Istorija > Srbija

Junaci Prvog srpskog ustanka

<< < (2/2)

Konstantin:
JOVAN GLIGORIJEVIĆ — ZEKA BULJUBAŠA
(Stari Vlah 1785 — Ravnje, 1815)

Pod imenom Jovo Gligorijević, Zeka je rođen u Novoj Varoši, u Nahiji sjeničkoj, ali godina njegovog rođenja nije utvrđena. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđa i odmah se pridružio ustanicima, pre svega grupi koja je bila pod ravnanjem i komandom Stojana Čupića — Zmaja od Noćaja. Docnije mu je povereno da čuva granicu na Drini od Turaka i on se smestio u Parašnici, u ataru mačvanskog sela Crna Bara. Oko sebe je okupio "gole sinove" kojih je, prema potrebi, bilo od 50 do 200. Bili su to "sve sami bećari, ljudi bez kuće i porodice, ... u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem". Vični borbama i vešti sa oružjem, u mnogobrojnim okršajima sa Turcima zadobijali su bogat ratni plen i postajali imućni ljudi.

Zahvaljujući podacima zabeleženim i otrgnutim od zaborava (Podrinske novine, 1906), povodom obeležavanja stogodišnjice Mišarske bitke, u mogućnosti smo da navedemo neka imena Zekinih "golaća": Ilija iz Đulbeša u Bosni, Ignjatije Bjelić, Marinko Sićić, Mića i Vasilj Šumanac iz Crne Bare, Ostoja Pušibrk i Živan Čonjaga iz Salaša Crnobarskog, Jovan Lacković i Jovan Ninković iz Klenja, Mijailo Kara iz Slepčevića, Mijailo Šiša iz Belotića, Mijailo Ković iz Bogatića, Stepan Gadžulić i Stevan Kačkić iz Noćaja, Luka iz Tabanovića i Nenad iz Dvorova u Bosni. Imena mnogih drugih izgubiše se u zaboravu.

Zeka je imao naročitu sposobnost da dozna turske tajne i planove i zbog toga je često prelazio preko Drine, u Bosnu. Bio je to čovek neobične telesne snage i krupnog glasa, a naravi vesele. Odlikovao se razboritošću u prosuđivanju, domišljatošću u kritičnim situacijama i velikim ličnim junaštvom. Vojvoda Pop Luka Lazarević, tražeći njegovu pomoć u odbrani Loznice krajem jula 1809. godine, ovako mu se obraća:

Goli sine, Buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!

A praveći raspored za napad na Turke kod Loznice, ovako mu zbori:

Goli sine, Zeko Buljubašo!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci.

Iz prepiske, protokolisane u Karađorđevom delovodniku, saznajemo da je, 28. juna 1813. godine, Stojanu Čupiću bilo izdato naređenje da podigne šarampov kod Rače, u koji će biti smešten Zeka sa svojim golaćima i jednim topom.

Na iskraju leta 1813. godine, jaka turska vojska je svom silinom pritisla Srbiju i osvojila, jedan za drugim, utvrđene ustaničke šančeve. Pali su Lešnica i Loznica, a presudni boj se odigrao na Ravnju. Po Karađorđevom naređenju, na uskom zemljouzu koji se desnim krilom naslanjao na Savu, a levim na Zasavicu, podignut je šanac, koji je bio snabdeven dovoljnom količinom hrane i municije za dugotrajniju opsadu. Ustanici su smatrali da će tu uspeti da zaustave tursko nadiranje, dok im ostale jedinice ne priteknu u pomoć. U šarampovu se nalazilo preko 3.000 ustanika, među njima i golaći Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali umešnošću i veštinom stečenim u mnogobrojnim okršajima sa Turcima. Dodatno samopouzdanje ustanicima je ulivao jedan veliki top.

Turci su uporno napadali šanac. Konjica je dopirala do samog grudobrana, ali je odatle odbijana odlučnim plotunima ustanika. Ni juriši konjice, ni snažna, paljba artiljerije, čak ni prokopavanje krivudavih rovova do samog ustaničkog šarampova — ništa nije moglo slomiti otpor ustanika. Tada su Turci, od klada i pruća, napravili primitivni pontonski most preko Zasavice, preko njega prebacili jedan top i počeli tući ustanike sa boka. Ustanici su na brzinu podigli nasip koji ih je štitio od bočne vatre i nastavili da pružaju otpor.

Onda su nastupile kiše koje su nakvasile zemljište, napunile šanac vodom i ovlažile barut. Očekivana pomoć sa Cera nikako nije stizala. U šatoru Stojana Čupića starešine su se okupile na većanje i donele odluku da šanac napuste. Tome se energično suprostavio jedino Zeka Buljubaša, izjavljujući da Turci mogu dalje prodreti samo preko njega mrtvog.

Posle očajničke borbe, turska vojska je konačno razbila ustanike i prisilila ih da se, u velikom neredu, povuku iz šanca. Po pričanju Živana Simića, savremenika boja na Ravnju, "ko nije utekao u Nemačku i u adu, i ko nije preplivao Zasavicu, svi su (do 3.000) pali od Turaka, ili podavili se..." Videći stradanje svoje braće, Zeka sa svojim golaćima načini poslednji lanac odbrane. Po cenu svojih života čuvali su odstupnicu ustanicima koji su uzmicali. Uveren da se gasi "sveća srpske slobode", Zeka i njegovi goli sinovi nisu mislili o sopstveno izbavljenju. Dok je bilo baruta, zaustavljali su Turke puškama "iza nekih fatova", a onda, "pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog"...

Konstantin:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


STOJAN ČUPIĆ — ZMAJ OD NOĆAJA
(Piva, oko 1765 — Zvornik, 1815)

O rođenju i detinjstvu Stojana Čupića nema mnogo podataka. Još uvek nije utvrđena godina njegovog rođenja, niti se zna ko su mu bili roditelji. Poznato je da je rođen u Pivi, u Hercegovini, kao unuk Tode Dobrilovića. Iz neutvrđenih razloga, Todo je napustio rodni kraj i porodicu i nastanio se u Mačvi, u Salašu Crnobarskom, ondašnjem Alipašinom Salašu. Posle nekoliko godina, pošto su u Pivi pomrli Todini sinovi, u Mačvu su došle njegove tri unuke — Đurđija, Kata i Stana, i sa sobom povele malog brata Stojana.
 
Kod nepoznatog učitelja u Salašu Crnobarskom, Stojan je naučio čitati i pisati. Bio je zdrav, lep, pametan i vredan, ali bez imetka. Kao takav, svideo se Strahinji Čupiću iz Salaša Noćajskog, bogatom čoveku, ali bez svoje dece. Stoga je, od Stojanovog dede Tode, zatražio da mu da Stojana da ga usini. Pošto je dobio pristanak, Strahinja je to i učinio i od tada je gledao Stojana kao rođenog sina. Po svom poočimu, Stojan je nosio prezime Čupić.
 
Kasnije se Stojan oženio i bavio zemljoradnjom i trgovinom. Prvn srpski ustanak ga je zatekao kao bogatog mačvanskog trgovca.
 
Sa Karađorđem se Stojan prvi put sreo u Valjevskoj nahiji, gde je išao zarad trgovine svinjama. Ovaj susret je bio presudan za njegov dalji životni put. Odrekao se trgovine i bogatstva i sav se posvetio borbi srpskog naroda za oslobođenje od turskog jarma, u kojoj je zauzeo značajno mesto.
 
Zajedno sa Ilijom Srdanom iz Prnjavora i drugim viđenijim Mačvanima, podigao je Mačvu na ustanak. U prvoj akciji, likvidirao je grupu Turaka koje je Bego Novljanin poslao iz Šapca u Bosnu da traže pomoć. Čupić je postavio zasedu u Zasavici i na prevaru razoružao Turke, zatim jednog pustio u Bosnu da prenese njegovu poruku, a ostale pogubio. Već u prvoj borbi iskazao je svoju domišljatost i snalažljivost.
 
Potom se Stojan povezao sa protom Nikolom Smiljanićem i drugim mačvanskim ustanicima i sa njima najviše bivakovao u Kitogu, presrećući manje turske grupe koje su išle iz Šapca u Bosnu, ili obrnuto.
 
Druga značajna Čupićeva akcija iz 1804. godine je likvidacija turske posade u Mačvanskoj Mitrovici, gde je zapalio han i pobio posadu.
 
Zahvaljujući hrabrosti, ugledu i domišljatosti, Čupić je postao nezvanični starešina mačvanskih ustanika. Već u prvoj godini ustanka, Karađorđe ga je postavio za mačvanskog vojvodu i ovlastio da sam bira i postavlja niže vojne starešine. Na skupštini u Bogatiću, potvrđen je njegov izbor za vojvodu i izvršen izbor četnih starešina.
 
U toku 1805. godine, zna se da je učestvovao u borbi sa Turcima vođenoj između Lešnice i Straže, gde je ponovo iskazao hrabrost i snalažljivost.
 
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Posebno se istakao 1806. godine.
 
Krstareći pored Drine, početkom jula 1806. godine došao je u kontakt sa četiri bosanska bega koji su mu obećavali da Turci neće prelaziti iz Bosne u Srbiju ako ustanici prihvate da plaćaju dažbine i izraze pokornost caru. Stoga su, uz pristanak Jakova Nenadovića i Pop Luke Lazarevića, Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić otišli Turcima na pregovore. Sastavši se na Drini sa Turcima, četiri turska bega su ostala u srpskom logoru kao taoci, a Prota Mateja i Stojan su produžili u Bosnu. Pregovori sa Turcima su uspešno okončani. Dogovoreno je da Sirčić-paša bude turski predstavnik koji će u Srbiji kupiti harač. Međutim, stvari su se iznenada iskomplikovale kada se među Turcima proneo glas da Luka Lazarević traži Ali-pašu Vidajića za turskog predstavnika, što je izazvalo nepoverenje među Turcima i pokvarilo postignuti sporazum. Čupić i Prota Mateja su vraćeni u Crnu Baru, kako bi tu bila izvršena zamena za turske begove. Ali, pošto begovi nisu bili dovedeni, Turci su ih odveli u logor. Na Protino navaljivanje, pušten je Čupić da bi doveo begove, čime se situacija još više iskomplikovala. Čupić nije smeo pred valjevske starešine, koje su smatrale da je sebe izbavio, a Protu Mateju izdao. Tek kad se sve srećno okončalo, ispostavilo se da nije bilo razloga za sumnju u Čupićev patriotizam i dobronamernost. Bilo kako bilo, ova diplomatska misija nije bila uspešna, a u njoj Čupić zamalo nije i glavu izgubio.
 
Čupić je učestvovao i u čuvenoj bici na Mišaru, u avgustu 1806. godine. Svi njegovi biografi svedoče da je bio izuzetno hrabar i da se istakao junaštvom, a narodna pesma ga svrstava u red najistaknutijih vojnih starešina.
 
Posle poraza Turaka na Mišaru, Karađorđe je organizovao potere za razbijenim turskim jedinicama. U poterama je učestvovao i Stojan Čupić i, po svemu sudeći, pogubio Mulu Sarajliju u Drenovcu. A nešto kasnije, zajedno sa Cincar Jankom, pratio je grupu bogatih Turaka sve do Bosuta. Tu su Turke pobili, iznenadivši ih za večerom i zadobili bogat plen. Jednom drugom prilikom, zaplenjena je neprijateljska lađa na Savi, takođe sa bogatim plenom.
 
U martu 1806. godine, odigrao se poznati boj na Salašu Crnobarskom. Srpske vojvode — Vujica iz Azanje, Janko Katić i Stojan Čupić, nalazile su se u Mačvanskom Metkoviću, u kući Petra Erića, kad su čuli vest da su Turci prodrli u Mačvu i zauzeli Sovljak i Glogovac. Na Čupićev predlog, odred srpskih konjanika se maskirao u tursku vojsku i dočekao Turke u polju. Lukavstvo je uspelo i Turci su bili potpuno iznenađeni. Poginulo je 67 Turaka, dok su ostali pobegli. Ustanicima je u pomoć pritekao i hajdučki harambaša Stanko Aleksić iz Crne Bare.
 
U maju 1806. godine, kada su ustanici došli pod Šabac pokušavajući da oslobode grad, Čupić je prešao u Bosnu i palio turska sela. To je izazvalo želju turskih vojnika da napuste Šabac, vrate se u Bosnu i brane svoje porodice, a kako im komandant grada to nije dozvolio — oni su ga ubili.
 
Istog meseca, sukobio se sa Turcima u Salašu Crnobarskom. Turci su pokušavali da priteknu u pomoć opkoljenom garnizonu u Šapcu, ali su ih, u salaškom šarampovu, dočekali Luka Lazarević, Stojan Čupić i Živko Dabić. Neprijatelj je pretrpeo velike gubitke. Posle ove borbe, Čupić je učestvovao u neuspelom napadu za oslobođenje Šapca.
 
Početkom septembra 1806. godine, posle Mišarske bitke, Turci su se povukli iz Šapca, odlazeći u Bosnu, pri čemu im je Čupić naneo znatne gubitke. Kod Bogatića je na Turke izvršen takav prepad da nisu uspeli ni vatru otvoriti. Veliki broj ih je izginuo, a oni koji su pobegli, ostavljali su sve za sobom: volove, konje, oružje, municiju, sav prtljag i tovar na kolima, itd.
 
Polovinom jula 1807. godine, Čupić je napao bosanski korpus koji je bio utvrđen na srpskoj teritoriji, potukao ga i proterao preko Drine, pretrpevši neznatne gubitke. Tom prilikom je Čupić ranjen, a konj pod njim ubijen.
 
Pored silnih borbi i okršaja sa Turcima, nalazio je vremena da se bavi i drugim aktivnostima: 21. avgusta je učestvovao na savetovanju u Beogradu, gde je, svojom poslovičnom rečitošću, ispoljio antiaustrijsko raspoloženje.
 
Početkom aprila 1807. godine, Karađorđe je naredio da se prikupi valjevska, šabačka i mačvanska vojska i uputi u Bosnu. Stojanu Čupiću je palo u udeo da, sa potrebnim snagama, zapali Janju i Bijeljinu i pobuni okolna sela. Sudeći po oskudnim austrijskim izveštajima, ustanici su u Bosni pretrpeli znatne gubitke. Čak je javljeno da je Čupić poginuo, ali ta vest nije bila tačna.
 
Operacije u istočnoj Bosni su nastavljene i kasnije, a za komandanta srpskih trupa postavljen je Jakov Nenadović. Pod njegovom komandom je bio i Stojan Čupić koji, sa 1000 svojih vojnika, polovinom aprila prodire duž Save, pali turska sela i mobiliše sav živalj koji je sposoban da nosi oružje. Ipak, pred jačim i brojnijim turskim snagama, ustanici su se morali povući u Srbiju.
 
Krajem oktobra 1809. godine, Čupić se nalazio u logoru kod Loznice, koji je bio opkoljen turskim trupama. U logoru je bilo oko 3000 ustanika, sa 11 topova, a u pomoć su im stigli Jakov Nenadović i Luka Lazarević. Posle višednevnih borbi, zaokupljeni i nekim svojim problemima, Turci su se povukli u Bosnu.
 
Na iskraju leta 1813. godine, jake turske snage osvajale su, jedan za drugim, ustaničke šarampove. Pali su Lešnica i Loznica, a do presudnog boja došlo je na Ravnju i Zasavici. Stojan Čupić i Miloš Obrenović, sa 3000 ustanika, stacionirali su se u šancu koji se desnim krilom oslanjao na Savu, a levim na Zasavicu. Među ustanicima, najviše je bilo "golih sinova" Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali hrabrošću, umešnošću i veštinom.
 
Turci su šarampov uporno napadali. U ranu jesen, i kiše su se urotile protiv ustanika — napunile su šanac vodom i okvasile barut. Među starešinama je došlo do nesloge. Većina je odlučila da se šanac napusti, čemu se energično suprotstavio Zeka Buljubaša.
 
I pored hrabrog otpora, pri čemu je, sa većinom "golaća", poginuo i Zeka Buljubaša, šanac je pao. Čupić je otišao u Šabac, a potom je, zajedno sa Lukom Lazarevićem, prešao u Srem.
 
Prema tvrđenju M. Milićevića, posle kraćeg vremena Čupić se vratio u Mačvu, gde se krio po šumama i lugovima, da bi se odmah pridružio ustanicima 1815. godine. Sa knezom Milošem se našao u Valjevu, gde je dobio instrukcije da diže Mačvu na oružje. Za to vreme, Stojanova žena je, u velikoj oskudici, živela u vojvođanskom selu Divošu.
 
Neki mačvanski kmetovi su se suprotstavili ponovnom dizanju ustanka i vojevanju sa Turcima. Među njima su bili Jovan Lazić i Jelić iz Petlovače, Janko Rosić i Živan Vračarić iz Badovinaca, Janko Šumanski iz Crne Bare i drugi. Naume da Čupiću dođu glave, te ga na prevaru izruče Turcima Majraš-paše u Badovincima. Dok su Stojana Turci vezivali, mačvanski kmetovi su kolo igrali, a Jovan Lazić još i pocupkujući pevao:
 
Hopa cupa, Marta!
Suknja ti je kratka!
Udri nogu od nogu!
Neka dođe pod nogu!
 
Sa Stojanom su bili njegovi momci Luka i Mirko Đonlić iz Bogatića i Stanko Koprić iz Salaša Noćajskog.

Čupić je bačen u zvorničku tamnicu gde je, posle mesec dana, zadavljen gajtanom, a među narod je pušten glas da je umro od kuge.
 
Nešto kasnije, Dimitrije Nogić iz Sovljaka je pobio kmetove izdajice. Sekući Jovana Lazića, pevao je istu onu brojalicu koju je i Lazić pevao kad je Čupića predao Turcima.
 
Stojan Čupić je imao troje dece: kćeri Vasiliju (majka poznatog dobrotvora Nikole Čupića) i Tomaniju, koje su bile udate u Šapcu, i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga ni jedno nije nadživelo.
 
Stojan je bio visok rastom, u pojasu tanak, a plećat, dugih nasmejanih obraza i velikih smeđih brkova. Bio je veoma rečit; govorio je mnogo i lepo na skupštinama u Beogradu, pa je Karađorđe znao da kaže: "Kojekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži!"
 
Pri suđenju je bio pravedan, a sirotinji veliki prijatelj i zaštitnik. Jahao je uvek dobre konje, a najviše je voleo mrkog dorata Pejzu.
 
Među najhrabrije srpske ustanike Vuk Karadžić je, sigurno s razlogom, svrstavao Hajduk Veljka Petrovića i Stojana Čupića. "Čupić je bio junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Usto, lake ruke i za sebe i za druge". Zbog velikog junaštva i hrabrosti, sa razlogom je nosio naziv Zmaj od Noćaja.

Aleksandar:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC
(V. Vranjska, 1776 — P. Metković, 1811)

Rođen je 1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana, koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio Mostar i u tim borbama poginuo.

Ostavši bez imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj.

U detinjstvu, Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića, uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića, odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti dočekao je Prvi srpski ustanak.

Po izbijanju ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana, krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini.

Za pocerskog vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto 1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao iz svog logora u Beljinu.

U budućim borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću. Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju, pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu.

Posle Mišarske bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana, zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška, ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke. Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja ostala kod Miloša.

Narednih godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva, Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne. U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića, čija je smrt pokolebala turske redove.

Istakao se i u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije stigao u pomoć.

Miloš je poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine.

U to vreme, u Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim, Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod.

Početkom avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca.

Miloš je bio srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu.

Aleksandar:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


JAKOV NENADOVIĆ
( Brankovina, 1765 — Brankovina, 1836)

Jakov Nenadović je bio vojvoda iz Prvog srpskog ustanka. Mlađi brat Alekse Nenadovića. Rođen je u Brankovini oko 1765. godine. Pridružio se odmah ustaničkom pokretu i ubrzo (posle pobede nad Turcima kod Svileuve 1804.) postao je jedan od najistaknutijih vođa ustanka i ličnosti zapadne Srbije. Dobijao je municiju i oružje iz Austrije (Srema), pa je već u martu napao Šabac.

 Posle Karađorđa i Janka Katića imao je najveći ugled u zemlji, pa je bio jedan od vođa opozicije protiv Karađorđa. Doprineo je da se u Srbiji 1805. godine uvede Praviteljstvujušči sovjet. Godine 1810. Karađorđe je morao da popusti opoziciji, pa je na mesto Mladena Milovanovića za predsednika sovjeta postavljen Jakov Nenadović. On se potom približio Karađorđu, pristao na ustavne odredbe od 1811. godine, i postao popečitelj (ministar) unutrašnjih poslova. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. sa Karađorđem je napustio Srbiju i emigrirao u Austriju, a sledeće 1814. godine je stigao u Besarabiju. Sa Karađorđem se nalazio u deputaciji na dvoru kod cara Aleksandra I u Petrogradu 1816. godine. U Hotinu, u Besarabiji je živeo sve do 1831. godine, a potom se vratio u Srbiju. Živeo je u Valjevu, u dvoru Jevrema Obrenovića, koji mu je Knez Miloš dao na uslugu. Umro je u 1836. godine, u Beogradu, gde je otišao na lečenje. Sahranjen je u Brankovini, pored crkve. Njegov sin bio je vojvoda Jevrem Nenadović, otac kneginje Perside Karađorđević, udate za kneza Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina.

Aleksandar:
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


ATANASKO (TANASKO) RAJIĆ
(Stragari, 1754 – Ljubić, 6. jun 1815. godine.)

JEDAN od najistaknutijih ustaničkih junaka, Karađorđev barjaktar i ustanički starešina Tanasko Rajić je rođen 1756. godine u Stragarima. Tanaskovi roditelji su imali više dece, među kojima je po muškoj liniji on bio najstariji. Kada se oformio kao zreo čovek, Tanasko je bio visok i naočit. Živahan, plahovit, okretan, kose i očiju tamnomrke boje, velikih i tamnih brkova.Rano se oženio i imao dosta dece.

Nakon propasti Kočine krajine i povlačenja Austrijanaca i srpskih dobrovoljaca preko Save i Dunava 1789. godine, Austrija prikupi novu vojsku i sa srpskim dobrovoljcima opet nagrnu preko Save i Dunava. Srpske dobrovoljce u Pomoravlju i Jasenici sada počeše da okupljaju Radič Petrović i Karađorđe Petrović, koji se pojavi i u Stragarima.

Tu se Karađorđe raspita za Tanaskovog oca koji je bio jedan od dobrovoljaca u prethodnim ratovanjima, pa čuvši da je on umro, upita Tanaska da li bi on zamenio oca. Tanasko se dvoumio, bio je već oženjen, imao decu, a i letina je bila dobro ponela, ali čuvši da se i njegov dobar drug iz detinjstva Milovan Đurić opredelio za dobrovoljce, odluči se da i on pođe. Okupljeni dobrovoljci na čelu sa Karađorđem ubrzo su osvojili Rudnik i Čačak.

Karađorđe ubrzo pored Stanoja Glavaša zavole i Tanaska Rajića koji se istače i u borbi za oslobođenje Čačka. Njih dvojica su ga stalno pratili i bili veliki oslonac u daljim borbama srpskih dobrovoljaca, za Karanovac, Požegu i Užice.

Ubrzo dođe do zaključenja Svištevskog mira između Austrije i Turske, pa se po tom ugovoru austrijska vojska i srpski dobrovoljci povukoše preko Save i Dunava. Stanoje, Tanasko i Milovan Đurić iz Stragara ostadoše u Banatu do turske amnestije, a onda krišom sa oružjem pređoše Dunav u blizini Grocke, odakle idući kradimice stigoše svojim kućama. Došavši u Stragare i prihvativši se ponovo kućevnih i drugih poslova, Tanasko nije prestao da razmišlja o borbi protiv Turaka.

Vojne pripreme za ustanak su u toku 1803. godine otpočele širom Srbije. U ove pripreme se uključuje i Tanasko Rajić i njegovi Stragarci. Tako Tanasko odlazi u Kačer kod Arsenija Lome da mu prenese Karađorđeve poruke, a Janićije Đurić i drugi da obiđu knezove i druge viđenije ljude podno Rudnika.
Dobivši obaveštenje od Karađorđa o održavanju orašačkog zbora, Tanasko Rajić i njegovi Stragarci napadoše i likvidiraše stragarskog handžiju i njegove sejmene.

U Marićevića jaruzi opkoljenoj sa svih strana gustom šumom, na Sretenje, 15. februara, na zaravni između dva bresta, okupilo se po raznim procenama, od 300 do 500 ljudi. Na ovom zboru Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka. Karađorđe posle položenih zakletvi, naredi da mu prinesu jednu crkvenu zastavu, poljubi je i predade Tanasku Rajiću, koji od tada postade njegov barjaktar. Tanasko uze i poljubi zastavu, zakle se da će je čuvati do smrti i stade sa njom pored Karađorđa.

Tanasko Rajić je u bici za oslobođenje Rudnika ranjen u ruku.

Po oslobađanju Požarevca, Tanasko Rajić ostade u opsadi Beograda od leta, do početka proleća 1805. godine.

Posle operacija na Južnoj Moravi, Tanaska Rajića i njegove Jaseničane vidimo na oslobođenju Beograda i u teškim borbama u istočnoj Srbiji gde sa Karađorđem hita u pomoć opkoljenom Milenku Stojkoviću kod Malajnice i Štubika. Tek po razbijanju velike turske grupacije u istočnoj Srbiji, Tanasko se sa svojim borcima vraća u Jasenicu. Tu će se Tanasko posebno angažovati u izradi barutane u Stragarima.

Član Praviteljstvujuščeg sovjeta za rudničku nahiju Stojan Pavlović, Nikola Milićević Lunjevica i Tanasko Rajić su pristupili radovima na izgradnji prve ustaničke barutane, u Stragarima. Uporedo sa podizanjem zgrade, radilo se i na kamenoj brani koja će skrenuti vode Srebrnice, kao i jaz kojim će se dovoditi voda do stupa za drobljenje barutne smeše. Nabavljene su sirovine za proizvodnju baruta i već u jesen te godine, sve pripreme su bile izvršene i otpočela je proizvodnja baruta za puške i kubure.

U doba primirja sa Turcima 1808. godine, bila je prilika i za Tanaska Rajića da se malo odmori kod svoje kuće u krugu porodice, da izgradi novu kuću, obnovi zgrade oko nje, uredi svoje domaćinstvo i imovinu. U jesen te godine, u njegovoj kući u Stragarima obavljeno je i porodično slavlje, ženidba njegovog sina sa mlađom sestrom Janićija Đurića. Na svadbu su došli i Karađorđe, Stanoje Glavaš i mnogi njegovi saborci iz mnogih bojeva sa Turcima.

Posle boja na Taborištu, Tanasko Rajić sa svojim odredom kreće u napad na turske jedinice na Velikoj Moravi. Noćnim prepadom sa Karađorđem ide na turski logor kod manastira Manasije, učestvuje u progonu Turaka uz Moravu, boju na Varvarinskom polju, kod Loznice i Crne Bare.

Krajem 1810. godine, međutim, došlo je do teških reči između Karađorđa i Tanaska Rajića. Iz neznanih razloga plahoviti Tanasko tada izjavi da više neće da zna za vojnu i vojevanje i povuče se u svoje Stragare.

Ostala je tajna kako je do ovoga došlo, jer nijedan ni drugi nisu o tome hteli ni reči da progovore.

Zbog ovog sukoba Tanasko nije učestvovao na skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811. godine u Beogradu, kada su proizvedene za vojvode mnoge ustaničke starešine, daleko slabije od njega. Ovo je potrajalo sve do leta 1812. godine. Za to vreme Tanasko se posvetio porodici i imovini, a najviše vremena je provodio u svom vinogradu i voćnjaku, družeći se sa svojim unukom.

Međutim, ovaj stari borac za slobodu srpskog naroda nije mogao dugo da miruje. Čim je od svoga prijatelja Janićija doznao da su Rusi pod Napoleonovim pritiskom potpisali za Srbiju veoma nepovoljan mir i da se nad Srbijom nadvila nova velika opasnost, kojoj sada Rusija nije mogla ukazati nikakvu pomoć, kod njega opet izbi uspavani patriotizam. Nešto se u njemu prelomi i on ubrzo pokaza spremnost da pređe preko svega što se zbilo sa Karađorđem i da se ponovo uključi u ustanički stroj. U pomirenju s voždom posredovao je njihov zajednički prijatelj Janićija Đurić.

Kobne 1813. godine, Tanasko Rajić se sa svojim Jaseničanima nađe na odbrani južnog moravskog pravca, štiteći bokove Deligrada, zajedno sa odredima Stanoja Glavaša i Vula Ilića.

Ovde Tanasko povede gerilsku borbu s Turcima, napadajući na njihove kolone na Carigradskom drumu. Na kraju, kad bi obavešten da je pao Ravanj, a Karađorđe i većina ustaničkih starešina, boraca i njihovih porodica prešao u Austriju, i Turci upali u Beograd, on da bi spasao od uzaludne pogibije svoje preostale Jaseničane, raspusti ih kućama uz poruku da sa sobom ponesu svoje oružje, dobro se čuvaju od Turaka i budu u međusobnoj vezi kako bi se u slučaju povoljnih prilika mogli opet okupiti i nastaviti borbu.

Tanasko Rajić je radosno dočekao pripreme i početak Drugog srpskog ustanka, pa je čak u svojoj kući priredio veliko veselje. Ovaj stari srpski dobrovoljac i ustanički vuk već u poodmaklim godinama, nije mogao da miruje. U kritičnim trenucima za ustanike u Ljubiću, pokupio je svoje stare borce iz Prvog srpskog ustanka i mladiće koji su u međuvremenu stasali za puške i sa njima grunuo na Ljubić. Kao dobrom poznavaocu artiljerije, Miloš mu je odmah poverio dva ustanička topa koje je doterao iz valjevskog kraja. Kada je video da se ustanička vojska sa ljubićkog brda primakla uz sam Čačak i još sa topovima, turski komandant u Čačku Čaja-paša odluči da je što pre razbije i lično povede Turke u napad. U toku naredne noći neopaženo prebaci preko Morave dosta svoje konjice. Sutradan, Turci krenu uz Moravu, razbiju nešto ustaničke konjice, koja je obezbeđivala bok ustanika i napadnu ustaničke šančeve. Istovremeno, Turci su prešli preko Morave i poviše Čačka. Spuštajući se niz Moravu, prema Ljubiću napadnu ustaničke šančeve i s druge strane, te ih tako opkoliše. U pokolju koji nastade u šancu izgibe dosta ustanika i Turaka, a preostali ustanici videvši da će ih Turci nadvladati, počeše bežeći da napuštaju šanac. Uzalud je hrabri i nepokolebljivi Tanasko hrabrio ustanike, pozivao ih da ostanu i sačuvaju topove koje su teško stekli, ali bez rezultata. Videvši da je strah preovladao i da će ostati sam, on opkorači jedan top, uze u jednu ruku sablju, a u drugu zapetu kuburu, pa doviknu preostalim ustaniciam u šancu: "Ovih topova ja neću ostaviti Turcima dok me svega na njima ne iseku". Turci nagrnu na njega; on nekoliko njih ubije, ali ga turske puške i kubure obore, a Turci ga na komade iseku i zarobe oba topa.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Karađorđev barjaktar Tanasko Rajić na slici Petra Ranosovića

Bila je to poslednja Tanaskova bitka, kobna ali hrabra pogibija.

TANASKO Rajić se ubraja u red najistaknutijih starešina i junaka u Prvom i Drugom srpskom ustanku, poput Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka Petrovića, Radiča Petrovića, Vase Čarapića, Stojana Čupića, Janka Katića, Lazara Mutapa, Milića Drinčića, Jovana Kursule, Ante Bogićevića i drugih.

Zbog njegove hrabrosti, odlučnosti i umešnosti, kao i nepoštedne borbe protiv Turaka, ostao je da živi u narodu, da se o njemu peva i priča.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sponenik na Ljubiću

Narod Čačka, Ljubića i okoline podigao mu je velelepni spomenik na Ljubiću, a u znak sećanja na ovog legendarnog heroja to isto učiniše i meštani u njegovim rodnim Stragarima.

Spomenik na Ljubiću slavi vojvodu Tanaska Rajića, Karađorđevog barjaktara iz Prvog, i Miloševog tobdžiju iz Drugog srpskog ustanka. U istoriju je otišao baš iz boja na Ljubiću, braneći topove, sve dok ga Turci, upadom u šanac, nisu posekli 6. juna 1815. godine.
Spomenik podignut 1938. godine delo je Milovana Krstića, vajara iz Niša, i čine ga komadi grubo tesanog granita u obliku stuba, visine osam metara.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju