Британска влада је здушно поздравила војни удар у Београду, који је прижељкивала и на ком су радиле њене тајне службе. Није никаква тајна и да је новчано помагала људе који су пропагирали пуч као једино решење пружања отпора. Черчил је одмах помишљао како би се могла остварити стара идеја о увлачењу Југославије у рат против сила Осовине. О изведеном пучу известио је посланике Доњег дома овим речима:
„У Београду је избила револуција, и министри, који су јуче продали част и слободу своје земље, налазе се иза браве… На основу свега, ми можемо очекивати да ће југословенска влада урадити шта треба ради одбране слободе и интегритета своје земље… Британска империја и њени савезници повезаће своју судбину с југословенском нацијом и наставити пут и борбу, заједнички до потпуне победе“.
Срби, сарадници британске обавештајне службе:
Генерал Бора Мирковић, Милан Гавриловић, Слободан Јовановић, Миша Трифуновић, Милош Тупањанин, Јован Ђоновић….
У Берлину је Черчилова изјава у парламенту схваћена као објава рата на Балкану. Хитлеру је она послужила као непосредан повод да, без објаве рата, нападне Југославију. Говорећи касније пред Рајхстагом, фирер је то потврдио овим речима: „Сви смо били запрепашћени вешћу о преврату, који је спровела шачица плаћених конспиратора. Они су створили стање које је британском премијеру омогућило да пресрећан изјави како на крају свега има да саопшти нешто радосно. Кад сам ово чуо, одмах сам наредио да се Југославија нападне. Према Хитлеровој вољи, тај напад је требало да буде муњевит и безобзиран, да се Београд збрише с лица земље, а Срби уразуме за вечита времена, док би се Хрвати поштедили…“
Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.
Тако су извршиоци пуча проиграли судбину целог једног народа и једне земље. Само за једну једину ноћ пучисти су прокоцкали све оно што је било стварано од Карађорђевог устанка 1804. па све до 1941. године.
По налогу британског премијера Черчила 31. марта у Београд је дошао генерал Дил, ради договора о војној сарадњи. После разговора са председником Симовићем и министром одбране ђенералом Богољубом Илићем, припремљен је текст споразума у коме су две главне тачке: а) ако Југославија буде нападнута од Немачке, британска влада ће помоћи свим својим снагама; б) ако Грчка буде нападнута од Немачке, изван Југославије, југословенска војска ће се прикључити британској војсци у Грчкој и указаће сву помоћ.
Међутим, када је сутрадан овај споразум требало да се потпише, југословенска страна је тражила извесне модификације, посебно када се ради у случају немачког напада на Грчку. Како је то разумео генерал Дил, у положају у коме се Југославија налази, њено евентуално војно ангажовање у Грчкој (због противљења Хрвата) изазвало би расцеп земље, ради чега се траже гаранције у форми чвршћих британских обавеза, на политичкој основи, које он, као војник не може да потпише. Дил није могао да наговори Симовића да прими Идна, који је ради тога чекао у Атини. Добијајући такве извештаје из Београда, и у британском Форин офису се реалније гледало на ситуацију у Југославији.
27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу. Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.
Краљев говор преко радија Београд био је фалсификат. Тај говор, без знања Краљевог, одржао је капетан Јаков Јововић. Он је касније,у току рата, причао о том говору и проклињао је дан 27.март, као и оне који су пуч извели.
Пучисти су дошли на власт под паролом „Боље рат, него пакт“, а онда су увидели да им је једина спасоносна политика под слоганом „Боље пакт, него рат“. У Симовићевој влади били су заступљени и представници најзначајнијих политичких странака Србије, који су се раније противили Споразуму Цветковић-Мачек, а онда су били принуђени да тај споразум прихвате да би задржали Хрвате у влади. И Симовићу није ништа друго преостајало него да покуша уверити Силе осовине да ће поштовати Пакт, потписан од владе коју је он срушио.
Комунистичком акцијом у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На митинзима су говорили Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић, Ђорђе Јовановић, Владо Поповић и други.
У том циљу министар Нинчић посетио је Фон Херена и, уз извињење за антинемачке испаде у време демонстрација, уверавао га да ће југословенска влада поштовати све међународне уговоре укључујући и најновије Тројни пакт, потписани 25. марта у Бечу. Немачки посланик примо је ово к знању и учинио је све да своју земљу одврати од агресије на Југославију. Обавештавајући Рибентропа да југословенска влада прихвата потписани Пакт, Фон Херен је и пуч од 27. марта приказао у нешто друкчијем светлу:
„Није га спровела војска, већ само 29 завереника, већином младих ваздухопловаца… Становништво Београда није узело учешћа у преврату у било ком облику… Весеље прва два дана било је израз расположења због ступања младог Краља на престо и уласка угледних Срба у владу… Ексцеси током првог дана били су организовани од стране комуниста и Јевреја, против воље владе и народа… У народним масама има мржње према Италији, а не према Немачкој. Под овим приликама казнену експедицију против Београда не би разумели, већ би као неправду схватили и они југословенски кругови који су према нама пријатељски расположени… Не би се смело десити да Немачку воде импулси, већ једино одговарајуће војне потребе.“
Павловић: 27. март проузроковао слом, а српски народ је платио највећу цену
Директор Института Миодраг Павловић је указао да мартовски догађаји изазивају различита осећања и тумачења, од оних да је то величанствена револуција, предвођена КПЈ, до тога да је „акт неколико плаћеника у војном врху који су за мале паре учинили велику несрећу народу“.
Оно што је извесно, како је казао, то је да је 27. март проузроковао директан слом Краљевине Југославије због чега је српски народ платио највећу цену зато што је повео величанствену антифашистичку борбу, једну од тада највећих у Европи.
Из мартовских догађаја 1941. године, сматра Павловић, могу се извући поуке о одговорности елите, пре свега политичке, да „више никада не доводе земљу у безизлазну ситуацију“, да им национални интереси увек буду испред страних или страначких и да се јединством политичких фактора одговара на изазове националне кризе и катастрофе.
Академик Савићевић: Британци финансирали преврат
Академик Мирослав Савићевић, сарадника Балканолошког института САНУ, у британским архивама дошао је до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.
„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео.
То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа„, тврди академик Свирчевић.
Нешто доцније огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (CIA), човек који ће се јануара 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили“, преноси своја сазнања српски академик.
Из поверљивог писма агента SOE (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу Свирчевић преноси: „Откако сам преузео SOE у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.“
„Странке у Србији добијале хиљаде фунти месечно“
Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца, уз повике „Успели смо“, наводи академик Свирчевић.
Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог, тврди Свирчевић.
На листи су били и
„Странке у Србији добијале хиљаде фунти месечно“
Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца, уз повике „Успели смо“, наводи академик Свирчевић.
Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог, тврди Свирчевић.
На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб, додаје академик.
Шифровани телеграм посланика из Београда Кембела у Лондон, 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: „На мој захтев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства).
Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар… они желе да одбаце Пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извесно значи рат и да више воле ту могућност него наставак садашњом линијом…“
Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.„, додаје академик.
Разни извори
