Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Kumanovska bitka (1912)  (Pročitano 3174 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1529
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Kumanovska bitka (1912)
« poslato: 28.10.2012. 12:20 »
Kumanovska bitka vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske.

Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu.

Velika pobeda kod Kumanova bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Carevine Srbije iz 14. veka.

Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Turska Vardarska armija kretala se ka Kumanovskoj visiji, s namerom da srpsku vojsku što više zadrži ispred Ovčeg polja, gde je nameravala da vodi odsudnu bitku. Usled pretpostavke da će glavne turske snage biti na Ovčem polju i usled odsustva izviđanja, Prva srpska armije neočekivano je ušla u bitku posle iznenadnog napada turske Vardarske armije na položaje kod Kumanova 23. oktobra.

Jutro 23. oktobra je bilo maglovito i nije bilo moguće kvalitetno izviđanje. Na srpskom levom krilu izviđači su primetili pokrete 17. pešadijske divizije, ali su ih pogrešno identifikovali kao tursku bateriju koja se povlači iz sela Stracina. Trupe 18. puka Dunavske divizije prvog poziva koje su krenule da ih zarobe su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije.

Kada je primetio srpsko povlačenje, Zeki paša je zaključio da je srpsko levo krilo slabo. Pošto Druga armija nije delovala iz Stracina, odlučio je da napadne. Peti i Šesti korpus je u 11:00, uz artiljerijsku podršku, napao položaje Dunavske divizije prvog poziva. Uskoro su 13. i 17. pešdijska divizija naterale 18. pešadijski puk prvog poziva na haotično povlačenje, ali umesto da nastavi sa napadom, Zeki paša je čekao na dolazak Štipske redifske pešadijske divizije iz pozadine. To je omogućilo srpskom 7. pešadijskom puku prvog poziva da pritekne u pomoć ugroženom 18. puku i konsoliduje odbranu. Ubrzo je na bojište stigao srpski 8. puk prvog poziva, što je omogućilo 7. puku da na levom krilu ojača odbranu Srtevice koju je napadala Štipska redifska divizija. Na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva njen 9. puk je zaustavio napredovanje oslabljene Bitoljske redifske divizije.

Oko 12:00, Sedmi korpus je počeo da napada položaje Moravske divizije prvog poziva na desnom krilu Prve armije. Srpska pešadija i artiljerija je već bila raspoređena za borbu, jer je artiljerijska vatra sa istoka ukazivala da je bitka počela. Posle prvobitnog turskog prodora, srpske snage su krenule u kontranapad i vratile ih na polazne položaje. Posle toga, turske snage su ostatak dana bile zadržavane dobro organizovanom srpskom ariljerijskom paljbom.

Srpske jedinice drugog ešalona, (Dunavska divizija drugog poziva na levom armijskom krilu, Drinska divizija prvog poziva u centru i Timočka divizija drugog poziva na desnom krilu prve armije, kao i armijska artiljerija nisu bili obavešteni o ovim sukobima. Oni su ostali u pozadini i nisu učestvovali u prvom danu bitke. Komanda Prve armije nije imala tačne informacije o bici i nije uticala na nju. I pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan.

Komanda Prve srpske armije nije bila svesna strateške situacije na bojištu, i dalje smatrajući da se većina turske vojske nalazi na Ovče polju. Pretpostavljali su da su turske snage severno od Kumanova samo prethodnica i stoga su naredili svojim snagama da nastave napredovanje ka jugu. Posle ponoći dobili su izveštaj Dunavske divizije prvog poziva da su ih napale jake neprijateljske snage i da su pretrpeli teške gubitke. Tada je bilo previše kasno da se menjaju prethodna naređenja.

Na turskoj strani, Zeki paša je odlučio da nastavi sa napadom nadajući se da će njegove trupe moći da ostvare pobedu do sutradan.

Turski napad je počeo oko 5:30 sa njihovog desnog krila. Šesti korpus je trebao da veže što više srpskih snaga napadajući ih spreda, dok je štipska pešadijska divizija trebala da napadne sa bokova. Dunavska divizija prvog poziva je bila pod velikim pritiskom, ali su joj se oko 10:00 iz pozadine pridružili delovi Druge dunavske divizije. Istovremeno se Konjička divizija prebacila na levu obalu Pčinje i usporila napredovanje turske vojske ka Srtevici. Delovi Druge dunavske divizije su oko 12:00 pojačali odbranu Srtevice, čime je definitivno zaustavljeno napredovanje turskog desnog krila.

Na levom krilu turske armije mnogo rezervista iz Skopljanske pešadijske divizije je dezertiralo kada su čuli da je srpska Treća armija zauzela Prištinu i da marširaju ka Skoplju. I pored toga, Sedmi korpus je počeo napad oko 5:30. Moravska prva divizija je krenula u protivnapad u 6:00. Sa dolaskom Druge timočke divizije iz pozadine celo tursko levo krilo je naterano na povlačenje.

Oko 9:30, Druga drinska divizija iz pozadine prve armije stigla je na front i napala turski centar. Oko 11:00, Bitoljska pešadijska divizija je počela da se povlači. Komandant Šestog korpusa je uspeo da poslednjim rezervama privremeno zaustavi srpsko napredovanje, ali je u kontranapadu Prva drinska divizija zauzela Zebrnjak, glavni cilj turske ofanzive. Time je na povlačenje prinuđena 17. pešadijska divizija. Skopska i Bitoljska pešadijska divizija su se već ranije povukle, tako da je bitka odlučena. U 15:00, Moravska prva divizija ušla je u Kumanovo.

Turske snage su se povlačile u neredu: Sedmi i delovi Šestog korpusa ka Skoplju, a Peti i delovi Šestog korpusa ka Štipu i Velesu. Srpske snage su propustile priliku da krenu u progon za njima.

Turska Vardarska armija se borila po planu, ali uprkos tome, doživela je težak poraz. Iako je Zeki paša operativno iznenadio srpsku komandu svojim iznenadnim napadom, odluka da se napadne snažniji neprijatelj bila je ozbiljna greška koja je odlučila ishod bitke. Na drugoj strani, srpska komanda je počela bitku bez planova i priprema. Propuštena je prilika da se krene za poraženim neprijateljem i tako efektivno okončaju operacije u Vardarskoj Makedoniji, iako su postojale sveže pozadinske trupe koje su to mogle da sprovedu. Srpska komanda je još posle bitke bila u uverenju da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovče polju.

I pored toga, Bitka kod Kumanova bila je odlučujući faktor u ishodu rata u Makedoniji. Turski plan da vode ofanzivni rat je propao, a Vardarska armija je naterana da napusti značajnu teritoriju. Uz to je izgubila veliki broj artiljerijskih oruđa koja nije mogla da nadoknadi jer su putevi snabdevanja iz Anatolije bili presečeni.

Vardarska armija nije uspela da organizuje odbranu na reci Vardar, napustila je Skoplje, i povukla se prema Prilepu. Prva srpska armija je polako napredovala ka Skoplju i ušla u grad 26. oktobra. Dva dana kasnije ojačala ju je Druga moravska divizija, dok je ostatak Treće armije krenuo ka Metohiji i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora. Druga armija je poslata da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, dok se Prva armija pripremala za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.
« Poslednja izmena: 28.10.2012. 13:42 Konstantin »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1529
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Kumanovska bitka (1912)
« Odgovor #1 poslato: 28.10.2012. 13:22 »


Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1529
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Kumanovska bitka (1912)
« Odgovor #2 poslato: 28.10.2012. 13:55 »
KAKO OD ZABORAVA ČUVAMO SPOMENIK NA ZEBRNJAKU

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Zebrnjak nekada

GRADNJA SPOMENIKA Upravo tu, na Zebrnjaku, izgrađen je spomenik junacima Kumanovske bitke. Još 1922. godine grupa srpskih ratnih veterana formirala je odbor sa ciljem podizanja spomenika ratnicima. Spomenik je izgrađen od najtvrđeg bazalta i armiranog betona. Imao je oblik kule-obeliska visine 48,5 metara. Bio je to ubedljivo najviši spomenik ne samo na teritoriji Kraljevine Jugoslavije već i čitavog poluostrva, najmonumentalniji vojni memorijal na prostorima središnjeg Balkana. Skladnih proporcija, sa vitkom kulom, ovaj memorijal mogao je da se vidi iz velike daljine, čak i noću, jer je iz njegovog kubeta izbijala svetlost tri petro-maks lampe. Bilo je to simbolično, večito kandilo mrtvih čije su kosti tu počivale. Na svim planovima spomenika uočljiv je vertikalizam u strukturi građevine. Definitivan projekat predstavlja spoj masivnog podnožja u obliku tvrđave, vitkog stabla sa jajastom „kapom“ na vrhu koje se ne sužava nagore i novog elementa – trougaone osnove. Takvom osnovom autor je, bez ikakve sumnje, ostvario izraženi skulptoralni efekat u ukupnom izgledu vitke, ali snažne građevine. Taj vrhunski spoj arhitekture i skulpture bez uzora u srpskoj arhitekturi predstavlja remek-delo Momira Korunovića, isto tako učesnika u Kumanovskoj bici, koje ga je odvelo do granica ekspresionizma, u to vreme nedosegnutih u srpskoj arhitekturi. Težio je da ostvari arhitekturu nacionalnog stila, služeći se dekorativnim elementima srpske srednjovekovne sakralne arhitekture. Pokušaji ove vrste ostali su usamljeni i bez sledbenika u srpskoj arhitekturi. Spomen kosturnica na Zebrnjaku upoređivana je od strane arhitektonskih kritičara sa Ajnštajnovom kulom Eriha Mendelsona (1887-1953).

U prizemlju spomenika bile su prostorije koje su služile kao kosturnice izginulih srpskih ratnika. Nad njima se nalazio prostor, podeljen u devet odaja, u kome je bila smeštena muzeološka postavka. Iznad podnožja spomenika, na osamnaestom metru od zemlje, nalazila se memorijalna kapela do koje se stizalo otvorenom spiralnom rampom. Na svakom uglu spiralne staze proširene kružnim zaravnima stajali su na postoljima originalni topovi korišćeni u Kumanovskoj bici. Gvozdenim stepenicama pelo se u prostor iznad kapele u kome su bile postavljene drvene hrastove merdevine koje su spajale pet spratova visoke kule sa betonskim galerijama. Na samom vrhu kule, pod samom krovnom konstrukcijom, nalazile su se pomenute svetiljke koje su noću osvetljavale okolinu. Na vrhu čitave građevine nalazio se krst, dok je njen najviši sprat bio ukrašen heraldičkim znamenjima Kraljevine Srbije. Freskodekoraciju u kapeli i kosturnici izradio je ugledni srpski slikar toga vremena Živorad Nastasijević.

Osvećenje spomenika izvršio je 31. oktobra 1937. godine, na 25. godišnjicu pobede u Kumanovskoj bici, Mitropolit skopski Josif sa sveštenstvom.

Prenos posmrtnih ostataka iz crkve Svetoga Đorđa Pobedonosca u kapelu spomenika bio je strašno potresan i žalostan. Rano u zoru, na dan prenošenja kostiju, osam sveštenika u crkvi je čitalo molitve za upokojene. Majke, sestre i supruge, prekrštenih ruku, stajale su u crkvi ispred kostiju svojih najmilijih, držeći u rukama bosiljak i jesenje šareno cveće da njime pokriju kosti svojima, kao poslednji dar. One su to cveće donele iz šumadijskih sela, jer su znale da je to cveće najdraži dar za svoje pođene i neprežaljene. Kosti ratnika bile su smeštene u crnim sandučićima, za one koji su bili identifikovani, i u belim vrećicama, za one koji nisu bili identifikovani. Svi prisutni držali su u rukama voštanice i posmatrali ovu tužnu procesiju. Bilo je tu i nekoliko desetina seljaka iz sela Mlado Nagoričane, a najstariji međy njima Jordan Vasiljković, sa nekoliko svojih zemljaka, iznosili su kosti pokojnika iz crkve i polagali ih na topovski lafet koji je stajao ispred crkve. Majke i sestre pokrivale su sandučiće i džakčiće, već uvelim šumadijskim cvećem i bosiljkom i svaka uglas naricala pokojnikovo ime i proklinjala sudbinu što joj oduze brata, oca, supruga. Kada su sve kosti natovarene na nekoliko topovskih lafeta, pokriveni su trobojnom zastavom i tada su lafeti, vučeni konjima, krenuli ka Zebrnjaku. Lafete je pratila vojnička straža, seljaci iz Mladog Nagoričana i ožalošćena rodbina pokojnika. Sve je bilo tužno i potišteno i dok su lafeti odmicali od crkve Svetoga Đopđa prema spomeniku, čuo se samo topot konjskih kopita, škripa topovskih točkova i pokoji mukli jecaj rodbine. U toj nemoj koloni, lafet za lafetom, pristizali su u podnožje spomenika, ispred samog ulaza - spiralne rampe, odakle su vojnici skidali sandučić za sandučićem i, uz pratnju vojne muzike, na rukama ih unosili u kosturnicu. Mislilo se da će tu pokojnici zauvek biti spokojni, mislilo se da je konačno završena Kumanovska bitka, mislilo se da su se živi potomci na dostojanstven i civilizacijski način odužili žrtvama koje su pale za njihov miran život i slobodu!

Ali nije tako bilo. U tom punom sjaju spomenik je postojao samo tri i po godine, odnosno od novembra 1937. do aprila 1941. godine. Aprilskim slomom Kraljevine Jugoslavije straža sa Zebrnjaka se povukla i spomenik je ostavljen na milost i nemilost. Kada je Nemačka 1941. godine okupirala ovaj deo tadašnje Jugoslavije, veći deo današnje Makedonije i dobar deo Južne Srbije bio je dodeljen Bugarskoj, kao poklon za njeno savezništvo sa Nemačkom. Bugarska vojska je Te krajeve posela nešto kasnije. Kumanovo je posednuto od Bugara oko 20. aprila 1941. godine, odnosno samo četrnaest dana posle objave rata. Bugari su za kratko vreme poseli sve ranije poctojeće ustanove, škole, kasarne i sve ostalo, i uspostavili svoju vojno-političku vlast. Jedan od bugarskih dominantnih ciljeva bio je rušenje svih spomenika koji su potsećali na prethodnu vlast, posebno onih koji su bili građeni u čast srpske pobede nad turskom silom na ovim prostorima i koji su nosili bilo kakav znak prethodne dinastije.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1529
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Kumanovska bitka (1912)
« Odgovor #3 poslato: 28.10.2012. 14:01 »
RUŠENJE ZEBRNJAKA

I tako, idući redom, došao je red i na rušenje veličanstvenog spomenika na Zebrnjaku. Međutim, Bugari su znali da je ovaj spomenik od opšteg značenja, znali su da je on duboko ušao u dušu i u osećanja ljudi. Pretpostavljali su da će na vandalski čin rušenja ovako monumentalnog spomenika od balkanskog značaja reagovati i šira međunarodna javnost. Zato je priprema oko njegovog rušenja i uništavanja tekla veoma lucidno i obazrivo. Priprema je bila veoma duga i u najvećoj tajnosti, tražio se i očekivao povoljan. Rušenje je trebalo biti izvršeno uoči ili za vreme nekog praznika, da bi se ono povezalo sa Božjom kletvom.

Međutim, priprema za rušenje spomenika nije ostala bez svedoka. Dok su se vršile pripreme za rušenje spomenika, gradila se i železnička pruga između Kumanova i Krive Palanke. Zajedno sa železničkom trasom, gradili su se i pojedini objekti, kao što su železničke stanice, male postaje, kantoni i tako dalje. Jedan od takvih objekata gradio se i na budućoj pruzi u ataru sela Klečevca kod mesta „Kršče". Pored ostalih majstora zidara, na zidanju ovog kantona, koji i danas nosi to ime, radili su i zidari iz Petraličke mahale, koja se nalazi neposredno u podnožju Zebrnjaka. To su bili Stojman i Jordan Nikolić. Oni su, da bi stigli na posao, morali svakoga jutra da prođu pored samih temelja spomenika, jer im je to bio najkraći put. Prolazeći tako pored spomenika, skoro svakog jutra, još dok je vladao mrak, ova dvojica zidara čula su kako u unutrašnjosti spomenika odzvanjaju čekići i dleta - ćuskije. To ce čulo skoro svakog jutra u ranu zoru i u tišini mraka. Posle podne, kada su se oni vraćali sa posla, dleta se nisu čula.

To ponavljanje iste radnje pobudilo je njihovu radoznalost i interes, pa su odlučili da jednog popodneva uđu u spomeničke prostorije i da provere šta se tamo dešava. Pobudilo im je interes i to što se ovo odzvanjanje čulo samo u ranu zoru, dok ga posle podne nije bilo. Na osnovu toga, zaključili su, da se u spomeniku buše rupe pomoćy ručne ćuskije i čekića. Ušli su unutra i pažljivo razgledali svaki kutak u svakoj prostoriji. Kad su ušli u kapelu (crkvicu), tamo gde se počinje izdizati spomenički toranj-kula i tamo gde je spomenik najosetljiviji, po ivici patosa uočili su rupe za postavljanje eksplozivnih mina. Svaka od ovih rupa, kako mi je kasnije pričao očevidac Jordan Anđela Nikolić iz Petraličke mahale, jedan od svedoka, bila je pokrivena malim pločicama od bazaltnog kamena, koji se našao pri ruci, dok su se ostaci kamene prašine još primećivali. Radilo ce noću, pri karbitnoj lampi, u velikoj tajnosti.

Dvadeset i četvrti maj 1942. godine bio je sunčan i dosta topao prolećni dan. Pre podne je u školi bila školska priredba jer su Bugari Dan Ćirila i Metodija slavili kao školski praznik. Škola u Tromeđi radila je na bugarskom jeziku. Roditelji su došli u školu da vide šta su njihova deca pripremila. Posle završetka priredbe bio je pripremljen zajednički ručak od onoga što su đačke majke donele u svojim zavežljajima - boščama i uz kumovo vino i rakiju, koju je on nosio daleko više od ostalih roditelja i gostiju. Takav običaj je ostao još iz predratnih godina, kada se proslavljala školska slava Sveti Sava.

Posle podne tog prazničnog dana i završene školske priredbe, ljudi su ostali kod svojih kuća. Nisu izlazili u polje jer je bio prazničan dan, iako je bila, što kažu, jeka prve motike kopanja kukuruza. Oko šesnaest časova posle podne vreme je počelo da se menja i da se pogoršava. Nebo su prekrili tamni oblaci i povremeno počela je da pada sitna kiša. Padala je i prestajala da pada celo to poslepodne. Negde između osamnaest i devetnaest sati oblaci su jednostavno pritisli sve vrhove okolnih brda i planina. Munje su cepale nebo. Prasak gromova ponavljao se jedan za drugim. U toj kanonadi gromova, jedna strahovita eksplozija nadjačala je sve dotadašnje munje i gromove. Iz pravca Zebrnjaka videla se velika ognjena lopta. Svima je bilo jasno da je ta najjača eksplozija označila kraj spomeniku.

Ni danas se pouzdano ne zna ko su to bili podmukli noćni mineri koji su minerskom burgijom i čekićem bušili rupe za miniranje spomenika? Pouzdano se zna da su to, bilo koji bili, radili po naredbi bugarskih vlasti. Zvanične bugarske vlasti su odmah lansirale vest da je spomenik na Zebrnjaku srušen od groma iako su svi dobro znali da je na vrhu spomenika postojao gromobran velike provodne moći.

Neposredno posle miniranja, kako kažu očevici, teško je i žalosno bilo gledati ovaj prizor. Svuda unaokolo razbacan kamen i armatura, topovi su bili oslobođeni lanaca i gurnuti u provaliju. Iza sebe su ostavili trag smrvljenog kamena i rastinja. Srce je pucalo od bola gledajući ih kako su uništeni i isprevrtani. Borbeni veterani iz Prvog balkanskog rata i Kumanovske bitke našli su se tamo gde ih najlakše mogu razvući nesavesni seljaci i kovači iz Kumanova. Na stotinjak metara od spomenika, mogli su se primetiti delovi srpske krune dvoglavog orla kako nepomično leže u bazaltnom kamenu. Desetak metara istočno od spomenika pao je masivan mermerni krst, koji je stajao na vrhu spomenika simbolizujući pravoslavlje i borbu za slobodu. Na sve strane oko spomenika videla se slika užasa, delo pobede sile nad pravdom. Tužnu sliku ove katastrofe dopunjavao je otvoreni plafon nekadašnje crkve, koja je tužno gledala u pravcu plavetnila neba, proklinjući um, ruku i delo vandala koji to učiniše.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Zebrnjak danas
« Poslednja izmena: 28.10.2012. 14:08 Konstantin »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1529
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Kumanovska bitka (1912)
« Odgovor #4 poslato: 12.10.2015. 11:19 »
Kumanovska bitka – Dokumentarni film