Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Добровољци српске војске  (Pročitano 1817 puta)

Na mreži Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Добровољци српске војске
« poslato: 03.11.2015. 20:28 »
Избачени из строја

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Драгутин Димитријевић Апис

У ноћи између 13. и 14. октобра 1915. године Бугарска је напала Србију на целој линији фронта, а добровољци су заузели стратешке положаје.

Од остатака Јадарског четничког одреда и приспелих Срба, аустроугарских држављана из САД, пребеглица из Аустроугарске и ратних заробљеника Срба, јануара 1915. године, у Крагујевцу, основан је Први добровољачки батаљон, под командом мајора Војина Поповића Војводе Вука, јачине од око 1.000 људи. Брзо после формирања 1. добровољачког батаљона јединица је отишла у вардарску Македонију са задатком да на простору између Валандова и Криве Паланке заустави упаде бугарских комитских чета. Батаљон је на овом простору остао све до септембра 1915. године, када је пребачен у Предејане да осигурава пругу између Лесковца и Врања. Maja 1915. године, по наређењу српске Врховне команде, пуковник Драгутин Димитријевић Апис формирао je у Ужицу од остатака Рудничког, Златиборског и Горњачког четничког одреда, од српских пребеглица из Босне и 60 добровољаца из Америке Други добровољачки батаљон, снаге око 900 људи, који je под командом капетана Радоја Пантића 28. августа 1915. године пребачен у Предејане, где се спојио са Првим добровољачким батаљоном.

Пошто је у Грделичкој клисури Први добровољачки батаљон нарастао на око 1.500 људи, основан je и Трећи добровољачки батаљон снаге 750 људи, a 27. септембра 1915. године, по наређењу српске Врховне команде, основан je Добровољачки одред, a за његовог команданта постављен je Војин Поповић Војвода Вук. Хиљаду добровољаца из Русије који су Дунавом стигли у Србију 27. септембра 1915. године, 15. октобра 1915. године пребачени су у логор Чемерник и од њих је основан Четврти добровољачки батаљон. Добровољачки одред, пред борбе октобра 1915. године, у рејону Власине имао је укупно 3.550 људи. „Све силни људи”, писао је Перо Слијепчевић „једни из Америке, свесни и прекаљени, други већ прошли кроз славне ватре. Године 1914. у Другом батаљону, на пример, командант и сви командири имађаху Карађорђеве звезде са мачевима”.

Од 3. октобра 1915. године командант одреда постао је потпуковник Алимпије Марјановић, а Првим батаљоном командовао је мајор Душан
Јездић, кога је после заменио мајор Костић, а мајор Јездић преузео је Четврти батаљон; Другим батаљоном командовао је капетан Радоје Пантић, а Трећим батаљоном капетан Милорад Павићевић.

Оснивањем Првог и Другог добровољачког батаљона, крајем септембра 1915. године, формирана је војна јединица за пријем добровољаца под надлежношћу српске Врховне команде. Мајор Војин Поповић 21. јуна 1915. године упутио је писмо начелнику Штаба српске Врховне команде, у којем је истакао незадовољство организацијом и деловањем четничких одреда у 1914. години, као и стањем њихове дисциплине, и предложио да формацију Доброљачких одреда „врши само Врховна команда и нико више”, да добровољачке јединице треба третирати као регуларну војску под командом старешина које су показале квалитете.

Војин Поповић у писму је истакао да „после првих борби један велики број добровољаца напушта своје јединице и све време до краја рата проводе у позадини, пљачкајући и правећи неред. Велики број мења команде док не нађе старешину који ће му дозвољавати да ради шта хоће. Што је најгоре, многи војници бегунци, кесароши, па чак и сумњиви људи, заклањају се за име добровољаца.”

На простору Власине, у јесен 1915. године, у ишчекивању бугарског напада, основан је Власински одред на чијем челу је био потпуковник Милован Плазина са Добровољачким одредом који је био део Власинског одреда и који је од 30 километара фронта држао положаје ширине 20 километара.

У ноћи 13-14. октобра 1915. године Бугарска је напала Србију на целој линији фронта, а добровољци су заузели стратешке положаје – Мали Врх, Грамаду, Гаџину пољану и Букову главу. Други добровољачки батаљон и 17. пук, под притиском бугарских снага, нису могли да задрже положај Букову главу и 18-19. октобра 1915. године ка Буковој глави, коју су заузели Бугари, упућен је Четврти добровољачки батаљон, састављен од добровољаца тек пристиглих из Русије, који су покошени пред бугарским положајима тако да их је за пола сата 292 избачено из строја.

Аутор: Милан Мицић
Извор: Политика, Јадовно
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Добровољци српске војске
« Odgovor #1 poslato: 03.11.2015. 20:31 »
Тврдоглаво су држали положаје

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Сремски добровољачки одред

Од Добровољачког одреда, после борби 1915. и повлачења у одступници српске војске, јануара 1916. остало је свега 500 људи способних за борбу.

Северно од Букове главе, на Гаџиној пољани, Други добровољачки батаљон, ојачан једном четом Првог добровољачког батаљона, водио је борбу прса у прса са бугарским јединицама, тако да су ровови два пута прелазили из руке у руку. ,,Од 218 људи 1. чете Другог батаљона за три четврти сата не оста до 56, 3. чета се преполови, од 60 Херцеговаца из Америке оста 6-7 људи. Истовремено, крвио се Први и Трећи даље у лево. Поред свих губитака, поред зиме, поред растегнута фронта и надмоћи непријатеља добровољци држаху положаје тврдоглаво. Али Бугари пробише фронт даље на југу, према Врању, и зађоше им за леђа.” Шеснаестог октобра (29. октобра по новом) долази наређење да се повлаче, писао је о борбама око Власинског језера октобра 1915. године Перо Слијепчевић. Према непотпуним извештајима, у операцијском дневнику Добровољачког одреда забележени су и његови губици у борбама на Власини 14-31. октобра 1915. године укупно 660 људи, од чега је 101 погинули добровољац.

Војвода Вук, мајор Војин Поповић преузео је команду над Добровољачким одредом 6. новембра 1915. године. Одреду се прикључило око 200 добровољаца, од њих 500 који су се борили око Врања, а 12. новембра 1915. године, услед великих губитака, укинут је Четврти батаљон и од придошлица су попуњена остала три батаљона. Добровољачки одред, исцрпљен борбама, преузео је улогу одступнице Друге армије војводе Степе Степановића.

Добровољачки одред кретао се у одступници према Приштини, где се око реке Ситнице сукобио са немачком коњицом, а почетком децембра 1916. године борио се у Метохији против Албанаца. Најкрвавије борбе са Албанцима Добровољачки одред је водио 2. и 3. децембра 1915. године око Дечана. Од 6. до 23. децембра 1915. године Добровољачки одред се одмарао у Плаву и спречавао дезертерство из 17. пука, да би 27. децембра стигао у Скадар; од 30. децембра 1915. до 16. јануара 1916. године одред је боравио у близини Љеша и осигуравао прелаз престолонаследнику Александру Карађорђевићу, 14. јануара 1916. године – од Медове до Љеша. У тренутку када је одред очекивао укрцавање у савезничке бродове, вратили су га на ушће Бојане да штити укрцавање српских трупа. Албанци су отварали ватру из кућа са свих страна, док су се добровољци привлачили кућама и у њих бацали ручне бомбе тако се пробијајући кроз албанска насеља. Од Добровољачког одреда, после свихборби 1915. године и повлачења у одступници српске војске, остало је јануара 1916. године свега 500 људи способних за борбу.

Добровољачки одред мајора Војина Поповића 1915. године, састављен од остатака четничких одреда из 1914. и Срба из Аустроугарске, ратних заробљеника из Србије и Русије и српских печалбара из САД, био је јединица изузетно високог борбеног морала. Новембра 1915. године заповедник одреда упутио је српској Врховној команди допис о стању одреда у којем је, између осталог, рекао: „Морал код војника одреда, упркос напора физичких и оскудице у храни и оделу, услед сталног покрета, увек је, благодарећи поступању старешина који су увек претходили примером у сношењу свега, на завидној висини, што се најбоље види по дезертирању које је код добровољаца било у незнатном, неурачунљивом броју.”

Због тога је Добровољачки одред, као јединицу, српска Врховна команда користила за спречавање дезертирања осталих трупа, као приликом проласка кроз Приштину, када су добровољци истеривали сакривене српске војнике који су чекали да се предају непријатељу, или у Плаву, када су спречавали дезертирање 17. пука или када су одређивани за хватање војних бегунаца у Медованском заливу јануара 1916. године. Према тврдњи Пера Слијепчевића, наредбу да се врате на ушће Бојане и да штите укрцавање српских трупа јануара 1916. године добровољци Добровољачког одреда Војводе Вука дочекали су певањем.

Сремски добровољачки одред основан је још 1914. године и његов командант је био бивши аустроугарски официр банатски Немац Игњат Кирхнер. Уочи аустро-немачког напада на Београд, 7. октобра 1915. године, одред је бројао 360 бораца, а 70 младића који су одбијени од пријема у подофицирску школу у Скопљу примљени су у овај одред без претходне војничке обуке. Сремски добровољачки одред уочи напада на Београд налазио се заклоњен у робијашким ћелијама на горњој београдској тврђави.

Борбе за Београд трајале су од 6. до 9. октобра 1915. године. Против 20 српских батаљона и 75 топова, аустро-немачке снаге имале су 66 батаљона и 275 топова, од којих 108 тешких топова, тако да је напад на Београд био праћен тешким бомбардовањем града.

Пише: Милан Мицић
Извор: Политика, Јадовно
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Добровољци српске војске
« Odgovor #2 poslato: 03.11.2015. 20:33 »
Браниоци су напустили град

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Долазак добровољаца у штаб Одбране Београда дочекан је са изненађењем јер је команда била обавештена да је цео одред изгинуо на Дунавском кеју.

Сремски добровољачки одред после поноћи 7. октобра 1915. године прихватио је борбу са непријатељским трупама. У нападу на Дунавском кеју „на нож”, од куле Небојша до кафане „Шаран”, тешко је рањен командант одреда Игњат Кирхнер, а јединица је доживела тешке губитке од митраљеске и топовске ватре. Само од експлозије тешке гранате у Банатској улици бр. 40 погинуло је 40 добровољаца. Током 7. октобра Сремски добровољачки одред тукао се против аустријских и немачких трупа на београдским улицама и имао је, од 360 људи, 223 избачених из строја. А 8-9. октобра 1915. године остаци одреда су на београдским улицама подизали барикаде и засипали аустронемачке трупе у наступању и последњи од бранилаца су напустили Београд. Њихов долазак на Торлак, у штаб Одбране Београда, дочекан је са изненађењем јер је команда била обавештена да је цео одред изгинуо на Дунавском кеју.

„При последњем повлачењу 1915. овај одред остаде да брани престолницу и, како су ми причали, изгибе сав до неколико десетина људи. Рањеног Кирхнера изнеше из ватре и спасише”, писао је о борбама Сремског добровољачког одреда у Београду Перо Слијепчевић. „Тај је одред имао срећу да у последњим тренуцима брани сам град Београд од непријатеља”, писао је Милош Шкарић. „Борили су се по улицама са непријатељем и у ужасним уличним борбама готово сви изгинули.  И сам Кирхнер је био тешко рањен, но га другови изнеше из борбе и спасише. Мали се део добровољаца овог одреда спасао прелазом преко Албаније.” Такозвани Одреди жандара основани су током 1915. године, а јуна 1915. године одреди су добили назив „Летећи жандармеријски одред”. Једно одељење овог одреда, снаге 500 људи, било је у Призрену, друго у Скопљу, треће у Битољу. Људство одреда давали су Срби, бивши ратни заробљеници, највише из Лике и Војводине, као и известан број добровољаца из САД. До почетка бугарског напада на Србију, октобра 1915. године, ова јединица је као мобилна служила за одржавање реда у Новим областима и за против комитске акције у Македонији. Почетком бугарског напада 1915. године „Летећи жандармеријски одред” постао је део трупа Нове области и учествовао је у борбама против бугарских трупа. Од средине октобра 1915. године делови одреда борили су се у Качаничком кланцу против делова 3. бугарске дивизије. Дописник париског „Журнала” писао је да су добровољци жандармеријског одреда „правили чуда од јунаштва”. „Двеста жандарма, крвећи се месец дана, до 14. новембра бранило је Качанички кланац.” За жандарме у Качаничком кланцу говорило се да се „боре са бугарским оперативним јединицама као рисови”.

Приликом повлачења француске војске из Македоније, средином новембра 1915. године, одред се нашао у саставу 8. пука афричких ловаца. Војвода Јован Стојковић Бабунски известио је 17. јуна 1916. године српску Врховну команду да је у одреду остало још 118 људи са два наредника, једним поднаредником и пет каплара и да се код њега у одреду налазе и војвода Цене Марковић и стари војвода Стева Недић Кела, који је и тешко рањен. „Летећи жандармеријски одред” тада је стављен под српску Врховну команду, али је она 14. септембра 1916. године наредила да се одред не уводи у борбу, „пошто је за њега резервисана нарочита улога за коју ће следовати накнадно наређење.”

Под надзором српске Врховне команде, током 1915. године формирана су два добровољачка батаљона која су дала институционални оквир, у оквиру којег су се прикупљали и организовали добровољци 1915. године. То је био начин да се избегну оне слабости у деловању које су примећене у организацији четничких одреда током борби 1914. године, а које је уочио мајор Војин Поповић, у свом писму српској Врховној команди јуна 1915. године. Добровољачки одред који је основан крајем септембра 1915, а који је бројао више од 3.500 људи, показао је измењену структуру људства у добровољачким јединицама, што је била последица већег укључивања Срба из Аустроугарске у српски добровољачки покрет током 1915. године.

Веће укључивање аустроугарских Срба у српску војску свакако да је било последица победа српске војске у лето/јесен 1914. године. У прегледу добровољаца Добровољачког одреда из марта 1916. године на Крфу, када је бројно стање јединице после повлачења преко Албаније и током опоравка на овом грчком острву износило 1.894 људи, видљива је структура људства Добровољачког одреда.

Аутор: Милан Мицић
Извор: Политика, Јадовно
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Добровољци српске војске
« Odgovor #3 poslato: 03.11.2015. 20:35 »
Легија смрти

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Војвода Вук са својим војницима

Током евакуације српских трупа преко Албаније Добровољачки одред мајора Војина Поповића представљао је заштитницу 2. српске армије.

У Добровољачком одреду било је „обвезника добровољаца – српских поданика”, 244 и 86 „добровољаца српских поданика – необвезника”, што значи да је држављана Краљевине Србије у Добровољачком одреду било 330, или 17,4 одсто од укупног броја добровољаца у Добровољачком одреду, док су 82,6 одсто били Срби аустроугарски држављани или укупно 1.564 људи. Од тог броја, њих 153 се затекло у Србији и пријавило се у добровољце (осам одсто), 183 њих је дошло из САД као добровољци (9,6 одсто), 708 су били Срби, аустроугарски држављани, српски ратни заробљеници (37,3 одсто), а 520 Срби, аустроугарски држављани, руски ратни заробљеници, који су Дунавом, септембра 1915. године, дошли у Србију (27,4 одсто). Дакле, 64,7 одсто Добровољачког одреда чинили су Срби из Аустроугарске, ратни заробљеници који су се добровољно пријавили у српску војску 1914-1915. године.

Српска Врховна команда Србе, аустроугарске држављане, као ратне добровољце упућивала је у добровољачке батаљоне и у жандармеријске јединице ка источном фронту, односно ка бугарским трупама, избегавајући на тај начин да их сучели са војском државе чији су држављани били, како би избегли последице по добровољце и њихове породице. Сремски добровољачки одред, који је готово уништен у борбама за одбрану Београда 6-9. октобра 1915. године, био је највећим делом састављен од српских држављана: омладинаца, занатлија, студената и ђака, „старих четника”, Срба из Срема и појединих аустроугарских држављана немачке националности (команданти одреда: Игњат Кирхнер, Јохан Гринвалд, Михаел Шварц).

Ниво обучености и ратног искуства добровољаца унутар добровољачких формација 1915. године није био хомоген. Док су Први и Други добровољачки батаљон имали времена за обуку током 1915. године, а Први добровољачки батаљон учествовао у противкомитским акцијама у Македонији, добровољци који су Дунавом стигли из Русије прошли су минималну војну обуку и ступили врло брзо у борбу што се одразило и на губитке Четвртог добровољачког батаљона, који је новембра 1915. године морао бити расформиран. У Сремском добровољачком одреду били су добровољци са ратним искуством из 1914. године и „стари четници”, али и београдска омладина и 70 младића који су као прекобројни били одбијени у подофицирској школи у Скопљу и који су изгинули у првим сукобима у Београду, јер „нису издржали ни најпотребнију обуку, те су знали једино да напуне пушке. Некима су властите бомбе експлодирале у рукама. У јуришу су срљали, не заклањајући се.” По сведочењу добровољца Сремског добровољачког одреда Мирка Илића, „млади добровољци су изгинули гађајући из стојећег става” у борбама у Београду, октобра 1915. године.

У борбама 1915. године добровољачке формације показале су изузетно висок борбени морал. Добровољци Сремског добровољачког одреда последњи су напустили Београд октобра 1915. Добровољачки одред штитио је одступницу 2. армије приликом извлачења српских трупа преко Црне Горе и Албаније. Припадници жандармеријских формација, састављених од добровољаца из Лике и Војводине, месец дана су бранили Качаничку клисуру у јесен 1915. године, спречавајући бугарске трупе да продру на Косово. Тај изузетан морал добровољаца 1915. године као последицу је имао велике губитке добровољачких јединица јер су то биле јединице које су, као и 1914. године, обављале најтеже ратне задатке, и јединице које, упркос ратном поразу 1915. године, нису дезертирале.

После евакуације српских трупа преко Албаније 1916. године, током које је Добровољачки одред мајора Војина Поповића представљао заштитницу 2. српске армије и претрпео велике губитке, одред је прозван и „легијом смрти”. „Добровољци овог одреда опорављали су се од тешких борби и напорног повлачења преко Црне Горе и Албаније. Велики број добровољаца су као болесни или рањени евакуисани у Француску”, навео је потпуковник Душан Јездић у својој представци од 25. децембра 1916. године команданту 2. Пешадијске бригаде Дринске дивизије, говорећи о опоравку бораца Добровољачког одреда у зиму 1916. године. У логору Гувија 23. марта 1916. године Добровољачки одред бројао је 1.894 људи, од чега више од 1.600 бораца. Међу првима је пребачен на Солунски фронт, у периоду од 18. априла до 7. маја 1916. године, у рејон Лерина.

Прва српска јединица која је ступила у борбе на Солунском фронту против бугарских трупа био је Добровољачки одред, 17. августа 1916. године, када је почела бугарска офанзива и одред је водио тешке одбрамбене борбе до 28. августа 1916. године. У Горничевској бици 12-16. септембра 1916. године учествовао је Добровољачки одред и допринео првој српској победи на Солунском фронту, продирући до железничке станице у Лерину.

Аутор: Милан Мицић
Извор: Политика, Јадовно
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Odg: Добровољци српске војске
« Odgovor #4 poslato: 03.11.2015. 20:38 »
Бодљикаву жицу кидали су голим рукама

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Потпуковник Војин Поповић храбро је погинуо на челу својих чета

Најтеже борбе Добровољачки одред је 1916. године водио на Кајмакчалану. Наредба Врховне команде да одред крене ка Кајмакчалану затекла је добровољце јужно од Лерина и Добровољачки одред је усиљеним маршем стигао на Кајмакчалан 28. септембра 1916. године и заменио у рововима борце 4. пука Дринске дивизије. Тридесетог септембра 1916. године почео је напад на Кајмакчалан после артиљеријске припреме која је трајала два и по часа.

„Одмах поподне могаху се кроз облаке дима приметити поједини бугарски војници како се крећу по положају као суманути… У моменту њихове потпуне избезумљености кроз потмулу грмљавину топова ипак се зачу једно снажно: ’Ура!’ Цео 3. батаљон четничко-добровољачког одреда, са својом 4. четом на челу, коју је водио резервни поручник и четнички војвода Миливоје Динић, крете на јуриш повукавши одмах за собом друга два батаљона… После формалног гушања са Бугарима по рововима, које трајаше близу један час, Кајмакчалан, тај горди планински титан, ’Борисов град’ како га зваху Бугари, беше у нашим рукама”, писао је . Илија Трифуновић о заузећу Кајмакчалана. Тако је Добровољачки одред 30. септембра 1916. године освојио Кајмакчалан.

Међутим, бугарске јединице задржале су се на крилним висовима Кочобеју и Сивој стени. У условима густе магле и тешке видљивости, на бугарски положај на Сивој стени, чврсто утврђен са више реда бодљикавих жица, Добровољачки одред извршио је јуриш 2. октобра 1916. године и за пола сата имао 180 мртвих и 250 рањених добровољаца. „У моменту када се кроз густу маглу почеше назирати бодљикаве жице, просу се формални град од пушчаних и митраљеских зрна на витешког нападача. Паде прва леса искрвављених добровољачко-четничких телеса… Газећи преко лешева палих другова четници се свом силином сручише на бодљикаве жице и почеше их кидати голим рукама. Прасак многобројних бомби које противник сручи на главу куражног нападача направи праву пустош у ре- довима одреда… Трећина одреда била је ван строја. Било их је више који су погођени у моменту када су се прихватили жица тако и оставши”, писао је Илија Трифуновић.

„Онда су четници кренули у маглу, у висине, на бугарске ровове и бодљикаву жицу. И Мирко Граховац је јуришао и пао погођен куршумом. Када се освестио, страшан призор је угледао. Магла се подигла са Сиве стене и открила је кланицу људску. Другови његови са којима је хлеб преко Албаније делио на жицама су висили. Заплакао је тада Мирко Граховац од муке и бола…”, породично je сећање на Мирка Граховца, добровољца из Поткома, код Стоца, и борца Добровољачког одреда о јуришу одреда на Сиву стену. После освајања Кајмакча- лана, Добровољачки одред, у саставу Дринске дивизије, наставио је гоњење непријатеља у периоду од 3. октобра до 16. новембра 1916. године. У борбама око Грунишког виса од 16. новембра до 7. децембра1916. године Добровољачки одред је претрпео тешке губитке, а 29. новембра 1916. године погинуо је и сам командант одреда потпуковник Војин Поповић, Војвода Вук. У извештају о борбама на Грунишком вису, српска Врховна команда дала је саопштење: „Јуче је било локалних борби у области Груништа. Ове борбе биле су врло крваве и потпуковник Војин Поповић храбро је погинуо на челу својих чета.

Следећа тешка борба, за Браздасту косу, 12. децембра 1916. године, сасвим је проредила Добровољачки одред, а 21. децембра 1916. године Врховна команда је донела одлуку да се услед губитака расформирају четврти пукови у дивизијама и Добровољачки одред. Преостало људство Добровољачког одреда распоређено је већим делом у 4. и 6. пук Дринске дивизије. Душан Јездић, у својим представкама од 25. децембра 1916. и 10. јануара 1917. године, покушао је да спречи расформирање одреда, али то није било могуће. „Одред сада има око 400 пушака. Имам података да се у Солуну у депоу за опорављање налази 150-200 добровољаца одреда који ће бити упућени у овај одред за кратко време. Тако исто имам података да ће из Бизерте кроз кратко време бити упућен већи број оздрављених добровољаца”, писао је Душан Јездић са Солунског фронта 10. јануара 1917. године.

У свом наређењу од 11. јануара 1917. године пуковник Богољуб Илић, командант Вардарске дивизије, команданту 1. бригаде навео је да се људство Добровољачког одреда распоређено у Вардарској дивизији „мора упознати са правим разлозима привременог расформирања овог одреда”, а то је „знатна ослабљеност јединица”, јер се расформирање Добровољачког одреда подударило са хапшењем Драгутина Димитријевића Аписа и његових сарадника за наводни атентат на престолонаследника Александра, септембра 1916.

Наставиће се…

Аутор: Милан Мицић
Извор: Политика, Јадовно
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete