Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Ко је све плаћао 27. мартовски пуч  (Pročitano 1547 puta)

Na mreži Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 684
  • Ugled: +81/-0
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

а живот једног Енглеза Черчил жртвовао читаве народе

У нашем просечном доживљају моћи склони смо, без сумњичавости, из интереса и кукавичлука добро умотаног у дивљење, да некритички хвалимо оне који силом узимају власт од оних који су изабрани по договореиним друштвеним правилима.

Или да хвалимо оне који та правила драстично крше с позиција власти. У оба случаја заборављамо на низ околности и процеса који усмеравају токове догађања у друштву и утичу на животе појединаца. Бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.

У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности), не изненађује то што су нека нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности. Тако је, нажалост, прошло и откриће Мирослава Савићевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.
Документи

– Срби су поново пронашли своју душу – узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта 1941. године, негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч у Београду дефинитивно успео.

То усхићење Србима, међутим, неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, и одличан познавалац прилика у Југославији, рећи ће нешто сасвим друго.

– Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа – нагласио је тада Вотсон.

Нешто доцније огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се јануара 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте.

Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили – устврдио је Донован.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Хиљаде људи на улицама Београда узвикивале су пароле против Хитлера,
Мусолинија, владе Цветковић-Мачек…

Из поверљивог писма агента СОЕ (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу наводи се да је „откако је преузео СОЕ у Југославији, потрошено најмање 100.000 фунти, а новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања“.

Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца, уз повике „Успели смо“. Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог.

    Државни удар

    Антић је записао и да је Божин Симић 26. марта стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен. – Био је у дослуху са Симовићем – сведочи Антић.

    – Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта, изврши државни удар.


Обавештајци

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт који је написао да је Черчил постао велики, само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе, како је апострофирао „црвена нит британске спољне политике“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Али нису само Черчилови прсти били умешани у мартовске догађаје 1941. године. Занимљиво сведочанство оставио је и др Борис Старков, професор историје из Санкт Петербурга, пре петнаестак година, управо на страницама „Вечерњих новости“. Овај историчар, иначе, ради на систематизацији документације о свим руским и совјетским обавештајним службама. По његовом сведочењу Стаљин је у јануару 1941. године имао информацију да група официра у Београду спрема државни преврат, и да ће они на чело земље довести људе који су просовјетски оријентисани.

Стаљин је одмах активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да у Београд пошаље специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог личног изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно „убеди“ заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.

Долазак Зубова у Београд држан је у тајности толико да о томе није био обавештен ниједан резидент. Одмах по доласку у Београд, совјетски пуковник се обратио свом колеги, такође обавештајцу и пуковнику, Драгољубу Дражи Михаиловићу, и од њега, као поузданог човека, затражио додатне информације о предстојећем војном пучу. Пуковник Михаиловић је у то време озбиљан сарадник совјетских обавештајаца.

„Црнорукац“

Међутим, Дража Михаиловић дао му је доста обесхрабрујуће податке. Он му је рекао да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца и да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније. После неколико сусрета с Дражом, Зубов одлучује да се врати у Москву и повуче целу своју групу.

Неуспела мисија пуковника Зубова није био једини крак у његовом учешћу у мартовским догађајима. Присуство Мустафе Голубића, и његове активности од фебруара до јуна, када је ухапшен, још нису истражене. За Драгишу Васића се зна да је сарађивао са службама у амбасади Виктора Андрејевича Плоткина, првог и јединог совјетског дипломатског представника у Краљевини Југославији. Посебно је мало података о Божину Симићу да би се расветлила његова улога. Зна се да је био „црнорукац“ и да је после Првог светског рата емигрирао и живео у Паризу. Тридесетих година се враћа у Београд и има запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Кнез Павле га шаље 1940. године у Москву да би посредовао у успостављању дипломатских односа са СССР. Симић је добро познавао генерала Симовића. Одмах после пуча, Симић и Голубић су отпутовали у Москву и заједно са војним аташеом Жарком Поповићем присуствовали потписивању пакта о пријатељству са Совјетским Савезом, 6. априла 1941, највероватније у часу када су немачки авиони већ полетели на Београд.

Сведочанство

Министар двора Милан Антић забележио је да је Божин Симић 26. марта стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен.

– Био је у дослуху са Симовићем – сведочи Антић. – Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта изврши државни удар.

Аутор: Иван Милдиновић
Извор: Новости
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete