Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Solunski front  (Pročitano 2909 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Solunski front
« poslato: 14.11.2012. 01:33 »

Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske. Ekspedicija je došla prekasno i u nedovoljnom broju da spreči pad Srbije, a ekspedicija je bila otežana unutrašnjom političkom krizom u Grčkoj (Nacionalna šizma). Na kraju je stvoren stabilan front, koji se prostirao od albanske obale Jadranskog mora do reke Struma, u kom su se međunarodne savezničke snage borile sa Centralnim silama. Solunski front je ostao prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezničke ofanzive u septembru 1918, koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije. Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu.
Pozadina

Austro-Ugarska je napala Srbiju u avgustu 1914, ali nije uspela da savlada srpski otpor. Nakon ulaska u rat Otomanskog carstva na strani Centralnih sila, odlučujući faktor je bio položaj Bugarske. Bugarska je zauzimala strateški važan položaj na boku Srbije, a njena intervencija na bilo kojoj od strana bi odlučujuće poremetila ravnotežu. Međutim, Bugarska i Srbija su vodile dva rata u poslednjih 30 godina, prvi 1885. (Srpsko-bugarski rat), a drugi 1913 (Drugi balkanski rat). Ishod poslednjeg je bio ponižavajući za Bugarsku, i postojala je široko mišljenje u bugarskoj vladi i narodu da je Srbija ukrala zemlju koja je zakonito pripadala njima.

Dok su Saveznici mogli da ponude male teritorijalne ustupke od Srbije i (još uvek neutralne) Grčke, obećanja Centralnih sila su bila mnogo primamljivija, pošto su one nudile većinu teritorija koja je Bugarska tražila. Nakon poraza Antante kod Galipolja i ruskim porazom u Gorlice-Tarnovskoj ofanzivi, koje su demonstrirale snagu Centralnih sila, kralj Ferdinand je potpisao sporazum sa Nemačkom i 21. septembra 1915 je započeo mobilizaciju za rat.

Pad Srbije

Tokom proteklih devet meseci, Srbija je pokušavala da obnovi svoje oslabljene armije i poboljša stanje sa zalihama. Uprkos velikim naporima, srpska vojska je bila za samo 30.000 ljudi veća nego na početku rata (oko 225.000) i još uvek nije bila dobro opremljena. Iako su Velika Britanija i Francuska govorile o ozbiljnijoj vojnoj pomoći Srbiji, ništa nije urađeno sve dok već nije bilo kasno. Kada je Bugarska započela mobilizaciju, Francuzi i Britanci su poslali dve divizije da pomognu Srbiji, ali su kasno stigle u grčki grad Solun. Delimični razlog za ovo odlaganje su bila sukobljena mišljenja u grčkoj vladi o ovom ratu.

Prema Srbiji su krenule bugarska, nemačka i austro-ugarska vojska, sve pod komandom feldmaršala Makenzena, koje su ukupno brojale oko 500.000 ljudi. Nemci i Austro-Ugari su započeli svoj napad 5. oktobra masovnom artiljerijskom pripremom, koju su sledile prelasci preko reka Save i Dunava. Zatim je 11. novembra bugarska vojska napala iz dva pravca, jednim sa severa prema Nišu, a jednim sa juga prema Skoplju. Bugarska vojska je bila velika i brzo se probila kroz slabije srpske snage koje su pokušavale da zaustave njeno napredovanje. Zbog bugarskog proboja, pozicija Srbije je bila beznadežna; njena glavna vojska na severu zemlje bi ili bila okružena i primorana na predaju ili bi morala da pokuša da se povuče.
Vojvoda Putnik je naredio povlačenje na jug i zapad prema Crnoj Gori i Albaniji. Vreme je bilo loše, kao i putevi, a vojska je morala da pomogne desetinama hiljada civila koji su se povlačili sa njom. Ukupno je oko 125.000 srpskih vojnika stiglo do obale Jadranskog mora i ukrcalo se na francuske transportne brodove koji su ih prevezli na brojna grčka ostrva (većina je otišla na Krf), pre nego što su poslani za Solun. Vojvoda Putnik je morao biti nošen tokom celog povlačenja i umro je malo više od godinu dana nakon toga u bolnici u Francuskoj.(Umro u Nici 1917. godine)

Francuske i britanske divizije su krenula na sever od Soluna krajem novembra pod komandom francuskog generala Morisa Saraja. Međutim, britanskim divizijama je naređeno iz Londona da ne prelaze grčku granicu, tako da su Francuzi sami krenuli prema reci Vardar. Njihovo napredovanje je bila ograničena pomoć odstupajućoj srpskoj vojsci, pošto je bugarska vojska morala da skoncentriše veće snage na južnom krilu da bi se nosila sa ovom pretnjom. Do polovine decembra, general Saraj je zaključio da je povlačenje neophodno zbog odlučnih bugarskih napada na njegovo položaje.

Ovo je bila skoro potpuna pobeda za Centralne sile. Železnica od Berlina do Istanbula je konačno otvorena, i, kao rezultat, Nemačka je bila u mogućnosti da pomogne svom slabijem savezniku, Otomanskom carstvu. Jedini nedostatak pobedi je bilo povlačenje srpske vojske, koja je ostala organizovana i bila je spremna za borbu nakon samo šest meseci.

Uspostavljanje Solunskog fronta 1916.

Austro-ugarska vojska je napala Crnu Goru, saveznika Srbije, i do 25. januara mala crnogorska vojska se predala. Austro-Ugarska je nastavila svoje napredovanje duž jadranske obale, napavši Albaniju koja je bila pod kontrolom Italije. Do kraja zime, mala italijanska vojska je bila isterana iz skoro cele zemlje.

U ovom trenutku, sa izgubljenim ratom na Balkanu, britanski generalštab je tražio povlačenje svih svojih vojnika iz Grčke, ali je francuska vlada protestovala. Pošto su francuske divizije ostale, ostale su i britanske, ali sa nesakrivenim nezadovoljstvom. Savezničke armije su se utvrdile oko Soluna, koji je postao veliki utvrđeni kamp. Srpska vojska (sada pod komandom generala Petra Bojovića), nakom odmora i oporavka na Krfu, je francuskim brodovima prebačena na Solunski front.

U međuvremenu se politička situacija u Grčkoj zaoštrila. Zvanično, Grčka je bila neutralana, ali je kralj Konstantin I bio pro-nemački opredeljen, dok je premijer Elefterios Venizelos bio za Francusku. Grčka je u početku podržala francusko-britansku pomoć Srbiji, a onda joj se suprotstavila; konačno, nakon Venizelosove ostavke, rojalistička vlada ju je zvanično osudila, ali se nije stvarno suprotstavila nadmoćnijim savezničkim snagama koje su se iskrcale u Solunu. Nemci, koji su pokušavali da pridobiju Grčku na svoju stranu, su bili oprezni da ne pređu grčku granicu.

U maju 1916. general Saraj je zatražio da se grčka vojska demobiliše i grčka vlada se povinovala tom zahtevu. Međutim, ova akcija je još više naterala grčku vladu da se ide prema pridruživanju Centralnim silama.

Sa pouzdanim saznanjem da će se Rumunija pridružiti Saveznicima, general Saraj je počeo pripreme za napad na bugarsku vojsku. Nemci, uz pomoć obaveštenja koja su dobili od grčkih pristalica, su sačinili plan za svoj iznenadni napad. Nemačka ofanziva je pokrenuta 17. avgusta, tri dana pre nego što je bilo predviđeno da počne francuska ofanziva. Zapravo, ovo je bila bugarska ofanziva, pošto je austro-ugarska vojska bila u Albaniji, a samo jedna nemačka divizija je bila na grčkoj granici. Napad je u početku, zahvaljujući iznenađenju, postigao izvestan uspeh, ali su srpske snage zauzele odbrambene linije nakon dve nedelje. Zaustavivši bugarsku ofanzivu, srpska vojska je izvela kontranapad 14. septembra. Teren je bio težak i Bugari su se branili, ali je srpska vojska polako napredovala. Spori napredak srpskih snaga se nastavio kroz oktobar i u novembru, iako se vreme pogoršalo i sneg počeo da pada na planinama. Nemci su poslali još dve divizije da pomognu bugarskoj vojsci, ali su francuske i srpske vojske 19. novembra zauzele Bitolj.

Gubici u ovoj kampanji su bili najmanje 50.000 vojnika sa savezničke strane i verovatno više od 60.000 ubijenih i zarobljenih Bugara i Nemaca. Front je napredovao oko 40 km.

Međutim, bugarsko napredovanje u grčku Istočnu Makedoniju je izazvalo još jednu unutrašnju grčku krizu. Vlada je naredila svojim vojnicima u tom području (demobilizovanom 4. korpusu) da ne pruža otpor, i uprkos povremenim lokalnom otporu koji je pružilo nekoliko oficira, većina korpusa sa svojim komandantima je bilo primorana na predaju nemačkim snagama i ostatak rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom gradu Gerlic. Predaja teško stečenih novoosvojenih teritorija omraženim Bugarima bez otpora je viđena od strane mnogih oficira Venizelosove vojske kao poslednja kap. Uz aktivnu pomoć savezničkih vlasti, oni su izveli puč kojim su osigurali Solun i veći deo Makedonije za Venizelosa (vidi Pokret za nacionalnu odbranu). Od tog trenutka Grčka je imala dve vlade, zvaničnu rojalističku u Atini, koja je zadržala svoju neutralnost uprkos rastućem savezničkom pritisku, i revolucionarnu Venizelovu vladu u Solunu, koja je odmah ušla u rat na strani Antante.

U isto vreme, Italija je razmestila još vojnika u Albaniji i ove nove trupe su uspele da prisile austrijski korpus na povlačenje kroz planinske predele južno od jezera Ostrovo.

1917

Do proleća te godine, vojska generala Saraja je bila pojačan do te tačke da je brojala 22 divizije: 6 francuskih, 6. srpskih, 7 britanskih, 1 italijansku, 1 grčku i dve ruske brigade. Još dve grčke divizije su osnovane. Ofanziva je planirana za kraj aprila, ali početni napad nije uspeo uz velike gubitke, i ofanziva je obustavljena 21. maja.

Potom su Saveznici, želeći da izvrše još veći pritisak na Atinu, okupirali Tesaliju, iz koje se povukla rojalistička grčka vojska, i Korintski zemljouz, praktično podelivši zemlju na dva dela. Dalji diplomatski pritisak je rezultovao abdikacijom grčkog kralja (14. juna) i ujedinjenjem zemlje pod premijerom Venizelosom. Nova vlada je odmah objavila rat Centralnim silama i počela da stvara novu vojsku. Uprkos ovom povoljnom ishodu, novi premijer Francuske Žorž Klemanso je u novembru opozvao sa dužnosti generala Saraja i umesto njega postavio više diplomatskog francuskog generala Adolfa Gijomu.

1918

U maju, grčke snage su napale i zauzele jake bugarske položaje kod Skra-di-Legena, što je prva velika grčka akcija u ratu na strani Saveznika. Međutim, pošto je nemačka ofanziva pretila Francuskoj, general Gijoma je pozvan u Pariz, a zamenio ga je general Franše d'Epere.

Iako je d'Epere tražio napad na bugarsku vojsku, francuska vlada je odbila da dozvoli ofanzivu sve dok se ostale vlade ne slože. General Gijoma, pošto više nije bio neophodan u Francuskoj, je putovao iz Londona u Rim, pokušavajući da dobije saglasnost za napad. Sporazum je postignut u septembru i d'Epereu je dozvoljeno da pokrene svoju veliku ofanzivu.

Savezničke snage su sada bile vrlo velike, koje ne samo da su imale grčku vojsku na njihovoj strani, već su imali 6.000 ljudi iz Češke legije, koji su bili evakuisani iz Rusije nakon Oktobarske revolucije i koji su bili spremni da se bore protiv omražene Austro-Ugarske. Međutim, i Bugarska je takođe povećala brojnost svoje vojske tokom 1917. i u pogledu ukupnog broja vojnika, dve strane su bile približno jednake (291 saveznički bataljon protiv 300 bugarskih bataljona, plus još 10 nemačkih bataljona). Ali u pogledu morala dve strane su se bile potpuno različite. Saveznici su bili uvereni u svoju predstojeću pobedu, dok su bugarski vojnici mogli da vide da je rat izgubljen - Otomansko carstvo je bilo pred kolapsom, vlada Austro-Ugarske je bila u haosu, a moćna nemačka vojska je poražena na Zapadnom frontu. Bugarski vojnici nisu bili voljni da se bore i poginu za izgubljenu stvar.

Bitka kod Dobrog Polja je započela artiljerijskim bombardovanjem neprijateljskih položaja 14. septembra. Sledećeg dana, Francuzi i Srbi su napali i izvršili svoje ciljeve. Sledećeg dana neke bugarske jedinice su počele da se predaju bez borbe. Saveznici su onda pokrenuli ofanzivu duž celih svojih linija i bugarski komadant je naredio povlačenje. Saveznički avioni su bombardovali odstupajuće bugarske vojnike i povlačenje je postalo bekstvo. Bugarskoj je 30. septembar garantovano primirje od strane generala d'Eperea i na taj način je ona izbačena iz rata. Kralj Ferdinand je abdicirao i otišao u izgnanstvo četiri dana kasnije.

U ovom trenutku britanska vojska je skrenula istočno prema evropskom delu Otomanskog carstva, dok su srpske i francuske snage nastavile na sever. Uz britansku vojsku blizu Istanbula i bez značajnijih turskih snaga da je zaustave, turska vlada je zatražila primirje 26. oktobra (Enver Paša i njegovi saradnici su nekoliko dana ranije pobegli u Berlin).

Srpske i francuske snage su oslobodile Srbiju i savladale nekoliko slabih nemačkih divizija koje su pokušale da zaustave njihova napredovanja. Beograd je oslobođen 1. novembra, a 10. novembra d'Epereva vojska je prešla Dunav i spremala se da uđe u središte Mađarske kada se rat konačno završio. Grof Đula Karolj, koji je predvodio revolucionarnu mađarsku vladu, je došao u Beograd i zatražio primirje.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Solunski front
« Odgovor #1 poslato: 18.02.2013. 20:43 »
Kako je probijen Solunski front

Na dan, 15. septembra 1918. godine, počeo je proboj Solunskog fronta.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebivom voljom i nadom u boga – junaci, napred u otadžbinu”.

Ovako je, pre tačno 90 godina, glasila naredba srpske Vrhovne komande izdata uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta. Rezultat te operacije, koja je počela u zoru 14. septembra 1918. godine, bili su kapitulacija Bugarske, Austro-Ugarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, prelazak srpske vojske u prekodrinske krajeve i stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca – zajedničke države južnih Slovena, koja je proglašena u Beogradu 1. decembra 1918. Tako je saveznička pobeda na jednom, za neke zemlje gotovo sporednom frontu odlučila ishod rata i bila odlučujuća za stvaranje nove države. Ali, kako je sve počelo?

Juriš u zoru

Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara i koji se, preko Albanije na zapadu prostirao sve do Jadranskog mora, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski vojnici. Već 1916. srpska vojska je imala svoje vatreno krštenje na Kajmakčalanu kada je, posle ogromnih žrtava i borbe prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh, planinu Nidža i grad Bitolj. Ali, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, a što zbog neuspešnog ulaska Rumunije u rat, na strani sila Antante operacije su obustavljene. Tako je, na žalost naših vojnika kojima se žurilo kući i čiji je moral zbog toga polako počeo da opada na Solunskom frontu, od 1916. do septembra 1918. uglavnom vladalo zatišje. A onda je usledio rasplet.

Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj. Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.

Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra (u 5.30 časova) druga srpska armija krenula u juriš i to na potesu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:

„Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče – ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti. Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi – hajde Francuz napred”...

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Prodor koji je odlučio ishod rata

Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.

 „Slomili smo svaki otpor neprijatelja, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizije iz Uba.

Ta ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”. Zato i ne čudi što je Skoplje oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju...

Srpska vojska je nastavila prodor i kada su Britanci i Grci kod Dorjana doživeli neuspeh čime je i ishod cele operacije bio doveden u pitanje, a sprečili su i Nemce da se utvrde na liniji Peć–Kosovska Mitrovica–Kuršumlija–Niš. Jedinice prve armije su u Niškoj operaciji za samo nekoliko dana pobedile protivnike, tako da je srpska vojska već 11. oktobra ušla u Niš. Time je prvoj armiji bio otvoren put u moravsku dolinu tako da je Petar Bojović, na čelu Dunavske divizije 1. novembra pobedonosno umarširao u Beograd. Za to vreme jedinice druge armije su oslobodile zapadnu Srbiju. Već 3. novembra kapitulirala je Austro-Ugarska, čime su se stekli uslovi da srpska vojska pređe Dunav, Savu i Drinu.

Rekli su:

Srpski vojvoda Živojin Mišić - Zapovest srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine:

"Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S' nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!"

Franše d’Epere, francuski maršal: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine...”

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:  „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe...”

Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta: „Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”

Alfred Kraus, austrijski general: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”