Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Junaci Prvog srpskog ustanka  (Pročitano 21191 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Junaci Prvog srpskog ustanka
« poslato: 19.03.2013. 23:11 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


VASILIJE VASA ČARAPIĆ
(Beli Potok, 1770 — Beograd, 30.11.1806)

Po junaštvu, pouzdanju i odlučnosti, čuvenom imenu i dobrom glasu — stajao je u početku ustanka V a s a Č a r a p i ć, vojvoda gročanski, uza samoga Vožda Karađorđa. Tako ga je i pesma narodna stavila, odredivši mu zavidno društvo u lepim stihovima:

Beograde, što si potamneo?
A kako ti potamniti neću,
Kad me biju sa četiri strane:
S jedne strane dare od Rusije,
S druge strane od Beča ćesare,
S treće strane Petroviću Đorđe,
A s četvrte Čarapiću Vaso!

Nalazeći se na vrhuncu takve slave, Čarapić je junački poginuo na bedemima tvrdoga Beograda u zoru 30. novembra — na Sv. Andriju — 1806. godine. Šta je Srbima značila smrt njegova svedoči narodno pevanje po osvojenju Beograda:

Beograde velika radosti!
Čarapiću velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Čarapiću pade!

Ali nam se čini, da to još bolje kazuje zabeleška. M. Đ. Milićevića, kome je Petar Jokić, stari buljubaša Voždov, u pero kazivao događaje iz toga doba. "Kazavši — veli Milićević — kako je Čarapić pao, Jokić se zagušio od plača, i dugo, posle toga, nije mogao nastaviti pričanja". Tako je stari borac žalio za nenaknadnim junakom punih četrdeset i šest godina docnije!

Vasa Čarapić rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, a porodica mu je starinom iz Kuča.

U Kočinoj Krajini i Vasa se borio protiv Turaka kao mlad dobrovoljac, a po svršenom ratu, kad Turci ponovo zemljom ovladaše, izabran je bio na skupštini nahijskoj za kneza nahije gročanske. Vršeći tu dužnost, Vasa je izišao veoma na glas kao razborit i odlučan starešina. Stoga je i sam bio u krvavu spisku beogradskih dahija zajedno sa bratom od strica, Markom. Saznavši to, Čarapići su se čuvali bliže Avali i gledali su da izbegnu potrebu slaziti u Beograd. Ali kad Marko Čarapić pade kao jedna od prvih žrtava dahiske seče knezova, Vasa vide da je došlo doba drukčijega rada. Skloni se, za vreme, na Avalu, razmišljajući šta će činiti u šumi od mraza ogoleloj, ako bi ga Turci stali tražiti. Zima je izmicala a topliji su dani osvajali i Vasa uskoro ugleda da je glog počeo listati. Junak planu i ožive, izvadi malenu srebrnu paru i udenu u glog, da ga time daruje, pa grunu iz pištolja i radosno kliknu: "Čik sad, Turo! Gora olista: Vasa steče krila!"

U tom je počeo ustanak.

Kad se posle srpske nedaće na Jagodini, u samom početku ratovanja, vraćao u Beograd opaki dahija Kučuk-Alija sa strašnim imenjakom svojim Gušancem i njegovim besnim krdžalijama — pričekao ih je Čarapić s malo društva u zasedi i od njih učinio pokor. Posle toga su se Turci pažljivije zatvarali u svojim kućama u Beogradu.

Ostavljajući na stranu druge bojeve, u kojima se Čarapić tako odlikovao da je stekao prava i slobode ići u svako doba Voždu pod čador bez prijavljivanja — zastaćemo na najslavnijem događaju, na osvojenju Beograda, čemu je Čarapić svesno težio još od samoga početka ustanka.

U tom slavnom i krvavom boju Vasa je vodio svoju vojsku i Voždovu gardu na najtvrđu Stambol-kapiju, osvojio je, ušao u varoš i pobednički pošao u pomoć braći koja su napadala na četvrtu — Vidin-kapiju. U najvećoj seči vojvoda Čarapić okrete se svojoj vojsci i viknu: "Za mnom te junaci!" U tom trenutku pogodi ga tane i on pade, smrtno ranjen, pri ulasku u Beograd za čiju je slobodu živeo i za čiju je slavu umro. Vojnici njegovi iznesoše vojvodu svoga na nosilima od pušaka u glavni stan srpske vojske, na Taš-Majdan, gde hrabri ratnik predade dušu Gospodu, ostavljajući amanet da ga sahrane kod manastira Rakovice u blizini Beograda, gde i danas počiva.

Na mestu gde je Čarapić pao počinje danas živa "Čarapićeva ulica" slobodnoga Beograda.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #1 poslato: 19.03.2013. 23:15 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


STEVAN SINĐELIĆ
(Vojska, 1770 — Čegar, 31. maj 1809)

Besmrtni junak čegarski, Stevan Sinđelić, rodio se u Resavi, u selu Vojsci blizu Morave, od roditelja Radovana i Sinđelije. Kako mu otac umre rano, majka mu se, docnije, preuda u drugo selo, te Stevana ljudi znadoše obično samo po majci, pa je i prozvan prezimenom po imenu njenu — Sinđelićem.

Jedina ratnička i upravnička škola bejaše tada ili u hajducima ili u službi kod narodnih starešina — knezova. I Stevan bejaše kao momak u takoj službi kod resavskoga kneza Petra, dok ovaj ne pogibe pogubljen, kao i toliki drugi, na prevari od Dahija. Šta je značilo biti momak kod kneza, vidi se i na ovom primeru: Stevan prihvati vlast kneževsku po smrti kneza Petra, i odmah nasta da se i Resava pridruži ustanku koji je već planuo na dve strane oko nje — u Šumadiji i okolo Požarevca. Posao mu pođe za rukom i on se od toga doba nalažaše uvek na čelu junačkih Resavaca.

Sinđelić je bio, 1805, i u slavnom boju na Ivankovcu, a kad je 1806. zasnovan Deligrad on se gotovo redovno od toga doba nalazio u toj južnoj vojsci srpskoj. U toj je vojsci dočekao i dan smrti svoje — dan najveće slave srpskog junaštva i srpskog imena.

To je dan tužne i slavne bitke na Kamenici kod Niša 19. maja 1809. godine. — Kad od mira — koji je zahvatao drugu polovinu 1807, celu 1808. i početak 1809. godine — ne mogaše biti ništa, srpska se vojska spremi da poglavito u tri pravca produži ratovanje. Jedna se vojska krenu u Bosnu preko Drine: ona imađaše sjajna uspeha. Druga se pod Voždom uputi preko Senice: ona posle krvavih bitaka iziđe kao pobedilac, hvatajući već tanku vezu sa Crnom Gorom. Treća vojska pođe od Deligrada kaNišu. U njoj ne bejaše sve na svom mestu: Vožd bejaše učinio pogrešku i mesto Petra Dobrnjca, koji je dotle slavno upravljao na Deligradu, postavi njegova protivnika, slavoljubivog a nesposobnog Miloja Petrovića. U vojsci nasta negodovanje, a Dobrnjac se sa svojom konjicom odvoji i ode put Knjaževca. Ipak se vojska pod glavnom upravom Milojevom krete Nišu i utvrdi se pred njim u jedanaest šančeva. Najbliži Nišu bejaše veliki šanac na kosi Čegru ispod sela Kamenice. Tu se namesti Sinđelić sa svojom vojskom, pa počne dočekivati turske ispade. Turci se krvavih glava vraćahu gradu, a Sinđelić već govoraše:

— Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega!

Ali su se i Turci bili već u nekoliko koristili svojim pokušajima. Oni su, na ime, poznali da među pojedinim starešinama srpskim nema veze, da ne gospodari u svoj vojsci jedna ruka, ili da je ona — ako je ima — nevešta i nesposobna. Iz svega toga zaključe da im je dužnost po što po to razbiti najjače odeljenje, Sinđelićevo, posle čega će biti lakše svršiti s ostalima. Pripremivši se za odsudan napadaj, Turci iziđu iz grada niškog u sredu 19. maja i upute se prema Čegru. Napred su išli konjanici na belim konjima, za njima konjanici na zelencima, pa onda na alatima, doratima i, najzad, na vrancima. Pomolivši se Bogu, oni izbaciše dva topa pa počeše lagano i u redu prilaziti bliže šancu srpskom. Za tim grunuše plotunom pa odmah udariše na juriš.

Ali ih u šancu očekivaše otpor kakvom se ne nadahu. Nasta krvava borba. Turci se ne htedoše vraćati, Srbi ne mišljahu odstupati. Jedinstvenom junaštvu Sinđelićevu sledovala je vojska njegova: već rovovi oko šanca bejahu ispunjeni leševima turskim, kad preko mrtvih svojih stadoše živi Turci uskakati u šanac. Sad se otpoče u samom šancu strašna borba: grudi u grudi, kundački, nožem, handžarem. Videći šta će biti, Sinđelić otvori kapiju na šancu i reče svojima:

— Braćo! Spasavajte se ko hoće i ko može!

Po tom priđe sredini šanca gde je stajala u lagumu sva džebana. Oko njega se sleže borba a on, prekrstivši se, potpraši pištolj i njime grunu u džebanu. Nebo se prolomi, gust mrak pokri zemlju koja se strahovito potrese, a kad malo posle vetrić raznese dim — ne bejaše više u šancu i blizu oko njega vojske ni srpske ni turske...

Vojvode iz ostalih šančeva ne smedoše, prema zapovesti Milojevoj, poći u pomoć. Samo se krete, i preko zabrane, mlavski vojvoda Matejić, ali docne stiže. U najvećem neredu povuče se Deligradu vojska srpska, a pred njom tada iđaše daleko napred Miloje, koga docnije narodni sud zbog toga osudi najpre na izgnanstvo a po tom na smrt. Presuda je izvršena. —

Od glava srpskih niški paša sazida čuvenu Ćele-Kulu, neobičan spomenik neobičnoga događaja. Evropski su putnici docnije prolazili tuda, te sa divljenjem govorahu o srpskom junaštvu i o turskom varvarstvu.

Dekembra 28. godine 1877. Niš je osvojila srpska vojska. Naskoro po tom zabeleo se skromni mramorni spomenik na mestu samoga šanca i strašne pogibije. Taj spomenik priča budućim pokolenjima da je dignut u slavu Stevana Sinđelića i njegovih besmrtnih junaka; ali on kazuje i to da su oni osvećeni!

I dotle čuven, viđen i znan — Sinđelić je u odsudnom trenutku pokazao kako je znao da valja umreti jednoga dana načinom koji će smrt pretvoriti u večni život.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #2 poslato: 19.03.2013. 23:23 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


PETAR JOKIĆ
(Topola, oko 1770 — Topola, 24.04.1852)

Petar Jokić, jedan od znatnih učesnika u prvom ustanku, zaslužan je još i kao učesnik u zbiranju građe za istoriju onoga burnoga i lažnoga vremena. Dok je prvim radom svojim poznat tek istoricima dotle je zanimljivim podacima koje je pružio istoriografiji postao poznat i širim krugovima čitalačkim. Jokić je živeo u Topoli kad mu je zaslužni književnik srpski M. Đ. Milićević, i sam tu živeći, obratio pažnju na istoriografsku važnost njegova sećanja i kazivanja. "Poznavši se — piše g. Milićević — s Jokićem, ja sam mu odlazio i rado i često, jer sam opažao da i on mene rado dočekuje i, ako samo jedan dan ne dođem, šalje i traži me. Tako smo se nas dvojica, za kratko vreme, bili zbližili da smo jedan drugom nekako bili potrebni.... Među tim je on, kad god sam mu otišao, pričao vrlo interesne priče, o vremenu i o ljudima iz prvoga ustanka". Ali kad je bio ponuđen da se takva njegova kazivanja zapisuju, stari je ratnik odbio. Tek kad mu je g. Milićević došao kao izaslanik Srpskog Učenog Društva, Jokić je pristao na ponudu, te su njegova kazivanja beležena preko zime 1851—1852. godine. Tako je postalo važno i popularno "Pričanje Petra Jokića o događajima i ljudima iz prvog srpskog ustanka", što je štampala Srpska Kraljevska Akademija u XIV. knjizi svoga "Spomenika". U tim pričanjima sačuvan je dobar deo i za prostraniju biografiju Jokićevu. —

Petar Jokić je rođen u Topoli oko 1779. godine, te ga je ustanak od 1804. zatekao u bujnoj snazi mladoga čoveka. I dotle dobro poznat Karađorđu, Jokić već prvih dana ustanka bejaše njegova desna ruka. Upravo Jokić je jedan od onih koji su bacili prvu varnicu u turske hanove i počeli bitku.

Od toga doba pa kroza ceo niz događaja Jokić je bivao u neposrednoj blizini Voždovoj, postavši starešina — buljubaša — lične garde Voždove. Na taj je način Jokić imao prilike mnogo videti, čuti, saznati i — uraditi. Preživeo je šeset i pet smrtnih pogibija i preboleo mnogo rana. Junačan, pouzdan, mudar i razborit, Jokić je u najvećem društvu prvih vojvoda vodio s razlogom ozbiljnu reč. Godine 1813. bio je na Drini i, poslednjih dana, u Šapcu, odakle je s vojvodom Milošem Obrenovićem potekao da se zauzme Beograd što pre. Ali ih srete glas da su Beograd već uzeli Turci i da je Vožd prešao Savu. Jokić, najzad, i sam pređe u Srem i smesti se s porodicom u Zemunu, gde je živeo trgujući. Za karakteristiku toga doba, buljubaše Jokića i Vožda navodimo ovde odlomke iz neštampane stare pesme, postale pod utiskom događaja tih dana:

Sprama Save kraj bedema
Beograda izgubljena
Karađorđe Petra pita,
I suzama njeg' obliva:
"Kazuj, Petre, šta se radi,
"Po Serbiji našoj bednoj,
"Je li Turčin porobio,
"Milu braću zarobio?"
"Gospodaru, glavo naša,
"Propala je slava naša,
"Turčin zemlju prekrilio,
"I Serbiju porobio,
"Gorko majke zapevaju,
"Zlotvori se podsmevaju,
"Da bi koji, ne b' žalio,
"Već koje si ti ranio..."

"Istom mi se srce smije,
"Biće srpska ka'no prije,
"Vrazi će se posramiti,
"A Serbija proslaviti".

Po oslobođenju Srbije Jokić se vratio u svoju otadžbinu i postao član okružnoga suda valjevskog, gde je zbog slabosti stavljen u penziju pa je onda otišao u mesto svoga rođenja u Topolu. Tu je živeo do smrti, do 24. aprila 1852. godine.

Lik je po slici koja je u Narodnom Muzeju u Beogradu i za koju g. Milićević tvrdi da je "vrlo dobro pogođena."

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #3 poslato: 19.03.2013. 23:36 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ
(Lenovac, okrug timočki, oko 1780 — Negotin, 31.07.1813)

Svaki od onih junaka srpskih, koji na osvitku devetnaestoga stoleća probudiše narod svoj, imađaše po koje vidno obeležje svoga duha i karaktera. U duši je jednoga carovala boginja pravde, u drugoga ljubav, u trećega je tačnost dostigla vrhunac — a pravo obeležje duha Hajduk-Veljka Petrovića bejaše i ostade junaštvo. Vazda i bez pogovora svetli ime njegovo na prvom mestu u sjajnom pregledu viteških mu savremenika. I ne samo to. Pesnik onih znamenitih događaja, Sima Milutinović, kliče:

Kad se s danom isporedi tama,
I kopriva s kedrom livanskijem —
Tad' sa Veljkom pređašnji junaci!

A pobratim Veljkov, takve slave junak na drukčijem megdanu, Vuk Karadžić piše o njemu: "Po srcu i po tjelesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u cijeloj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti". Vuk je napisao poviše biografskih slika znatnih ljudi toga doba, ali se pred svima ističe biografija Veljkova, koja je sačuvala potomstvu lepih crta za obeležje veličine toga jedinstvenoga junaka. Po njoj poglavito povlačimo na ovom mestu nekolike poteze za dopunu onoga što lik Veljkov sam sobom tako lepo kazuje.

Veljko se rodio u Lenovcu, selu Crne Reke u istočnoj Srbiji, oko 1780. godine. U mladosti je Veljko živeo u Vidinu i u Požarevcu, služeći u bogatijih ljudi, i na godinu dana pred ustanak ode u hajduke koje je vodio Stanoje Glavaš. One krvave zime, kad dahije sečom knezova požuriše ustanak, Veljko bejaše u Dubonji, selu smederevske nahije, gde se i oženi. Ali kad ustanak planu, on se, u bogatom odelu ratničkom, oprosti sa ženom i otpočne ratovati uza Stanoja Glavaša, vojvodu Đušu Vulićevića i brata mu Vujicu, te postane buljubaša. Ne hoteći se, jednom prilikom u 1806. godini, pokoriti sudu, Veljko opet uskoči u hajduke, ali posle kratkog vremena siđe s planine i preda se sa svojim momcima Voždu u trenutku kad se očekivao napad turski.

S proleća 1807. otpočinje Veljko pravo svoje viteško vojevanje. On se ponudi Savetu da digne na oružje svoju Crnu Reku, i dobije, najzad, barjak i pismeno odobrenje. Veljko nije više ni tražio. Prvi okršaj bejaše u selu Podgorcu, i Veljko ga izvede kratkim srčanim načinom starinskoga ratovanja, zadobivši odmah i slave i odela i oružja i konja i novaca. Sve razdeli sa svojim junacima, koje uredi postavivši među njima različite starešine, pa jednu torbu novaca zapečati i pošalje po svom bimbaši Savetu za narodnu kasu. Savet se iznenadi brzom i tolikom uspehu i glasu da je Veljko — vojvoda, ali sve lepo primi i zahvali.

Njegov način ratovanja najlepše pokazuje Vukovo pričanje: "Kad Turci po tom čuju šta se radi po Crnoj Rijeci i razberu da Veljko nema mnogo vojske, onda se podigne iz Vidina nekoliko stotina Turaka, i pođu na njega; a kad dođu na pošljednji konak, pa će kao sjutra udariti, onda on skupi sve svoje momke i reče: "Braćo! Mi Turke ovđe ne možemo čekati, jer je njih mnogo više nego nas: već hajdemo, u ime Boga, da mi udarimo noćas na njih, pa ako ih kako zabunimo i razbijemo, dobro; ako li im ne mognemo ništa učiniti, a mi ćemo noć na glavu, pa u planinu". Pa onda, podignuvši sve svoje momke, otide, te se polako privuku i uđu usred Turaka, pa u jedanput svi obore vatru iz pušaka i stanu vikati turski: "Bježite! Razbi nas Hajduk-Veljko!" Turci se od pucnjave i od vike onako iza sna smetu, a konji im se još izotkidaju, pa udare preko logora i preko njih, i tako Turci pobjegnu, koji pješice, koji bos koji gologlav, a sav logor ostave Srbima. I od tada Veljko ostane kod svojih momaka i bimbaša i buljubaša gospodar, kod Savjeta i Crnoga Đorđa h r a b r i v o j v o d a, a kod Turaka na svemu onome kraju s t r a š n i n e p r i j a t e lj".

Od leta 1809. do leta 1811. Veljko je bio vojvoda banjski. Čitav je niz junačkih dela koja je Veljko tu činio, pa je izdržao slavno i tešku jednu opsadu od Turaka. Ali je najslavnije doba vojevanja njegova ono koje je doživeo kao negotinski vojvoda, kuda je otišao u leto 1811. To su poglavito ona dela koja je pesma opevala i s kojih je Veljkova uspomena za sva vremena ostala i mila i svetla u narodu njegovu. Veljko i življaše i ratovaše kao najpoetičniji vitez srednjega veka. . . Svirka se i pesma u slavu njegovu ori; Baba-Finka — kula na kojoj je najradije sedeo — ljulja se od veselja kojim Veljko započinjaše megdane; uzor Čučuk-Stana služi i uživa što je žena takoga junaka; okićen Kušlja hrže i čeka gospodara da ga pronese kroz tursku hordiju. Veselje teče — a Veljko po zvezdama hvata doba kad mu valja poći. Dođe i taj čas: vojvoda na konju napred za čitavom četom svirača a za njim konjica. Veljko dušom uživa ali se ne osvrće do međe koju on zna i koja se prema logoru turskom i sama menja. Došavši do granice, Veljko rukom daje znak: svirači se brzo uklanjaju, svaki zvuk prestaje, konjica se u trenutku sleže oko gospodara da čuje kratku ali tešku naredbu za onoga ko iziđe ispred Veljka i još težu za onoga ko ostane iza Veljka... Još malo, i dolazi trenutak juriša i Veljkove pobede. Iz bojnog se okršaja Veljko vraća pesmi koja tu novu slavu opeva. . .

To je bio onaj vojvoda koji je srebrnim talirima punio topove kad su jednom Turci jurišali na njegov logor!

Veljka ne treba procenjivati načinom kakvim se cene osobine drugih vođa i upravnika. Veljko nije političar, nije državnik; Veljko nije organizator, nije upravnik — Veljko je vitez.

Bezbrojne pogibaone prilike, iz kojih Veljko uvek iziđe živ, ulivahu mnogo pouzdanja u njegove ratnike i mnogo očajanja u neprijatelje. Pa ipak i mladom Veljku dođe, nenadno, dan smrti. Kad je bio opkoljen u Negotinu, Veljko jedno jutro — priča Vuk — "iziđe u jedan mali šanac, i na tabljama stane naređivati i kazivati kako će se nešto zagraditi. .. a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari iz prijeka kroz sred pleća, i tako ga prekine i raznese, da ništa više nije mogao reći, do "drž —", i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju... Po tom odmah sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema". To je bilo 1813. u sred leta između Sv. Ilije i Velike Gospođe.

Pade Veljko, posle nekoliko nedelja pade i Srbija — ali slava Veljkova ne samo ne pade već se izvi da na najsvetlijoj zvezdi srpskoga neba večitom svetlošću i zanosom viteškim opija sva buduća pokolenja, kao što mu se na spomeniku, koji mu je narod podigao u gradu Negotinu, čitaju reči Lj. P. Nenadovića:

Tvoj nam spomen kao sunce sjaje:
Držaćemo s' dok nas jednog traje!

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #4 poslato: 20.03.2013. 00:22 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


JANKO KATIĆ (Rogača, ? — leto, 1806)

Janko Katić je rodom iz sela Rogače ispod Kosmaja. U mladosti je većim delom živeo u Beogradu kod svoje sestre koja je bila udata za Turčina. Za to vreme lepo je naučio turski, što mu je kasnije koristilo. Zbog nekih sukoba sa zetom, Turčinom, morao je da beži iz Beograda te se vratio u Rogaču. Tu ga je zatekao ustanak. Kao knez turiske nahije, Janko se sa celom svojom kneževinom odmah pridružio ustanku, a kako je bio poznat sa svoje pravičnosti, razboritosti i junaštva, ubrzo je postao glavni vojvoda beogradske nahije. Bio je lepe spoljašnosti, na skupštinama darovit govornik, u borbama vrlo snalažljiv, okretan i junačan starešina. U narodu je bio popularan a savremenici su ga zvali "mudri i junački Janko". On je bio jedna od najmarkantnijih figura Prvog ustanka.

Od samog početka ustanka učestovao je u svim bojevima: pri zauzimanju Beograda, pri osvajanju Rudnika, u boju na Vrbici itd. Karđorđe ga je 1806 god., za vreme borbi u Mačvi, poslao kao pomoć. On se tamo odlično snašao i pokazao kao veliki junak. Posle paljenja sela Sovljaka pobio je šszdesetsedam Turaka i oteo im čitav plen koji su bili zaplenili. Poginuo je goneći Turke ka Šapcu, baš uoči same Mišarske bitke. To je bio veliki gubitak za ustanak.

Katić je bio u velikom prijateljstvu sa Karađorđem, stalno je bio uz njega ali je pripadao onoj grupi vojvoda koji su tražili takvo državno uređenje koje bi ogrančilo Voždovu samovolju.
Ne bejaše se još navršila ni prva godina srpskoga ratovanja sa vojskom Sultanovom, a Srbija prinese na oltar slobode možda najveću žrtvu smrću Janka Katića. Najdostojniji takmac Voždov pogibe u leto 1806. godine — ali i jedan od najsvetlijih karaktera u doba veličanstvenog pokreta narodnog ode smrću njegovom Bogu na istinu. "Šapcu se — priča istoričar tih događaja, M. Đ. Milićević — tada približavahu znameniti dani. Za Mišar još ne bejaše saznala ni srpska Vi-a ni srpska Klija. Prijatelji iz Klenka, na levom bregu Save, javno tugovahu, daće sve propasti, ako iz Šumadije ne stigne pomoć. Hasan-paša, zauzevši Šabac, pođe s vojskom niza Savu, i prve mu čete već dopreše do potoka Vukodraži; ali kad ču da mu od Tamnave dolazi u bok Janko Katić sa Šumadincima, ustavi se da sačeka i razbije tu srpsku vojsku. Katić napade Turke u selu Krniću, na Dugim Njivama, razbi ih i potera ka Šapcu.

U tom gonjenju Jankovi vojnici stigoše nekog starog Turčina, i, videći da je već ostao od svoga društva, povikaše:

— Predaj se, Turčine; ne gini ludo!
— Da se predam, reče Turčin: — ali kom? Ko vam je starešina?
— Vojvoda Janko Katić; njemu se predaj!

U taj mah i sam Katić na konju dolete k vojnicima, hoteći očuvati život zarobljeniku, pa i on turski viknu:

— Ne boj se Turčine; tvrda je vera! Predaj se slobodno!
— Kom da se predam? upita on na novo, dobro razgledajući i vojvodu i konja njegovoga, kao da bi se hteo uveriti: da li je to odista Janko Katić:

Janko, kao vojvoda, gleda na sve strane kako se dovršuje poraz turske vojske, pa ovom starcu, i ne gledajući u njega, ponovi:

— Meni, Katiću Janku; ne boj se ništa!

— Predajem se! progovori krvnik, i u taj mah opali jednu kratku puščicu, te vojvodu zgodi posred srca živa....

Tako je u oči samih velikih događaja poginuo vitez, koji je svim i svačim podsećao na pojavu srednjevekovnih ritera. U raskošno bogatu odelu, lika muške lepote, srca Obilićeva — jahao je Katić i za turske sile na neobičnom konju kome je, po orijentalskom običaju ženskoga kićenja, metana na grivu kana — "na đogatu grive oknivene" — onda kad su neprijatelji mislili da je u Srba izumro svaki duh muškoga pregnuća!...

Ovaj neobični junak rođen je u drugoj polovini osamnaestoga veka u selu Rogači, pod Kosmajem, beogradske nahije. U mladosti je imao romantičnih doživljaja u ljubavi s jednom Turkinjom s kojom se poznao u Beogradu kod svoje sestre, zarobljenice bogatoga jednog Turčina. Tadašnju dušu njegovu najbolje karakteriše novelistički opis jednog dvoboja.

.... Među delijama, koji se vežbahu u džilitu, bejaše i stari Jašar-aga, koji zažele da se s Jankom ogleda. Janko gledaše da otkloni sukob radi protivnikova častoljublja, koje mogaše lako biti povređeno, a kad ne uspe — prista.

... Delije se rastaviše u dva reda, da gledaju dve megdaidžije.

Dobre konje razigraše obojica; vešto se drže i Jašar i Janko. Što prvom pomaže dugovremeno vežbanje, to drugom naknađa snaga i mladost.

Sukobiše se prvi put.

Sudariše se drugi put.

U jedan mah izlete Jašaru džilit iz ruke i nekoliko hvata daleko pade na zemlju.

Janko se vrati i u najbržem trku povi svoju desnu nogu, a levom se zakači konju za sedlo; saže se do zemlje, desnom rukom dohvati Jašarov džilit, uspravi se, vrati se u sedlo, pa onda pritrča, i starcu, protivniku, predade cilit i duboko se pokloni pred njim.

— Što ga nadbi, što mu džilit izbi — mlađi je; ali što ga nadvisi ovim poštovanjem, to je u neku ruku rug za Muslomana! — šapću među sobom ozlojeđene delije...

Malo posle toga Janko je morao ostaviti Beograd i ukloniti se u šumu Kosmaj. Toga, po gotovu pustinjičkoga, života oslobodi Katića narodni ustanak. On bejaše među prvima koji se odazvaše pokretu; za malo pa već stade na čelo svoga kraja a po tom iziđe i u prvi red, jednačeći se kad što i sa samim Voždom. U prvom okršaju, na Rudniku pri osvojenju grada, Katić bejaše uporedo sa Karađorđem, s kojim bejaše i na razbojištu u Vrbici, gde besni Kučuk-Alija nenadno napade malenu vojsku srpsku.

Kad ustanak zahvati veće razmere, pokuša austriski dvor preko đenerala Ženeja u Zemunu da izmiri Srbe i Turke. Sastanak, na koji Turci dođoše rado a Srbi nerado, bejaše 28. aprila 1804. u Zemunu u đeneralovoj bašti. Tu bejaše i Katić. U sred mučnoga pregovaranja, ukaza se na levoj strani Save plamen od zapaljenih kuća topčiderskih. Katić skoči i, sevajući očima, reče đeneralu:

— Nuto, gospodine! Vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju kao vuci ovce bez pastira!

Vide i đeneral da od mira ne može biti ništa, ali opet uze utišavati Janka:

— Polako, Janko! Polako, Janko!
— Lako ću, gospodine, lako! — odgovori Janko — jer sam ovde za vodom i prevaren, al' čućeš me sutra na Vračaru!

Za tim se okrete Turcima:

— Čujte, i dahiski i carski Turci! Idite i kažite kurvi Kučuk-Aliji: u jutru rano neka iziđe na Dedino Brdo ili u Vračar, gde on voli, pa hat mu, hat mi! kubura mu, kubura mi! gardija mu, gardija mi! sabljamu, sabljami! čime on voli, da ja i on mejdan podelimo, a sirotinja neka mirna bude!

Svi ustadoše da pođu, a Katić još jednom viknu Turcima:

— Jošte jedan put vam kažem, kažite opet kurvi Kučuk-Aliji što mu poručuje Katić Janko iz Rogače; ako je muško, sutra rano na mejdan da mi iziđe!..

Kad se, odmah po tom, poče skupljati srpska vojska da stegne dahije u Beogradu, tu je bio i Katić, a odatle je otišao na predaju Požarevca. Još je Janko te godine s Jakovom Nenadovićem udario na Šabac, a kad se pojavio Bećir-paša sa svojom vojskom da kazni dahije i zavede red, Katić mu je izišao u susret i s ostalim knezovima izneo, docnije srpske, zahteve.

Ovome junačnom i plemenitom predstavniku i vođu naroda srpskog već je iduća godina, 1806, donela smrt kao najveći gubitak u samom pravom početku velikoga dela.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #5 poslato: 20.03.2013. 00:56 »
JOVAN GLIGORIJEVIĆ — ZEKA BULJUBAŠA
(Stari Vlah 1785 — Ravnje, 1815)

Pod imenom Jovo Gligorijević, Zeka je rođen u Novoj Varoši, u Nahiji sjeničkoj, ali godina njegovog rođenja nije utvrđena. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđa i odmah se pridružio ustanicima, pre svega grupi koja je bila pod ravnanjem i komandom Stojana Čupića — Zmaja od Noćaja. Docnije mu je povereno da čuva granicu na Drini od Turaka i on se smestio u Parašnici, u ataru mačvanskog sela Crna Bara. Oko sebe je okupio "gole sinove" kojih je, prema potrebi, bilo od 50 do 200. Bili su to "sve sami bećari, ljudi bez kuće i porodice, ... u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem". Vični borbama i vešti sa oružjem, u mnogobrojnim okršajima sa Turcima zadobijali su bogat ratni plen i postajali imućni ljudi.

Zahvaljujući podacima zabeleženim i otrgnutim od zaborava (Podrinske novine, 1906), povodom obeležavanja stogodišnjice Mišarske bitke, u mogućnosti smo da navedemo neka imena Zekinih "golaća": Ilija iz Đulbeša u Bosni, Ignjatije Bjelić, Marinko Sićić, Mića i Vasilj Šumanac iz Crne Bare, Ostoja Pušibrk i Živan Čonjaga iz Salaša Crnobarskog, Jovan Lacković i Jovan Ninković iz Klenja, Mijailo Kara iz Slepčevića, Mijailo Šiša iz Belotića, Mijailo Ković iz Bogatića, Stepan Gadžulić i Stevan Kačkić iz Noćaja, Luka iz Tabanovića i Nenad iz Dvorova u Bosni. Imena mnogih drugih izgubiše se u zaboravu.

Zeka je imao naročitu sposobnost da dozna turske tajne i planove i zbog toga je često prelazio preko Drine, u Bosnu. Bio je to čovek neobične telesne snage i krupnog glasa, a naravi vesele. Odlikovao se razboritošću u prosuđivanju, domišljatošću u kritičnim situacijama i velikim ličnim junaštvom. Vojvoda Pop Luka Lazarević, tražeći njegovu pomoć u odbrani Loznice krajem jula 1809. godine, ovako mu se obraća:

Goli sine, Buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!

A praveći raspored za napad na Turke kod Loznice, ovako mu zbori:

Goli sine, Zeko Buljubašo!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci.

Iz prepiske, protokolisane u Karađorđevom delovodniku, saznajemo da je, 28. juna 1813. godine, Stojanu Čupiću bilo izdato naređenje da podigne šarampov kod Rače, u koji će biti smešten Zeka sa svojim golaćima i jednim topom.

Na iskraju leta 1813. godine, jaka turska vojska je svom silinom pritisla Srbiju i osvojila, jedan za drugim, utvrđene ustaničke šančeve. Pali su Lešnica i Loznica, a presudni boj se odigrao na Ravnju. Po Karađorđevom naređenju, na uskom zemljouzu koji se desnim krilom naslanjao na Savu, a levim na Zasavicu, podignut je šanac, koji je bio snabdeven dovoljnom količinom hrane i municije za dugotrajniju opsadu. Ustanici su smatrali da će tu uspeti da zaustave tursko nadiranje, dok im ostale jedinice ne priteknu u pomoć. U šarampovu se nalazilo preko 3.000 ustanika, među njima i golaći Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali umešnošću i veštinom stečenim u mnogobrojnim okršajima sa Turcima. Dodatno samopouzdanje ustanicima je ulivao jedan veliki top.

Turci su uporno napadali šanac. Konjica je dopirala do samog grudobrana, ali je odatle odbijana odlučnim plotunima ustanika. Ni juriši konjice, ni snažna, paljba artiljerije, čak ni prokopavanje krivudavih rovova do samog ustaničkog šarampova — ništa nije moglo slomiti otpor ustanika. Tada su Turci, od klada i pruća, napravili primitivni pontonski most preko Zasavice, preko njega prebacili jedan top i počeli tući ustanike sa boka. Ustanici su na brzinu podigli nasip koji ih je štitio od bočne vatre i nastavili da pružaju otpor.

Onda su nastupile kiše koje su nakvasile zemljište, napunile šanac vodom i ovlažile barut. Očekivana pomoć sa Cera nikako nije stizala. U šatoru Stojana Čupića starešine su se okupile na većanje i donele odluku da šanac napuste. Tome se energično suprostavio jedino Zeka Buljubaša, izjavljujući da Turci mogu dalje prodreti samo preko njega mrtvog.

Posle očajničke borbe, turska vojska je konačno razbila ustanike i prisilila ih da se, u velikom neredu, povuku iz šanca. Po pričanju Živana Simića, savremenika boja na Ravnju, "ko nije utekao u Nemačku i u adu, i ko nije preplivao Zasavicu, svi su (do 3.000) pali od Turaka, ili podavili se..." Videći stradanje svoje braće, Zeka sa svojim golaćima načini poslednji lanac odbrane. Po cenu svojih života čuvali su odstupnicu ustanicima koji su uzmicali. Uveren da se gasi "sveća srpske slobode", Zeka i njegovi goli sinovi nisu mislili o sopstveno izbavljenju. Dok je bilo baruta, zaustavljali su Turke puškama "iza nekih fatova", a onda, "pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog"...

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #6 poslato: 20.03.2013. 01:11 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


STOJAN ČUPIĆ — ZMAJ OD NOĆAJA
(Piva, oko 1765 — Zvornik, 1815)

O rođenju i detinjstvu Stojana Čupića nema mnogo podataka. Još uvek nije utvrđena godina njegovog rođenja, niti se zna ko su mu bili roditelji. Poznato je da je rođen u Pivi, u Hercegovini, kao unuk Tode Dobrilovića. Iz neutvrđenih razloga, Todo je napustio rodni kraj i porodicu i nastanio se u Mačvi, u Salašu Crnobarskom, ondašnjem Alipašinom Salašu. Posle nekoliko godina, pošto su u Pivi pomrli Todini sinovi, u Mačvu su došle njegove tri unuke — Đurđija, Kata i Stana, i sa sobom povele malog brata Stojana.
 
Kod nepoznatog učitelja u Salašu Crnobarskom, Stojan je naučio čitati i pisati. Bio je zdrav, lep, pametan i vredan, ali bez imetka. Kao takav, svideo se Strahinji Čupiću iz Salaša Noćajskog, bogatom čoveku, ali bez svoje dece. Stoga je, od Stojanovog dede Tode, zatražio da mu da Stojana da ga usini. Pošto je dobio pristanak, Strahinja je to i učinio i od tada je gledao Stojana kao rođenog sina. Po svom poočimu, Stojan je nosio prezime Čupić.
 
Kasnije se Stojan oženio i bavio zemljoradnjom i trgovinom. Prvn srpski ustanak ga je zatekao kao bogatog mačvanskog trgovca.
 
Sa Karađorđem se Stojan prvi put sreo u Valjevskoj nahiji, gde je išao zarad trgovine svinjama. Ovaj susret je bio presudan za njegov dalji životni put. Odrekao se trgovine i bogatstva i sav se posvetio borbi srpskog naroda za oslobođenje od turskog jarma, u kojoj je zauzeo značajno mesto.
 
Zajedno sa Ilijom Srdanom iz Prnjavora i drugim viđenijim Mačvanima, podigao je Mačvu na ustanak. U prvoj akciji, likvidirao je grupu Turaka koje je Bego Novljanin poslao iz Šapca u Bosnu da traže pomoć. Čupić je postavio zasedu u Zasavici i na prevaru razoružao Turke, zatim jednog pustio u Bosnu da prenese njegovu poruku, a ostale pogubio. Već u prvoj borbi iskazao je svoju domišljatost i snalažljivost.
 
Potom se Stojan povezao sa protom Nikolom Smiljanićem i drugim mačvanskim ustanicima i sa njima najviše bivakovao u Kitogu, presrećući manje turske grupe koje su išle iz Šapca u Bosnu, ili obrnuto.
 
Druga značajna Čupićeva akcija iz 1804. godine je likvidacija turske posade u Mačvanskoj Mitrovici, gde je zapalio han i pobio posadu.
 
Zahvaljujući hrabrosti, ugledu i domišljatosti, Čupić je postao nezvanični starešina mačvanskih ustanika. Već u prvoj godini ustanka, Karađorđe ga je postavio za mačvanskog vojvodu i ovlastio da sam bira i postavlja niže vojne starešine. Na skupštini u Bogatiću, potvrđen je njegov izbor za vojvodu i izvršen izbor četnih starešina.
 
U toku 1805. godine, zna se da je učestvovao u borbi sa Turcima vođenoj između Lešnice i Straže, gde je ponovo iskazao hrabrost i snalažljivost.
 
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Posebno se istakao 1806. godine.
 
Krstareći pored Drine, početkom jula 1806. godine došao je u kontakt sa četiri bosanska bega koji su mu obećavali da Turci neće prelaziti iz Bosne u Srbiju ako ustanici prihvate da plaćaju dažbine i izraze pokornost caru. Stoga su, uz pristanak Jakova Nenadovića i Pop Luke Lazarevića, Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić otišli Turcima na pregovore. Sastavši se na Drini sa Turcima, četiri turska bega su ostala u srpskom logoru kao taoci, a Prota Mateja i Stojan su produžili u Bosnu. Pregovori sa Turcima su uspešno okončani. Dogovoreno je da Sirčić-paša bude turski predstavnik koji će u Srbiji kupiti harač. Međutim, stvari su se iznenada iskomplikovale kada se među Turcima proneo glas da Luka Lazarević traži Ali-pašu Vidajića za turskog predstavnika, što je izazvalo nepoverenje među Turcima i pokvarilo postignuti sporazum. Čupić i Prota Mateja su vraćeni u Crnu Baru, kako bi tu bila izvršena zamena za turske begove. Ali, pošto begovi nisu bili dovedeni, Turci su ih odveli u logor. Na Protino navaljivanje, pušten je Čupić da bi doveo begove, čime se situacija još više iskomplikovala. Čupić nije smeo pred valjevske starešine, koje su smatrale da je sebe izbavio, a Protu Mateju izdao. Tek kad se sve srećno okončalo, ispostavilo se da nije bilo razloga za sumnju u Čupićev patriotizam i dobronamernost. Bilo kako bilo, ova diplomatska misija nije bila uspešna, a u njoj Čupić zamalo nije i glavu izgubio.
 
Čupić je učestvovao i u čuvenoj bici na Mišaru, u avgustu 1806. godine. Svi njegovi biografi svedoče da je bio izuzetno hrabar i da se istakao junaštvom, a narodna pesma ga svrstava u red najistaknutijih vojnih starešina.
 
Posle poraza Turaka na Mišaru, Karađorđe je organizovao potere za razbijenim turskim jedinicama. U poterama je učestvovao i Stojan Čupić i, po svemu sudeći, pogubio Mulu Sarajliju u Drenovcu. A nešto kasnije, zajedno sa Cincar Jankom, pratio je grupu bogatih Turaka sve do Bosuta. Tu su Turke pobili, iznenadivši ih za večerom i zadobili bogat plen. Jednom drugom prilikom, zaplenjena je neprijateljska lađa na Savi, takođe sa bogatim plenom.
 
U martu 1806. godine, odigrao se poznati boj na Salašu Crnobarskom. Srpske vojvode — Vujica iz Azanje, Janko Katić i Stojan Čupić, nalazile su se u Mačvanskom Metkoviću, u kući Petra Erića, kad su čuli vest da su Turci prodrli u Mačvu i zauzeli Sovljak i Glogovac. Na Čupićev predlog, odred srpskih konjanika se maskirao u tursku vojsku i dočekao Turke u polju. Lukavstvo je uspelo i Turci su bili potpuno iznenađeni. Poginulo je 67 Turaka, dok su ostali pobegli. Ustanicima je u pomoć pritekao i hajdučki harambaša Stanko Aleksić iz Crne Bare.
 
U maju 1806. godine, kada su ustanici došli pod Šabac pokušavajući da oslobode grad, Čupić je prešao u Bosnu i palio turska sela. To je izazvalo želju turskih vojnika da napuste Šabac, vrate se u Bosnu i brane svoje porodice, a kako im komandant grada to nije dozvolio — oni su ga ubili.
 
Istog meseca, sukobio se sa Turcima u Salašu Crnobarskom. Turci su pokušavali da priteknu u pomoć opkoljenom garnizonu u Šapcu, ali su ih, u salaškom šarampovu, dočekali Luka Lazarević, Stojan Čupić i Živko Dabić. Neprijatelj je pretrpeo velike gubitke. Posle ove borbe, Čupić je učestvovao u neuspelom napadu za oslobođenje Šapca.
 
Početkom septembra 1806. godine, posle Mišarske bitke, Turci su se povukli iz Šapca, odlazeći u Bosnu, pri čemu im je Čupić naneo znatne gubitke. Kod Bogatića je na Turke izvršen takav prepad da nisu uspeli ni vatru otvoriti. Veliki broj ih je izginuo, a oni koji su pobegli, ostavljali su sve za sobom: volove, konje, oružje, municiju, sav prtljag i tovar na kolima, itd.
 
Polovinom jula 1807. godine, Čupić je napao bosanski korpus koji je bio utvrđen na srpskoj teritoriji, potukao ga i proterao preko Drine, pretrpevši neznatne gubitke. Tom prilikom je Čupić ranjen, a konj pod njim ubijen.
 
Pored silnih borbi i okršaja sa Turcima, nalazio je vremena da se bavi i drugim aktivnostima: 21. avgusta je učestvovao na savetovanju u Beogradu, gde je, svojom poslovičnom rečitošću, ispoljio antiaustrijsko raspoloženje.
 
Početkom aprila 1807. godine, Karađorđe je naredio da se prikupi valjevska, šabačka i mačvanska vojska i uputi u Bosnu. Stojanu Čupiću je palo u udeo da, sa potrebnim snagama, zapali Janju i Bijeljinu i pobuni okolna sela. Sudeći po oskudnim austrijskim izveštajima, ustanici su u Bosni pretrpeli znatne gubitke. Čak je javljeno da je Čupić poginuo, ali ta vest nije bila tačna.
 
Operacije u istočnoj Bosni su nastavljene i kasnije, a za komandanta srpskih trupa postavljen je Jakov Nenadović. Pod njegovom komandom je bio i Stojan Čupić koji, sa 1000 svojih vojnika, polovinom aprila prodire duž Save, pali turska sela i mobiliše sav živalj koji je sposoban da nosi oružje. Ipak, pred jačim i brojnijim turskim snagama, ustanici su se morali povući u Srbiju.
 
Krajem oktobra 1809. godine, Čupić se nalazio u logoru kod Loznice, koji je bio opkoljen turskim trupama. U logoru je bilo oko 3000 ustanika, sa 11 topova, a u pomoć su im stigli Jakov Nenadović i Luka Lazarević. Posle višednevnih borbi, zaokupljeni i nekim svojim problemima, Turci su se povukli u Bosnu.
 
Na iskraju leta 1813. godine, jake turske snage osvajale su, jedan za drugim, ustaničke šarampove. Pali su Lešnica i Loznica, a do presudnog boja došlo je na Ravnju i Zasavici. Stojan Čupić i Miloš Obrenović, sa 3000 ustanika, stacionirali su se u šancu koji se desnim krilom oslanjao na Savu, a levim na Zasavicu. Među ustanicima, najviše je bilo "golih sinova" Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali hrabrošću, umešnošću i veštinom.
 
Turci su šarampov uporno napadali. U ranu jesen, i kiše su se urotile protiv ustanika — napunile su šanac vodom i okvasile barut. Među starešinama je došlo do nesloge. Većina je odlučila da se šanac napusti, čemu se energično suprotstavio Zeka Buljubaša.
 
I pored hrabrog otpora, pri čemu je, sa većinom "golaća", poginuo i Zeka Buljubaša, šanac je pao. Čupić je otišao u Šabac, a potom je, zajedno sa Lukom Lazarevićem, prešao u Srem.
 
Prema tvrđenju M. Milićevića, posle kraćeg vremena Čupić se vratio u Mačvu, gde se krio po šumama i lugovima, da bi se odmah pridružio ustanicima 1815. godine. Sa knezom Milošem se našao u Valjevu, gde je dobio instrukcije da diže Mačvu na oružje. Za to vreme, Stojanova žena je, u velikoj oskudici, živela u vojvođanskom selu Divošu.
 
Neki mačvanski kmetovi su se suprotstavili ponovnom dizanju ustanka i vojevanju sa Turcima. Među njima su bili Jovan Lazić i Jelić iz Petlovače, Janko Rosić i Živan Vračarić iz Badovinaca, Janko Šumanski iz Crne Bare i drugi. Naume da Čupiću dođu glave, te ga na prevaru izruče Turcima Majraš-paše u Badovincima. Dok su Stojana Turci vezivali, mačvanski kmetovi su kolo igrali, a Jovan Lazić još i pocupkujući pevao:
 
Hopa cupa, Marta!
Suknja ti je kratka!
Udri nogu od nogu!
Neka dođe pod nogu!
 
Sa Stojanom su bili njegovi momci Luka i Mirko Đonlić iz Bogatića i Stanko Koprić iz Salaša Noćajskog.

Čupić je bačen u zvorničku tamnicu gde je, posle mesec dana, zadavljen gajtanom, a među narod je pušten glas da je umro od kuge.
 
Nešto kasnije, Dimitrije Nogić iz Sovljaka je pobio kmetove izdajice. Sekući Jovana Lazića, pevao je istu onu brojalicu koju je i Lazić pevao kad je Čupića predao Turcima.
 
Stojan Čupić je imao troje dece: kćeri Vasiliju (majka poznatog dobrotvora Nikole Čupića) i Tomaniju, koje su bile udate u Šapcu, i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga ni jedno nije nadživelo.
 
Stojan je bio visok rastom, u pojasu tanak, a plećat, dugih nasmejanih obraza i velikih smeđih brkova. Bio je veoma rečit; govorio je mnogo i lepo na skupštinama u Beogradu, pa je Karađorđe znao da kaže: "Kojekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži!"
 
Pri suđenju je bio pravedan, a sirotinji veliki prijatelj i zaštitnik. Jahao je uvek dobre konje, a najviše je voleo mrkog dorata Pejzu.
 
Među najhrabrije srpske ustanike Vuk Karadžić je, sigurno s razlogom, svrstavao Hajduk Veljka Petrovića i Stojana Čupića. "Čupić je bio junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Usto, lake ruke i za sebe i za druge". Zbog velikog junaštva i hrabrosti, sa razlogom je nosio naziv Zmaj od Noćaja.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1046
  • Ugled: +122/-0
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #7 poslato: 26.03.2013. 20:53 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC
(V. Vranjska, 1776 — P. Metković, 1811)

Rođen je 1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana, koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio Mostar i u tim borbama poginuo.

Ostavši bez imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj.

U detinjstvu, Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića, uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića, odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti dočekao je Prvi srpski ustanak.

Po izbijanju ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana, krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini.

Za pocerskog vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto 1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao iz svog logora u Beljinu.

U budućim borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću. Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju, pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu.

Posle Mišarske bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana, zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška, ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke. Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja ostala kod Miloša.

Narednih godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva, Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne. U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića, čija je smrt pokolebala turske redove.

Istakao se i u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije stigao u pomoć.

Miloš je poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine.

U to vreme, u Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim, Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod.

Početkom avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca.

Miloš je bio srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1046
  • Ugled: +122/-0
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #8 poslato: 26.03.2013. 21:06 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


JAKOV NENADOVIĆ
( Brankovina, 1765 — Brankovina, 1836)

Jakov Nenadović je bio vojvoda iz Prvog srpskog ustanka. Mlađi brat Alekse Nenadovića. Rođen je u Brankovini oko 1765. godine. Pridružio se odmah ustaničkom pokretu i ubrzo (posle pobede nad Turcima kod Svileuve 1804.) postao je jedan od najistaknutijih vođa ustanka i ličnosti zapadne Srbije. Dobijao je municiju i oružje iz Austrije (Srema), pa je već u martu napao Šabac.

 Posle Karađorđa i Janka Katića imao je najveći ugled u zemlji, pa je bio jedan od vođa opozicije protiv Karađorđa. Doprineo je da se u Srbiji 1805. godine uvede Praviteljstvujušči sovjet. Godine 1810. Karađorđe je morao da popusti opoziciji, pa je na mesto Mladena Milovanovića za predsednika sovjeta postavljen Jakov Nenadović. On se potom približio Karađorđu, pristao na ustavne odredbe od 1811. godine, i postao popečitelj (ministar) unutrašnjih poslova. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. sa Karađorđem je napustio Srbiju i emigrirao u Austriju, a sledeće 1814. godine je stigao u Besarabiju. Sa Karađorđem se nalazio u deputaciji na dvoru kod cara Aleksandra I u Petrogradu 1816. godine. U Hotinu, u Besarabiji je živeo sve do 1831. godine, a potom se vratio u Srbiju. Živeo je u Valjevu, u dvoru Jevrema Obrenovića, koji mu je Knez Miloš dao na uslugu. Umro je u 1836. godine, u Beogradu, gde je otišao na lečenje. Sahranjen je u Brankovini, pored crkve. Njegov sin bio je vojvoda Jevrem Nenadović, otac kneginje Perside Karađorđević, udate za kneza Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1046
  • Ugled: +122/-0
Odg: Junaci Prvog srpskog ustanka
« Odgovor #9 poslato: 26.03.2013. 21:54 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


ATANASKO (TANASKO) RAJIĆ
(Stragari, 1754 – Ljubić, 6. jun 1815. godine.)

JEDAN od najistaknutijih ustaničkih junaka, Karađorđev barjaktar i ustanički starešina Tanasko Rajić je rođen 1756. godine u Stragarima. Tanaskovi roditelji su imali više dece, među kojima je po muškoj liniji on bio najstariji. Kada se oformio kao zreo čovek, Tanasko je bio visok i naočit. Živahan, plahovit, okretan, kose i očiju tamnomrke boje, velikih i tamnih brkova.Rano se oženio i imao dosta dece.

Nakon propasti Kočine krajine i povlačenja Austrijanaca i srpskih dobrovoljaca preko Save i Dunava 1789. godine, Austrija prikupi novu vojsku i sa srpskim dobrovoljcima opet nagrnu preko Save i Dunava. Srpske dobrovoljce u Pomoravlju i Jasenici sada počeše da okupljaju Radič Petrović i Karađorđe Petrović, koji se pojavi i u Stragarima.

Tu se Karađorđe raspita za Tanaskovog oca koji je bio jedan od dobrovoljaca u prethodnim ratovanjima, pa čuvši da je on umro, upita Tanaska da li bi on zamenio oca. Tanasko se dvoumio, bio je već oženjen, imao decu, a i letina je bila dobro ponela, ali čuvši da se i njegov dobar drug iz detinjstva Milovan Đurić opredelio za dobrovoljce, odluči se da i on pođe. Okupljeni dobrovoljci na čelu sa Karađorđem ubrzo su osvojili Rudnik i Čačak.

Karađorđe ubrzo pored Stanoja Glavaša zavole i Tanaska Rajića koji se istače i u borbi za oslobođenje Čačka. Njih dvojica su ga stalno pratili i bili veliki oslonac u daljim borbama srpskih dobrovoljaca, za Karanovac, Požegu i Užice.

Ubrzo dođe do zaključenja Svištevskog mira između Austrije i Turske, pa se po tom ugovoru austrijska vojska i srpski dobrovoljci povukoše preko Save i Dunava. Stanoje, Tanasko i Milovan Đurić iz Stragara ostadoše u Banatu do turske amnestije, a onda krišom sa oružjem pređoše Dunav u blizini Grocke, odakle idući kradimice stigoše svojim kućama. Došavši u Stragare i prihvativši se ponovo kućevnih i drugih poslova, Tanasko nije prestao da razmišlja o borbi protiv Turaka.

Vojne pripreme za ustanak su u toku 1803. godine otpočele širom Srbije. U ove pripreme se uključuje i Tanasko Rajić i njegovi Stragarci. Tako Tanasko odlazi u Kačer kod Arsenija Lome da mu prenese Karađorđeve poruke, a Janićije Đurić i drugi da obiđu knezove i druge viđenije ljude podno Rudnika.
Dobivši obaveštenje od Karađorđa o održavanju orašačkog zbora, Tanasko Rajić i njegovi Stragarci napadoše i likvidiraše stragarskog handžiju i njegove sejmene.

U Marićevića jaruzi opkoljenoj sa svih strana gustom šumom, na Sretenje, 15. februara, na zaravni između dva bresta, okupilo se po raznim procenama, od 300 do 500 ljudi. Na ovom zboru Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka. Karađorđe posle položenih zakletvi, naredi da mu prinesu jednu crkvenu zastavu, poljubi je i predade Tanasku Rajiću, koji od tada postade njegov barjaktar. Tanasko uze i poljubi zastavu, zakle se da će je čuvati do smrti i stade sa njom pored Karađorđa.

Tanasko Rajić je u bici za oslobođenje Rudnika ranjen u ruku.

Po oslobađanju Požarevca, Tanasko Rajić ostade u opsadi Beograda od leta, do početka proleća 1805. godine.

Posle operacija na Južnoj Moravi, Tanaska Rajića i njegove Jaseničane vidimo na oslobođenju Beograda i u teškim borbama u istočnoj Srbiji gde sa Karađorđem hita u pomoć opkoljenom Milenku Stojkoviću kod Malajnice i Štubika. Tek po razbijanju velike turske grupacije u istočnoj Srbiji, Tanasko se sa svojim borcima vraća u Jasenicu. Tu će se Tanasko posebno angažovati u izradi barutane u Stragarima.

Član Praviteljstvujuščeg sovjeta za rudničku nahiju Stojan Pavlović, Nikola Milićević Lunjevica i Tanasko Rajić su pristupili radovima na izgradnji prve ustaničke barutane, u Stragarima. Uporedo sa podizanjem zgrade, radilo se i na kamenoj brani koja će skrenuti vode Srebrnice, kao i jaz kojim će se dovoditi voda do stupa za drobljenje barutne smeše. Nabavljene su sirovine za proizvodnju baruta i već u jesen te godine, sve pripreme su bile izvršene i otpočela je proizvodnja baruta za puške i kubure.

U doba primirja sa Turcima 1808. godine, bila je prilika i za Tanaska Rajića da se malo odmori kod svoje kuće u krugu porodice, da izgradi novu kuću, obnovi zgrade oko nje, uredi svoje domaćinstvo i imovinu. U jesen te godine, u njegovoj kući u Stragarima obavljeno je i porodično slavlje, ženidba njegovog sina sa mlađom sestrom Janićija Đurića. Na svadbu su došli i Karađorđe, Stanoje Glavaš i mnogi njegovi saborci iz mnogih bojeva sa Turcima.

Posle boja na Taborištu, Tanasko Rajić sa svojim odredom kreće u napad na turske jedinice na Velikoj Moravi. Noćnim prepadom sa Karađorđem ide na turski logor kod manastira Manasije, učestvuje u progonu Turaka uz Moravu, boju na Varvarinskom polju, kod Loznice i Crne Bare.

Krajem 1810. godine, međutim, došlo je do teških reči između Karađorđa i Tanaska Rajića. Iz neznanih razloga plahoviti Tanasko tada izjavi da više neće da zna za vojnu i vojevanje i povuče se u svoje Stragare.

Ostala je tajna kako je do ovoga došlo, jer nijedan ni drugi nisu o tome hteli ni reči da progovore.

Zbog ovog sukoba Tanasko nije učestvovao na skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811. godine u Beogradu, kada su proizvedene za vojvode mnoge ustaničke starešine, daleko slabije od njega. Ovo je potrajalo sve do leta 1812. godine. Za to vreme Tanasko se posvetio porodici i imovini, a najviše vremena je provodio u svom vinogradu i voćnjaku, družeći se sa svojim unukom.

Međutim, ovaj stari borac za slobodu srpskog naroda nije mogao dugo da miruje. Čim je od svoga prijatelja Janićija doznao da su Rusi pod Napoleonovim pritiskom potpisali za Srbiju veoma nepovoljan mir i da se nad Srbijom nadvila nova velika opasnost, kojoj sada Rusija nije mogla ukazati nikakvu pomoć, kod njega opet izbi uspavani patriotizam. Nešto se u njemu prelomi i on ubrzo pokaza spremnost da pređe preko svega što se zbilo sa Karađorđem i da se ponovo uključi u ustanički stroj. U pomirenju s voždom posredovao je njihov zajednički prijatelj Janićija Đurić.

Kobne 1813. godine, Tanasko Rajić se sa svojim Jaseničanima nađe na odbrani južnog moravskog pravca, štiteći bokove Deligrada, zajedno sa odredima Stanoja Glavaša i Vula Ilića.

Ovde Tanasko povede gerilsku borbu s Turcima, napadajući na njihove kolone na Carigradskom drumu. Na kraju, kad bi obavešten da je pao Ravanj, a Karađorđe i većina ustaničkih starešina, boraca i njihovih porodica prešao u Austriju, i Turci upali u Beograd, on da bi spasao od uzaludne pogibije svoje preostale Jaseničane, raspusti ih kućama uz poruku da sa sobom ponesu svoje oružje, dobro se čuvaju od Turaka i budu u međusobnoj vezi kako bi se u slučaju povoljnih prilika mogli opet okupiti i nastaviti borbu.

Tanasko Rajić je radosno dočekao pripreme i početak Drugog srpskog ustanka, pa je čak u svojoj kući priredio veliko veselje. Ovaj stari srpski dobrovoljac i ustanički vuk već u poodmaklim godinama, nije mogao da miruje. U kritičnim trenucima za ustanike u Ljubiću, pokupio je svoje stare borce iz Prvog srpskog ustanka i mladiće koji su u međuvremenu stasali za puške i sa njima grunuo na Ljubić. Kao dobrom poznavaocu artiljerije, Miloš mu je odmah poverio dva ustanička topa koje je doterao iz valjevskog kraja. Kada je video da se ustanička vojska sa ljubićkog brda primakla uz sam Čačak i još sa topovima, turski komandant u Čačku Čaja-paša odluči da je što pre razbije i lično povede Turke u napad. U toku naredne noći neopaženo prebaci preko Morave dosta svoje konjice. Sutradan, Turci krenu uz Moravu, razbiju nešto ustaničke konjice, koja je obezbeđivala bok ustanika i napadnu ustaničke šančeve. Istovremeno, Turci su prešli preko Morave i poviše Čačka. Spuštajući se niz Moravu, prema Ljubiću napadnu ustaničke šančeve i s druge strane, te ih tako opkoliše. U pokolju koji nastade u šancu izgibe dosta ustanika i Turaka, a preostali ustanici videvši da će ih Turci nadvladati, počeše bežeći da napuštaju šanac. Uzalud je hrabri i nepokolebljivi Tanasko hrabrio ustanike, pozivao ih da ostanu i sačuvaju topove koje su teško stekli, ali bez rezultata. Videvši da je strah preovladao i da će ostati sam, on opkorači jedan top, uze u jednu ruku sablju, a u drugu zapetu kuburu, pa doviknu preostalim ustaniciam u šancu: "Ovih topova ja neću ostaviti Turcima dok me svega na njima ne iseku". Turci nagrnu na njega; on nekoliko njih ubije, ali ga turske puške i kubure obore, a Turci ga na komade iseku i zarobe oba topa.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Karađorđev barjaktar Tanasko Rajić na slici Petra Ranosovića

Bila je to poslednja Tanaskova bitka, kobna ali hrabra pogibija.

TANASKO Rajić se ubraja u red najistaknutijih starešina i junaka u Prvom i Drugom srpskom ustanku, poput Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka Petrovića, Radiča Petrovića, Vase Čarapića, Stojana Čupića, Janka Katića, Lazara Mutapa, Milića Drinčića, Jovana Kursule, Ante Bogićevića i drugih.

Zbog njegove hrabrosti, odlučnosti i umešnosti, kao i nepoštedne borbe protiv Turaka, ostao je da živi u narodu, da se o njemu peva i priča.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sponenik na Ljubiću

Narod Čačka, Ljubića i okoline podigao mu je velelepni spomenik na Ljubiću, a u znak sećanja na ovog legendarnog heroja to isto učiniše i meštani u njegovim rodnim Stragarima.

Spomenik na Ljubiću slavi vojvodu Tanaska Rajića, Karađorđevog barjaktara iz Prvog, i Miloševog tobdžiju iz Drugog srpskog ustanka. U istoriju je otišao baš iz boja na Ljubiću, braneći topove, sve dok ga Turci, upadom u šanac, nisu posekli 6. juna 1815. godine.
Spomenik podignut 1938. godine delo je Milovana Krstića, vajara iz Niša, i čine ga komadi grubo tesanog granita u obliku stuba, visine osam metara.