша на великожупански престо и поново се вратио у Дукљу. Читава прича о сукобима унутар дукљанске династије Војиславића и сарадњи Ђорђа и Уроша сачувана је једино у Летопису Попа Дукљанина и самим тим не може се прихватити безрезервно.

Даљи ток владавине Уроша I може се са нешто више сигурности пратити захваљујући византијским историчарима Јовану Кинаму и Никити Хонијату. Историју Рашке, чијег владара не именују, византијски извори третирају кроз призму сукоба царства са Угарском. Наиме, Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II (1116.-1131.) је побегао на царску територију и Јован II Комнин је одбио да га изручи. Након размењених увреда, Стефан је 1127. заузео и разрушио византијски Београд, после чега је отпочео отворени рат са царством. У току овог периода, најкасније 1129. године, Срби су заузели византијску испоставу Рас и спалили је, док је цар заузврат казнио локалног заповедника Критопла тако што га је посадио наопако на магарца и спровео цариградским улицама. Уследио је казнени поход који је сам цар предводио, а у току кога су Срби претрпели тежак пораз. Јован II Комнин се из Рашке вратио са богатим пленом и заробљеницима које је населио у околини малоазијског града Никомедије. Након пораза, Урош је морао да прихвати вазалне обавезе према византијском цару. Највероватније је да је у случају рата у Европи морао да шаље свом сениору војску од 2000 људи, а за рат у Азији свега 300 ратника.

Мир између Угарске и Византије закључен је најпосле 1129. године. Болешљиви Стефан II није имао наследника и по Бечкој илустрованој хроници решио је да свог слепог брата од стрица Белу, Алмошевог сина, ожени Јеленом, ћерком рашког великог жупана Уроша. Као Алмошев син, Бела је вероватно био прихватљив кандидат за угарски престо и за византијски двор тако да се Урош овим династичким браком обезбедио са обе стране. Пошто се од тог периода жупа Рама редовно помиње у угарској краљевској титулатури могуће је да је Урош предао Раму као мираз уз своју ћерку. Јелена је нарочито важну улогу одиграла касније као супруга слепог краља Беле II и регенткиња у време малолетства њиховог сина Гезе II.

Поред Јелене, Урош I је имао још једну ћерку Марију и тројицу синова: Уроша II Примислава , Белоша и Десу. По једном запису из 1134. Марија је уз посредовање угарског и чешког двора удата за Конрада од Знојна. Међутим, то јој је уједно и једини помен у историјским изворима. Неупоредиво већу важност за Рашку имало је родбинско повезивање са угарском династијом Арпада. Средњи син Уроша I, Белош је од 1142. живео на угарском двору и у току владе свог сестрића Гезе постао је најутицајнија фигура у политичком животу Угарске. И Урош II и Деса су владали као рашки велики жупани и и у борби против византијске превласти ослонац су тражили у Угарској.

Последњи помен Уроша је поново у Летопису Попа Дукљанина који наводи да је нешто после 1143. дукљански кнез Радослав доживео побуну локалног племства које је позвало Урошевог најмлађег сина Десу и помогло му да преузме власт над Зетом и Травунијом. Пошто је Урош II Примислав послао војну помоћ византијском цару Манојлу Комнину зарад рата са Иконијским султанатом у Малој Азији 1146, претпоставља се да је Урош I преминуо око 1145. године.

Као и у случају других владара из династије Вукановића, владавину Уроша је тешкпо реконструисати услед фрагментарности извора и њихове неједнаке вредности. Ипак, по мишљењу историчара Тибора Живковића, Урош I је у току своје друге владе увео Рашку у међународну политику и тиме ударио основе будућем раскидању вазалних односа са Византијом.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #11 poslato: 02.11.2015. 15:08 »
Урош II Примислав (1145. до 1162 )

Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла И Комнина (1143 – 1180) против Срба и Угара средином 12. века.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Србија на карти Европе из 1142. године у време жупана Уроша II Примислава

Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша И око 1145. године. Најмлађи син Уроша , Деса последњих година његовог живота је завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војиславића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље подложне Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића Гезе II (1141-1162) и тиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника.

Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова поља упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио Рас, рашку престоницу, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе.

Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајући да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре. У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Халисија из Срема, је притисла обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту, византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто је тежак терен и снежни наноси спречио кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао на ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански).

Наредне, 1151. Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош ИИ остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године.

Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло I Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у рашкој пошто се жупан, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској) Примислава и његовог брата Белоша и затим прогласи Белоша за великог жупана. Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе царства и цар га је обдарио издашним поседом. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века.

Било како било, период владавине Уроша био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању придржавања вазалским обавезама према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супроставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултирала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола.

(Magacin)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #12 poslato: 02.11.2015. 18:58 »
Белош Вукановић (1163 — пре 1198 )

Белош или Белуш (Белус, Бјелош, Albeus) је био српски властелин из рашке династије
Вукановића који је, захваљујући родбинским везама са угарском династијом Арпада постао палатин краљевине Мађарске и бан Хрватске.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Белош је био син српског великог жупана Уроша I

Након што се његов брат Урош II Примислав по други пут одметнуо од византијске врховне власти, Белош је 1162. закратко по вољи цара Манојла I Комнина постао рашки велики жупан, али се убрзо након тога и вратио у Угарску где је касније и умро.

Белош је био син српског великог жупана Уроша I, и имао је још два брата, старијег Уроша II и млађег Десу, као и две сестре Јелену и Марију. Јелена је удата (1129 — 1130) за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог (1131 — 1141). За време Белине владавине Белош је дошао је у Угарску, гдје су му дали титулу херцега (dux).

После смрти свога шурака, Беле Белош је са сестром Јеленом преузео туторство над њеним недораслим синовима, међу којима је најстарији био угарски краљ Геза II (1141 — 1161). Да би концентрисао што више власти у својим рукама, Белош је преузео титулу палатина у Угарској и бана у Хрватској. Са својим савезницима енергично је одбијао нападе византијског цара Манојла I Комнина и царева Светог римског царства, који су против његовог штићеника Гезе помагали претендента Бориса Коломановића. Белошева кћи »бановна« удала се 1150. за руског кнеза Владимира Долгорукова. Око 1158. Белош се одрекао  банске и палатинске части и вратио се у Србију, где га је 1162, након свргавања одметнутог Уроша II Примислава, Манојло I Комнин поставио за великог жупана.

Али Белош није остао дуго у својој отаџбини, него се опет вратио у Угарску, док је рашки престо припао најмлађем брату Деси. Белош се већ 1163. спомиње се опет као бан хрватски. После 1163. нема више трагова о Белошу у јавном животу Угарске. Умро је у Угарској прије 1198. За свог живота саградио је у данашњем Баноштору на Дунаву велики манастир, који је обилато даровао. У Белошево време место у којем је подигао своју задужбину носило је име Kewe, Кун, а онда су га почели називати Банов манастир (мађ. Ban monostra), па је тако постало и данашње име Баноштор.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #13 poslato: 02.11.2015. 19:03 »
Деса Вукановић (1161. до 1165. )

Деса, српски жупан који је био у опозицији Урошу II и Манојлу I Комнину, а у пријатељству са Мађарима.

Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, великожупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава , и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем женидбе друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византиског цара Манојла Комнина.

Поред освих дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла.

Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требао да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са Царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском Пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Србија пре Немањића
« Odgovor #14 poslato: 02.11.2015. 19:09 »
Тихомир Завидовић (1165-1166)

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Око Тихомирове смрти одувек је било недоумице

Жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а његова браћа: Мирослав добио је Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастребца коју народ зове данас „Реке“.
Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло око неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији. Властела око Немање је тежила да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци са престола брата Тихомира половином 1165., али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се спасао уз помоћ својих пријатеља и успео је да са престола свргне свога брата Тихомира 1166. године, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо. До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1170. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир. У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке-Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали и до краја живота били у слози и љубави.

После дугих периода борби које смо описали у овом тзв. „преднемањићком“ фељтону велики жупан Рашке постаје Стефан Немања, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.

(Magacin)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete